Karton siti -- promocija -- Doctrina Fair

Anegdota sa sinoćne promocije:

Nakon završetka jedan momak mi kaže, "Da li bi mogao da mi razjasniš nešto što nisam razumeo?", ja kažem, "Naravno, šta ti nije jasno?", a on odgovori, "Pa, ništa mi nije jasno". I sad ga ja zabezeknuto gledam pitajući se da li je moguće da sam baš toliko konfuzno pričao, a on onda objasni da je rođen u Londonu, da i sad tamo živi i da slabo govori srpski. Da li je potrebno da objašnjavam koliko mi je laknulo?

Inače, želeo bih da se zahvalim svima koji su došli i saslušali me, a posebno onima koji su kupili strip (nadam se da su uspeli da dešifruju posvete).

Vidra na Gradcu

Još od deteta na Gradcu provodim puno vremena. Kupao sam se i igrao i gde može i gde ne može. Znao sam da su vidre zaštitni znak ove reke, no nikad nisam ni pomislio da ih tamo i dalje ima, a kamoli da ih je moguće videti. I tako juče: na drugoj brani, kod River bara, ugledamo ovu neverovatnu životinju kako se penje uz vodopad, sa pozamašnom ribom u ustima, zatim pliva ka obali (ka nama), gde se nalazi s mladunčetom, a onda se oboje zavlače ispod stena. Nalik je na omanju foku i ispušta slične zvuke. A posmatrali smo je iz takve blizine i tako dugo kao što je teško i neku manje retku i pitomiju životinju. Neverovatno. Marina je bila pribranija od mene i ova fotografija je njena zasluga.

Nenad Okanović Oki i Kameno jezero

Okija sam upoznao davne 2006. godine na snimanju filma Sigismund, gde sam ja statirao, a on, kako sam kaže, ostvario svoju omiljenu ulogu dosad. Nešto kasnije 2011. zajedno smo razrađivali TV seriju u kojoj je trebalo da igra i Majkl Medsen (delove ove epopeje možete pročitati u mom romanu Kameno jezero). Bilo je lepo videti se sad posle toliko vremena, prisetiti se tih starih stvari i popričati o nekim novim.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- prikaz -- Zelenmajskibluz

Slučajno pronađoh ovaj prikaz Kamenog jezera na Instagramu:

Ljudi su zli. A ne jezera.

"Nabavila sam ovu knjigu u akciji @kontrast_izdavastvo. Odavno nisam čitala triler i zaboravila sam kako je to čitati knjigu u dahu, pa me je ova na to podsjetila. Mračan i jeziv, ali tako da takva atmosfera uopšte nije forsirana, nego već u prvim poglavljima se formira i ostaje do samog kraja. Osjećanja nelagode i uznemirenosti su tu; apsolutno svaki lik, pa i glavni junak, vas uznemiruju na svoj način - da li postupcima, čuvanjem tajni, a ponekad i samom pojavom. Kameno jezero reflektuje kamenje i stijene, ali će se u njemu ogledati i živi. Obrenović vas tako dobro uvlači u priču i ne dozvoljava da mrdnete do kraja. A bogami, i kad je završite. Odlična knjiga, drago mi je da sam otkrila ovog pisca!"

zelenmajskibluz

Marselo Kintanilja TUNGSTEN

Nakon nebrojenih pročitanih stripova čovek nauči da ne očekuje nemerljiva iznenađenja i revolucionarna dela. Nauči da uživa u lepom pisanju i lepom crtežu, i to često bude najviše što dobije (a i dovoljno). Onda povremeno naleti na strip kakav je Tungsten i shvati da se zapravo privikao na prosek i da treba i od sebe i od drugih da traži i više nego što mogu da daju. Jer ovde je reč o takvom delu.

Naime, ovaj nemali grafički roman se, za početak, odigrava za svega nekoliko minuta, uz poneki flešbek. Započinje momcima koji ilegalno love ribu dinamitom i dvojicom posmatrača koji će na taj prizor dvojako reagovati. Dok se čeka dolazak policajca, koji se zapravo nalazi nekoliko stotina metara dalje na plaži, mnoštvo ukrštenih sudbina prikazaće nam se vanrednim postupkom montaže i režije.

Gotovo je nestvarno to kako Kintanilja uspeva da zamrzne pokret u jednom "mrtvom" mediju dok čitaocu drži pažnju kao u kakvom kratkom akcionom filmu koji ne daje vreme da se trepne. A opet, kad se korice sklope, nemamo utisak da smo pročitali akcijaš, već fino nijansiranu dramu sa sudbinama tako bliskim patetici a nikada zapravo takvim. Ima li šta teže od toga?

Džon Irving The Cider House Rules (Tuđa pravila, Laguna)

The Cider House Rules je roman koji bi trebalo da se proučava na svim kursevima kreativnog pisanja, kao što bi ga neizostavno trebalo preporučiti svakom mladom a i zrelom piscu. Knjiga se čita neometano i pripoveda priču na krajnje tradicionalan način. Na početku nam se čini da nam je ova storija poznata i da joj unapred možemo predvideti ne samo kraj već i razrešenje svake scene. Ali ništa od toga. Irving je majstor pripovedanja i upravo u izbegavanju opštih mesta, ali bez nekakvih avangardnih postupaka, leži kvalitet i lepota ovog dela.

The Cider House Rules je roman o siročetu Homeru Wellsu koji nije imao sreću da ga neko na vreme udomi, te je trajno ostao u jedinoj kući koju je znao. Usput postaje šegrt Wilburu Larchu, upravniku sirotišta i hirurgu, a naposletku i sâm stasava u vrsnog doktora, premda bez dana formalnog obrazovanja.

No sve ono što bismo očekivali od ovog nesumnjivo dikensovskog romana izostaje. Sirotište nije nastanjeno zlom i takmičarski nastrojenom decom, uprava nije sadistička i bezosećajna, a izlazak u stvarni svet ne otvara jedino vrata ka još gorim nevoljama. A opet, The Cider House Rules nikako nije ni sladunjava limunada o krasnom svetu i istim takvim ljudima. Irving je bez premca kad treba ispripovedati priču o ljudima koji ma koliko da uporno beže od svoje sudbine, koja pak ne deluje kao nešto od čega treba bežati, ona ih svejedno stiže. I kad se to na koncu desi, čitalac shvata da je sve vreme umesto komedije čitao tragediju koja mu ostavlja gorčinu u duši.

Valjalo bi napomenuti i zavidno istraživanje koje je Irving sproveo i koje izbija iz svakog reda ali nikada nije zamorno, suvoparno niti preočigledno. Nekom prilikom je čak prisustvovao hirurškoj proceduri tokom koje se žena probudila iz anestezije i pogledala svoje organe poređane na grudima, na šta joj je lekar rekao, 'Spavaj, dušo'. Što je ona i učinila. I kako ijedan pisac da smisli nešto tako dobro?

Kameno jezero – Željko Obrenović – prikaz – Mila Matović Glišović – Defi kutak – 23.7.2019.

Ovo je knjiga koju sam želela od trenutka kad je najavljena. Najlepše od svega je što me je oduševila neočekivanim obrtima.U ovoj knjizi ima svega i misterije i krimi i ljubavne priče.

Svojim genijalnim stilom pisanja Željko Obrenović je postao moj omiljeni živi pisac sa ovih prostora.

Glavna ličnost u knjizi je pisac koji dobija ponudu da se osami u vikendici na Kamenom jezeru i napiše scenario za američko tržište. Društvo mu pravi devojka Una, koja mu pomaže oko scenarija. Kameno jezero prate glasine, meštani zaziru od njih, čuvar ih savetuje da odu, a nepoznati vozač pokušava da pregazi pisca. Saznajte kakve tajne krije Kameno jezero u jednoj od najboljih knjiga domaćih pisaca našeg doba.

