Wednesday, May 31, 2017

Outloud -- intervju -- Željko Obrenović

Intervju je izvorno objavljen ovde

1.Kada si se susreo prvi put sa stripom i koji je to strip bio?

Bila je to epizoda Bleka Stene Samurajski mač koju mi je otac kupio kad sam imao 5 godina, verovatno pretpostavljajući da ću je raskupusati do kraja dana, ali ta slikovnica za odrasle me je toliko opčinila da sam preko noći naučio latinicu kako bih mogao da je pročitam. Od toga dana sam počeo da skupljam stripove i ta ljubav nikad nije prestala. Krajem osnovne škole sam otkrio Dilana Doga i družio sam se s njim gotovo do kraja srednje škole, kad sam se upoznao s francuskim autorom po imenu Mebijus. Tek na fakultetu sam prešao na američki strip gde sam i dan danas.

2.Uspešno si objavio dve knjige, ,,Talog“ i „Srpski psiho“ kog si pisao sa Aleksandrom Ilićem. Odakle ideja da za stvaranje stripa?

Ta ideja postoji verovatno koliko i moje druženje sa stripovima. Oduvek sam se bavio crtanjem i dugo je delovalo da će mi se život kretati u tom smeru, no sticajem okolnosti danas gotovo da više uopšte ne crtam, a pisanje je preuzelo primat. Jednostavno sam shvatio da je teško biti i solidan u dvema umetnostima, kamoli dobar, tako da sam crtanje prepustio drugima. Barem zasad.

3. U nekim ranijim intervjuima izjavio si da su priče iz stripa zapravo tvoje, ranije pisane, kratke priče. Da li je teško preurediti kratku priču u scenario za strip, s obzirom da je dodatno potrebno smanjenje teksta koji dopunjuju slike?

Nije mi bilo teško da adaptiram samoga sebe, naročito što je većina tih priča pisana pre više godina, pa sam bio objektivniji u njihovom sagledavanju i bolje sam video šta u njima funkcioniše, a šta ne, i šta bi valjalo promeniti. Moj stil pisanja je prilično vizuelan tako da nije potreban radikalan pristup adaptaciji kako bi se priče prevele u scenario.

4.Scenario je tek pola posla u stvaranju stripa. Potrebni su crteži da ga isprate. Koliko je bilo teško naći crtače?

Crtači su uglavnom moji prijatelji ili poznanici koje sam tokom godina upoznao preko zajedničke ljubavi. Nije bilo toliko teško naći ih, pa čak ni ubediti da se prihvate crtanja po mojim scenarijima koliko naterati ih da započeto završe, i to što pre. Iz tog razloga je nastajanje stripa trajalo znatno duže nego što sam želeo (gotovo 10 godina).

5.Ko je čitao tvoje knjige (koje preporučujem) zna da veoma slikovito umeš da opisuješ.U kojoj meri si se vodio klasičnom formom scenarija te opisivao scene crtačima ili si im dao odrešene ruke?

Uglavnom sam pisao detaljne scenarije, ali nisam imao problem kad neko od crtača iznese svoje mišljenje ili ponudi bolje rešenje. Na kraju krajeva, to je zajedničko delo. Neke stripove sam pisao direktno kao scenarije, neke sam adaptirao od postojećih priča, neke sam skicirao crtačima kao storibord, pa tek kad su oni nacrtali table, pisao scenario kako bih video šta će ko i kad reći. Nisam se držao nekog univerzalnog pristupa. Sad uglavnom pišem samo detaljne scenarije i ne ekperimentišem previše.

6.Priče su uglavnom ispunjene dijalozima koje sjajno upotpunjuju unutrašnji monolozi junaka. Bez obzira što dijalozi generalno uspravaju radnju stripa to se u tvom radu ne primeti. Kako si uspeo da uklopiš unutrašnji monolog i same dijaloge?

Iskreno, to je nekoliko kritičara pomenulo nakon što je strip objavljen i ja sam tek tad shvatio da o tome nisam ni razmišljao. Američki stripovi, koje poslednjih godina najviše čitam, preopterećeni su dijalozima (naročito kod Bendisa), pa mi opet ne smeta. Smatram da je bitno samo da je priča dobra, da su likovi od krvi i mesa, i da su dijalozi zanimljivi, čitalac ubrzo zaboravi da li je to što drži u rukama strip ili knjiga ili tablet s filmom.

7. Priče su generalno veoma pametno sročene i ono što je verovatno ’’kupilo’’ većinu čitalaca jesu upravo obrti. Da li znaš kakav ćeš obrt napraviti na početku stvaranja priče ili on dođe u toku samog stvaranja?

Da. Još otkad sam se prvi put susreo s Poovom Filozofijom kompozicije, shvatio sam da je kraj, naročito u kratkim pričama, osobito bitan i retko se odvažim na pisanje a da prethodno ne znam kako će on izgledati. Nekad se desi da se sama završnica manje ili više promeni, ali nikad suštinski. Isto je i s romanima.

8. Posle pročitanih priča uhvatio sam sebe kako razmišljam o junacima istih. Sve u potpunosti mogu biti realne (čak i ona sa ljubičastim teletom- desilo se, gle čuda, u Srbiji). Da li si si inspiraciju tražio u stvarnim događajima ili su događaji uglavnom plod mašte?

Trudim se da sve što pišem, bez obzira na žanr, bude odraz naše realnosti i smatram da je za autore jako bitno da su aktuelni, ali opet ne treba ni tu aktuelnost trljati čitaocima na nos jer će ona za koju godinu zastariti, a ako osim nje u svojim delima ne nudiš ništa više, ona će u istoriji književnosti (ili stripa ili filma) ostati tek puke fusnote, ako i to. Ne tražim svesno inspiraciju po crnoj hronici ili futurističkim sajtovima, ali ono što me fascinira valjda samo nađe mesto u pričama kad mu se najmanje nadam.

