Ulica mračnih dućana (Missing Person) Patrik Modiano

Ovaj francuski nobelovac u svom opusu ima nekoliko romana koji se mogu opisati kao metafizički krimići, što su mu neki i spočitavali nakon dodeljene nagrade. Ova knjiga počinje i teče gotovo kao klasični krimić. Detektiv nešto istražuje i ta istraga ga vodi od jednog do drugog čoveka koji mu pomažu da sklopi slagalicu. Međutim, stvari su ovde ipak bitno drugačije. Za početak, detektiv traži samog sebe, odnosno svoj identitet, koji je izgubio zajedno sa sećanjem i nikada nije pronašao. Istraga će ga odvesti do krajnje neobičnih osoba, čoveka tako visokog da u svom stanu niskog stropa najčešće leži kako ne bi razbio glavu; ili pak starca oženjenog osetno mlađom suprugom koja ga izbacuje iz apartmana kad pravi žurke za svoje mlade drugove.

Narator će usput u više momenata pomisliti da je pronašao svoj identitet, premda mu se sećanje neće vratiti, i onda će ga probati kao ulogu, ne bi li video kako mu odgovara. Pokušaće da ubedi sebe da je on neka od tih osoba, da nategne činjenice ili pak da se priseti prethodnog života, ali mu to, sve do kraja, neće poći za rukom.

Prva polovina romana je pisana svedenije od većine krimi romana. Rečenice su kratke, lišene svakog ukrasa, a takvi su i dijalozi. Kako se priča zatvara, sve više do izražaja dolaze meditativni delovi koji se bave pitanjem identiteta i sećanja.

Ulicu mračnih dućana je najlakše uporediti s Njujorškom trilogijom Pola Ostera, ali se te knjige ipak bitno razlikuju. Dok Oster pokazuje naglašenu potrebu da parodira i urušava detektivski žanr, Modiano koristi žanrovsku matricu da ispriča svoju priču, lišenu parodiranja. Rezultat je, svejedno, knjiga koju vredi pročitati ali koja ipak nije najobaveznije štivo.

Dete u vremenu (The Child in Time) Ijan Makjuan

Pokretač ovog romana je najveći strah svakog roditelja: nestanak deteta. Stiven je uspešan pisac. Prvi roman je napisao za odrasle, ali ga je izdavač prepoznao kao mnogo pogodnije štivo za decu. Tako je otpočela njegova neplanirana karijera. Njegova žena Džuli je uspešna violinistkinja, a oni imaju i trogodišnju ćerkicu Kejt. I onda jednog dana, tokom kupovine sa ocem, Kejt naprasno nestane.

Iako je ovo, kako rekoh, okidač za nastanak samog romana, priča se ne razvija očekivanim tokom. Nema temeljne policijske istrage, tragova, otkrića. Roman zapravo prati događaje dve godine nakon otmice. Džuli i Stiven su se razišli jer nisu mogli zajedno i na isti način da se nose s tugom i gubitkom. Stiven je fokalizator priče, tako da o ostalim likovima sve saznajemo posredno. On je sad član jednog odbora koji odlučuje o obrazovanju i vaspitanju dece predškolskog uzrasta, na čijim sastancima uglavnom budan sanja i maštari.

Naslov ove knjige treba shvatiti višeznačno. Najpre, tu je dete koje je ostalo zarobljeno u vremenu jer roditelji ne mogu ni da ga zamisle drugačije nego kako je izgledalo u trenutku otmice. Zatim je tu preispitivanje samog tradicionalnog koncepta vremena. Makjuan uvodi čak i jedan nadrealni ili SF momenat, kad Stiven prisustvuje sastanku svojih roditelja pre nego što je on i rođen. Premda u prvi mah ova scena deluje kao halucinacija, Stivenova majka će naknadno potvrditi da se sve to desilo baš onako kako je on video, do u najsitniji detalj. Ali se pomenuto dalje ne razrađuje niti objašnjava.

