Monday, December 31, 2012

Killing Them Softly



Killing Them Softly je krimić u kom dijalozi, drama i atmosfera odnose prevagu nad žanrom. U neku ruku me podseća na Before the Devil Knows You’re Dead, ali možda nije baš toliko dobar. U svakom slučaju, jedan od boljih ove godine.

Saturday, December 29, 2012

Pieta



Pieta je novi film tipa koji je radio 3-Iron i to se vidi. Kontekst pomalo podseća na Breathless (takođe iz Azije): dakle reketaš i soc priča, a onda i skoro osvetnička (ili baš osvetnička), ali ne kao Oldboy, nego onako, dramski.

The Innkeepers



The Innkeepers je neka lenja varijanta horora, komedije, drame? U pitanju je ukleta kuća, odnosno ukleti hotel i nema tu neke dinamike, pa ni previše jeze, ali ima šarma dvoje glavnih likova zbog kojeg The Innkeepers vredi pogledati.

Tuesday, December 25, 2012

Novogodišnji poklon (kako odabrati?) -- Talog



Šta kupiti voljenoj osobi za Novugodinu? Poklon ne bi trebalo da predstavlja problem, pogotovo što ste na pravom mestu da izaberete poklon. Naime, ovo nije internet prodavnica, ali odavde možete naći link da kupite baš ono što vam treba, a to je savršen poklon za novu godinu i način da iznenadite i obradujete voljenu osobu, bez obzira da li je u pitanju dečko ili devojka, poklon je u svakom slučaju idealan. Radi se o knjizi Talog, koja je pripovedana u prvom licu ženskog roda i stoga je savršen novogodišnji poklon za devojku, ali je takođe i sve što bi svaki muškarac poželeo da pročita, jer je palp kakav može samo da se sanja.

knjigu – Talog – možete kupiti onlajn OVDE – i poštarina je BESPLATNA!!!

Najbolje knjige u 2012. (četvrti kvartal)


Teško da ću stići da pročitam još neku knjigu do nove godine, tako da ovaj četvrti kvartal mogu odmah da postujem, a konačnu listu najboljih knjiga ćete sačekati još malo. No, da ne zaboravimo i prethodne kvartale, jer smo već imali Najbolje knjige u 2012.(prvi kvartal), Najbolje knjige u 2012. (drugi kvartal), Najbolje knjige u 2012.(treći kvartal)

Džonatan Letem: Chronic City
Chronic City pripada Letemovoj fazi koja se udaljila od žanra, ali teško da neko ko je bio žanrovac ili voli žanr može potpuno da pobegne. A i zašto bi? Chronic City je zanimljiv roman o čudnim likovima kojima se dešavaju čudne stvari u čudnom gradu, dok tigar, koji je možda i robot, hara gradom, devojka glavnog lika je zarobljena u svemiru. I tako...

Kurt Vonegat: Vremetres
Dobio za rođendan i leglo mi – odavno nisam čitao Vonegata. Na pola puta između biografije i romana. Naravno, duhovito kao i uvek. Vremetres govorio o... vremetresu koji je sve ljude osudio da poslednju deceniju svog života ponovo prožive, na autopilotu. Pravo prokletstvo.

Majkl Šejbon: The Amazing Adventures of Kavalier & Clay
The Amazing Adventures of Kavalier & Clay je roman koji sam čuvao za crne dane kad ništa drugo ne bude imalo da se čita. Savršen fanovski roman o dvojici jevrejskih dečaka koji stvaraju istoriju stripa u ratno vreme. Istina, draža mi je prva polovina knjige nego doba zrelosti, ali ne znači da je druga polovina slabija, samo drugačija. The Amazing Adventures of Kavalier & Clay je obavezna literatura za sve koji vole romane sa slikama.

Džastin Kronin: The Twelve
The Twelve je nastavak Prolaza i u svemu je baš... nastavak. Kronin piše dobro i nekad vas to pisanje toliko ponese da ne primetite da je sve to moglo da stane na... pa, na mnogo mnogo moooogo manje strana. Opet, vampirska postapokalipsa iz pera čoveka koji je ozbiljan pisac nije nešto što bi trebalo preskočiti. The Twelve ima mnogo toga što je odlično.

Džo Hil: Heart-Shaped Box
Heart-Shaped Box je prvenac Kingovog sina. Dobro pisanje, doziranje informacija, dramaturške udice stripovskom maniru, duh koji traži osvetu – nije čudo što je ovaj roman doživeo reprizu u mojim rukama. Heart-Shaped Box je apsolutna preporuka.

Stiven King: The Green Mile
The Green Mile je onaj film sa Tomom Henksom, jeste. Ali je i istoimeni roman po kojem je film snimljen. A krivac je, naravno, Stiven King. Crni div, osuđenici na smrt i... malo fantastike. King je ovaj roman pisao u nastavcima u maniru Dikensa i The Green Mile je svakako njegovo delo koje ne bi trebalo zaobići.