9. Kroz knjigu čitalac ima priliku da se upozna sa raznim, mahom neprijatnim, situacijama. Dotakao si se raznih tema od zavera, do osvete, zagađenja prirode, izdaje prijatelja… Da li je upravo to bio plan? Da sklopiš kolekciju koja neće biti zaboravljena posle prvog čitanja već će moći iznova i iznova da se čita?

Kao što rekoh, pisac mora da bude aktuelan i da se bavi tabu temama. Svaka priča treba da bude takva kao da će sutra pasti meteor i kao da će sve ovo nestati u trenu. Čemu bavljenje mlakim temama? Književnost ne treba da bude previše hermetična, ali to ne znači da mora da bude laka.

10. Sedam različitih priča,četiri crtača i četiri različita stila ilustracije. Da li je možda postojao dogovor oko deljenja priča? Svaki od crtača bio je na zavidnom nivou i priče su zaista dobile dobru vizuelnu podlogu.

Nije bilo posebnog plana po tom pitanju. Više je to bila igra slučaja. Najpre sam počeo da radim sa Željkom Vitorovićem jer se s njim dugo družim, posle nam se pridružio Nemanja Radovanović, najpre kao kolorista pa kao crtač, s Mimijem sam u međuvremenu počeo da radim nešto znatno duže što, nažalost, još nismo završili, a sa Gašperom Rusom me je spojio izdavač kad je album bio gotovo kompletan.

11.Sad kad imaš prvenac u svetu stripa, proverenu ekipu crtača i kolorista, izdavača i na kraju pozitivne kritike da li je u planu još neko novo izdanje stripa?

Ne bih o planovima dok u rukama ne budem držao nešto konkretnije, kako ne bismo ponovo razglovarali za deset godina. Ono što mogu sa sigurnošću da kažem je da moj novi roman Kameno jezero izlazi iz štampe za svega nekoliko dana (pre Nove godine) i trenutno sam time najviše okupiran. Od svega što sam dosad napisao, najviše sam zadovoljan Karton sitijem i pomenutim romanom. Dugo sam radio na obe knjige i izgleda da to čitaoci prepoznaju.


Tuesday, May 30, 2017

Roberto Bolanjo -- Polja 504 -- temat

U 504. broju časopisa za književnost Polja, objavljen je temat o Robertu Bolanju, pod priređivačkom palicom Igora Marojevića, koji je ovog pisca u neku ruku i "doneo" u Srbiju. Između ostalih tekstova, pronaći ćete i moj tekst Kozje uši, o manje uspešnim romanima ovog autora. Čitav magazin možete pročitati na ovom linku, ali preporučujem vam da sebi pribavite štampanu kopiju, jer je vredi imati.

Monday, May 29, 2017

Željko Obrenović -- Kameno jezero -- recenzija -- Godreads

Piscu verovatno ništa nije draže od pozitivnog komentara nepoznatog čitaoca. Ovaj je sa Goodreadsa:

Mesečeva:

Kameno jezero je jedna od onih knjiga zbog kojih volim Good Reads, prikaze, komentare i otkrivanja novog. Roman je mešavina trilera i misterije, dobro ukomponovanih sastojaka koji neosetno drže pažnju od prvog do poslednjeg slova. Likovi su upečatljivi i oslikani sa vrlinama i manama. Reakcije glavnih likova na dešavanja nisu plastične već deluju realno; identifikacija ovde nije samo prirodni surf kroz um naratora već i poistovećivanje sa čisto ljudskim, iskonskim obrascima ponašanja. Rečenice u romanu teku kao reka, prirodno i lako, lišeno nepotrebnog kićenja, ukazujući na izbrušen stil i umešnost koja je svojstvena retkima. 

Ukoliko ste, kao ja, pomalo zasićeni savremenom zapadnjačkom kulturnom mašinerijom i želite da pružite više šanse aktuelnoj domaćoj književnosti, slobodno se prepustite Kamenom jezeru i njegovim tajnama i uživajte. 

Željko Obrenović -- Kameno jezero -- Dnevnik -- recenzija

Ilija Bakić je za Dnevnik napisao ovaj sjajni prikaz romana. Bacite pogled.

Ilija Bakić - Prikaz romana „Kameno jezero“ Željka Obrenovića; izdavač „Kontrast izdavaštvo“ 2016.

KRIMIĆ UTEMELJEN U LOKALNOM MILJEU
           
            Žanrovska proza (fantastična, avanturistička, vestern, krimi, ljubavna...) oduvek je izazivala šarolike - mada generalno negativne - reakcije akademske stručne javnosti, u rasponu od potpunog prezrenja, formulisanog terminima šund ili paraliteratura, do zaziranja i manje ili veće uzdržanosti prema njenim dometima. Razlozi postojanja takvih stavova svakako su, pre svega, u širokoj popularnosti ovakvog štiva koja je rezultirala njegovom masovnom proizvodnjom po određenim šablonima. Ako se, međutim, zanemari ova „mana“ ostaju prigovori vezani za stilsku rudimentarnost i jednostrano građenje priče koje je u funkciji zapleta-akcije (što ide do pojednostavljenja pa i vulgarizacije realiteta i likova). Ipak, unutrašnji razvoj žanrova uzrokovao je promene u stavu kritičara: fantastike i krimići su krenuli ambicioznijim stazama, vesterni generalno više nisu široko traženi... Nakon „tvrdo kuvanog krimića“ ovaj žanr je potvrdio svoje umetničke potencijale koje su, u drugoj polovini XX veka, koristili mnogi pisci (naravno, i dalje postoji široka konfekcijska ponuda ovih sadržaja) postižući zaista umetnički vredne rezultate; usto, brojni su pisci „glavnog literarnog toka“ koristili matricu krimića u svojim delima - setimo se, primera radi, „Imena ruže“ Umberta Eka. I na ovdašnjim prostorima mogu se zapaziti slična dešavanja na tereni krimi žanra, mada, na žalost, sporadično. Otuda svako delo ovakvih usmerenja i ambicija privlači pojačanu pažnju znatiželjnih čitalaca; takav je slučaj i sa romanom „Kameno jezero“ Željka Obrenovića (1982) u izdanju „Kontrast izdavaštvo“ iz 2016. godine. Obrenović je interes čitalaca i šire javnosti pobudio romanom „Srpski psiho“ (sa Aleksandrom Ilićem 2007.g.) kao i romanom „Talog“ iz 2012.g. Uz brojne kratke proze i kritičke tekstove Obrenović je scenarista i strip albuma „Karton siti“ („Modesty comics“, 2016.).