Stjuart O'Nan The Night Country

Čini mi se da nema savremenog autora s više dobrih knjiga od Stjuarta O'Nana. Sve što sam dosad pročitao je na veoma visokom nivou, različito a opet protkano zajedničkim motivima. O'Nan je glavnotokovski pisac, ali često koketira sa žanrovima. Najčešće su to drame sa elementima krimića, ali u romanu Molitva za umiruće okušao se čak i s hororom (ovozemaljskim, doduše). The Night Country prva njegova knjiga koja se bavi natprirodnim. Naravno, O'Nan ne bi bio pisac kalibra kojeg jeste kad bi bilo šta uzeo zdravo za gotovo, tako da je i ovde glavni motiv izvrnut naglavačke.

Priča prati tri lika koji se na različite načine nose s posledicama saobraćajne nesreće u kojoj je učestvovalo pet tinejdžera (troje je poginulo, jedan je prošao neozleđen, a jedan s teškim oštećenjem mozga). Prvi fokalizator je neozleđeni Tim, drugi policajac koji se prvi našao na mestu nesreće i treći Kajlova majka koja pokušava da iznova upozna i zavoli oštećenog sina. Pored njih se pojavljuju i duhovi nastradalih i premda su njima misli fokalizatora dostupne, oni ni na šta ne mogu da utiču, već su tu više sa funkcijom antičkog hora.

Pomenuta nesreća se dogodila na Noć veštica, a roman je smešten na godišnjicu tog događaja. Čitalac veći deo romana nije siguran u kojem smeru se priča kreće, šta to protagonisti rade i zašto, pa čak ni šta to duhovi koji su nevidljivi za sve izuzev za čitaoca žele. Opet, sve vreme se oseća napetost jednog trilera. Smeštanje radnje na tragičnu godišnjicu ne deluje nimalo slučajno, a sva tri glavna lika su toliko nestabilna i izmenjena da se od njih može očekivati bilo šta.

O'Nanova proza je, kao i uvek, ekonomična, precizna, jasna i upečatljiva. I on još jednom dokazuje da ga je nemoguće smestiti u jednu ladicu. A to je, najverovatnije, i razlog što nije šire i više poznat.

Džon Gregori Dan Istinske ispovesti

Ubistvo Elizabet Šort, poznatije kao Crna Dalija, više puta je obrađivano u književnosti, na filmu i TV-u. Verovatno je ipak najpoznatije po romanu Džejmsa Elroja i nesrećnoj adaptaciji Brajana De Palme. Iako nikada nisam bio toliki ljubitelj ove knjige, koliko Elrojevog poznijeg opusa, on mi je skrenuo pažnju na ovaj roman supruga slavne Džoan Didion.

Džon Gregori svoju knjigu bazira na ubistvu Elizabet Šort, ali se tu svaka sličnost završava. Pronađena devojka je pretesterisana na sličan način i vodila je poročni i slobodni život nalik Šortovoj, no čak je i njeno ime promenjeno u Lois Fazenda.

Roman naizmenično prati dva brata, policijskog inspektora Toma Spellacyja i njegovog brata Desmonda, monsinjora katoličke crkve.

Iako su Istinske ispovesti roman o istrazi zločina, bilo bi tačnije reći da je to roman o korupciji raznih vrsta. Pored one očekivane, u policiji, kojom se i Elroj dobrano pozabavio, Dan je temeljno obradio i onu od koje se zazire, u katoličkoj crkvi. Čitajući Ispovesti, uviđamo da gotovo nema razlike između toga kako protekcije i razna kupovanja funkcionišu među svetinom, klerom ili policajcima. Dijalozi visokih crkvenih zvaničnika mnogo više podsećaju na politička trgovanja i cenkanja negoli na razgovore velikih vernika. Čitalac će, između ostalog, saznati i zašto sveštenici više pate od hemoroida nego ostali ljudi: sedenje na tvrdoj klupi tokom slušanja ispovesti i zadržavanje gasova su glavni krivci.

Dan na virtouzan način koristi mnoge trope krimi romana -- Tom Spellacy je bio u vezi s vlasnicom bordela (i seksualnoj i poslovnoj), a trenutno spava sa ženom čiji je život spasao na dužnosti, a politika i birokratija se beskrajno mešaju u rešavanje zločina -- ali njemu polazi za rukom da sve pomenuto ne bude kliše, već nešto što se zaista dešava ljudima od krvi i mesa.

Najveća vrlina ovog autora su izuzetni dijalozi. Malo je pisaca u stanju da piše ovako auditivne dijaloge koji naprosto odzvanjaju u ušima, dok likovi zapravo govore onako kako niko ne priča u stvarnom životu. Bez obzira na to da li je u pitanju razgovor policajaca u vezi sa istragom ili njihovo usputno ćaskanje, stiče se utisak apsolutne autentičnosti. Takođe, reč je glavnotokovskom romanu, krcatom epizodama i detaljima iz životâ protagonista, ali se istovremeno narativna nit nigde ne prekida i priča ne trpi.

Ispovesti je 1981. ekranizovao Ulu Grosbard, sa Robertom Denirom i Robertom Duvalom u glavnim ulogama, ali se čini da bi ovakav predložak zadovoljila tek mini serija od desetak epizoda.

Dino Bucati Katastrofa i druge priče

Dino Bucati je strogo čuvana italijanska tajna. Na srpski jezik je prevedena njegova zbirka Prodavnica tajni, kao i romani Tartarska stepa (poslužio je Kuciju kao inspiracija za Čekajući varvare) i Ljubavna priča. Na engleskom nije ništa bolji slučaj, premda je reč o veoma plodnom i veštom piscu.

Bucati je u domovini najčešće poređen s Kafkom (što ga je izuzetno gnevilo) i premda ova paralela ima osnova, ona ga i ograničava jer je njegov opus znatno razgranatiji. Svakako, birokratska iščašenost priča kriva je za taj nadimak, ali se pored uticaja ovog autora osećaju Čehov, Gogolj i Borhes. Pri čemu je Bucatijeva proza raskošnija od Kafkine, a prijemčivija od Borhesove.

Bucatijeve priče su mahom veoma kratke, a na tako malo prostora uspevaju i da ožive likove -- iako im on retko daje pozadinu -- ispripovedaju zanimljivu i uvrnutu storiju i nagrade čitaoca efektnom završnicom. A sve to je retko kojem autoru polazilo za rukom, pa još iz priče u priču.

No najbolje je da priče govore same za sebe. Ove su na mene ostavile najjači utisak.

Katastrofa: Dok putuje ekspresnim vozom, čovek kroz prozor primećuje usplahirene ljude i počinje da sumnja kako se dogodilo nešto strašno za šta ne znaju jedino putnici.

Pad Baliverne: Čovek slučajno odlomi metalni šiljak na prozoru tvrđave i onda se, domino efektom, za tili čas čitava građevina sruši a on strahuje od poziva na odgovornost.

Epidemija: Služba je smislila virus koji napada samo protivnike države. I onda se jedan činovnik razboljeva i nastoji da to prikrije.

Previd: Mehanička radnja, zaključati kuću, isključiti rernu. Bucati to izvrće naopačke, žena na letovanju pomisli kako se uopšte ne seća da je kćerku odvela kod tetke i umisli da ju je zaboravila u stanu. A toliko je toplo, kažu, da ljudi spontano sagorevaju. Kad se vrati u stan, na podu je senka od pepela u obliku devojčice.

Čudovište: Žena na tavanu neke kuće vidi čudovište i svi je ismeju, međutim kad se vrati da proveri, na vratima je katanac i sad ona nije sigurna da li su ga stavili da se opet ne uplaši ili čudovište zaista postoji a oni to prikrivaju.

Sedam spratova: Sanatorijum ima sedam spratova, a pacijenti su raspoređeni prema težini bolesti. Kako pridošlicu spuštaju naniže zbog raznoraznih birokratskih komplikacija, on sve više sumnja da ga lažu i da mu se stanje pogoršalo.