Killer Joe



Fridkin je od retkih režisera koji u poznim godinama ne samo što snima dobre filmove, već ima hrabrosti da se uhvati u koštac sa temama za koje ni mnogo mlađi nemaju herca. Killer Joe je opasno ludilo u nekoj kombinaciji Koena i Makartija: redneci u potpuno disfunkcionalnoj porodici, sa načisto poremećenim odnosima... planiraju ubistvo da se dočepaju kinte od osiguranja.

Saturday, December 22, 2012

Sajam – potpisivanje knjige (Talog)


klikni da se uveća

Danas, KC Valjevo. Potpisujem Talog na Novogodišnjem sajmu – sa početkom od 17.30 h. Dođite da se družimo.

Željko Obrenović: Talog -- promo cena


Kupite Talog po promo ceni. Besplatna dostava. Puno uživanja uz prvi srpski osvetnički roman u kom je protagonistkinja – devojka!

Stiven King: The Green Mile



The Green Mile je onaj film sa Tomom Henksom, jeste. Ali je i istoimeni roman po kojem je film snimljen. A krivac je, naravno, Stiven King. Crni div, osuđenici na smrt i... malo fantastike. King je ovaj roman pisao u nastavcima u maniru Dikensa i The Green Mile je svakako njegovo delo koje ne bi trebalo zaobići.

Džo Hil: Heart-Shaped Box



Heart-Shaped Box je prvenac Kingovog sina. Dobro pisanje, doziranje informacija, dramaturške udice stripovskom maniru, duh koji traži osvetu – nije čudo što je ovaj roman doživeo reprizu u mojim rukama. Heart-Shaped Box je apsolutna preporuka.

Tuesday, December 18, 2012

Džastin Kronin: The Twelve


The Twelve je nastavak Prolaza i u svemu je baš... nastavak. Kronin piše dobro i nekad vas to pisanje toliko ponese da ne primetite da je sve to moglo da stane na... pa, na mnogo mnogo moooogo manje strana. Opet, vampirska postapokalipsa iz pera čoveka koji je ozbiljan pisac nije nešto što bi trebalo preskočiti. The Twelve ima mnogo toga što je odlično.

Wednesday, December 12, 2012

Sound of My Voice



Sound of My Voice je film o kultovima i tome kako oni brzo promene vizuru čak i nekoga ko ima nebrojano razloga da im ne veruje i ko želi da ih raskrinka. Sound of My Voice je gotovo pa kamerni film, ali se to ne oseća, jer je, uprkos izostanku bilo kakve akcije, jako dinamičan.


The Man With the Iron Fists



The Man With the Iron Fists je kung fu film u feudalnom Japanu koji potpisuje RZA (Wu-Tang) i koji je producirao Tarantino, tako da već znate šta da očekujete. Čak i da vam se The Man With the Iron Fists ne svidi, vredi ga pogledati, ako ništa, zbog sjajnih inovativnih oružja i stripovske stilizacije.

Tuesday, December 11, 2012

Sinister



Sinister se bavi snaf filmom i na početku ima jedan od najboljih lažnih snaf filmova koje sam ja video, a pod tim „najboljih“ mislim najautentičnijih u svojoj grozoti, mada on uopšte nije brutalan, samo je skeri.

Posle Sinister kuburi na sve strane i liči na neku lošu ekranizaciju Stivena Kinga, ali nije nešto što ne može da se pogleda.

Talog -- predstava -- kasting


Poziv na kasting

23.12.2012. mesto održavanja: sala Centra za kulturu, Valjevo

Pozivamo sve mlade talentovane profesionalne glumce i glumce amatere da se jave 23. 12. 2012. u prostorije Centra za kulturu Valjevo od 12 do 17 časova radi kastinga za predstavu Talog autora Željka Obrenovića u režiji Nedeljka Jevtića. Potrebno nam je osam lica (uloga) četiri muške i četiri ženske , starosne dobi od 20 do 40 godina.

Rezultati kastinga biće saopšteni kandidatima lično putem e-maila ili na poziv, 2 dana nakon održavanja.

Više o romanu OVDE.

Thursday, December 06, 2012

ParaNorman



ParaNorman je crtani film koji juri tradiciju Gunisa, ali nažalost ne doseže tako daleko. Kako reče Brubejker: Kao Drag me to Hell za decu. Tako nekako. Početak je više obećavao i ima nekoliko kul scena, naklon Petku trinaestom, recimo.

Devica – strip


klikni da se uveća
Mimi nastavlja da me oduševaljava sjajnim tablama našeg nadolazećeg stripa. E, tako se to radi, dragi moji!

Držite nam palčeve.

Priču ste čitali?