„Kameno jezero“ se može posmatrati kao nova stepenica u Obrenovićevom bavljenju žanrovskim matricama odnosno u poigravanju sa njima. U romanu ima elemenata krimića - nerešenih i zataškanih ubistava i mučenja kao i mutnih rabota vezanih za biznis - sa pripadajućim tenzija i sa epizodama punim nasilja. No, uz te žanrovski prepoznatljive odrednice koje će, kao prateće pripovedne linije, dopunjavati romantična emotivna veza odnosno živopisno mesto dešavanja (izdvojena kućica na obali jezera koga prati zloslutna priča) autor zalazi i u oblasti koje nisu čisto žanrovske: nenametljivo ali efektno slikanje raspada seoskih zajednica u kontekstu opšteg siromaštva koje je posledica ratova na ovim prostorima vođenih 1990-tih odnosno bavljenje specifičnim ekskluzivnim zabranom savremenog sveta kakav je fenomen tzv B filmova koji konstantno balansiraju između ograničenih sredstava za proizvodnju-snimanje i potrebe da se proizvod prodaje (što znači da se šabloni u stvaranju filma maksimalno poštuju) odnosno između profila njegovih zvezda i ponekog odmaka od očekivanog. Konačno, roman precizno analizira odnos pisca kako prema sebi tako i prema publici. Naime, protagonista osnovne priče je mladi pisac koji je, posle početnih uspeha (romanima sa autobiografskim elementima) i jednog problematičnog fikcijskog romana koji nije naišao na širi odjek, na svojevrsnoj prekretnici: mora da odluči da li će pisati ono što se prodaje ili ono za šta on veruje da je dobra literatura. Svaki od mogućih pravaca ima svoje prednosti ali i mane. U toj čas tihoj čas burnoj borbi sa sopstvenim demonima pisac prihvata ponudu da napiše scenario za novi film zvezde B filmova Karla Langana. Ono što je trebala biti vežba iz pisanja scenarija prerasta u projekat u koji pisac unosi mnogo strasti pa mu izuzetno teško pada saznanje da neće biti potpisan kao scenarsta jer je, u stvari, „pisac iz senke“ dakle nevidljivi najamnik. Nemirenje sa principima na kojima počiva i funkcioniše filmski biznis (ali i ostali biznisi iz oblasti široke zabave) način je da se mladi pisac odredi prema sebi, svom talentu i, konačno, svojoj budućnosti. Mada bi, nesporno, ukoliko prihvati modele poslovanja, bio uspešan u svetu B filmova pisac, ipak, sebe vidi u drugačijem svetlu i spreman je da prihvati konsekvence ove svoje odluke. I kao što „odrasta i sazreva“ u svojoj primarnoj ulozi, pisac stasava i u svetu realnih životnih pretnji i opasnosti. Uspevši (istina nešto sporije jer nije aktivan učesnik u realnosti) da razluči mračnu istinu male zajednice u koju je zadesno stigao on staje pred ubicu (koji je proizvod konformističkog odbijanja sela da prizna svoju krivicu i iskaje greh) i spreman je za konačni obračun... Mada završna scena romana ostaje otvorena čini se da dileme o pobedniku dvoboja nema.
            Obrenović roman ispisuje u kratkim poglavljima uz pažljivo doziranje informacija koje unosi u priču a koje ne opterećuju tekuća dešavanja. Višestruki zapleti razvijaju se nesmetano, ne „guše“ jedni druge već povećavaju neizvesnost kao bitan kvalitet zapleta u krimiću. U konačnom sagledavanju, „Kameno jezero“ je uzbudljiva knjiga, sa intrigantnom misterijom i jasnim, uverljivim utemeljenjem u lokalnom miljeu i kao takva zaslužuje punu čitalačku pažnju.
            Ilija Bakić


Monday, April 24, 2017

Željko Obrenović -- Radio Maestral -- Rukohvat

U ponedeljak 24.4.2017. gostovao sam u emisiji Rukohvat na Radio Maestralu iz Pule. Domaćin mi je kao i prethodna dva puta bio sjajni Ivo Čipčić. Uz opušteni razgovor smo diskutovali o romanu Kameno jezero, stripu Karton siti, ali i o mojim počecima. Snimak gostovanja možete preuzeti OVDE.


Monday, March 27, 2017

Kameno jezero -- promocija -- Valjevo

Valjevska promocija romana Kameno jezero održana je u Muzeju zavičajnih pisaca u utorak, 14.3.2017. Pored autora o knjizi su govorili urednik Danilo Lučić i moderator Ostoja Prodanović. 





Tuesday, March 21, 2017

KAMENO JEZERO -- Željko Obrenović -- Helly Cherry

Ništa lepše nego kad kritičar do u slovo razume sve što je autor hteo da kaže. Prikaz je izvorno objavljen na sajtu Helly Cherry, a autor je Kristijan Vekonj. Uživajte.

"Kameno jezero" Željka Obrenovića bilo je dugačko dvestotinjak strana, a sinopsis na koricama je obećavao svima koji se odvaže da se „okupaju u njemu“ – ludu vožnju.