Ubistvo zmaja: Zmaj u ovoj priči nije baš zmaj kakvog bismo inače očekivali, a tek je njegovo ubistvo mučno i govori o bednoj ljudskoj prirodi.

Željko Obrenović -- Kameno jezero -- Silvana Kostić -- prikaz

Zanimljiva, neočekivano zanimljiva knjiga. Imam mnogo utisaka jer sam je pročitala u dahu. Dosta dijaloga, likovi su zanimljivi, a događaji nepredvidivi. Ljubavna priča, misterija da vas uvuče u priču... Kada sam pomislila da ima nečeg tajanstvenog u jezeru, priča se okrene, zatim sam sumnjala na vinara, ali ne i na zlo ljudi u malim mestima, kolektivno zlo i poremećenost. Često ljudi ćute ili uzimaju pravdu u svoje ruke. Realna slika malih, idiličnih sela koja kada zagrebete kriju mračne ljude i tajne. Mislim da ću čitati dela srpskih mladih, savremenih pisaca, zahvaljujući ovom romanu. Nisam znala da je Džon Vejn snimao na radioaktivnom zemljištu i da je ubrzo umro. Pisac je veliki ljubitelj filmova. Ne treba da ima strah, kolektivni strah koji imaju pisci jer odlično piše, maštovit je i pred njim zadatak da ispriča još mnogo priča. Manje žargona i engleskih reči, svesti na minimum.

Leonard Gardner Fat City

Po ovom romanu je Džon Hjuston 1972. godine snimio istoimeni film. Reč je o vanredno dobrom štivu o dvojici fiktivnih boksera. Već u prvoj sceni čitalac upoznaje dvojicu glavnih likova i fokalizatora. Prvi je polupenzionisani bokser Billy Tully, a drugi je mlada nada Ernie Munger. Radnja je smeštena u pedesete godine prošlog veka.

Ovde nema glamura vezanog za sportiste danas. Borci na turnire putuju autobusima, jedu u prčvarnicama kraj puta, ispravnost svake borbe je upitna, a novac tek sitan za tako veliki rizik.

Tully tokom pauze u boksu radi sezonske poslove na farmama i često se pita da li će izdržati do kraja dana. I po svršetku se zakune da to više nikada neće raditi. A onda zaradu prebrzo potroši u prvoj birtiji i dva dana kasnije je na istom poslu. Sve vreme maštajući o povratku u ring.

Sa druge strane, Ernie kao perspektivan i mlad ne prolazi ništa bolje. Prerani brak i trudnoća njegove supruge ga zarobljavaju i gotovo sprečavaju makar u pokušaju uspeha. A kad to ipak prevaziđe, i napokon krene uzlaznom stazom, opet se čini da ga ne čeka ništa bolje niti drugo negoli Tullyja.

Jezik je sirov a poetičan, tekst je prepun asocijativnih dugih dijaloga, a nihilizam koji proističe i iz jednog i iz drugog grči želudac. Teško da postoji bolji roman o ovom sportu.

Migelančo Prado Ardalen

Ardalen bi se najpreciznije mogao svrstati u magični realizam. Radnja je duboko utemeljena u stvarnosti, ali je u njoj dovoljno toga nadnaravnog i neobjašnjivog a opet posve prirodnog.

Radnja je krajnje jednostavna. Devojka Sabela u kriznom periodu života odlazi u rodno mesto svoga dede, kojeg nikada nije upoznala, pokušavajući da kroz razgovore s meštanima rekostruiše njegov život. Malograđanska zloba će je uputiti na čoveka po imenu Fidel, koji bi joj, navodno, mogao pomoći. Međutim, čitalac veoma brzo uviđa da on nije prava osoba. Fidel u dramu unosi magiju jer živi u izmaštanom mehuru demencije, mašte i tuđih sećanja.

Mada se na polovini ovog grafičkog romana učini da Sabela neće nikamo dospeti sa istragom i da je svrha priče zapravo razotkrivanje i disekcija male sredine, sve se na neki čudan način izvanredno poveže.

Ardalen je grafički roman u kojem kitovi plove nebom, stari radio aparati oglašavaju zvuke mora, a mašta nadjačava sumornu stvarnost. A za sve to je velikim delom zasužan i maestralni Pradov crtež. Čitav strip je više oslikan nego nacrtan, a svaka fizionomija govori više od reči. Usto su umetnuti i isečci iz naučnih studija, pesme, novinski intervjui, sudski izveštaji... koji će priči dati još jednu, stvarniju dimenziju. Retko je magični realizam ovako uverljivo stvaran.

Piter Straub Koko

Koko je, uz Priču o duhovima, po mnogima najbolji Straubov roman. Za razliku od većine ostalih, u ovome nema natprirodnog te bi se, uslovno rečeno, mogao podvesti pod krimić. U pitanju je roman od preko 800 strana sitnog teksta, zbog čega je Koko mnogo više od krimića. Stranice i stranice romana potrošene su na likove, njihove svakodnevne živote i probleme, a usput se pokupi i toliko informacija o upravljanju restoranom da svako može da se oproba u tome.

Radnja se u knjizi šeta između sadašnjosti i Vijetnamskog rata. Nekolicina veterana primećuje poznate sheme u ubistvima koja se trenutno dešavaju i povezuje ih sa događajima sa bojišta. Njihov cilj je da uhvate ubicu pre nego što se i sami nađu među štikliranim imenima.

Straub je u Koko stilski nastavio da briljira, ali je ova knjiga, za razliku od Julije, oslobođena nepotrebnih unutrašnjih monologa i gomilanja emocija. Sa druge strane, Straubov problem, evidentan u svim njegovim romanima, ni ovde nije prevaziđen. Naime, pisanje je na mestu, likovi su razvijeni, razvodnjenost mu ide naruku, ali kad se celina pogleda izdaleka, lako se uočava da je priča previše mehanička i kruta, i da se većina događaja nije morala odviti onako kako jeste, ili tim redosledom, osim što je to autor tako želeo.

Svakako ima veštijih zapletača od Strauba, ali je malo ovakvih stilista, i u žanrovskoj književnosti i van nje. Neko vreme sam zaista živeo u ovom romanu. A to je, valjda, i najveći kompliment pisanoj reči.

Karen Rasel Orange World and Other Stories

Karen Rasel je među omiljenim novijim Njujorkerovim autorima. Piše uglavnom kratke priče i to veoma dobro. Dosad je objavila tri zbirke, St. Lucy's Home for Girls Raised by Wolves, Vampires in the Lemon Grove: Stories i aktuelnu Orange World. Njen roman Swamplandia! našao se u najužem izboru za Pulicerovu nagradu godine kada ona na kraju nije ni dodeljena.

Karen u svojim pričama na neobičan način prepliće realnost i fantastiku, stvarajući začudnu i gotovo pa bajkovitu atmosferu. Vampiri iz njene druge zbirke žive na plantaži limuna jer im kiseli sok suzbija želju za sisanjem krvi. U novoj knjizi farmer uzgaja tornado, ali to nikome nije čudno pošto je to uobičajena praksa. Takođe, momak se zaljubljuje u mumiju devojke stare dve hiljade godina, ali ni to nije toliko nekrofilski koliko izgleda. Ni mumija ni oni iz njihovog okruženja ne ponašaju se kako bismo očekivali.

Karen u priči Black Corfu stiže čak i do Korčule u sedamnaestom veku gde će se pozabaviti istorijski zabeleženim slučajem vampirizma. Priča govori o doktoru zaduženom da preminulima preseče tetive kako se ne bi povampirili. Oklevetan je za previd. A onda se oživeli javljaju u okolnim šumama. Ni u ovoj priči, kao ni u ostalim, nema žanrovskih momenata u onom trivijalnom i očekivanom ključu. Priča se mnogo više bavi klasnom strukturom ovog mesta i uticajem klevete na sudbinu i karijeru lekara nego vampirima i vukodlacima.

