Nicolas Winding Refn: DRIVE (2011)

Više ih ne prave ovakve.

Nije ovo film koji će promeniti svet. Nije ni film koji nosi neke ne znam kakve originalne ideje. Pa čak ni obrada nije donela revoluciju. I dramaturški bi tu imalo šta da se dotera.

Ali, Drive ima dušu.

Dušu koja nas vraća u neko prošlo vreme. Vreme kad su se pljačke obavljale uz pomoć oružja i kad su vozači imali važnu ulogu, a scenario kao da ja nastao po romanu Ričarda Starka. Ćutljivi muškarac koji se sveti, a ne preza ni žensko da udari ako mu se nađe na putu do odgovora.

Ali, važno je naglasti da je Drive smešten u savremeno doba. Iako nas na to ne podseća ništa, ni garderoba, ni muzika, ni font slova na početku filma. Samo poneki mobilni koji zapišti i vrati nas u stvarnost.

Dakle, priča je viđena. Pljačka koja pođe po zlu i lanac onih koji hoće pare. I naš heroj se nađe u sredini. A tu je i devojka do koje mu je stalo.

Drive potpisuje čovek koji nam je podario serijal Pusher, pa i solidnog Bronsona. Ipak, po meni je tek sa Drive pokazao šta ume i može.

Ako bih tražio ekvivalent u stripu, odabrao bih Brubejkerov Criminal, pošto se radi o sličnom tretmanu noar stereotipa i identičnom retro šmeku koji provejava pričom.

Takođe, nisam neko ko balavi na scene jurnjave kolima, ali Drive ih nudi samo dve i one su tempirane taman da dramu i suspens dignu na viši nivo.

Kad već pominjem dramu, nije zgoreg reći da je Drive zapravo više drama nego pravoverni noar, ali nemojte misliti da će pucnjava i raznesene glave izostati. Reč je samo o atmosferi, tretmanu likova i njihovih priča.

Brubejker kaže da je suština noara u neizbežnosti i to je neverovatno istinito.

U to se možemo uveriti jer vozač u filmu nekoliko puta pomisli da se ne meša, da produži dalje, ali se ipak vrati. Nije to stvar njegove odluke. Koliko god čvrst bio njegov karakter, ima nešto jače što mu ne da da se odupre.

Nije onda ni čudo što noar porede sa antičkim tragedijama.

A ako je tako, mislim da smo našli još jedan film na koji bi stari Grci klimnuli glavama.