Za sve one koji još nisu „upoznali“ Željka Obrenovića kroz njegovu prozu, treba napomenuti da je on diplomirao na katedri za srpsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, i da je ovo njegov treći roman. Prvi roman, "Srpski psiho", je objavio zajedno sa Aleksandrom Ilićem 2008. godine u izdanju Lagune, a drugi roman, "Talog", je 2012. godine objavio za Mascom Booking. Prošle godine je za Modesty Comics objavljena i njegova izvanredna strip-kolekcija "Karton Siti" (ukoliko još niste pročitali, učinite to što pre), kojom je pokazao kako uistinu ume da se poigrava sa književnošću i elementima popularne kulture. Nakon ove strip-kolekcije knjiški moljci s razlogom očekuju mnogo od Obrenovića.

Glavni junak Obrenovićevog trećeg romana je pisac, i to ne bilo kakav pisac nego onaj koji je u stvaralačkoj krizi. On pokušava da nađe ideju za novo delo jer mu poslednji roman – koji je apsolutna fikcija i predstavlja piščevu originalnu ideju – nije prošao onoliko dobro kao romani koji su u sebi krili dozu autobiografije. Jedan od ortaka (koji mu je ujedno i prijatelj i povremeni poslovni partner) mu nudi da napiše scenario za film B-produkcije, za glumca koji je postao institucija takvih filmova. Kako ga ništa ne bi ometalo u kreativnoj produkciji, pisac se povlači u vikendicu na obali Kamenog jezera, koja se nalazi u vlasništvu tajnovite devojke Une. Kao što i jezero krije tajnu (ono je uzrok misterioznih davljenja), tako se čini da i Una krije tajnu. U toku svog boravka na jezeru, pisac će upoznati momka koji radi kao obezbeđenje na jednom od poseda u okolini (njegov otac je jedna od mogućih žrtava ovog čudnog jezera), vlasnicu male prodavnice koja pokušava da pobegne od vlastite sudbine, ali i tajanstvenog vozača mercedesa koji mu radi o glavi. Piščev mir se transformiše u uznemirenost, paranoju i strah - strah za vlastiti život i život osobe koja mu postaje draga. On će uzeti stvari u svoje ruke, da bi (kao što to uspešno radi u svojoj prozi) raspleo niti i konačno video pauka koji je ispleo mrežu u koju se upetljao.

Ovako sročen sinopsis daje naglasak na onu očitu radnju – na površinski sloj romana. Interesantno je kako se sam roman ponaša poput Kamenog jezera. Dakle, kao što jezero reflektuje kamenje, tako i površinski sloj romana reflektuje nekoliko tipičnih klišea: pisca u krizi, scenarije filmova B-produkcije, kuću na obali jezera, auto sa tajanstvenim vozačem, vrisak u noći, dvostruke igre,... Evidentno je kako Obrenović ima mnogo čitalačkog i gledalačkog iskustva i on iz tog iskustva izvlači funkcionalno najefektnije motive i pomoću njih postavlja pred čitaoce okvir onoga što bi se moglo nazvati prototipskim trilerom. A to je, u stvari, Obrenovićeva zamka - pošto je i sam iskusan čitalac, on može da pretpostavi šta će publika očekivati od datih motiva – i to mu daje mogućnost da razbije klišee i okrene stvari u sasvim neočekivanom pravcu, i ostavlja mu dovoljno prostora da ostane u granicama žanra, ali i da se, kao i u "Karton Sitiju", poigrava njim.

Ono što takođe fascinira jeste razgranatost samog romana. Imamo prvi, a ujedno i glavni, zaplet (pisca koji pokušava da prevaziđe svoju krizu pisanjem scenarija za Amerikance) u koji se lagano upliće mnoštvo manjih podzapleta za koje se nikako ne može reći da guše priču. Oni je oplemenjuju, čineći je tako bogatom i zanimljivom. Svaki podzaplet za svoju svrhu ima i dublje oslikavanje nekog od likova u romanu, a likovi su apsolutno interesantni. Oni u početku deluju jednodimenzionalno – kao da reflektuju prototipsku podelu na dobre i loše junake, međutim, Obrenović muti tu isključivost crne i bele krajnosti. Njegovi likovi nisu ni isključivo dobri, niti isključivo loši - oni su u isto vreme i žrtve i nasilnici. Autor u jednom momentu kaže kako su pravi likovi „sivi likovi“ – oni sa milion mana i više lica, a to je i životna lekcija koju smo svi mi odavno naučili. Zbog toga Obrenovićevi likovi deluju životnije i opipljivije, i reaguju nekako više ljudski, a manje plastično.

Radnja romana je smeštena u sredinu koja bi lako mogla da se zamisli u bilo kojoj zemlji. Istina, čitaoci bi lako mogli da pomisle kako se radnja odvija u Americi, ali ne treba izgubiti s uma činjenicu da je ovo savremeni roman i da se globalizacija (amerikanizacija) dešava i kod nas, pa čak i u onim najruralnijim krajevima. Samo jezero i vikendica koja podseća na „čardak ni na nebu ni na zemlji“ (sad shvatate zašto je napomenuto šta je autor završio) deluju kao savršeni raj na zemlji, jer ta odsečenost od vreve i galame kao da obećava mir i spokoj. Međutim, istorija jezera pruža onaj „uncanny“ (odnosno jezovit i tajanstven) momenat koji je cenjen u gotskoj književnosti, i time je onemogućeno da se do mira i spokoja dođe. Paranoja i strah od jezera vise poput Damaklovog mača nad glavnim akterima i oni su zbog toga stalno u grču. Ali nije jezero jedina stvar kojom autor „mrači“ atmosferu romana. On oslikava i malo ruralno mesto, koje se guši u svojim tajnama, i time još više podiže nivo neizvesnosti i misterioznosti svog romana.