Nisu sve priče u ovoj zbirci vrhunske, ali ih je dovoljno onih koje jesu, a čak i one koje bismo mogli nazvati slabijima imaju u sebi dovoljno začudnog da bismo ovu autorku s pravom mogli zapitati gde nalazi ideje.

Povratak jastreba osičara Eme De Jong

Povratak je priča o Simonu Antonisu, vlasniku knjižare u doba krize i njegovoj borbi sa izborom da li da proda knjižaru imperijalističkom lancu ili da održi poslednje obećanje ocu.

Ova svedena i vešto ispripovedana drama se jednim delom odvija u sadašnjosti a drugim u prošlosti. Eme umešno pretapa vremenske tokove i na kašičicu daje ključne informacije. Dva prelomna događaja u Simonovom životu će se na sličan način preplesti. Prvi se odigrao u njegovom detinjstvu kada mu je najbolji prijatelj stradao pred očima, a drugi u sadašnjosti kad je prisustvovao samoubistvu nepoznate žene. Sve ovo snažno utiče na njegovu psihu i savest, stvarajući mu osećaj krivice.

Eme crta alternativno i svedeno, ali su njeni prikazi kako ljudi i njihovih reakcija tako i objekata izuzetno ubedljivi. Najtalentovanija je za kadriranje i režiju. Gotovo je magično kako ona u "zamrznutom" mediju oživljava pokret ne koristeći čak ni vizuelnu onomatopeju.

Čini se jedino da je ovaj grafički roman mogao imati koju desetinu stranica više kako bi se dodatno razvio, mada i u njegovoj svedenosti i simboličnosti leži snaga. Puno je toga ovde nagovešteno, a i sâm naslov se odnosi na još jedan Simonov neostvareni san, kao i na upečatljivu prirodu pomenute ptice.

Robert Luis Stivenson Sabrane priče

Neizmerna je tragedija što se jedno ovako kapitalno delo pojavilo na srpskom jeziku a ne samo što nije dobilo sve moguće nagrade za izdavački poduhvat već je promaklo čak i poklonicima ovog autora.

Naime, Stivensonove sabrane priče pročitao sam još koliko prošle godine na engleskom jeziku i nije mi bilo mrsko da im se tako brzo vratim u prevodu. Ovde je reč o obimnom dvotomnom izdanju koje sadrži čak i neke priče kojih nema u originalu. Prevod Milana Miletića je izuzetan, taman koliko treba arhaičan i originalan (valja napomenuti da nas je isti čovek već zadužio prevodom Romole i Srednjovekovnog maniheizma). Kod ovakvih knjiga izdavači često podlegnu smanjivanju fonta i margina kako bi smanjili i broj strana, ali ovde ni to nije slučaj. Knjiga je štampana na debelom krem papiru, lepo dizajnirana, izuzetne a suptilne naslovnice.

Što se samih priča tiče, Stivenson je danas, nažalost, upamćen kao pisac za decu (Ostrvo sa blagom) i po jednom izletu u horor (Doktor Džekil i mister Hajd), ali je njegov opus znatno bogatiji i zanimljiviji. Obala Falesa, po meni njegova najbolja novela, može se čitati i kao svojevrsno Srce tame i kao meditacija nad kolonijalnim imperijalizmom, ali i kao naprosto fenomenalno napisana avantura. Olala je sa druge strane otvoreni omaž nekolicini poovih priča, naročito Ligeji. Prokleta Dženet je izvrsna sablasna priča s motivima iz folklorne fantastike. Veseli momci nam nude sasvim originalan pogled na pirate i "zakopano" blago. Paviljon na dinama je jedna od boljih priča o opsadi. A kad se sve storije okončaju, stiče se utisak da je Doktor Džekil među slabijim boljim pričama, te da ide na efekat iznenađenja, koji je opet savremenom čitaocu poznat.

Proverite zašto se Borhes ovom autoru rado i često vraćao.

Peter Straub Julia

Julia spada u rani Straubov opus. U pitanju je priča o ženi koja se nakon smrti kćerke i razvoda seli u novu kuću. Tamo će je dočekati negostoljubiv dom, naseljen utvarom jedne druge devojčice. Julia počinje da istražuje sumorne događaje koji su se tu odigrali nekoliko decenija ranije, istovremeno strahujući od pojave nasilnog bivšeg supruga. Takođe, ni sama Julia sve vreme nije sugurna da li je onostrano zaista prisutno ili je to plod njene izmučene svesti i nemirne savesti.

Straub spada u vrhunske stiliste ne samo žanrovske književnosti već uopšte i neopisivo je zadovoljstvo čitati svaku njegovu rečenicu. Međutim, ovoj knjizi je naprosto trebalo ili više rada ili makar uredničke pažnje: previše je unutrašnjih monologa koji gomilaju jedne te iste emocije i deluju repetativno a ne produbljujuće u pogledu glavnog lika. Te bi se prostim skraćenjem knjiga znatno unapredila.

Sve u svemu, ovo je pristojan i lepo napisan roman koji čitaoca upoznaje s manje poznatim Straubovim delom, koje je, između ostalog, korisno i zbog praćenja njegovog razvoja jer je on nedugo potom napisao svoja najbitnija dela.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- citati i komentari

Dok sam na internet postavljao citate iz Kamenog jezera, nastojao sam da svaki od njih makar malo prokomentarišem. Rezultat je neka vrsta eseja. Pročitajte:


Otkad su nastali prvi softveri za pisanje pa do danas, taj nestrpljivi kursor koji čeka nastavak pisanja i frustrira i podstiče. Ne jednom sam napisao sledeću reč te zatim i rečenicu kako bih otklonio njegovo dosadno prisustvo. A kad dođem do kraja a on i dalje treperi, slatko se nasmejem svojoj maloj pobedi nad nerazumnim programom.

Ovo je verovatno boljka svakog pisca početnika, pa ću poveden ovim citatom iz svog romana, reći nešto o tome. Početnik će se obavezno zapitati, Kako to da niko nije zainteresovan za ono što je u njemu nastajalo od rođenja a sad kad je porođeno svakako bi moralo da privuče pažnju svakoga ko uopšte ume da čita.


Realnost poručuje nešto sasvim drugo jer će čak i ljudi koji čitaju mnogo radije čitati bilo kojeg dokazanog i proverenog autora nego nedomišljene i nesigurne početničke korake. Što pre pisac raščisti sa tim, pre može sebi da kaže da je pisac. Jer se ne piše zbog publike, makar i te probne-rođačke, već zato što se oseća potreba da se nešto nezadrživo izbaci iz sebe.

Čini se da mnogi autori greše u pretpostavkama šta je to čitaocima strašno. Inače bismo svake godine imali masu zastrašujućih naslova, a njih opet ima jako malo.

U Kamenom jezeru se nisam bavio horor žanrom iako su u njemu prisutne određene trope koje bi se na prvu mogle prepoznati kao takve. Težeći da ih dekonstruišem, promišljao sam i o tome.

I horor romane koje jako volim volim najpre jer su to dobre knjige, dok one koje su mi izazvale jezu jedva mogu da nabrojim na prste jedne ruke.


Kako reče jedan drugi pisac, za početak je najbolje gledati ka detinjstvu i onome što nas je kao male plašilo a danas nam deluje krajnje nebitno. Tamo leži užas.

Koliko ste puta gnevno ugasili film, ili zatvorili knjigu, kad neko upravo ovo učini? I zašto bi to neko, zaboga, radio? Čak i da je superheroj? A tek ako nije? Logičnije je, valjda, da iskoristi bilo kakvu prednost koju ima i dobije tu borbu ako za tim iole ima izgleda.

Ovo je još jedan način na koji sam se u Kamenom jezeru borio i poigravao sa stereotipima, i komentarišući ih, i postupajući, kroz likove, suprotno od toga.


Što nužno ne znači da je takvo delanje likovima pomoglo. Naprotiv, realnost situacije i pronalaženje njene fiktivne paralele u stvarnosti ne znači ništa. Osim pokušaja traganja za ključem dobre literature.