Friday, November 23, 2012

Deranged



Deranged nam dolazi iz Azije. Epidemija, farmaceutska mafija i to. Sve u svemu, ništa posebno, mada ima nekoliko scena vrednih gledanja.


Thursday, November 15, 2012

The Amazing Spider-Man



Sjajno sam se proveo gledajući The Amazing Spider-Man. Pokupili su najbolje fore od Bendisa (devojka mora da zna!), dijalozi su zabavni, film ima vremena da se razvije... sve je OK. Mislim da će nastavci biti još bolji. Jedino mi nije jasna zamena Meri Džejn i Gven Stejsi, jer je Gven ovde isto što i M. DŽ. samo plava.

Monday, November 05, 2012

Savages



Savages ima dobar početak i solidan kraj; između smara. Oliver Ston je izvukao iz predloška Dona Vinsloua najviše što se moglo izvući i opet kao da nije dovoljno. Vinslou u Savages navodno insistira na realističnosti, ali meni u priči o dvojici surfera koji zavladaju dilerskom scenom L.A. i suprotstave se meksičkom kartelu nema ni r od realističnosti.

Sunday, November 04, 2012

Looper



Looper je kao tri u jedan, jer kombinuje nekoliko žanrova, pa čak i nekoliko priča, može se reći, iako je sve to zapravo jedna priča, samo je ambiciozna, velika i Looper je zato hrabar film kakav ne očekujemo da u današnjem trenutku stigne iz Holivuda, ali Looper je, kao i Inception, incident i mi ćemo ga prigrliti svom snagom. Putovanje kroz vreme odavno nije bilo ovako zanimljivo. 

Monday, October 29, 2012

Abraham Lincoln: Vampire Hunter



Abraham Lincoln: Vampire Hunter svakako nije film od kojeg ćete očekivati neku dubinu, čak se ni on sam ne pravi da tu ima neke dubine, ali ipak očekujete malo više zabave. No, Abraham Lincoln: Vampire Hunter je sav u pokušaju da nategne te fiktivne događaje u stvarni život poznatog predsednika i teško da nudi nešto novo... pa čak ni zabavno.

Friday, October 26, 2012

Željko Obrenović: Talog (Helly Cherry recenzija)


Čaranje. Vračanje. Bajanje. Verujem da ne postoji osoba, bar ne ona koja pripada mlađoj generaciji, koja nije poželela da poseduje ovakve moći. Čitanje misli, telekineza, upravljanje umovima drugih ljudi, samo su neke od „osobina više rase“, ako takva zaista postoji. Šta biste dali da posedujete takve moći? Kakav bi tada vaš život bio? Kako biste koristili svoje moći?

Ova su pitanja stara koliko i mitovi koji ih pokreću, te nije lako uhvatiti se u koštac sa njima. Tema može biti zahvalna za nekog, za nekog ne; jednom može zvučati interesantna, drugom će se možda činiti dosadnom. Ali, ako ovom osnovnom začinu romana „Talog“ Željka Obrenovića dodamo činjenicu da je pisan iz ženskog ugla (malo je kome pošlo za rukom da to izvede na ubedljiv način, kao primer mogu navesti Gorana Skrobonju), da li biste se tada odlučili da se uhvatite u koštac sa romanom?

Propusti koji se tiču lektorskog i uređivačkog posla ne bi trebalo da se zanemare, naprotiv. Ako se i nakon toga niste pokolebali, onda ćete stupiti u svet podzemlja, spletki i ubistava, kretaćete se mračnim ulicama i krajevima Beograda u potrazi za glavnim osumnjičenim i istrajati do raspleta kakav (možda) niste očekivali...

Ako ste mislili da ćete se izvući sklopivši korice knjige, grdno ste se prevarili. Mnoga će vas pitanja mučiti, nesuglasice, neslaganja nataložiće se i ostati negde duboko u vama poput taloga, teškog i mračnog, nepropustljivog, koji će vas nagnati da se pobunite, osvestite, prizovete k sebi. Baš kao što treba.

Tamara Lujak

Wednesday, October 24, 2012

Željko Obrenović: Talog (Trablmejker intervju)



"
Talog je priča o generaciji koja je prošla svašta, videla svašta i gotovo da ništa ne može da je iznenadi, ali je realnost svakodnevno demantuje."


*Kako bi ukratko opisao publici tvoj novi roman?

Talog je roman o istrazi i osveti, o beogradskim ulicama, mračnim lokalima, dilerima i mraku koji nas okružuje a koji možda ni ne primećujemo. Talog je roman koji, što je retko u srpskoj književnosti, za protagonistkinju ima devojku i pisan je u prvom licu, što je još ređe. A pri tom, ta protagonistkinja je u isto vreme i jaka i gotovo uništena autodestrukcijom.  Talog poseduje filmsku prohodnost i slikovitost i priča priču bez previše skretanja. A opet ima dovoljno poezije u sebi da mu udahne dušu. Talog je priča o generaciji koja je prošla svašta, videla svašta i gotovo da ništa ne može da je iznenadi, ali je realnost svakodnevno demantuje.