Dakle, i sam površinski, tj. onaj najočigledniji, sloj romana je više nego dovoljan razlog da se ova knjiga uzme u ruke. Ljubitelji trilera će u ovom romanu dobiti žestoko napetu priču, začinjenu odličnim likovima, smeštenu na veoma intrigantnom i misterioznom mestu.

Međutim, ovaj roman je mnogo više od pukog zbira same priče, likova i mesta zbivanja. Očigledno je kako roman nije autobiografski, ali delovi u kojima glavni lik piše o svom životu (životu pisca) i problemima sa kojima se kao pisac susreće su toliko verno opisani da bi čitaoci mogli poverovati kako je sve to i sam autor romana iskusio na vlastitoj koži. Posebno je zanimljivo ono razmišljanje – da li je pisac interesantan publici samo onda dok im daje ono za šta je siguran da žele da čitaju – fragmente autobiografije, i da li one visokokonceptualne ideje do kojih autor dođe mogu da prođu kod širih narodnih masa. Interesantno je kako glavni lik u jednom momentu kaže kako se trudi da izmišlja stvari, jer u suprotnom slučaju ne bi bilo fer da bude plaćen. Malo dalje u romanu, on razrađuje ovu ideju i kaže kako pravom piscu ne može da ponestane ideja, dok onom koji živi od autobiografije može da ponestane života. Moglo bi se zaključiti kako čitaoci žele da čitaju (auto)biografske romane, jer postoji šansa da u nekom od likova prepoznaju sebe i tako ostanu ovekovečeni, sa čvrstim dokazom da su živeli u nekom momentu i nekom vremenu. Pisci, dakle, ostaju živi kroz svoja dela, a ostali ljudi se nadaju kako će završiti u nekoj knjizi. To je šansa da se pobedi neopozivost smrti i brisanje iz sećanja narednih generacija.

Ono što je apsolutno fantastično odrađeno jeste tendencija samog romana da očijuka sa metafikcijom. Razmislite samo o tome kako Željko Obrenović piše roman o piscu koji piše scenario, a koji, u stvari, piše i roman (obratite pažnju na to kako je roman napisan u prvom licu) koji je na momente opterećen problemima vlastite fiktivnosti. U jednom od poglavlja, glavni lik razmišlja o tome kako je sam napravio korice za svoj roman – analizirajući uspešne simbole (Koka Kola, Marlboro,...). Minimalizam koji uvek daje više i dominantna crvena boja u kombinaciji sa belom pozadinom i crnim slovima daju utisak kao da je korice Obrenovićevog "Kamenog jezera" napravio sam glavni lik njegove knjige. Dakle, gledano iz ugla metafiktivnosti romana, glavni lik, pisac, želi da se otrgne od Obrenovića i da sam vodi svoju priču. I sam kraj romana doprinosi metafiktivnosti celokupnog dela, ali o završetku romana nikada nije poželjno pisati jer se tako može razotkriti neka od tajni kojom je zaogrnut roman.

U jednom od unosa na sopstvenom blogu, Željko Obrenović piše o nasušnoj potrebi pisaca – prvoj rečenici kojom roman počinje, onoj koja deluje kao mamac za čitaoce. Prva rečenica možda jeste važna ali: „jedino što je važno je završetak. To je najvažniji deo priče, njen završetak. A ovaj... je baš dobar. Ovaj je savršen.“ Ovo su reči Stivena Kinga, i mogle bi se primeniti na ovaj roman. Obrenović je u svojim scenarijima za stripove pokazao kako ume da napravi hirurški precizan rez, i on u ovom romanu staje baš tamo gde treba. Čini se kako neke stvari namerno ostavlja nedorečene – ostavlja ih čitaocima da ih razreše u svojim glavama, i tako postanu saučesnici u njegovoj fikciji.

"Kameno jezero" nije pasivan roman. Ima u njemu one obećane „lude vožnje“ na pretek i adrenalina i akcije i ljubavi i mržnje i zavisti i prevare i odličnog humora i mnogo ironije i svega onoga što ljudskom srcu nije strano... Ali, ono što je bitnije od svega ovoga jesu one stvari koje aktiviraju um čitalaca - prikrivene aluzije i intertekstualne veze koje su neprimetno učaurene u tekstu, a koje se otkrivaju u svom punom sjaju ukoliko čitaoci imaju iskustvo koje se barem malo podudara sa autorovim. Obrenović je ovim svojim romanom pokazao kako se ne boji književnih izazova i on sa svakim novim delom ide korak dalje. Treba ga pratiti u stopu!

Tuesday, March 07, 2017

Danas -- čitam-slušam-gledam -- Željko Obrenović


U današnjem broju Danasa dao sam svoj doprinos rubrici čitam-slušam-gledam.

ČITAM 
Roman Freedomland Ričarda Prajsa, koji je verovatno najpoznatiji kao scenarista serija The Wire i Kobna noć. Iako se on uglavnom bavi krimi miljeom, njegova proza nadilazi matrice žanra i ja ga smatram za savremenog Dikensa. Niko ne piše bolje dijaloge od njega i ne poznaje tako dobro besmislenost policijske birokratije.

SLUŠAM 
Leprous i Tesseract, bendove proistekle iz Toolove škole alternative, koji su progresivni i tehnički složeni, ali su im pesme upakovane u savremene aranžmane koji pesmu stavljaju na prvo mesto, tako da to ne iritira slušaoca nezainteresovanog za virtuoznost.


GLEDAM 
Seriju Taboo. Tom Hardi je trenutno najzanimljivi holivudski glumac, a činjenica da se nakon sjajne epizode u Peaky Blindersima odvažio za glavnu rolu na malima ekranima samo ga čini interesantnijim. Serija uspešno spaja Grofa Monte Krista, Ostrvo sa blagom i estetiku Hamerovih filmova. 