Ponekad se i ovo desi, da vam neko radi o glavi a da nemate nikakvu predstavu o njegovim motivima i njegovoj vezi s vama.


Jedan od ciljeva u Kamenom jezeru bio mi je da preispitam ovakvo polazište. Kako to sve čovek može biti upleten u tuđe planove i predstavljati prepreku čak i kad ona nije ni namerna ni svesna.

Da li ste se nekad zapitali da li potpisujući neki ugovor -- čak i najjednostavniji u banci -- niste usput prodali i svoju dušu? Bukvalno.

Sećam se kako je jedan haker u listu stavki koje mi ne razmišljajući otpišemo klikćući na "I agree" uvrstio baš to i da je za kratko vreme sakupio pozamašnu kolekciju duša.

Ili možda neko od vas zaista čita ugovore pre nego što ih potpiše?


Moj junak u Kamenom jezeru to svakako nije učinio. Nije baš izgubio dušu zbog te greške. Ali na neki način i jeste.

Da li mržnja može da bude korisna? Protagonisti mog Kamenog jezera se tako činilo. Naprosto je toliko puta izrađen, a premda se svaki put zakleo da neće ponoviti istu grešku i da je iz pređašnjih nešto naučio, isto se ponavljalo.

U psihologiji postoji termin žrtve naučene bespomoćnosti, koji se odnosi na one što su toliko puta besmisleno ubijeni u pojam da više ne samo što ne veruju u izbavljenje već i ne nastoje da do njega dođe.


Da li su u Srbiji svi koji se bave nekim kreativnim poslom, koji se ne ceni i gde svako gleda da ih iskoristi, ovakve žrtve? I da li se mržnjom koja je jača i od patnje nešto može promeniti?

Verovatno se svaki pisac susreo sa ovim fenomenom, te je tako je i s protagonistom Kamenog jezera. Ljudi uglavnom ili traže da ih ubacite u knjige, ili da to ne činite, ili imaju spremnu priču koju biste mogli -- morali -- da zabeležite pošto to oni nikako ne stižu.


Sa druge strane, svakako da, premda ne pišem tu vrstu štiva, ranije ili kasnije nešto iz života završi i u prozi, bilo da se dogodilo meni, bilo da sam za to čuo od nekoga ili pak tome posvedočio. Ali najređe se desi da među takve delove zaluta nešto od onoga što su mi nudili ili me opet zaricali da ne upotrebim.

Da li je kod ljudi strah od toga da će biti zaboravljeni veći od svakog drugog? Zašto danas svako ima potrebu da napiše knjigu? I to knjigu koja je izrazito biografska? Zašto svako smatra da je ono što je on proživeo toliko bitno i drugačije da to jednostavno ne sme da se zaboravi?

I koliko su te male priče zapravo bitne?

Protagonista mog romana Kameno jezero se susreo i sa ovim pitanjem.


Da se razumemo, ovde ne govorimo o Aleksandru Makedonskom već o ljudima čiji se život svodi na hranu, ili uzdržavanje od nje, piće i mobilni telefon.

Da li i vi, kao junak Kamenog jezera, ponekad osećate da ne postoji dovoljno mirno mesto i da bi vas, gde god da odete, neko uznemirio? Ili biste makar sa sobom poneli neki problem od kuće koji vam ne bi dao mira?

Da li je svrha umetnosti eskapizam? Da li prava umetnost može da bude i eskapistička? Da li se eskapizam može postići i kroz stvaranje umetničkog dela?

Džim Tompson Divlja noć (Savage Night)

Nakon tri Tompsonova romana koja sam zaredom pročitao i onih koje sam ranije imao priliku da upoznam, stekao sam određeni utisak koji mi se čini da je za ovog autora bitan. Tompson je mag koji lako i uspešno uspeva da drži pažnju čitaoca a da ovaj pri tom i ne zna kakvu to knjigu zapravo čita. Kad napokon shvati o kojem je tipu romana reč, Tompson neprimetno počne da odstupa od toga i opet se na koncu dobije nešto potpuno drugačije i od očekivanog i od poznatog.

Iz nekog razloga mi je na um palo Kucijevo Osramoćenje i Barnsova Ovo liči na kraj. Ali, verujte, Tompson je bolji.

U početku je svakako teško dokučiti o čemu se ovde radi. Čarls Biger je plaćeni ubica koji se kao podstanar uselio u kuću čoveka kojeg Gazda (nepojmljivo bogat mafijaš i tajkun o kojem malo saznajemo) želi mrtvog da ne bi protiv njega svedočio na sudu. Čarls je s jedne strane okrenut pronalaženju idealnog načina da to ubistvo počini a da ono ne bude očigledno, a sa druge pritisnut paranojom da se u kući nalazi još neko ko radi za istog čoveka.

Smer u kojem ovaj roman ode teško da je bilo koji čitalac uspeo da predvidi a on, zajedno sa ostatkom, ovu priču čini maestralnom. I taman kad se učini da Tompson nikako nije mogao nadmašiti Populaciju 1280 i Prevarante, on ukaže na tu grešku.

Džim Tompson Prevaranti (The Grifters)

Prosto je neverovatno da je neko u stanju da napiše tridesetak romana i da svi oni budu u krimi ključu a da opet i ne budu krimići i još budu tako različiti.

Prevaranti su roman o kriminalcima koji nije žanrovskog opredeljenja. Što nije tako često. Ni lako. To se čak ne da ni primetiti dok se knjiga ne okonča i dok se dobro ne razmisli o onome što se u njoj desilo. Pratimo sitnog prevaranta Roja, koji ne želi da uđe u ozbiljnije ilegalne poslove a, možda, ni da se tekućim bavi još dugo. Zatim njegovu, podzemlju blisku, majku Lili, koja se nenadano ponovo pojavljuje u njegovom životu. I, naravno, Mojru koja bi da privoli Roja na ozbiljnije prevare.

Roj će se veći deo knjige oporavljati od povreda koje je zaradio tokom jedne provaljene prevare i čitalac će, mnogo više nego kakav zaplet, pratiti njegove dileme -- zapravo više rastrzanosti -- u pogledu budućnosti i sadašnjosti.

Naravno, takvo okruženje će i Roja i ostale protagoniste na koncu odvesti putem antičke tragedije, koji je svima njima, na stranu htenja, odavno i bio predodređen.

Neizrecivo je lepo čitati ovu knjigu i praviti paralele s njenom podjednako uspešnom ekranizacijom jer su sve razlike u oba slučaja izuzetne i teško je odlučiti se ko je tu veći majstor.

Žorž Simenon Ruka (The Hand)

Simenon je napisao preko 500 romana. Pročitao sam desetak i zasad nisam naišao na loš. Doduše, čitao sam samo njegove durs romane, s kojima se bio nameračio na Nobelovu nagradu, ali ne i, recimo, one o Megreu.

Bilo kako bilo, čini se da je Simenon bolje poznavao ljudsku prirodu od ijednog pisca. Sve ono što se dešava u glavama supružnika, predstavnika najrazličitijih kasti i zanimanja a čega oni ni sami nisu svesni njemu je izvanredno jasno. I zato je njegov egzistencijalizam neuporedivo upečatljiviji od, na primer, Kamijevog. Osim toga, Simenon je posedovao i jednu osobinu koju smatram najvećim kvalitetom pisca, a malo je onih koji je imaju. Naime, njegove knjige bi, da im ne znamo godinu izdanja, bilo izuzetno teško datirati. Nešto je u njima vanvremensko i univerzalno, ali na potpuno nenametljiv način.

U Ruci nam Simenon prikazuje temu koju je neretko obrađivao: čoveka koji je doživljava otkrovenje.

Dva para porodičnih prijatelja odlaze na zabavu. Pri povratku s nje, kola im se zaglave u mećavi. Prelazeći prešice nekoliko stotina metara, koliko ih deli od doma, Ray Sanders se odvoji i izgubi. Donald Dodd potom inscenira da je otišao da ga traži. Dok je zapravo u zaklonu čekao dok nije bio uveren da je ovaj mrtav.