*Da li je ovaj roman namenjen istom tipu publike kao i Srpski psiho ili si odlučio da kreneš nešto drugačijim stopama?

Na publiku ne gledam kao na fanove ovoga ili onoga romana, ovoga ili onoga žanra, već kao na publiku dobrog štiva. Tako da je Talog svakako za sve ljubitelje Srpskog psiha, ali i za sve druge. Mislim da će se u odnosu na Srpskog psiha videti veća zrelost, jer je, ako ništa drugo, od tog romana prošlo nekoliko godina i bilo bi apsurdno da se od jednog autora očekuje da stagnira. S druge strane, ako je Srpski psiho bio dekostrukcija žanra, onda je Talog sastavljanje polomljenih delova natrag.


*Za ljude koji nisu imali prilike da te čitaju do sada: O čemu piše Željko Obrenović?

Verujem da pišem zanimljive priče. Bez obzira na žanr. Iskreno, retko uopšte razmišljam kom žanru će pripadati nešto što ću da napišem. Gledam da priča bude zanimljiva, da likovi budu jaki, a ostalo će samo po sebi doći. Napisao sam recimo Devicu – priča koju sam u cilju ekperimenta kačio u delovima na internetu – koja se ne može svrstati ni u jedan određeni žanr, a opet svako će možda imati svoje viđenje ove trvrdnje. S druge strane, napisao sam Muzej đubreta, koji će neko tumačiti kao intimnu priču čistog mejnstrima, dok će neko prepoznati i postapoklitičnu priču. Ili najsvežija priča Karton siti, koja se sa jedne strane bavi aktualnim događajima u našoj zemlji, a sa druge strane je neka vrsta antiutopije.


*Kako izgleda jedan radni dan mladog pisca u Srbiji?

Gledam da pišem svaki dan i da pišem koliko mogu. Shvatio sam da je to najbolji princip, jer tako planiraš pomalo unapred  i svakog dana daš svoj maksimum. Naravno, kad je roman gotov, sledi jedno šezdeset-sedamdeset novim ispisivanja, kad to tek poprimi svoj obris. Osim pisanja, trudim se da što više čitam, gledam filmove, serije… A tu su i svakodnevne obaveze.


*U koje doba dana si najproduktivniji i najkreativniji?

Rano jutro. Što ranije, to bolje. Kad završim sa pisanjem, dan još nije ni počeo i nemam utisak da sam izgubio vreme, a mozak mi tad najbolje funkcioniše i prija mi tišina jutra.

*Knjiga i/ili pisac koji su najviše uticali na tebe?

Mnogo je toga. Ali, recimo, Američki tabloid Džejmsa Elroja, Jevrejska policijska stanica Majkla Šejbona, Nema zemlje za starce Kormaka Makarija. Čitam knjge u originalu, tako da su mi vrata svetske literature širom otvorena, ali bez obzira na sve što pročitam, ove tri knjige obnovim svaki čas.


*Preporuči knjigu čitaocima Trablmejkera ("Talog" ćemo im mi preporučiti).

Preporučujem Alive in Necropolis Daga Dorsta, o kom sam pisao na blogu i sa kojim sam napravio intervju. Sjajan pisac od kog možemo puno da očekujemo.


Tuesday, October 23, 2012

Željko Obrenović: Talog (odlomak)


