Samo jedna greška. Jedna pogrešna odluka nakon koje te ništa neće razdvajati od Spermuše, Viršle, Ćurke, Koze.
Moji nisu imali da plate samofinansiranje na katedri za engleski. Čitavog života sam to želela: išla sam na privatne časove i takmičenja, gledala filmove bez titla… Zasrala sam prijemni. Ostala sam zarobljena u provincijskom paklu. Upisala sam Učiteljski faks, tek da nešto upišem, putovala na predavanja. U međuvremenu sam šljakala na trafici, gledajući da unekoliko zadebljam novčanik. Čitavo leto u limenoj konzervi, okružana tonama časopisa, slatkiša, sokova, kondoma, cigareta, upaljača… Štrebala sam pedagogiju, iznurena od neprekidnog razbijanja koncentracije što ju je prva mušterija načela, a svaka nova nastavljala njenim tragovima. Tad se na šalterskom prozorčiću pojavila crna glava sa harmonikom bleštavih zuba. Nespretno provukavši gotovo čitavu glavu kroz otvor, rekao je na lošem srpskom:
„Kise-la vo-da.“
„Knjaz ili…“, uzvratila sam. Dodala sam za sebe: „Ionako ti je isti…“
„Šta isti?“
„Iste su sve“, rekoh na engleskom.
„Jao! Nastavi da pričaš na engleskom, zaboravio sam kako zvuči…“ Nastavio je da se kezi. „Karim“, rekao je, potom proguravši i ruku kroz šalter.
Prihvatila sam ruku, vireći iz tamnice. „Ana.“
„A-na“, reče Karim odmerivši svaki slog. „Odakle dolazim, nema puno devojaka sa tim imenom.“
„Verujem“, rekoh kliznuvši flašicom niz senzor. „Tries pet dindži.“
Karim stade da pretura po džepovima. Bio je to verovatno drugi crnac kog sam ikad videla u Valjevu. Prvi je bio veterinar, davno se doselio, potom i odselio. Ali, taj je bio naš. Karim je bio nešto drugo. Počešao se po glavi i izvrnuo novčanik sa pogužvanim novčanicama.
„Nisam još“, zaustio je. „Ne znam vrednost para. Je l’ možeš da…“
„Naravno“, rekoh izdvojivši dve novčanice.
Odmahnuo je glavom na ponuđeni kusur, zahvalio se i namakao sportsku torbu na rame. Potom je pustio da mu kaiš sklizne sa ramena.
„Je l’ mogu da te…“, zaustio je. „Mesec dana sam tu… Nemam s kim da progovorim.“
„Da-a?“
„Oćeš da odemo negde na piće?“
„Na piće!?“, ponovih.
„Aha. U stvari… Što ne svratiš na utakmicu“, reče Karim. „Kad završavaš?“
„Ti igraš?“
„Aha.“
„CZK?“
„Aha.“
„Kad je tekma?“
Zavagao je glavom. „Za dva sata.“
Pogledala sam na sat. „Ako stignem.“
Klimnuo je glavom, ponovo razvukavši harmoniku, i otišao.
*
Stigla sam pred kraj drugog poluvremena. Teren se nalazio na nekoliko desetina metara od trafike u kojoj sam venula, i svega dva-tri metra od magistralnog autoputa. Svakim korakom utisnuvši u vlažnoj zemlji trouglastu rupicu, stala sam pokraj mrežaste ograde što je sprečavala navijače da iskale bes na sudiji. Bilo nas je dvadesetak, navijača: dva-tri pijanca štu su regularno ispijali dane u mesnoj zajednici dva ćoška od terena; nekolicina klinaca, što su tekmu gledali kao rialiti-šou; penzos u zamišljenoj ulozi lovca na talente. Nakon što sam se uglavila među prisutnima, klinac sa šiškama baci pogled ka meni, potom baci dve-tri reči u uvo momka do sebe; obojica se iskeziše. Na terenu, neravnom kao da je preoran, igrači u crnim i plavim dresovima jurili su loptu što se po boji jedva razlikovala od busenova zemlje. Dok sam pokušavala da razaznam šta je to sudija dovikivao zbunjenom Karimu, u vidik mi se ušetao, znojav i blatnjav, Nikša. Oborila sam pogled ka zemlji.
Klinac sa šiškama je rekao: „Jebote, zna li taj niger ’de je doš’o?“ Zavrteo je glavom, gledajući u Karima.
„Zna, zna…“, reče debeli klinac, potom se zaceni od smeha. „Znate foru?“
„Šta?“
„Za ’zvezdu’?“
„Šta za ’zvezdu’?“
„Ha, ha… Ne verujem, ne znate foru“, nastavio je debeli.
„Idi bre u kurac, koju foru?“
„Preplanuli svaki čas pita…“ Debeli se ponovo zasmejao. „Pita, kad će da igraju sa ’zvezdom’.“
„Ha!“ Klinac sa šiškama je zinuo. „Sereš!“
„Ozbiljno“, potvrdio je debeli klimajući glavom. „Valjda je samo za ’zvezdu’ i čuo.“
„Koji nesrećnik“, reče klinac sa šiškama. „Ne zna da je CZK u petoj ligi…“
„Ma daj, nemoguće da ne zna“, ubacio se klinac sa kačketom, ne skidajući pogled sa terena.
