Nekada se isplati biti strpljiv, čekati, čekati, čekati čak i kad izgleda
da nema razloga da čekaš, jer, čini se, ako dovoljno dugo čekaš, stvarno i
dočekaš. Takva je bila situacija sa Džejsonom Eronom koji 2001. osvojio prvu
nagradu na Marvelovom konkursu (priča o Vulverinu na osam strana). Pobrao je
silne pohvale i delovalo je, stvarno je delovalo, da će se Eron preko noći
vinuti među zvezde. Ali, nažalost ili na sreću, to se nije desilo. Marvel kao
da je zaboravio na genija kog je imao u džepu i koji je, ako ništa drugo, mogao
da im donese još novca.
Desilo se, zapravo, da konkurentska kuća DC ponovo otkrije ono što je
Marvel propustio. Vertigo, mračni deo DC-a izdao je Eronov strip The Other
Side, priču o ratu u Vijetnamu sagledanu iz dve perspektive: Vijetnamca i
Amerikanca, priču o dva različita a opet tako slična čoveka.
Ne može se reći da je The Other Side baš remek-delo, ali svakako je već na
prvi pogled jasno da se radi o vanserijskom talentu. Taj strip je Eronu doneo
nominaciju za prestižnu Ajznerovu nagradu i napokon mu otvorio vrata strip
industrije.
Tek ono što je potom došlo upisalo se u istoriju krupnim slovima. U pitanju
je, naravno, Scalped. Priča o rezervatu, indijancima, vlasnicima kazina,
vračevima, zločinu starom nekoliko decenija, ubačenom FBI agentu, velikim
ljubavima i velikim tragedijama.
Prvi trejd započinje povratkom Dešijela Bed Horsa u rezervat, nakon deset
godina. Eron pripoveda dinamično i mi već na prvih nekoliko stranica saznajemo
nešto što bi većina scenarista krila barem do drugog trejda, ako ne i duže, i
to ne samo zato da bi kupili vreme, već da ne bi brzali. Ali, Eron je do
savršenstva doveo tehniku izlomljenog pripovedanja, gde nas neprestano vodi
napred, nazad, napred nazad, i to ne samo po nekoliko dana, već i po nekoliko
decenija, tako da je dinamika savršena, sve je to tako tečno ispripovedano da
priča ni u jednom momentu ne štuca, niti postaje konfuzna.
Dešijel je FBI agent, njegova majka Đina, sa kojom već godinama nije u
kontaktu, je aktivistkinja pokreta za prava Indijanaca, a Linkoln Red Krou, za
kog Dešijel počinje da radi (a koga u stvari progoni), je njen bivši ljubavnik
i saborac, a sada vlasnik kazina Krejzi Hors i na prvi pogled sve ono protiv
čega se ona bori. Kažem, na prvi pogled, jer u Scalpedu stvari nisu tako
jednostavne, događaji i karakteri se posmatraju iz različitih uglova u
različitim trenucima i brzo shvatamo da za svakog od tih i najnegativnijih
likova gajimo simpatije, kao što isto tako i pozitivci, ako tako nešto u ovom
stripu uopšte postoji, imaju svoje mane.
Scalped nije strip koji nas vuče za nos. Počinje ubistvom (samo jedan od
brojnih podzapleta), ali za razliku od većine krimi priča, a Scalped svakako,
između ostalog, možemo svrstati u taj žanr, ne krije od nas ubicu do samog
kraja, već nam ga otkriva neočekivano brzo. U Scalpedu nije poenta u tome ko,
već zašto. A to „zašto“ traži strane i strane stripa i teško da se može
objasniti u nekoliko rečenica.
Eron gradi strip kao HBO seriju. Često skreće sa glavne teme, ako ona
uopšte i postoji kao takva, i posvećuje pažnju likovima, razrađujući do
najsitnijih detalja svakog gotovo pa sporednog lika, ponovo: ako u Scalpedu
tako nešto uopšte postoji. To je mozaik koji smo prinuđeni (o, slatkih muka) da
iščitavamo iznova i iznova kako bismo shvatili ko je sve i na koji način sa kim
u vezi.
Da život Dešijela Bed Horsa bude još komplikovaniji, on ne samo što se
našao u lavljoj jazbini, već se upušta u vezu sa ćerkom Red Kroua, Kerol Elroj
koja je autodestruktivnost na nogama i koja će ga povesti još ponekim mračnim
putem, što je poslednje što mu u tom trenutku treba, ali i njegova neminovnost.
Svako ko je iole upoznat sa krimi prozom prepoznaće u imenima i prezimenima
likova omaže nekim od najvećih autora toga žanra: Dešijel (Hemet), (Džejms)
Elroj, a Eron kao svoje najveće uzore navodi pomenutog Elroja i Kormaka (Nema
zemlje za starce) Makartija, čiji su uticaji jasni, ali ga ne sprečavaju da
razvije svoj prepoznatljivi stil.
Pored Erona, svakako, ne bi trebalo zaboraviti čoveka koji je odgovoran za
vizuelni deo stripa, a to je R. M. Gera (Rajko Milošević Gera) koji je u
Scalped ugradio mračni stil, prepun senki, neobičnog kadriranja i adekvatno se
uklopio sa Eronovom iscepkanom naracijom. Pored Gere, tu su i drugi crtači koji
su solidni, ali u poređenju sa Gerom deluju kao početnici.
Sve vreme dok je Scalped izlazio, fanovi stripa bojali su se da ga ne
otkažu pre vremena, što se na svu sreću nije desilo i autor je nedavno saopštio
da će šezdeseta epizoda biti i poslednja. I koliko god nam u srcu bilo teško
što se ovakvo remek-delo okončava, uvek je bolje kad kraj dođe onda kad mu je
vreme, a ništa nas ne sprečava da se u taj svet iznova i iznova vraćamo. To je
naša neminovnost.