Čim su dileri nestali – Zombi pomahnitalo sikćući, Bibop nezadovoljno vrteći glavom i Ćomi u pokušaju da se ne skljoka niz stepenice – zalupila sam vrata, zavrtela ključ, navukla rezu. Da sam mogla i ormar bih nagurala. Skliznula sam leđima niz vrata. Tek tad je smeh nestao, a javio se strah. Puzeći, dovukla sam se do telefona i nervoznim prstima nekako ubola Borkov broj. Ni sama ne znam šta sam mu rekla, šta sam želela da kažem, šta mi se prevaljivalo preko usana i kako je zvučalo. Mora da sam makar urlikom izbacila iz sebe to što sam osećala.
Borko je trenutno živeo u Krunskoj. Nije mu trebalo puno do mene. Nisam znala šta ću sa sobom, pa sam uletela pod tuš. Trljala sam kožu sve dok nije pocrvenela, ne bih li sprala smrad prljavog dilera. Iz minuta u minut prolazila sam kroz razne faze: nalet plača, crne suze od razmazane maskare lile su mi niz obraze, grcala sam, tresla se od straha. Tek kad je sve prošlo, bila sam svesna šta se dogodilo. Šta je moglo da se dogodi! Možda je zaista jedino što ću istragom postići da se sjebem do kraja?
Obrisala sam suze i nalila čašu vodke. Izvrnula sam fioku i iskopala tablu bromazepama. Strpala sam dva u usta i zalila alkoholom. Natočila sam novu čašu. I dalje sam se tresla. Zašto Borka još nema? Koliko mu treba do mene? Da nije naleteo na njih! Sad će, ponavljala sam. Otišli su, neće se vratiti! Ne smeš da dopustiš da te sjebu. Ne smeš! Iskuliraj. Iskapila sam čašu. Setila sam se izraza na Zombijevom licu i nalet histeričnog smeha ponovo je navalio. Bila sam prljava, ali neuprljana. Impotentni peder!
Ponovo sam se stresla. Malopre samo što me nisu silovali! Da li je normalno da se ovako ponašam? Čemu se smejem? Treba da se smeješ! Moraš da se smeješ! Smej se! Ako sad padneš, nikad se više nećeš dići. Nećeš osvetiti Andreja!
Otvorila sam zamrzivač i istresla pregršt kocki leda. Umotala sam ih u peškir i prislonila pod oči. Led je pržio kožu. Lice je bilo vrelo od suza. U stanu je bilo pakleno. Trljala sam smotuljak preko lica, od oka do oka. Ne sme da se pozna da sam plakala! Ne sme!
Sela sam pred ogledalo i otvorila kutijicu sa šminkom. Ne smem da dozvolim da me Borko vidi ovakvu. Napraviće sranje ako mu kažem. Gledaće me drugačije ako mu kažem. Gledala sam odraz i ponavljala: Ništa se nije desilo. Ništa! Borko samo što nije stigao. Ništa se nije dogodilo!
Suvim krajem peškira obrisala sam vlažne, već ledene obraze. Lice mi je trnulo. Tresući se, natapkala sam četkicu u korektor i utrljala ga preko podočnjaka. Preko sam nanela debeo sloj neprimetnog pudera. Crveni ruž da skrene pažnju sa očiju.
Sad ćeš da vidiš koga pljuješ!
Umukni!
Žilava mala!
Odjebi! Odjebi! Odjebi!
Videćeš ti kad se vratim.
Šta? Šta ću videti? Opet ti se neće dići. Drogirana majmunčino, nikad ti se neće dići!
Je l’ tako? E pa, videćemo. Ako treba, tu je vijagra. Ipak ću te jebati ružno.
Ni vijagra ti, bre, neće pomoći. Impotentan si!
Shvatila sam da sam u ritama odeće koju je Zombi iscepao. Bromazepam je počinjao da deluje. Frenetično sam kopala po ormaru, bacala garderobu preko ramena. Šta bi to žrtva silovanja trebalo da obuče!? Odmahnula sam glavom. Nalila sam duplu vodku i sručila je u cugu.
Oglasilo se zvono. Olakšanje. Pošla sam da otvorim vrata. Namakla sam osmeh koji ovog puta nije bio lažan, ni histeričan. Zbog vodke i bromazepama, osećala sam se smireno. U sledećem trenutku oblio me je nalet panike. Šta ako su se vratili? Šta ako je Zombi shvatio da je ostavio svedoka impotencije. Ili je Bibop odlučio da se vrati i iskoristi priliku? Šta ako je Zombi maločas bio tako zbunjen da nije znao kako da postupi? Šta ako je ponovo tu da ostvari pretnju i prosvira mi lobanju?
Sa druge strane vrata začuo se Borkov glas i razrešio me dilema: „Jovana, ja sam. Jesi dobro?“
Sklopila sam oči i, pre nego što ću otvoriti vrata, duboko udahnula. Samo pomisli kako bi se osećala da te je silovao. Teglila bi posledice do kraja života. Nikad ne bi sprala njegov jebeni smrad. Kada je to prošlo, možeš bilo šta.
Otvorila sam  vrata i bacila se Borku u zagrljaj. Čvrsto me je stegao, pokušavajući da me umiri.
„Šta se desilo?“, upita on. „Drhtiš.“
Nisam imala nameru da se tu zadržavamo. „Ajmo napolje“, rekoh. „Ne mogu da budem ovde.“
Klimnuo je glavom, gledajući me zbunjeno. „Kako kažeš.“