Tuesday, February 28, 2017

Karton siti -- Željko Obrenović -- Pressing 75

U Presingu 75, Marko Stojanović je napisao tekst o stripu Karton siti, a na drugoj strani je i njegov tekst o Družini Dardaneli.

Valjevo ima dugu strip tradiciju. Možda nema kontinuitet, kako je Bogoljub Arsenijević Maki rekao pre neku godinu na jednoj tribini posvećenom stripu u Valjevu na jednoj od Balkanskih smotri, ali trud, pokušaj da se pokrene, gura i opstane u stripu Valjevcima niko ne može osporiti. Još od Brane Nikolića, jednog od obnovitelja stripa u posleratnoj Jugoslaviji, autora "Bendža Koste" i pisca legendardnih pisanih romana "Ninđa" (pod pseudoninom Derek Finegan), Valjevci su pokazivali da znaju i kako se crta i kako se piše strip, ali nekako, neka kruna tog poznavanja medija je izostajala. Škole stripa i radionice su se rađale, radile pa nestajale, palica se predavala – iz ruke Bogoljuba Arsenijevića Makija u ruke Zorana Stefanovića, iz Stefanovićeve u ruke Milivoja Kostića, iz Kostićeve u ruke Nemanje Radovanovića i Miloša Nikolovskog, a iz njihovih u ruke Filipa Stankovića, koji je i dan danas ponosno nosi – ali prave manifestacije nagomilanog stripovskog naboja nije bilo... Sve do zamašnog (120 kolornih strana) elektronskog engleskog i štampanog srpskog izdanja "Karton Siti" izdavačke kuće "Modesty Stripovi" koje demonstrira i znanje i umeće, a u celosti ga potpisuju Valjevci i prijatelji!

Nukleus ovog izdanja, njegov spiritus movens, jeste valjevski pisac Željko Obranović, autor romana "Srpski psiho" i "Talog". Sem pisanja romana i predavanja srpskog jezika u školi, čemu se odlično snalazi, u pitanju je vrsni strip teoretičar i poznavalac stripa, naročito onog preko bare. Zato i ne čudi to što njegov scenaristički stil prati obrasce američkog stripa (predominatno oslanjanje na dijalog kao glavnog nosioca fabule, dekompozicija radnje, upotreba splash page-ova itd) – što nije zamerka, naprotiv, budući da se u savremenom prekoatlantskom stripu i dešavaju najinteresantije stvari u modernoj devetoj umetnosti na planu modusa pripovedanja. Pripovedač sa velim P, Obrenović sigurno vodi priču, čvrsto kontroliše ritam pripovedanja, sigurno i pravovremeno isporučuje rasplet. Budući da je ovo zbirka kratkih priča, služi kao odličan poligon da Obrenović protegne svoje scenarističke mišiće i pokaže sve svoje snage, ali i raznolikost pripovednog arsenala kojim barata.

Što se likovnog dela stripa tiče, on uspešno prati literarni. Željko Vitorović nudi crtački stil koji je na tragu grafizma karakterističnog za ogranak američkog gignta "DC-ija", "Vertigo-a", početkom dvadeset prvog veka, sa očiglednim uporištem u grafizmu Eduarda Riza i (još više) Rizovog naslednika i bivšeg šegrta, Marčela Fruzina. Vitorović je akademski školovan crtač koji zna puno o svim elementima crteža, što je očigledno i pohvalno, pa će biti zanimljivo šta će tek prirediti čitaocima kad se odvaži da se razmahne u punoj meri i oslobodi korišćenja foto referenci za izradu strip kadrova. Ako Vitorovića možemo bez greške da identifikujemo po stilu u čak tri priče ove zbirke, to se isto ne može reći za Nemanju Radovanovića. U svakoj od dve priče koje potpisuje kao crtač Radovanović koristi specifičan, autohton stil koji ne može biti drugačiji od onog drugog i to ne isključivo u pogledu crtačkog rukopisa već i kroz drugačija rešenja u kadriranju i kolorit. Miroslav Slipčević Mimi je domaćoj publici već poznat po čistom i do detalja iskonstruisanom crtežu, koji je u priči koju je nacrtao u ovoj zbirci doveo do njegovih vrhunaca, posebno u domenu hirurški preciznog tuša. Kao dobar kontrast u odnosu na njega služi Gašper Rus, čiji je stil ekspresivan, ali tematika njegove priče, sa svoji odjecima samoubistva Kurta Kobejna u smutna vremena, sa protagonistom koji se i sam bavi muzikom, opravdava upotrebu ovog i ovakvog crtačkog stila. Koloristi Nemanja Radovanović, Filip Stanković i Dejan Sedlan su, svako sa svoje strane, svojim različitim paletama doprineli da svaka od priča vibrira nekom sopstvenom, drugačijom živošću.

Možda je to stoga što neke od ovih priča i nisu u startu zamišljene kao strip, možda je razlog svstan napor da se iskorači u novo i drugačije, ali je utisak koji ostaje nakon čitanja zbirke "Karton Siti" taj da je pročitano nešto novo, nešto drugačije – i to je možda ono najvažnije što nam ovaj strip donosi. Uz podatak da su Željko Obrenović, Željko Vitorović i Filip Stanković Valjevci, da je Nemanja Radovanović proveo najbolje kreativne godine u Valjevu iako trenutno živi u Novom Sadu, odakle je i Dejan Sedlan, koji je, igrom slučaja, valjevski zet. Jedini autori, dakle, koji nemaju geografsku i rodbinsku vezu sa Valjeva su Slovenac Gašper Rus i Bosanac Miroslav Slipčević Mimi. Kapa, dakle, dole valjevskom stripu, za ovaj snažan, hrabar I zanatski više nego kompetentan debi na domaćoj strip sceni. Sad ste na svačijem radaru – što znači da vas gledamo... I željno iščekujemo šta ćete sledeće sa veštinama koje očigledno posedujete.

