Monday, December 11, 2017

PREVEDI ME: KRIMIĆ SREĆE DRAMU

Krimić je odavno prevazišao zagonetke Agate Kristi i razvio se u raznim pravcima. Ovoga puta reći ću nešto o spoju krimića i drame, i preporučiti vam tri kvalitetna romana iz te oblasti.  
Megan Abot (Megan Abbott) je autorka romana Dare Me u kojem se bavi svetom koji je nama tako dalek koliko i SF o životu na Marsu. Radi se o svetu srednjoškolskih navijačica. Svetu koji smo do sada viđali samo usput, kao deo dekora u američkim filmovima (ili serijama) gde su navijačice kraljice mature, a kvoterbekovi njihovi kraljevi. Ostalo su gikovi koji im se sklanjaju sa puta. A pošto je Megan Abot, naravno, pripadala potonjima, bilo joj je naročito teško da se ubaci u glavu neprijatelja. U školu dolazi novi trener, žena o kojoj malo znaju ali u koju se navijačice smesta zaljube, dok jedna od njih ne pada pod šarm i u njoj vidi pretnju i konkurenciju. Dare Me nije krimić u tipičnom smislu, pošto je akcenat na psihološkom stanju tih devojaka i na tome šta su sve spremne da učine kako bi uspele, kao i o nadmetanju koje se brzo iz sporta prenese u sve sfere njihovih života. Čisto da ne brinete, ima i poneko ubistvo.


Baš je Megan Abot na svom tviter profilu pohvalila roman Gravesend Vilijama Bojla (William Boyle), i mada često te međusobne preporuke pisaca ne znače ništa, u ovom slučaju je pohvala na mestu. Reč je prvencu, iako se to po virtuoznosti ne bi reklo. Roman govori o čoveku koji se vraća iz zatvora (gde je robijao zbog ubistva), i o bratu ubijenog momka koji želi osvetu, ali kad dođe po nju zatiče nešto neočekivano – čoveka koji je spreman da umre. Roman prati tri lika, mladu glumicu koja se nakon majčine smrti vraća u rodni kraj i čija priča najviše podseća na film Yound Adult, zatim momka koji želi osvetu, i sestrića ubice, zadojenog hip-hopom i iluzijama o ujaku (reference na epizodu Sopranovih u kojoj Džeki upada na mafijašku partiju pokera su eksplicitne).



Laura Lipman (Laura Lippman) je sigurno najpoznatija od ova tri pisca, a po kvalitetu je verovatno prevazišla i Gilijan Flin (Gillian Flynn). Lipmanova je odavno prestala da se pita „ko?“, i posvetila se pitanju „zašto?“, tako da se svi njeni romani (naročito oni koji ne pripadaju serijalu o detektivki Tes Monahan) okrenutiji dramskom i dekostrukciji američke porodice i malih zločina, kao i njihovim posledicama. U romanu After I’m Gone nije poenta čak ni u zločinu. Feliks Bruer je umešan u ilegalne poslove, preti mu zatvor i on... nestane. Nekoliko decenija kasnije i dalje se ne zna da li je pobegao sa novcem ili ga je neko ubio, ali njegov nestanak svejedno utiče ne samo na porodicu koja je ostala bez raskoši na koju je navikla, ali i bez objašnjenja, već i na mnoge druge koji su bili u vezi sa Feliksom.  

Saturday, December 09, 2017

Prevedi me: četiri horor romana

Bez obzira što si čitalac širokog spektra, ako pratiš samo prevode, propustićeš mnogo, ali ako te zanimaju romani koji se čitaju sa baterijskom lampom ispod pokrivača a osuđen si na prevode, čini se da ćeš propustiti – sve. Koliko god da se izdavači inače trude, kada na red dođu horor naslovi, kao da ih svi od reda ignorišu. Potrudiću se da tu nepravdu donekle ispravim i uputim vas na četiri romana koji zaslužuju pažnju.

Najpre su tu Poslednji dani Brajana Evensona (sa spiska obavezne literature za ljubitelje serije True Detective). Reč je o detektivu Klajnu koji ostane bez šake, i umesto da kao utehu dočeka mirnu penziju i nadoknadu, on dolazi u susret sa Bratstvom osakaćenih, sektom koja ga poziva da u njihovim krugovima istraži zločin, pošto to njemu, kao jednom od njih, mogu da dopuste. Poslednji dani se sastoje iz dve novele, a motiv samopovređivanja može se dovesti u vezu sa Balardovim Sudarom, mada je Evenson otišao znatno dalje.  


Sledeći roman za drhtanje je Remzi Kembelov Osmeh tame, primer nešto suptilnijeg horora. Mladi kritičar Sajmon istražuje kinematografiju zaboravljene ikone nemog filma. A Kembel je majstor modernih strahova: izgubili ste se u nepoznatom gradu, bankomat vam se “isplazio kreditnom karticom”, operater uporno odbija da vas razume, iza sebe čujete batove džinovskih cipela, a na sve to, roditelji vaše devojke samo čekaju da se pokažete kao nedostojni njihove kćerke.  

Uz horor je noć duža nego inače, a zora ni na vidiku, pa se prihvatite blažeg naslova Vila Zubarica, koji potpisuje Grejem Džojs. Čuli ste za legendu kako će ako pod jastukom ostavite tek ispali zub, po njega doći Vila Zubarica. Džojs u ovu legendu unosi zastrašujuću notu. Ipak, to je prevashodno roman o odrastanju (na privatnom spisku, među najboljima), u kojem nismo sigurni da li je Zubarica plod mašte istraumiranog dečaka, ili stvarna. Na to pitanje ne može da odgovori ni psihijatar kod kojeg Sem odlazi na seanse, i kojeg će taj slučaj oterati u prevremenu penziju. Ali, svi protagonisti će kraj dočekati promenjeni, pa sad, da li zbog toga što su im se u živote uplele natprirodne sile, ili zato što su odrasli, procenite sami.


Za kraj sam ostavio naslov Mrtvi na zapadu Džoa Lensdejla, za koji je po sadržini teško pretpostaviti da je napisan davne 1986, jer kao da više priliči postmodernom dvadeset prvom veku. U pitanju je, najprostije rečeno, roman sa zombijima na Divljem zapadu. I ako ste se susreli sa stripom Garta Enisa Propovednik, sad vam je jasno gde crpi inspiraciju. Mrtvi na zapadu su palp u pravom značenju reči, luda vožnja za koju vam je potrebno tek onoliko koliko i suncu da izbije. A dan ćete gledati drugim očima.
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...