Dok smo stigli do Terazija, bila sam još pribranija. Sa Borkom sam se osećala sigurnije. I dalje mu nisam govorila šta se desilo. Šta da mu kažem? Igrali smo se detektiva i ja umalo nisam silovana. Imala sam trag za koji sam se nadala da će me odvesti do Andrejevih ubica. Ali, čak i da sam nogom stajala na grlu Andrejevog ubice, šta bi to promenilo? Bila sam sjebana, bila sam sama. Želela sam da pobegnem iz oskrnavljenog stana, od mrlje na podu i utvara koje su me progonile.
Prošli smo kraj Terazijske česme. Lavovi izvajani u kamenu, razjapljenih čeljusti, zverali su u nas. Nekad se na ovom mestu nalazila kula na koju su Turci izvodili vodu. Ničeg više nije bilo. Čak i česma, koja kao da je oduvek tu, nakon prve rekonstrukcije provela je više od šezdeset godina na Topčideru. Sve što vidimo samo je privid stalnosti pred neumoljivim vremenom.
Jovana, ne razmišljaj o jebenoj česmi! Usredsredi se! Reci Borku šta se desilo!
Ne mogu da mu kažem.
Ne možeš da mu kažeš!?
Ne mogu!
Zašto ne možeš?
Osećam se krivom.
Kriva si što su hteli da te siluju!?
Ne... Da. Ne mogu da objasnim. Osećam se krivom.
Reci mu!
Pusti me na miru!
Napolju je i dalje bilo sparno, nisam obraćala pažnju na to. Vodka i bromazepami radili su posao. Kao na dnu mora.
Laki?“, rekoh.
Borko je slegnuo ramenima.
Laki je bio kafana našeg društva, rupa u Makedonskoj. Iako smo tamo svakodnevno ispijali kafe, Laki je pre svega imao tradiciju šteka za nevolje. Tu mi je Vesna saopštila da ide na operaciju mioma, tu smo Andrej i ja okupili sve kad sam zatrudnela. Pa sva cimanja sa matorcima, odluke o faksu...
Laki je na sreću bio gotovo prazan. Borko je otišao do šanka, uzeo nam pljuge i dva piva. Pripalila sam cigaretu i sahranila pivo u tri cuga. Otišla sam do šanka i uzela još dva piva i dve tekile, nisam nameravala da stanem. Na „dnu mora“ bilo je OK.
„Ej, uspori malo“, reče Borko gledajući turu koju sam donela. „Razvalićaš se.“
Eksirala sam tekilu, zagrizla limun i zalila je pivom. „Ništa ti ne brini“, rekoh stresavši se. Toplina mi se spustila niz dušnik do stomaka, pa ponovo pošla nagore.
„’Oćeš sad da mi kažeš šta je bilo?“, reče Borko.
Oborila sam pogled. „Bila sam do Rade.“
„I to te tol’ko iscimalo?“
„Našla sam neko ime što je Andrej zapisao. Nije mi poznato. Veljko Kovačević?“
„I to te tol’ko iscimalo?“, reče Borko sumnjičavo.
„Nije to.“
Raširio je ruke. „Šta onda?“
„Nije bitno.“
„Naravno da je bitno! Znaš kako si zvučala preko telefona?“
Pripalila sam cigaretu. „Donesi mi pivo.“
„Imaš pivo.“
„Novo pivo.“
Zavrteo je glavom i otišao do šanka. Mahnuo je konobarici, ona je klimnula glavom i dala mu dva piva. Borko se vratio do stola, spustio jedno pivo preda me i potegao drugo.
„Kako si rekla“, reče on. „Veljko šta?“
„Kovačević.“
„Nikad čuo.“ Namrštio se. „Gde si našla ime?“
„Znaš kako je Andrej stalno žvrljao imena po časopisima. Adrese i to?“
„Neee?“
„Nebitno. Stalno je to radio. Tako sam našla i ovo ime, sa adresom. Rada kaže da je poslednji put doneo neki fajl, da je čitavu noć čitao...“
„Veljko Kovačević“, ponovi Borko zamišljeno.
Gledala sam ga kroz dim cigarete. Iako sam se lakše odnosila prema onom što se dogodilo u stanu, nisam nešto tako traumatično mogla da smetnem sa uma. I dalje nisam znala šta da mu kažem. Znala sam da ga ne mogu izvrdati. Ali, nekako, ne umem to da objasnim, bilo me je sramota. Iako sam znala da nisam kriva, osećala sam krivicu i to me je ubijalo. Nategnula sam pivo.
„Pod hitno moramo da menjamo kafanu.“
Borko me je zabezeknuto pogledao. „Kafanu!?“
„Odemo lepo na neki splav, k’o svi ti seljaci. Skačemo, pevamo, boli nas dupe. Kako bi’ volela da sam tako šupljoglava, da me ništa ne dotiče...“
„Splav!?“, ponovi Borko.
„Jebote, koji ti je više sa tim ponavljanjem? Kafana. Kafana. Splav. Splav.“
„Pa ne, samo ne mogu da verujem šta pričaš. Jebote, znaš kako izgledaš? K’o da si na ivici nervnog sloma.“
„A ni na splavu nije bezbedno. Znaš da neko svaki čas upadne u vodu.“
„Jovana, reci mi šta je bilo?“
„Jedino neki čamac, pa da odem u tri lepe i da me niko više ne vidi!“
„I tamo mogu da te pojedu jebene ajkule!“, prasnu Borko. „Nigde nije bezbedno. Reci mi šta je bilo?“
Uvukla sam dim. „Ćomi me posetio. Sa Zombijem.“
Udario je šakama po stolu i skočio. „Molim!?“
„Čekali su me ispred zgrade“, slagah.
„Da!?“
„Ništa, pretili su mi da prekinem sa ovim. Da više ne tražim Ćomija.“
Borko je udario pesnicom po stolu. „Jebaću mu mater!“
„Da, kad ga nađeš.“
„Ma na’ću ga. Prevrnuću grad.“
„Polako. Smiri se. Evo i ja sam mirna. Nema gde da pobegne.“
 Borko je sedeo i vrteo glavom. Ja sam zurila preda se. Bez gledanja sam napipala cigarete na stočiću. Upaljač je prihvatio tek nakon trećeg klika. Prepolovila sam cigaretu u jednom cugu. 