Takođe, ne treba smetnuti sa uma ni Stivenovog prijatelja i izdavača koji je podetinjio (ovo treba pročitati u najbukvalnijem psihijatrijskom smislu). Makjuan nam suptilno nagoveštava ideju da sva sreća nestaje onog trenutka kad se zađe u odraslo doba i da čovek zapravo čitavog života sâm stremi ka svom udesu. Makjuan podjednako suptilno nagoveštava i da o vaspitanju dece odlučuju ljudi s nesrećnim detinjstvima, teškim seksualnim perverzijama i psihijatrijskim oboljenjima, dok su odbori koji se navodno time bave tek puka farsa.

Ovaj autor svesno prilagođava stil i naraciju romanâ njihovim potrebama. U Iskupljenju je to maniristički pseudorukopis, u Sweet Tooth ispovest u prvom licu, dok je ovde posredi ipak glas jednog pisca, samim tim najsličniji samom autoru. Rezultat je izuzetno napisana knjiga sa obiljem upečatljivih opisa i opservacija.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- prikaz -- Marko Jovanović

Protagonista romana, pisac i scenarista, dobija ponudu od svog prijatelja Damira da napiše scenario za strano tržište, za film u kome će glumiti popularni glumac B produkcije - Karl Langan. Scenario će pisati u vikendici kraj misterioznog Kamenog jezera, poznatog po nerazjašnjenim slučajevima utapanja, zajedno sa saradnicom Unom, koja će prevoditi njegov tekst na engleski jezik. Očekivani rad u miru narušiće splet događaja koji će našeg protagonistu i njegovu saradnicu upoznati sa strašnim tajnama koje kriju naizgled miroljubivi stanovnici Kamenova.

Kameno jezero je još jedan reprezentativni primer odličnog trilera koji drži pažnju od prve do poslednje stranice. Moram da priznam da sam se uplašio kako će autor raspetljati glavni zaplet i nekoliko manjih podzapleta, ali on je to tako vešto odradio da na kraju nije ostavio nijednu nejasnoću. Naglasiću i brutalno neočekivan twist ending koji me je bukvalno izuo iz cipela i koji nisam ni najmanje očekivao.

Kada su likovi u pitanju, fenomenalno su razrađeni, od protagonista, do antagoniste i sporednih likova. Mislim da će vam se posebno dopasti Una koja će vas definitivno kupiti svojim otkačeno-jedinstvenim fizičkim izgledom, fantastičnim humorom i neodoljivom spontanošću i ležernim ponašanjem

Sa ovakvim stilom pisanja i konceptom romana sam se prvi put sreo. Narativ sa minimalnom ali dovoljnom deskripcijom, kratke rečenice i kratka poglavlja za završnom "udica rečenicom" pružaju ugođaj za pravi doživljaj ovakve radnje. Triler treba da drži pažnju, a ovakvim stilom pisanja Željko je to vrlo efektno obezbedio.

Poslednje poglavlje će možda nekima biti diskutabilno, ali meni je bilo potpuno zadovoljavajuće. Nisam želeo bajku, želeo sam dobar triler. Željko mi je to pružio od početka do kraja.

Suma sumarum: ovo je čista petica, jedan pravi biser među trilerima na domaćoj književnoj sceni koji, po mom skromnom mišljenju, zadlužuje jednu dooobru ekranizaciju. Moja najtoplija preporuka ljubiteljima žanra!

Sedam gotskih priča Karen Bliksen / Isak Dinesen (Seven Gothic Tales)

Ova danska grofica se više puta našla u užem izboru za Nobelovu nagradu. Između ostalog, jednom kad ju je dobio Ivo Andrić i jednom kad ju je dobio Ernest Hemingvej, koji je na besedi izrazio žalost što njoj nije odato ovo priznanje. Orson Vels ju je ekranizovao nekoliko puta, a trenutno je u pripremi i serija zasnovana na njenom životu, koji je bio podjednako uzbudljiv koliko i njena proza.