Zašto je to uradio? Šta se potom zbiva? Sve su to pitanja na koja će i sam narator morati da nađe odgovore. I mada će kod njega doista doći do otrežnjenja, ono ne mora nužno da bude prijatno. Niti da ga odvede ka srećnom svršetku.

Stjuart O'Nan Snežni anđeli (Snow Angels)

Retki su pisci koji me nijednim svojim delom nisu razočarali. Stjuart O'Nan je jedan od takvih. Neki romani su mu drame, drugi su drame koje koketiraju s krimi žanrom, ali sveukupno O'Nan veoma vešto i istrajno secira malu sredinu i obične ljude koji se nose s nesrećom.

U slučaju Snežnih anđela, pomenuta tragedija tiče se gubitka deteta, međutim to nije sve. Priča otpočinje u prvom licu gde posredno saznajemo za ubistvo mlade žene, a do kraja romana paralelno pratimo i naratora u ich formi, čiji je deo ponajviše priča o odrastaju, i razne fokalitatore u trećem licu, koji se bave sudbinom pomenute devojke i njene porodice.

Premda u prvom poglavlju ova knjga zaliči na kakav krimić, ona je daleko od toga. Naime, ubica je odmah poznat, a ni u ostatku priče nema bitne misterije. Pa opet, teško se može predvideti emotivni razvoj i stapanje ove dve priče, do kojeg, na onaj fizički i trivijalni način, zapravo i ne dolazi.

O'Nan je još jednom pokazao kakav je majstor pripovedanja i koliko dobro poznaje ljudsku dušu.

The Mars Room Rachel Kushner

The Mars Room je roman o ženskom zatvoru pisan u prvom licu, iz ugla zatvorenice Romy Hall, osuđene na dve doživotne robije. Pratimo je od trenutka kad je zatvorskim autobusom prevoze do mesta služenja robije, pa do... zapravo ni do čega, jer niti ona na kraju, naravno, izlazi iz zatvora, niti tamo, još, umire.

Usput ćemo saznati o njenom prošlom životu striptizete u čuvenom klubu u San Francisku Mars Room, nevoljama s jednim naročito opsesivnim klijentom, pa i o samom zločinu zbog kojeg je utamničena (premda ne previše).

Rachel Kushner piše živim modernim jezikom, a glavni narativ je ponegde presečen umecima u trećem licu -- gde su fokalizatori čuvari, drugi zatvorenici ili različiti zatvorski radnici -- ali i odlomcima iz dnevnika Teda Kazinskog, poznatijeg kao Unabomber.

The Mars Room nije roman s previše nasilja, nema u njemu ni zatvorskih silovanja, pa čak ni bekstava (makar genijalnih i uspešnih), nema ni previše akcije bilo koje vrste. Ovo je jednostavno spora drama: veoma realistična i temeljno istražena slika zatvorskog života, koja se i rodnih i trans momenata dotiče na inventivan način.

Robert E. Hauard Kraljica Crne obale

Robert Hauard nikada nije važio za preterano dobrog pisca, niti je sebe tako doživljavao, pa opet nakon što sam pogledao sjajan bigrafski film o ocu Konana Varvarina The Whole Wild World, poželeo sam da pročitam i jednu od njegovih saga.

Ni sam ne znam šta me je tačno u ovoj priči kupilo i kako ona uopšte uspeva da se održi na nogama kad se čini da ni u stripu ne bi najbolje funkcionisala, ali svejedno sam u Kraljici uživao mnogo više nego u većini romana iz žanra epske fantastike koje sam probao da čitam. Tu su polugole piratkinje, drevni gradovi i degenerisani predstavnici nekada napredne civilizacije. Tu je Konan. Verovatno više i ne treba.

Stvar je, valjda, u tome što je Hauardova proza puki eskapizam u punom značenju te reč i on nijednog trena ne pokušava da nas uveri da je išta od ovoga stvarno, niti nam pruža uvid u misli svojih junaka ne bi li ih produbio. A i samom autoru je pisanje ovakvih priča predstavljalo beg iz sumorne teksaške svakodnevice: kako u filmu kaže, radije bi pisao o bilo čemu samo ne o ljudima koji ga okružuju.

Priča je maštovita, ekonomično ispripovedana i sasvim pristojno napisana (kad jedan palp pisac uporedi zvezde s komadima užarenog ćilibara, voleo bih da vidim koji će mu savremeni pisac stati na crtu). I da, pored sjajne avanture, Kraljica Crne obale nam nudi i jednu od najlepših ljubavnih priča ikad. Nenametljivo. Baš kako treba.

Džim Tompson Populacija 1280

Džim Tompson je napisao scenarije za Kjubrikove filmove Ubijanje i Putevi slave, kao i tridesetak romana od čijih su adaptacija najuspešnije one za The Grifters i After Dark, My Sweet. Većina njegovih romana se svrstava u krimi žanr i većina njih to i jeste, međutim u slučaju Populacije 1280 pred sobom imamo nešto potpuno drugačije i to toliko drugačije da ga je žanrovski teško odrediti koliko i svrstati u bilo koji koš.

Nik Kori je šerif u naselju od 1280 duša, priču nam pripoveda u prvom licu, teškim dijalektom i mada bi bilo najlakše reći da je on nepouzdani narator, to nije u potpunosti tačno jer on čitaoca, kao i ostale junake, ne obmanjuje svesno (valjda), tako da je ovo pre, recimo, nepouzdani roman.

U svakom slučaju, Nik nastoji da sačuva svoje mesto šerifa, a pri tom mu ne pada ni na kraj pameti da svoju dužnost izvršava. Naprotiv, u svakoj situaciji koja zahteva njegovu intervenciju on će gledati da se izmakne, a uz to sve ono što on govori često deluje da nema nikakvog smisla... sve dok se oči ne otvore i čitaocu i pojedinim likovima.

Nik Kori je možda i otelotvorenje Sotone, kome je, kako sam kaže, dopalo da se umesto s političarima i pravim zlotvorima razračunava sa stanovinicima ove zabiti, prikriven iza lica priglupog čuvara reda, pokazujući usput svu svoju volšebnu lukavost.

Prosto je neverovatno koliko je ova knjiga u stanju da vas vuče za nos a da nijednog trena ne znate ni šta će se sledeće zbiti, ni kako će do toga doći. Sve dok ne bude prekasno.

U pitanju je jedan od najvećih romana svih vremena, zasad ekranizovan jednom u Francuskoj kao Coup de Torchon, dok je Jorgos Lantimos, koji se čini kao idealan izbor za režisera ovog dela, najavio novu adaptaciju. Roman sam prethodno čitao u originalu, a sad sam mu se vratio u sjajnom prevodu Ratka Radunovića (još nije objavljen, ali se nadamo da će uskoro biti pošto to ovakvo remek-delo zasigurno zaslužuje).

Radjard Kipling Pripovetke iz Indije

Kipling je danas da li zbog svojih imperijalističko-rasističkih stavova (koji su bili tek produkt toga doba) ili iz nekog drugog razloga mahom zaboravljen i otpisan, izuzev kao autor književnosti za decu. A opet, reč je o čoveku koji se s pravom može i mora uvrstiti u najbolje pisce kratkih priča svih vremena.

Nedavno sam pročitao njegove Sabrane priče strave i fantazije (preko 700 strana) i tad sam to i sâm spoznao, a ovoga puta sam mu se vratio kroz ovo izdanje izabranih priča, publikovano kod nas 1932. godine. Jasno, neke od ovih priča sam već pročitao u pomenutoj gromadi, ali mi je svejedno prijalo da im se vratim i u prevodu. A spektar tema koje nam Kipling servira je spektakularan i svaka od priča je toliko dobra da bi bila dovoljna tačno da više nijedna nije tako kvalitetna (a jeste). Tu su storije o visokim državnim službenicima koji ostavljaju sve za sobom da bi hodili svetom proseći i, na koncu, postali sveci. Kao i o plesu slonova koji nijedan čovek nikada nije video. Kao i o tajnoj rupi i pustinji u kojoj žive oni koji bi trebalo da su umrli. Kao i o Najboljoj priči na svetu, i kako ona nastaje.