Kameno jezero -- Polet -- čitanje uživo

Kontrastovi autori i autorke su u petak 24.2.2017. u galeriji Polet publici predstavili svoja dela. Urednik Danilo Lučić je najpre svakom autoru postavio nekoliko pitanja kako bi se oni predstavili publici, pa bi autori potom čitali kratke odlomke. Polet je bio prepun, a publika je očito zainteresovana za ovakvu vrstu predstavljanja književnosti.

Thursday, February 09, 2017

Kameno jezero – prva rečenica

Oduvek su mi prve rečenice u romanima bile bitne. Daleko od toga da su presudne, ali u većini knjiga se glas naratora ili uhvati već u prvoj rečenici ili se nikad ne uhvati. Zapravo, možda je od prve rečenice važniji prvi pasus ili prva strana, pa i čitavo prvo poglavlje, ali ipak sve kreće od nje. Pisao sam pre nekoliko godina o tome kako sam došao do prve rečenice za Talog, no u vezi s Kamenim jezerom je taj put bio znatno kraći i lakši, i ta rečenica mi se formirala u glavi još pre nego što sam počeo da pišem i pre nego što sam imao preciznu predstavu o tome u kojem će se smeru priča razvijati.

Bilo kako bilo, nadam se da je ova prva rečenica dovoljno efektna da vas povuče da pročitate i prvi pasus, i prvo poglavlje... a dalje ćete već videti.


„Kameno jezero bilo je dugačko više od dva kilometra, duboko i do dvadeset metara i svi koji su se kupali u njemu – udavili su se.“

Tuesday, February 07, 2017

Kameno jezero u knjižarama

Kameno jezero se može naći u svim knjižarama. Ove dve fotografije su iz knjižare

Dereta

i knjižare Vulkan.


Tuesday, January 17, 2017

Sumrak bogova, svitanje vampira

Nedavno sam sa Filipom Stankovićem, koji je kolorisao dve priče u Karton sitiju, počeo da radim na novom stripu. Pogledajte WIP.

Monday, January 16, 2017

Najbolje knjige u 2016.

Goodreads kaže da sam ove godine pročitao 78 knjiga, što je ukupno 23.651 strana (lane je to bilo 86 knjiga i 25.233 strana). Najduža knjiga kojom sam ove godine vežbao bicepse bila je City on Fire (911 strana), a najpopularnija na ovoj društvenoj mreži The Girls. Prosečna ocena koju sam knjigama davao je 4. A od svih knjiga koje sam ove godine ocenio, na Goodreadsu je generalno najbolje ocenjena knjiga eseja o pisanju koju potpisuje Benjamin Percy.

Što se mene tiče, u 2016. sam objavio roman Kameno jezero



i strip album Karton siti.

Na spisku su skoro sve knjige koje sam pročitao ove godine, poređane po kvalitetu.

Obavezna literatura:

When We Were Animals by Joshua Gaylord – sjajan roman o odrastanju u izolovanoj zajednici gde tinejdžeri postaju... vukodlaci?

The Winter Family by Clifford Jackman – priča o bandama u doba Američkog građanskog rata.

A Brief History of Seven Killings by Marlon James – dobitnik Bukerove nagrade: Bob Marli i organizovani kriminal (pisana na jamajčanskog dijalektu)

City on Fire by Garth Risk Hallberg – kompozicija inspirisana serijom The Wire, knjiga od gotovo 1000 strana, pisana gotovo 10 godina, sedamdesete, pank, jedno ubistvo i još mnogo toga.

A Fatal Inversion by Barbara Vine – jedan od boljih psiholoških trilera koje sam ikad pročitao.

Samaritan by Richard Price – kao i uvek, sjajni dijalozi i živi likovi, od scenariste serija The Wire i The Night of.

My Father, the Pornographer: A Memoir by Chris Offutt – fenomenalni memoari čoveka čiji je otac prehranjivao porodicu pišući hiljade i hiljade porno romana.

Mystic River by Dennis Lehane – gledali ste Istvudov film? Ovo je još bolje.

It Came from Del Rio by Stephen Graham Jones – prosto je neverovatno da je moguće napisati ozbiljan roman o čupakabri!?

Growing Up Dead in Texas by Stephen Graham Jones – odrastanje u Teksasu… šta više?

Disgrace by J.M. Coetzee – priča o različitim zločinima i različitim zasluženim ili nezasluženim kaznama.

December Park by Ronald Malfi – kao Kingov It, samo bez čudovišta.

Ghettoside: A True Story of Murder in America by Jill Leovy – zašto se ljudi u getu međusobno ubijaju u tako velikom broju?

The Girls by Emma Cline – reimaginacija događaja vezanih za Čarlsa Mensona; fenomenalna kompozicija.

The Fair Fight by Anna Freeman – ženski boks u Viktorijansko doba.

Lush Life by Richard Price – krimi roman za koji je Džejms Vud napisao kritiku u Njujorkeru, dovoljno?

His Bloody Project by Graeme Macrae Burnet – fiktivna rekonstrukcija ubistva i roman koji je trebalo da dobije Bukera.

The Sea by John Banville – ovakve rečenice i ovakvo šetanje kroz vremenske planove se retko sreću.

The Bones of Paradise by Jonis Agee – istorijski roman o Divljem zapadu i jedna od najboljih knjiga koje sam pročitao ove godine.

Thrill Me: Essays on Fiction by Benjamin Percy – eseji o pisanju u kojima žanr i glavni tok stoje rame uz rame.

The Book of Evidence (The Freddie Montgomery Trilogy, #1) by John Banville – sjajan pisac, zaista.

Among the Missing by Dan Chaon – obično u zbirkama priča imate dva-tri favorita, kod Chaona su sve priče bez greške i sve su genijalne.

Vrlo dobre:

The Shootist by Glendon Swarthout – andrićevski pogled na omatorelog revolveraša koji bi da umre, ali mu teret slave ne dozvoljava.