The Deluge at Norderney
Ova priča ima strukturalnu osnovu u Bokačovom Dekameronu. Nekolicina ljudi je zbog vanrednih uslova zatvorena na jednom mestu i priča priče da ubije vreme. Počinje izvanrednim opisom nezapamćenog nevremena u primorskom gradu iz naslova. Nakon što su sve kuće poplavljene, četiri osobe ostaju zatočene na tavanu jedne staje i otpočinju svoje pripovesti, koje se na nezamislive načine granaju, lančaju i prepliću.

The Old Chevailer
Na početku ove priče ljubavnica pokušava da otruje naratora. On zatim upoznaje devojku koja je za njega apsolutno savršenstvo, ali uz to savršenstvo ide i obrt. Taj obrt je moguće predvideti, samo što to nimalo ne umanjuje njegov efekat na protagonistu. Takođe, sledi još jedan preokret, i to takav da teško da je ikada viđen u istoriji književnosti. Nagoveštaj: da li biste neku osobu prepoznali ako vidite njenu lobanju?

The Monkey
Igumanija jednog manastira pomaže svom sestriću da se oženi devojkom koju mu je ona odabrala. Prepreka je zapravo sama devojka koja odbija ponudu, a način na koji je "privole" je bezmalo fascinantan. Takođe, majmun koji se provlači kroz priču kao igumanijin ljubimac doprinosi još jednom preokretu.

The Roads Round Pisa
Ova priča je ponovo sastavljena iz niza umetnutih pripovesti. Počinje slučajnim susretom i zavetom, a teče naizgled epizodično, da bi se na kraju sve zaokružilo. Malo je teško pronaći ugao iz kojeg je najbolje čitati ovu priču pošto je ona i zbog strukture i zbog brojnih koincidencija nešto između omaža i parodije viktorijanske avanture, s prerušavanjem, prepoznavanjem i dvobojem.

The Supper at Elsinore
Ova priča govori o dve sestre usedelice i njihovom otuđenom bratu čiji se duh naposletku pojavljuje posle puno godina i priča o svom uzbudljivom piratskom životu.

The Dreamers
I ovde je zapravo reč o više ulančanih pripovesti. Tri prijatelja jedan drugom pripovedaju o svojim iskustvima s fatalnom ženom, a onda se ispostavi da je to jedna te ista osoba koja se pod različitim imenom i profesijama pojavljuje na raznim krajevima sveta. Intrigantni okvir ove priče čitaoca navodi na kriva očekivanja i tu se još jednom pokazuje briljantnost Bliskenine proze koja sve vreme pleše na oštrici.

The Poet
U ovoj priči se govori o talentovanom pesniku i meceni koji na svoj način pokušava da iz njega izvuče najviše što može, stvarajući mu odgovarajuće okruženje. Naravno, stvari neće poći nameravanim smerom.

Ne mogu reći da mi se sve ove priče podjednako dopadaju, ali, kao i u slučaju s Nabokovim, ni za jednu ne mogu da kažem da je loša. Karen Bliksen naprosto piše kao da je izmislila književnost i kao da niko pre nje nije pisao. Sve ono što bi se kod drugih moglo okarakterisati kao greška, kod nje funkcioniše, i prepoznaje se očita autorska namera. U pitanju je visokointelektualna proza, besprekornog stila koja traži pažljivo iščitavanje i ponovno vraćanje.

Iskupljenje Ijan Makjuan (Atonement)

Prva polovina ovog romana izgleda kao jedna produžena scena. Čitalac se uz pomoć različitih fokalizatora upoznaje s jednom porodicom, samim likovima i njihovim odnosima. Radnja je smeštena u 1935. godinu. Dok čeka povratak starijeg brata Leona, Briony pokušava da "postavi" pozorišni komad koji je napisala u njegovu čast. "Ispomoć" su joj pridošlice iz unesrećene porodice srodnika, dva blizanca i njihova starija sestra Lola.