„’De zna. Vidi ga“, reče debeli. „Ko zna iz kog je sela došao…“
„Sela, ali inostranog“, reče klinac sa šiškama. „Kažu da sve pare šalje nekakvom bratu. A kad ode ći-ku, mora da se krije, da ga ne kidnapuju. Zbog para.“
„Kojih crnih para…“, reče klinac sa šiškama. „Je l’ on normalan? Gde on živi?“
„A-a. Nije to pravo pitanje“, reče debeli. „Gde je živeo kad mu je ovo standard!? Al’ da je igračina, to stoji. Nema šta…“
Karim je protrčao pokraj aut-linije, mahnuvši mi. Klinci pogledaše ka njemu, ka meni; prvi se zacenio debeli. Držao je pletenu ogradu, presamitivši se preko nje. Klinac sa šiškama ga zagrli, pokušavajući među salvama smeha da mu nešto i kaže. Momak sa kačketom sitno se smejuljio i dalje pogleda prikovanog na teren. Dvojica igrača, ganjajući blatnjavu loptu ka aut-liniji, roveći kopačkama, jedva su ukočili pred nama. Isterali su koje kilo blata što ga inercija povuče ka nama. Dok su igrači u ropcu sa pola daha dobacivali jedan drugome komentare tipa „Igraš laktom, pičko. A?“, klinac sa šiškama, psujući, otresao je blato što je u najvećoj meri završilo po njegovom odelu.
Kraj CZK-ove klupe, privezan za direk, pasao je magarac. Karač, maskota kluba. Tako su ga zvali, valjda, zbog turske reči za porez… druga reč je jasna. Sami navijači sebe su zvali Karačima. Kako neko kojim slučajem ne bi pomislio da je magarac kao maskota kluba simbolizuje glupost – belom farbom, preko stomaka životinje, pisalo je: „Toliki nam je!“. Strelica od natpisa vodila je ka ladovini u kojoj je landarala Karačeva kurčina. Pasao je ono malo trave, istežući glavu da dosegne dalje nego što mu je uže dozvoljavalo. Čak i proređena trava bila mu je zanimljivija od tekme…
Rezultat mi je bio nepoznanica: za sve vreme što sam izigravala čirlidersicu, nije bilo ničega – što sam i kao potpuni stranac u svetu muškaraca koji trče za loptom mogla da proniknem – što bi se moglo nazvati ozbiljnijom šansom, kamoli golom.
Promuklom pištaljkom, sudija je odsvirao kraj. Igrači, blatnjavi i ranjeni, pođoše ka klupama. Čekala sam da se Karim pojavi. Bez obzira što očima nisam mogla da ih gledam, klinci su bili u pravu: zaista je bila misterija šta je to Karim tražio u CZK, gde je većinu ostalih igrača činila grupica momaka iz kraja (čak je i Nikša uspeo da se uglavi); ko je platio Karimov transfer, koliko, i čijim parama?
Malobrojni navijači se lagano osuše, poneki zakićeni osmehom, komentarima usmerenim ka Karimu, neki odmahujući glavama. Svi, izuzezev matrog „selektora“ što je šaka prikopčanih na leđima još koji momenat posmatrao opusteli teren; naposletku se i on okrenu pa sigurnim korakom zakorači ka obližnjem stajalištu za bus. Osmehom raspolućene glave, prteći torbu o ramenu, Karim mi priđe.
„Došla si“, rekao je otpustivši torbu na travu.
„Nije daleko.“ Osvrnula sam se ka trafici na kojoj sam radila.
„Ne, ne, ne.“ Zavrteo je glavom. „Nisam mislio na to.“
Osmehnula sam se. Zaustila sam da ga pitam na šta je tačno mislio, kad mi se Nikša očeša o rame.
„Našla krpa zakrpu, a?“, rekao mi je. Mahnuo je Karimu, kezeći se.
„Odjebi“, odbrusila sam.
„C, c, c… Al’ si nervozna. Da nisi trudna?“ Teatralno se lupio šakom po čelu. „Izvini, lupam gluposti. Tako nešto nije moglo da se desi… Nemoj da ga izmoriš, on nam je glavni igrač.“
„Kažem ti da odjebeš.“
„OK, OK, idem“, reče Nikša. „Vidi da ti i on ’spase život’, kad je Sale počeo…“ Iskezio se, šmrknuo nozdrvama, i produžio dalje.
Karim ga isprati pogledom. Sačekao je da Nikša unekoliko odmakne, pa reče: „Znaš ga?“
Odmahnula sam glavom.
„Šta kaže?“
„Ništa. Nebitno.“
Karim poćuta, odmeravajući me podignutih obrva. Naposleku se osmehnuo i rekao: „Uh… bazdim kao… Ali, ne smem da te pustim da mi pobegneš. Idemo na piće?“
Slegnula sam ramenima.
„Ajde“, reče Karim. „Zanemeću otkad nisam pričao sa nekim.“ Sagnuo se i, nakon što je rašnirao utrobu sportske torbe, izvadi iz nje mobilni. Pružio mi ga je. „’Oćeš da okreneš taksi, polomim jezik dok izgovorim Kara-džo-džordže-va?“
„Karađorđeva“, ispravih ga prihvativši fon.