Sunday, October 14, 2012

Najbolje knjige u 2012. (treći kvartal)


Tom Perota: The Leftovers
Čim sam video da HBO najavljuje seriju po knjizi The Leftovers i da će Dejmon Lindelof biti za kormilom, morao sam da pročitam sinopsis, a onda i roman.

Sinopsisu se ne može odoleti: Milioni ljudi širom sveta u jednom trenutku naprosto nestanu. Niko ne zna zašto, kako i gde. Roman The Leftovers se bavi ljudima koji su ostali i načinima na koje se oni nose sa Iznenadnim odlaskom.

Daglas Vinter: Run
Run je roman koji bih voleo da sam napisao. Negde na pola puta između Elroja i Shielda. Naslov je tolikoznačan da je besmisleno ulaziti u to. Stil pisanja je paklen. Bez pravila.

A tema?

Preprodavci oružja i run koji je pošao po zlu.

Den Simons: Hyperion
Napokon sam uhvatio vremena da pročitam ovaj kultni Simonsov roman. Po meni više funkcioniše kao ulančana zbrirka priča (i to ne baš dobro ulančana, pomalo veštački).

Neke od tih novela u Hyperionu su nesumnjivo genijalne.

Džejms Elroj: Blood’s a Rover
Blood’s a Rover je završni deo Elrojeve trilogije koja se bavi američkom istorijom kroz prizmu kriminala. Kako Stiven King reče, trebalo bi barem tridesetak stranica da se prepriča o čemu se tu radi i opet se ne bi obuhvatilo ni blizu sve.

Elrojeva proza je ubitačna.

Blood’s a Rover pripada poznoj fazi i mojoj omiljenoj.

Majkl Šejbon: The Amazing Adventures of Kavalier & Clay



The Amazing Adventures of Kavalier & Clay je roman koji sam čuvao za crne dane kad ništa drugo ne bude imalo da se čita. Savršen fanovski roman o dvojici jevrejskih dečaka koji stvaraju istoriju stripa u ratno vreme. Istina, draža mi je prva polovina knjige nego doba zrelosti, ali ne znači da je druga polovina slabija, samo drugačija. The Amazing Adventures of Kavalier & Clay je obavezna literatura za sve koji vole romane sa slikama.

Monday, October 08, 2012

Dejvid Sajmon: The Wire




Dejvid Sajmon je odlučio da provede godinu dana sa detektivima baltimorskog odeljenja za ubistva. Kao rezultat dobili smo knjigu Homicide: A Year on the Killing Streets. Međutim, teško da je i sam Sajmon slutio da će ovom knjigom promeniti ne istoriju novinarstva, nego istoriju TV serija. Nije prošlo puno, a nastala je istoimena serija. Religiozno smo pratili i uživali u realističnom svetu detektiva koji su za razliku od onih na koje smo navikli u holivudskim filmovima – nesavršeni. Poročni su na razne načine, preispituju svoju seksualnost, žrtve su seksizma... ali svi od reda su kao neko koga jako jako dobro poznajemo i kad se serija okonča, nedostaju nam kao prijatelji sa kojima iz nekog razloga iznenada prekinemo kontakt.

Ipak, uloga Dejvida Sajmona u nastanku ove serije bila je u najmanju ruku ograničena i može se čak reći da on nije bio u potpunosti zadovoljan kako su likovi koje je godinu dana upoznavao i posmatrao pretočeni u fikciju na TV-u. Možda su ga baš to nepotpuno zadovoljstvo kao i iskustvo koje je stekao tokom pisanja epizode Homicide naterali da se dublje infiltrira u svet i format moderne TV serije. I sve ono što je nakon toga stvorio su prava mala remek-dela.