Te pripreme neće ići tokom koji je Briony predvidela, ali Makjuan iskusno koristi njena unutrašnja kolebanja i umetnička preispitivanja da svom romanu da i metanarativni momenat. Kako ona promišlja svoje pisanje, na sličan način se događaji posmatraju i u samom romanu. Paralelno sa ovim razvija se i odnos između Brionyine starije sestre Cecilije i Robija, sina njihove služavke. Robi je zapravo neka vrsta projekta Cecilijinog i Brionynog oca, koji je Robiju finansirao školovanje na Kembridžu, ali na kojeg ipak gleda s visine, što će se kasnije naročito videti.

Tenzija se stvara razvodnjivanjem, usporavanjem radnje i insistiranjem na detaljima, tako da do polovine romana sve samo što ne eksplodira od neizvesnosti, dok sâm prelomni događaj nije ništa više do sugerisan. Taj preokret tiče se koliko jednog zločina (silovanja), toliko i lažnog svedočnja, koje je podstaknuto dečjom naivnošću, zbunjenošću i sklonošću ka maštarenju. Makjuan vešto izbegava trilersku banalnost, koristeći se s jedne strane flešforvardima, odnosno skokovima u budućnost, kojima čitaocu unapred otkriva posledice, a sa druge strane poigravanjem onime što likovi znaju i onime što čitalac jasno vidi premda ne i likovi.

Nastavak knjige se odvija nakon nekoliko godina, za vreme rata. Retroaktivno saznajemo za Robijev boravak u zatvoru i šta se u međuvremenu dešavalo s Cecilijom i Briony, ali akcenat je sad na Dunkirku, preživljavanju i, sa druge strane, ratnim bolnicama. Ton i stil knjige se osetno menjaju. Nema više visokoparnih monologa, sve je mnogo neposrednije i konkretnije. Maštarenja i sanjarenja ostali su u nekom prošlom vremenu.

Zatim sledi i poslednja celina koju Briony, sad već starica, piše u prvom licu. Metanarativnost s početka romana se ovde ponovo javlja i produbljuje. Sve prethodno pročitano se stavlja u drugu perspektivu, te se zapravo može posmatrati kao "fikcija" a ne kao veran zapis. Ili makar ne u svim aspektima pošto, kako sama Briony kaže, nije odolela da pojedincima podari srećniji kraj od stvarnog.

Armadillo Vilijam Bojd (William Boyd)

Glavni lik ovog romana zove se Lorimer. Pravo ime mu je zapravo Milomre, a poreklom je rom iz Rumunije. Njegovo novo ime je anagram starog, a treba da posluži njegovoj lakšoj asimilaciji u novoj domovini, Engleskoj. Lorimer radi u osiguravajućem društvu kao agent za procenu štete. Na početku knjige ćemo ga zateći kako odlazi kod klijenta kojeg nalazi obešenog. Lorimer će nas dalje upoznati sa svojom egzotičnom porodicom koja mahom nastoji da od njega izvuče neki dinar; svojom pasijom, sakupljanjem drevnih šlemova; svojim novim nadređenim, bučnim, arogantnim i iritantnim čovekom; svojim novim slučajem, najvećim dosad; kao i svojom insomnijom, zbog koje kao pokusni kunić pojedine noći provodi na klinici.

Slučajevi na kojima Lorimer radi se usložnjavaju, prepliću i nagoveštavaju sve veći rizik od odmazde (niko nije prezadovoljan kad mu se osiguranje uskrati), zbog čega se ovaj roman čita gotovo kao triler, ali Bojd paralelno a uspešno razvija i ljubavnu romansu između glavnog protagoniste i glumice koju je on najpre video u reklami. Takođe, lično i poslovno se sve više i agresivnije mešaju u njegovom životu, kao nikad dotad. Tu se misli i na pomenute slučajeve, ali i na sad već bivšeg novog kolegu koji mu se na neki volšebni način najednom nametnuo kao neželjeni cimer kojeg je teško izbaciti.