Kipling je izuzetan i kad piše književnim jezikom, i kad se okreće dijalektu, a Indija je sama po sebi dovoljno egzotična da vrhunskom autoru nije teško da je sagleda kao kakav izmišljeni svet prepun čudesa. Jedino je šteta što na našem jeziku ne postoji ozbiljnije i opširnije izdanje koje je ovaj majstor nesumnjivo zaslužio.

P.S. Zbog starosti ovoga izdanja zabavno je obratiti pažnju na fusnote koje bi danas svakako izostale: džungla, kobra i sl.

SRPSKI PSIHO – Željko Obrenović i Aleksandar Ilić – recenzija – Danica Dabić

Danica Dabić ne samo što je pronašla ovu knjigu u Javnoj biblioteci San Franciska već ju je i pročitala i podelila svoje utiske s nama. Uživajte.

Ovo je žestoko, brutalno, užasavajuće štivo koje će čitalac završiti u nekom momentu, ali mu više neće dati mira. Pisano je jasnim, konciznim, modernim jezikom i teraće da mislite, da se preispitujete, poželite da pročitate ponovo jer možda niste najbolje shvatili zašto…

Poseban je talenat biti glumac pa se stopiti s datim likom i biti uverljiv. A još je veći talenat biti pisac pa roditi lik, disati kroz njega, oblikovati ga u 3D, podariti mu glavne karakterne osobine kojima ga mi vidimo, i one manje uočive koje nam ukazuju na to da niko nije potpuno loš ili jednostavno dobar. Mladi srpski psiho je pametan i kreativan lik. Toliko je načina da se drugom živom stvoru zada bol, da mu se otme život i zametne trag! U glavi kao da mu je šaroliki košmar sa Bošovih slika. On ima društvo, ima devojku koja je oličenje muškog sna, ima i senku koja ga uhodi ali nema kajanja ni za jedno od svojih (remek) dela. Jer, on se gadi. Gađenje prevazilazi gaženjem.

Ništa slično do sada nisam pročitala jer mi nasilje ne leži mada jesam odgledala film ili dva. Ali svakom čitaocu preporučujem da iskoči iz okvira u koje se ušuškao i upusti se u avanturu nepoznatog žanra. Ekranizacija ovog dela mogla bi da se ostvari digitalnom obradom a la “Sin City”. Tako sam ga ja videla tokom čitanja. Muzičkom pratnjom roman već sam obiluje pa tu ne bih imala šta da dodam. Za kraj... Kraj ce vas iznenaditi. A možda i neće?

Željko Obrenović -- Bookvar -- intervju

Prvi put sam čuo za Vas kada ste zajedno sa Aleksandrom Ilićem napisali i objavili roman Srpski psiho. Oduvek me je zanimalo kako dva pisca pišu jedan roman. Jedan je pisao parnim, a drugi neparnim danima ili kako se odvijao taj proces?

Ovo je verovatno jedno od češćih pitanja na koja odgovaram (smeh) i uvek dajem isti odgovor. Nekad je bolje o nečemu ne znati mnogo, nego znati previše. Jer sa ovim znanjem o spisateljskom zanatu i rutini i izdavaštvu teško da bih se uopšte, kao početnik, odlučio i da počnem nešto da pišem, nekmoli da izdajem. No, tad sam bio više čitalac nego pisac i ta mi ideja nije delovala, ako je za poverovati, nimalo strano ni čudno. Danas mislim da to ne bi ni bilo izvodljivo, čak i kad bih poželeo da se ponovo upustim u sličnu avanturu, pošto se sa godinama, ovakav ili onakav, kod svakog autora formira svojevrstan glas koji se nikada ne bi u potpunosti usaglasio s tuđim. Proces je tu manje-više izgledao ovako: zajedno smo osmislili kostur priče, pa je jedan od nas napisao jedno poglavlje, drugi drugo i tako do kraja, a onda smo neretko zajedno sedeli za računarom i pisali, i toliko sređivali u hodu, da za neke delove verovatno nijedan od nas nije najsigurniji ko je to napisao.

Tri romana i tri različita izdavača. Zanima me da li je za Vas, kao autora, isto kada Vaše romane objavi zaista velika izdavačka kuća i kada ih objave manji izdavači? Zanima koliko sam autor mora da se angažuje na promociji svojih dela, a koliko je sve na leđima samih izdavača?

Stvar je u tome da tu nema pravila. Postoje brojni autori kojima ni najbolje izdavačke kuće ni njihova neograničena pažnja i trud nisu pomogli da prodaju više od zanemarljivog tiraža. A opet, svedoci smo da čak i romani prvenci objavljeni kod malenih izdavača dobijaju prestižne nagrade ili postanu bestseleri. Što se mene tiče, jako mlad sam imao priliku da radim sa ozbiljnim urednicima i izdavačima, i da naučim nešto što mnogi, nažalost, nikad ne nauče, a nemam više ni tu potrebu za dokazivanjem i nadmetanjem. Niko se ovde neće obogatiti od pisanja, a kad je već tako, niti želim da godišnje pišem po roman, niti da svaki od njih tempiram za Sajam. Pišem svakodnevno, ono što mi se piše, onako kako mi se piše, dugo promišljam napisano i srećan sam ako mi nekolicina ljudi do čijeg mišljenja mi je stalo kaže da sam sa svakim delom otišao makar mali korak dalje.

Kako mladi (i nepoznati) autori mogu da zainteresuju publiku za svoja dela?

Mislim da je za njih mnogo bitnije da napišu dobra dela nego da zainteresuju publiku. Jer je zapravo bitno napisati dobar roman a ne prodati to što si napisao, ili grešim? Trebalo bi da se piše za nekakvog idealnog čitaoca i budućnost, a ne da se pisanje posmatra kroz zakon tržišta. To bi trebalo prepustiti izdavačima. A opet, danas je više nego ikada moguće dopreti do publike, ali je ujedno i više pisaca nego čitalaca i prosto je iluzorno očekivati da će se svaka knjiga prodati u nekom basnoslovnom tiražu. Ali ako je nekome samo novac pokretač za pisanje, onda mislim da ima mnogo sigurnijih načina da se do njega dođe.

Da li u Srbiji može da se živi isključivo od pisanja ili je pisanje, za većinu autora, i dalje samo na nivou hobija?

Može, svakako. Postoji nekolicina njih koji to mogu. Ali i kod njih to predstavlja mašineriju i gomilu kompromisa (pričam o onima koji pokušavaju da pišu ozbiljno, a ne za starlete ili one koji knjige prodaju na osnovu svog imena i to ne kao knjige već kao markirane komade s njihovim imenom na sebi. Nemam ništa protiv njih. Jer ako mi delimo istu publiku i ako treba da se oko nje otimamo, onda mogu odmah da prestanem da pišem). Ako je jedna knjiga hit, to im omogući neku svotu novca, ali dogodine za Sajam moraju da imaju novu, i ona takođe mora da bude hit, i ona sledeća takođe, i moraju da pišu još raznorazne gluposti i da se pojavljuju na TV-u kod mediokritetskih voditeljki i da se smeškaju, a onda ih to neretko navede i da jure za uspehom prvog ili najvećeg hita, i sve to osetno utiče na kvalitet.

Kako biste opisali i ocenili srpsku književnu scenu? Imamo li kvantitet iz kojeg bi trebalo da se izrodi kvalitet?

