Nije mala vest kad čuješ da Džejms Elroj piše originalni scenario. I to scenario kog se u međuvremenu, dok traje postprodukcija, nije odrekao.
Taj je slučaj sa filmom Rampart.
Takođe, nije mala vest kad čuješ da Vudi Harelson ima priliku da ponovo igra tipa mračne psihe nakon što je pokidao Mikija u Natural Born Killers.
Lepa je vest i kad u filmu ugledate plejadu poznatih lica, što sa platna, što sa TV-a. A neka i sa jednog i sa drugog.
Već u prvim kadrovima Ramparta prepoznaćete Dan obuke, pa zatim Prljavu značku. Pa grube rezove i „prljavu“ montažu iz serije Homicide. Prepoznaćete – čak i pre nego što previše zaliči – Ferarinog Zlog poručnika.
Prepoznaćete dobru nameru.
Međutim, prepoznaćete i obrazac one izreke put do pakla popločan je...
Jednostavno, dobre namere nisu bile dovoljne. Insistiranje na realizmu nije upalilo. Film deluje isprazno, bez fokusa i neprestano obećava da će se nešto desiti, ili barem ostavlja takav utisak, što je samo po sebi sasvim OK, osim što se to nešto... nikad ne desi.
Priča o prljavom panduru dobre duše ispričana je više puta.
The Shield nas je provela kroz sva moguća iskušenja kroz koja takav karakter može da prođe, sve zamke, odluke, situacije. Zanimljivo je kako svi filmovi slične premise danas izgledaju samo kao opasan, zapravo, opasno slab rip-off te serije.
Ni zanimljiv kasting, ni Elroj, ni poneko zanimljivo rešenje nije pomoglo da ovaj film zasluži neku višu ocenu.
Eventualno još jedno gledanje.
Ali, ne gledanje od kog bih očekivao da promeni moj stav. Već gledanje pri kom može da se uživa u mikroplanu ovog filma.
Očekivao sam više od Elroja.
No comments:
Post a Comment