Fallen Land by Taylor Brown – Američki građanski rati i ljubavna priča.

Last Days by Adam Nevill – na Nevilla možete da računate za lepo napisan horor.

Udaljena zvezda by Roberto Bolaño – verovatno najbolji Bolanjov roman.

City of Secrets by Stewart O'Nan – više novela nego roman, sjajna dok se čita, ali nekako bledi.

The Way Home by George Pelecanos – noviji Pelecanos, ili ga volite ili ga ne volite.

Before the Fall by Noah Hawley – roman tvorca serije Fargo, a liči na Lost.

You Will Know Me by Megan Abbott – Abbottova nastavlja da preispituje tinejdžere i njihove ambicije, kao i ono na šta su spremni da bi ih ostvarili.

True Crime Addict: How I Lost Myself in the Mysterious Disappearance of Maura Murray
by James Renner – sjajna istraga stvarnog zločina.

The Wake by Paul Kingsnorth – roman pisan izmišljenim staroengleskim jezikom.

Love Medicine by Louise Erdrich – roman u pričama o savremenim Indijancima.

The Illumination by Kevin Brockmeier – priča o ranama i tome kako ih nosimo.

Hell at the Breech by Tom Franklin – bande u američkoj prošlosti.

In the Rogue Blood by James Carlos Blake – za ljubitelje Krvavog meridijana.

Moonglow by Michael Chabon – fiktivni memoari Chabonovog dede.

The North Water by Ian McGuire – krvavi Mobi Dik.

News of the World by Paulette Jiles – priča o devojčici koju su oteli indijanci i koju vremešni čovek preko čitave države vodi rođacima.

The Vegetarian by Han Kang – tri novele o devojci koja se... pretvara u biljku?

Možete baciti pogled:

The Hour of Lead by Bruce Holbert – američka istorija nasilja.

Kind One by Laird Hunt – Hunt bi mogao biti veoma uspešan pisac kad bi se okanuo eksperimenata.

The Underground Railroad by Colson Whitehead – tja, crnci beže sa plantaža... podzemnom železnicom. Precenjeni ovogodišnji dobitnik Nacionalne nagrade za književnost.

Normal by Warren Ellis – institut u koji odlaze futuristi koji su predugo gledali u budućnost.

Wraiths of the Broken Land by S. Craig Zahler – vestern iz pera scenariste i režisera od kojeg se može puno očekivati.

Nightwoods by Charles Frazier – zaboravljivo.

ELEKTROGRAD: RUSTED BLOOD by Warren Ellis – nerazrađeno.

John Crow's Devil by Marlon James – u poređenju sa gorepomenutom, ova je onako.

Beyond Black by Hilary Mantel – Mantelova je pokušala da napiše ozbiljan roman o vidovnjacima.

The Devil All the Time by Donald Ray Pollock – dok se čita, sjajno, a posle bude malo bezrazložno preterano crno.

The Sympathizer by Viet Thanh Nguyen – zaboravljivi dobitnik Pulicera, špijunac.

The Fireman by Joe Hill – sve bi ovo bilo dosta bolje na mnogo, mnogo manje strana.

The Noise of Time by Julian Barnes – od Barnsa očekujem više od prepričavanja bigrafije slavnog kompozitora, na stranu zanimljivi detalji.

Soumission by Michel Houellebecq – pamflet, ne čak ni naročito efektan.

The Third Reich by Roberto Bolaño – bitno drugačiji od svih ostalih Bolanjovih romana, ali i nedopečen i pun opštih mesta.

Sin by Zakhar Prilepin – prvih nekoliko priča obećavalo je epohalno delo, ispostavilo se da nije.

Revolver by Duane Swierczynski – sjajan concept, rđava izvedba.

Wilde Lake by Laura Lippman – ume to ona mnogo bolje.

The Disappearance of Adèle Bedeau by Graeme Macrae Burnet – pročitajte mu onu gorepomenutu knjigu.

Waiting for the Barbarians by J.M. Coetzee – zanimljiv concept, ali me nije kupio.

Izbegavati:

City of Blades (The Divine Cities, #2) by Robert Jackson Bennett – stvarno ne znam što sam ovo čitao kad mi se ni prvi deo nije dopao.

The Ballad of Black Tom by Victor LaValle – na svim je listama, ali meni je ovo tek jedva čitljivo.

Savage Season (Hap and Leonard, #1) by Joe R. Lansdale – Lansdalea volim, ali ovo mi je kao srednjoškolski pokušaj krimića, a ni serija nije ništa bolja.

Burden Kansas by Alan Ryker – vampiri u Teksasu su u prvoj trećini bili OK, pa su otišli nizbrdo.

The Blizzard: A Novel by Vladimir Sorokin – tj, glavnotokovsko poigravanje žanrom, ne naročito uspešno.

King Suckerman by George Pelecanos – volim pop reference, ali ovde kao da ničeg drugog nema.

Three Miles Past by Stephen Graham Jones – novele u kojima uglavnom nisam shvatio ni o čemu se radi.

Mongrels by Stephen Graham Jones – bildungsroman u porodici vukodlaka… samo što nije tako dobro kao što zvuči.

Man with No Name by Laird Barron – kao neki japanski noar-horor koji na pola puta zaboravi gde je pošao.

Amulet by Roberto Bolaño – je l’ ovo uopšte knjiga?

The Fisherman by John Langan – prepričavanje i prepričavanje i prepričavanje.

Foe by J.M. Coetzee – još jedna sjajna ideja koja je rđavo ikorišćena.

The Last Days of Jack Sparks by Jason Arnopp – horor roman za Tviter generaciju.

Christine Falls (Quirke #1) by Benjamin Black – eh, ovo je Banvilleov krimić pod pseudonimom… u kojem ništa ne funkcioniše, mada mi nije jasno zašto.






Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...