Čini mi se da je u Srbiji danas svako ko ima računar ili muzički producent ili dizajner ili pisac. Tako da kvantitet svakako imamo. Gotovo svakoga dana otkrijem nekog novog domaćeg pisca i prosto sam raspamećen činjenicom da ti ljudi pišu prvence od po sedamsto strana ili trilogije ili šta god, a da sve to postoji i traje samo u nekom paralelnom svetu. Što se kvaliteta tiče, nisam baš osoba koja bi mogla da dâ ovaj odgovor sa sigurnošću jer, nažalost, ne stižem da čitam domaće pisce koliko bih želeo. Međutim, stvarno nisam siguran da postoji autor za kojeg bih mogao da garantujem da će ostati upamćen za pedeset ili sto godina.

Poznati ste i po Vašim stripskim radovima, a neki od Vaših stripova su prevedeni na poljski jezik. Da li možete malo više da nam kažete o ovoj strani Vaše umetničke ličnosti?

Karton siti je strip album za koji sam ja pisao scenario, a nekolicina crtača i kolorista bila je zadužena za vizuelni deo. Taj strip je objavljen i na srpskom i na engleskom, a predgovor je pisao i čuven engleski strip autor Dejvid Hajn. Ove su priče na neki način potpuno različite i stilski i žanrovski, ali mi se čini da opet čine kompaktnu celinu. Stripovi su moja velika ljubav i čitam ih i danas u ogromnim količinama. Čas se zasitim američke scene, pa se vratim francuskoj, pa s komercijalnog stripa pređem na autorski i tako ukrug, ali ljubav ne prestaje. Jedan od stripova iz Karton sitija preveden je na poljski i to baš onaj koji je rađen po priči koju je prevoditeljka prvu pročitala od sve moje proze.

Koliko je u Srbiji teško/komercijalno objavljivati stripove? Ovde se ljudi mahom vrte oko Zagora, Alana Forda i Dilana Doga i malo njih želi da istražuje nove sadržaje. Zašto je to tako?

Mislim da to poslednjih godina nije baš tako, pošto su se pojavili brojni izdavači i za kratko vreme pokrili sve bitne sfere, tako da sad imamo i kvalitetne grafičke romane, i bonelijeve, i alternativne, i autorske, i japanske... Čini mi se da danas više nego ikada ljudi koji inače ne čitaju stripove pročitaju poneki strip, i to je sjajno. Dobro je što stripovi postoje i na trafikama, i što nisu preskupi, jer je to dobar način da se klinci zainteresuju. Mnogo je logičnije da se to desi tako nego da kupe, ne znam, Alan Murov Iz pakla koji košta koliko solidne patike. Nisam previše istraživao načine proboja na strano tržište u vidu pičeva za njihove izdavače pošto je to, opet, previše izgubljenog vremena i neizvesnosti, ruku pod ruku sa gomilom kompromisa, ali sam zadovoljan onim što smatram uspehom a koji je Karton siti tamo napravio. Ovde je, naravno, nesuvislo sanjati neki uspeh, ali je Karton siti bio sasvim lepo primećen i prihvaćen i od ljubitelja stripa i od onih koji tek ponekad pročitaju neki strip.

Da li je Kameno jezero iz Vašeg trećeg romana zaista inspirisano Kameničkim jezerom u okolini Valjeva?

Istina je. Ali se tu svaka sličnost završava. Bio sam zaintrigiran tim jezerom, odnosno pričama koje oko njega kruže, o navodnim brojnim davljenjima. A pošto sam tamo proveo dosta vremena i imao priliku da uživam u njegovim čarima, i privatnosti koju garantuje, neretko s knjigom u ruci, nije mi puno trebalo da se sve to spoji u priču. I od svih romana dosad Kameno jezero sam najlakše napisao. To je za mene prvenstveno priča o piscu koji piše scenario za američkog B glumca, izolovan na jezeru, u društvu neobične saradnice i okružen brojnim tajnama, što svojim, što njenim, što onima koje su zatekli u tom mestašcetu. Ali sa brojnim iznenađenjima i dramaturškim udicama koje čitaoca navode da roman pročita u dahu. To mi je, naravno, bio cilj, a brojni su čitaoci koji su dosad potvrdili da je to stvarno tako.

Kameno jezero se našlo u širem izboru za NIN-ovu nagradu. Šta mislite o književnim nagradama. Da li postoji neka razlika između dodela domaćih i dodela stranih nagrada? Da li knjige valja vrednovati po priznanjima koje su dobile ili nagrade imaju uglavnom komercijalni smisao?

Nagrade su, kao i veliki uspesi romana, mač sa dve oštrice. Znam da mi niko neće poverovati, ali nakon inicijalnog uspeha Srpskog psiha, neretko sam sâm sa sobom razmišljao kako bi bilo dobro da se sve to polako stiša. Inače bih, kao i neki dobitnici određenih nagrada, do kraja u očima svih bio isključivo onaj što je napisao Srpskog psiha i svi bi od mene želeli samo još jednu takvu knjigu. Ovako se sve to okončalo taman kad je trebalo. Tako da me danas mnogi prepoznaju po tom romanu, ali ne samo po njemu i ne misle svi da mi je to najbolja knjiga. Isto je i s nagradama, i ovde i u svetu, razne su kalkulacije u igri i teško da su svi dobitnici bilo koje nagrade opravdani. Nagrade većini, zasigurno, makar u prvi mah, pomognu po pitanju prodaje, ali pokušaj da se setiš svih koji su dobili, recimo, NIN-ovu nagradu u poslednjih deset godina i vidi koliko ćeš ih nabrojati i koliko je njih posle toga objavilo išta što je ne vredno pažnje nego što je uopšte primećeno. Isto je sa svim nagradama. Samo što je u svetu tržište veće, kritika bitnija i nisu nagrade jedino što (pored zvučnosti imena) prodaje knjige. Super su mi pisci poput Majkla Šejbona koji je nakon Pulicerove nagrade rekao, OK, sad mogu da pišem šta hoću. Ali takvi su retki.

Da li možete čitaocima Bookvara da otkrijete na čemu trenutno radite? Kada možemo da očekujemo novi roman ili priču?

Uvek uporedo pišem i romane, i pripovetke, i scenarije, i onda oni na taj način mogu da odstoje i kad im se ponovo vratim, imam distancu, a za to vreme sam ipak pisao, nisam čekao da distanca nastane. Sklon sam tome da na rukopisu radim jako dugo i temeljno, i da se poslednja ruka gotovo do neprepoznavanja razlikuje od prve i po obimu, i po naglašenosti određenih motiva, i po stilu. Stoga mi je teško da kažem šta će se od onoga na čemu trenutno radim prvo pojaviti (i da li će se uopšte pojaviti). Ali pišem. I dajem sve od sebe da podignem lestvicu barem za jedan stupanj u odnosu na prethodna dela. To je jedino bitno.

Šta volite da čitate i šta biste, posetiocima Bookvara, mogli da preporučite za čitanje?

Poslednjih desetak godina pročitao sam mnogo savremenih pisaca i jednostavno sam se zasitio. Trenutno čitam sporije i promišljenije. Nedavno sam pročitao Kiplingovu pozamašnu knjigu Tales of Horror and Fantasy, trenutno po ko zna koji put čitam Okretaj zavrtnja i oduševljavam se unutrašnjim monolozima Henrija Džejmsa, počeo sam i Sabrane priče I Vladimira Nabokova (koji mi je omiljeni stilista svih vremena). I dalje cenim Stivena Kinga, Džejmsa Elroja, Majkla Šejbona, Džonatana Litema... Marlon Džejms je, recimo, ime na koje treba obratiti pažnju. I na njegov roman Kratka povest sedam ubistava, za koji je dobio Bukera, i na njegov novi fentezi roman, koji mi je u prvih 200 strana bio nešto najbolje što sam ikad pročitao, iako ne volim fentezi, i oprostio sam mu čak i to što narednih 600 strana nije bilo na tom nivou. I dalje čitam puno i trudim se da otkrivam nove svetove, da ne zakucam samo na dva imena, ali je važno da kad čitaš znaš zašto nešto čitaš, jer kao pisac, nažalost, naprosto nemaš više taj luksuz da čitaš samo iz pukog eskapizma.