Armadillo je trenutno nešto najbliže savršenoj knjizi u mojim očima. Priča je zanimljiva, iskusno vođena i dinamična, likovi su beskrajno razrađeni, čak i oni najsporedniji poput uličnog prodavca cveća ili vremešne komšinice, pisanje je besprekorno i neprestano blago metaforično u opisima, ali nikad previše, taman da se izbegnu klišei i da se svet sagleda svežim očima. Svi gotovo nebrojeni podzapleti i slojevi dobijaju zadovoljavajuće razrešenje, čak i onaj koji se tiče insomnije: ljudi koji pate od hronične nesanice se zapravo plaše dubokih snova jer njih ne mogu da kontrolišu.

Roman je pisan u trećem licu, ali je Lorimer jedini fokalizator radnje. Mestimično su ubačeni i kratki delovi u prvom licu, koji kao svojevrsne fusnote pružaju uvid u određene događaje ili objašnjenja, a ujedno doprinose šarolikosti. Sam naslov treba tumačiti u vezi s pomenutim šlemovima, odnosno kao metaforu za pokušaj da se ljudi veštačkim oklopima zaštite od spoljašnjeg sveta.

The Sundial Širli Džekson (Shirley Jackson)

Kao i u Ukletoj kući na brdu i u Oduvek smo živeli u zamku, i u ovom romanu Širli Džekson kuća igra značajnu ulogu. U pitanju je gotovo pa zamak koji je izgradio ekscentrični Halloran i opasao visokim zidinama kako bi imanje izolovao od ostatka sveta. On je na početku romana već odavno upokojen, ali ga je nasledila čitava porodica podjednakih ekscentrika i čudaka. Već se na prvim stranicama može saznati i o porodičnim ubistvima i o željama u pogledu bliske smrti drugih članova porodice. Premda ni u Ukletoj kući ne nedostaje čudaka, The Sundial je po tom pitanju ipak sličniji Oduvek smo živeli u zamku. 

Takvim likovima, kojima, čini se, i nije potreban dodatni povod da budu dovoljno interesantni za roman, Širli Džekson ipak daruje okidač koji će ih još stepenovati. Naime Halloranov duh se ukazuje njegovoj kćerki (sada starici) i saopštava joj da se bliži smak sveta, a da će pošteđeni biti samo oni koji se nađu na njihovom imanju. Ne treba potcrtavati da ovi šašavi likovi ni dvaput ne promisle pre nego što ovu informaciju prihvate.

Širli Džekson ovde uvodi još jedan od svojih omiljenih motiva, a to je motiv gosta, odnosno gostiju. I mada ovde pridošlice ne remete status kvo kao u, recimo, Oduvek smo živeli u zamku, oni doprinose šarolikosti brojnih glasova. Premda, kako rekosmo, likovi smak sveta uzimaju zdravo za gotovo i rade jedino na pribavljanju potrebnih namirnica i predmeta kako bi im život nakon nestanka ostatka sveta bio što udobniji, kako se roman bliži kraju, pojedinci će ipak iskazati želju da ovu kuću napuste.

The Sundial po mnogo čemu nalikuje na pozorišni komad. Dijalozi su dominantni (najčešće posve blesavi razgovori koje je katkad teško i pratiti i razumeti) i dominacija jedne lokacije, odnosno pomenute kuće i okućnice. Opet, dijalozi su presečeni narativnim i meditativnim delovima u kojima sva stilska briljantnost Širli Džekson dolazi do izražaja. Scene su sečene grubim filmskim rezovima, a podjenaki su i ulasci u poglavlja. Sve je pisano izuzetno ekonomično, krajnje moderno i posve neobično, te je ovaj roman teško i žanrovski odretiti i uporediti s nekim drugim. Većim delom je tekst zabavan i smešan, ali, ako se malo odmaknemo od likova i njihovog sagledavanja događaja, sve opisano dobija znatno mračniju notu. Širli Džekson je još jednom dokazala neprikosnovenost u "svom žanru".