Madona je dahćući svršavala sa poslednjim taktovima Like a Virgin, čiji su tonovi štepali tišinu Karimove sobe u Narcisu. Lisice na Karimovim zglobovima landarale su klizeći po stubovima kreveta, u ritmu koji sam zadavala zarivajući ružičasti vibrator u Karimovo dupe. Njegova kita, što je u istovetnom ritmu pocupkivala, primoravala me je da izvijem vrat ustranu, kako me ne bi lupkala po glavi.
„Čekaj, čekaj… Ahhh! Čekaj!“, vrisnuo je Karim kad sam mu preostalu trećinu surduknula u debelo crevo. „Dosta je. Ne mogu… Ne mogu dalje!“
„Tako smo se dogovorili“, rekoh provirivši odozdo.
„Znam… Ahh! Znam“, nastavo je uvijajući se telom ne bi li se unekoliko svukao. „Rekao sam… Znam šta sam rekao. Ahhh!“
Zabola sam plastikanac do prekidača.
„Ahhh!“, nanovo je vrisnuo. „Isko-iskočiće mi oči… Dosta! Dosta je!“
Zastala sam za tren. Obrisala sam nadlanicom znoj što se slivao niz čelo. Suočila sam Karimove molećive oči. „Dosta? Dosta je kad ja to kažem“, rekoh zarivši mu nakurnjak do balčaka.
*
Prethodno veče
Sedela sam pred TV-om vrteći kanale. Prst kao da je bio prikovan za taster, nije popuštao pritisak tako da su se programi smenjivali jedan zadrugim, praćeni svetlosnim strobom. Oči su mi nepomično zjapile, zagledane dalje od elektronskog prozora, u sliku, misao, usud što mi je unakazio život, utisnuo žig. Ni toliko godina kasnije – još od trena kad sam upoznala Sašu – natpis „kurva“ na mom čelu nije se činio ništa bleđim.
Otpustila sam prst sa tastera: na TV-u se umiri slika fudbalskog terena. Bila je to neka inostrana tekma, na sitnoj finoj travici, sa ogromnim tribinama i pesmom navijača što se orila sa stadiona. Ništa nalik utakmicama CZK-a. Ali ironija me u svakom slučaju nijednog trena nije mimoilazila. Stisnula sam crveno dugme, ekran se zatamni. U najednom utihnulu sobu, iz kupatila, dopirali su zvuci vode što je prštala po Karimovom oznojenom telu.
Karim je mrzeo cigarete. Imao je zdravstvenih problema na čijoj se crnoj listi nikotin visoko kotirao. Budući da je fudbal sve čime je ikad znao i želeo da se bavi, cigarete su otpale. Samim tim, rastao je prezir prema onima što su uživali plavičast dim. Nerviralo ga je što pušim kao na čibuk. Ali to više nije bilo bitno. Ni najmanje.
Istresla sam nagnječenu paklicu cigareta i jednu ubola među usne. Primakla sam plamenu vrh cigarete nabijene suvim duvanom i ispunila pluća magličastim dimom. Prvu cigaretu skoro svako zapali iz dosade, koja ubrzo preraste u naviku, a retko ko se prepušta uživanju što ga cigarete zapravo nude. Bilo kako, u nekom momentu nikotin svakako prestane da uzburkava misli – ali, kad god bi šta god drugo ustalasalo iste te misli, teško da bi ih bilo šta drugo vratilo u prvobito stanje. Kao što to samo cigareta može.
Dok je cigareta dogorela i Karim išetao iz kupatila – u boksericama, peškira prebačenog preko ramena – prelomila sam šta mi je činiti. Osetivši miris cigarete u vazduhu, Karim se namršti, ili tačnije, olabavi osmeh. Bez reči, pružio je korak do prozora i otvorio ga na kip. Prebacio je peškir preko metalnog skeleta radijatora, potom se na njega naslonio. Pogled mu je kliznuo od mene ka pepeljari sa ugašenim pikavcem. Sedela sam na na krevetu, oborenog pogleda.
„Sedi“, rekoh naposletku lupnuvši šakom kraj sebe.
Karim je za trenutak oklevao, najposle reče: „Vidi, ne ljutim se. Slobodno puši“, zastao je. „Samo otvori–“
„Ne radi se o tome“, rekoh podigavši pogled. „Sedi.“
I dalje unekoliko zbunjen, Karim posluša.
„Dopadaš mi se…“, rekoh.
„I ti se meni dopadaš“, požurio je.
„Saslušaj me“, prekinula sam ga. „Dopadaš mi se. Zato nešto moramo da raščistimo.“ Pogledala sam ga u oči. „Znam da znaš… Znam da znaš šta pričaju o meni.“
Karim zagrize usnu.
„Dopao si mi se“, rekoh. „Hoću da mi objasniš… Zašto?“
„Nije, Ana… Meni…“
„Nemoj da me lažeš!“, viknula sam. „Videla sam Hakimovu poruku. ’Oćeš da ti je pročitam?“
Odmahnuo je glavom, oćutavši koji trenutak. Zatim je povukao lastiš bokserica koje otkriše alatku što bi i u tako pasivnom stanju nabila komplekse većini muškaraca.
„Vidi“, rekao je. „Šta misliš koliko riba može da ga primi? Jedino u…“
Klimnula sam glavom. „Pa si pomislio da sam ja siguran pogodak?“
„Ne, nisam…“
„Ko ti je rekao?“
„Nikša“, reče Karim.
„Mamu mu jebem“, promumlala sam na srpskom. „Sad zna engleski.“
Karim me upitno pogleda.
„I šta“, rekoh. „Mislio si tako doveka? Šta si mislio da ću ćutati i…“
„Ne, ne, ne!“, usprotivio se. „Naravno da nisam. Ni na kraj… Naravno da ne bih samo tako…“
„Ali nisi morao da brineš da li će biti i tako?“
Oborio je pogled, ispitujući prste na rukama. Ustala sam i pripalila cigaretu. Pustila sam da se dim izlije prema Karimovoj slici sa Hakimom. Praćena zvukom Karimovog kršenja prstiju, špartala sam ukrug od prozora do vrata.
„Volela bih da mogu da ti verujem“, rekoh.
„Možeš! Možeš, sigurno možeš.“
„Volela bih da mogu da ti verujem…“, ponovila sam. „Postoji samo jedan način da mi dokažeš… Da me ubediš.“ Ugasila sam dopola dogorelu cigaretu tapkajući je u pepeljari.
„Naravno“, reče Karim. „Naravno. Samo reci.“
„Ne radi se o rečima“, rekoh. „Više o delima.“
NASTAVAK SLEDI
No comments:
Post a Comment