Zajedno sa Edom Burnsom (jednim od detektiva koje je upoznao tokom pisanja knjige Homicide: A Year on the Killing Streets) Sajmon najpre kreira The Corner, poludokumentarnu seriju koja se bavi dilerima i čije istraživanje će mu višestruko pomoći tokom stvaranja krune njegove karijere a i TV serija uopšte. Reč je, naravno, o The Wire.  

Iako se može svrstati u krimi žanr, The Wire je mnogo više od toga. Ona je i drama i tragedija i politička serija i intimna serija. Svaka sezona ima različito težište: trgovina drogom, brodogradilište i luka, gradska vlast i birokratija, školski sistem i štampani mediji. Glavnog lika nema, iako su neki tu kroz svih pet sezona. Desiće se da likovi čitavu sezonu nestanu sa pozornice, pa se ponovo vrate. Kao i u životu. Ponekad će nam biti žao što se scenaristi još malo ne skoncentrišu na nekoga ko nam je prirastao srcu. Ali The Wire se ne dodvorava gledaocima. Takođe, glavno oružje većine TV serija tzv. klifhenger – dramaturška udica na kraju epizode koja će vas naterati da pogledate sledeću epizodu i vidite šta će se desiti – u The Wire gotovo da je izostala. Umesto iščekivanjem, epizode u The Wire završavaju se katarzičnim osećanjem.

The Wire je sveobuhvatna serija kojoj ništa ne promiče. Kao i većina serija nastalih u HBO produkciji i The Wire je spora, bez previše akcije, sa akcentom na dramskom. Ili kako tvorci kažu: Pandurska serija u kojoj panduri nemaju previše prilika da potežu pištolje.

Treba imati na umu da je zaplet svake sezone, kao i svih sezona ukupno, pravi mali švajcarski sat koji nepogrešivo kuca. Ali, The Wire ipak pre svega nose neverovatno jaki likovi. Bez obzira da li je u pitanju verovatno najomiljeniji lik u istoriji TV serija Omar, moderni Robin Hud, homoseksualac koji pljačka dilere i koji do samom kraja deluje gotovo kao fantastični entitet; ili Ejvon Barksdejl koji je zasnovan na stvarnoj osobi o kojoj čak postoji i dokumetarac The Avon Barksdale Story: Legends of the Unwired.

Da je svet o kome pišu Sajmon i Burns realan, govori i podatak iz pomenutog dokumentarca. Naime, na Barksdejla su jednom prilikom pucali iz neposredne blizine (što je on preživeo), a potom su ga napali u bolnici dok je bio u komi i ispalili mu tri metka u glavu. Što je on sve preživeo. Tvorci ovo nisu ubacili u seriju – previše je holivudski. Ko bi poverovao da je istina?

Sajmon i Burns ne štede svoje likove i zato se ne treba iznenaditi kad svaki čas strada neko za koga smo mislili da će tu biti ne do kraja sezone, već do kraja čitave serije. Jednostavno, ti likovi deluju veći od života. Čak i kada su u pitanju „male priče“ o detektivima koji pokušavaju da izbalansiraju posao i kuću, gutamo svaku reč, svaki kadar. Posmatramo detektiva Meknaltija kako nastoji da se skrasi, da u potpunosti odbaci posao, posmatramo ga, iako znamo da je to nemoguće. Iako i on zna da je to nemoguće. Slično je i sa Kimom i njenom homoseksualnom partnerkom.

Umeće scenarista ogleda se i u tome što su uspeli da neke stvari koje bi iz bilo čijeg drugog pera delovale banalno predstave tako da ne samo što ne deluju prizemno, već deluju jedino moguće i logično. Tu prvenstveno mislim na smenu generacija, kružnu strukturu po kojoj svako ima svoj uspon i neminovno svoj pad, kao i nekoga ko će doći na njegovo mesto sve dok i njega neko ne smeni.

Timu scenarista su se u kasnijim sezonama pridružili i krimi pisci Džordž Pelekanos i Denis Lehejn koji su dali svoj doprinos, ali je očigledno da svega ovoga ne bi bilo bez fenomenalnih dirigenata.

Serija je nominovana za četrdeset tri nagrade i osvojila je osam.

The Wire zovu i vizuelnom knjigom jer je svojom strukturom i načinom pripovedanja mnogo bliža romanu nego klasičnom formatu TV serije. I zaista, kad jednom uronite u The Wire imaćete utisak da čitate cigletinu u pet tomova i nećete želeti da vas bilo ko ometa dok se ne završi. A i onda ćete želeti da neko vreme budete sami i sve to proanalizirate. Čak i sama špica – koja se pomalo menja od sezone do sezone, ali nikada bitno, sa sve muzikom Toma Vejsta, koja se menja od sezone do sezone, ali nikada bitno, čak i kad je drugi izvode – predstavlja adekvatne korice za ovaj ep.

Okrenite prvu stranu.


Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...