Najbolje knjige: 2007.

GLAMURAMA – Bret Iston Elis (odlična knjiga, pomalo preopširna, ali sve je to kvalitetan tekst. Šta možete da očekujete? Klasičan Elisov satirični ton i priču u kojoj kombinuje visoku modu i terorizam. Šta više?)

NOĆNI VOZ – Martin Ejmis (Ejmis je u ovom romanu uradio neverovatno, nešto tako originalno, tako genijalno... a tako očigledno, da je pitanje kako se niko pre njega nije setio da napiše nešto slično – noir koje predstavlja istragu samoubistva!)

CRNA DALIJA – Džejms Elroj (Pošto mi je Elroj omiljeni pisac, nepotrebno je da suviše hvalim ovu knjigu. Opsesivna potraga za ubicom starlete Elizabet Šort u kojoj je Elroj video svoju majku. Iako za nijansu sporija nego što ja to kod Elroja volim – ova knjiga je remek-delo.)

CLENDESTINE – Džejms Elroj (Ovo mu je drugi roman po redu i meni se jako dopada. U njemu je po prvi put pokušao da da fiktivno razrešenje ubistva svoje majke – pre nego što je sproveo svoju pravu istragu i njene rezultate pretočio u MY DARK PLACES)

POP 1280. – Džim Tompson (Parodija na njegov verovatno najpoznatiji roman KILLER INSIDE ME. Cinizam koji ne može da se izdrži. Mračan da Elroj izgleda beo.)

CHRISTKIND – Boris Dežulović (Spoj vampirskog, krimi, SF romana, alternativne istorije i ko zna čega još.)

KILLING FLOOR – Li Čajld (Prosto je neverovatno kako je Li Čajld uspeo da preporodi triler. Kratka rečenica, zapleti koji deluju nečovečno dobro. Prvi njegov roman koji sam pročitao, a nabavio sam još... tri-četiri komada)

TREPTAJ – Teodor Rožak (Već sam pisao o ovom romanu, ali opet: za sve koje vole noir i filmove, ovo je nezaobilazno. Doduše, pomalo razvučeno, ali ko mari)

PETO DETE – Doris Lesing (Kad sam počeo da čitam ovaj roman, pomislio sam: danas svako može da dobije nobelovu nagradu. Nisam odustao, a roman je do kraja prerastao u nešto jako dobro.)

CIRKUS DUŠA – Džordž Pelekanos (Mnogi ga ne vole (Pelekanosa), meni je OK. Završni roman u trilogiji o detektivima Dereku i Strendžu. Jako sporo, ali ubitačno. Pelekanosa ne zanima ko je ubica, već zašto ljudi ubijaju i ja to razumem.)

MAGIJA ŽIVOTA – Grejem Džojs (Džojs je pravo otkrovenje, veoma je blizak mejnstrimu, mada horor i fantastika neprestano prožimaju ono što on piše. Ovog puta: priču o odrastanju za vreme WW II, u neobičnoj porodici u kojoj vlada matrijarhat a duhovi povremeno pokucaju na vrata (bukvalno).)

Tri omiljena filma

Tačno da me svaki dan pitaju za tri filma koji su na mene najviše uticali, verovatno bi uvek dobili drugačiji odgovor. Iako se, kao što rekoh, ta lista neprestano menja, ovom prilikom sam se odlučio za ove filmove. Što ni najmanje ne znači da će to i sutra biti moj konačni odgovor. Ali, čak i da ne bude, ovi filmovi će uvek biti tu negde, mesto ili dva, gore ili dole.

1) Petparačke priče, zato što je Tarantino zajeban lik; zato što je preporodio noir i postavio ga na zasluženo mesto; zato što je svojim kompilatorsko-fanovskim pristupom doneo nešto novo i zato što su Uma Turman i Džon Travolta ostvarili uloge svog života upravo u tom filmu.

2) Poverljivo iz El Eja, zato što je Džejms Elroj najbolji živi pisac; zato što je ovaj film neverovatna ekranizacija istoimene Elrojeve knjige; zato što puca od strasti i  glamura; zato što je neverovatno prikazao raslojavanje američkog društva 40-ih godina; zato što je tako surovo dobar. I zato što su Rasel Krou, Gaj Pirs i Kim Bejsindžer odigrali uloge svog života upravo u ovom filmu.

3) Borilački klub, zato što je Finčer u ovom filmu uspeo da prevaziđe i genijalni Polanikov roman i sebe samog; zato što je to najveći film o anarhiji u eri potrošačkog društva; zato što sam, prvi put kad sam ga gledao, posle dvadesetak minuta zaustavio film i pustio ga ispočetka koliko mi se dopao!

Željko Obrenović: DEVICA (peti deo)

Madona je dahćući svršavala sa poslednjim taktovima Like a Virgin, čiji su tonovi štepali tišinu Karimove sobe u Narcisu. Lisice na Karimovim zglobovima landarale su klizeći po stubovima kreveta, u ritmu koji sam zadavala zarivajući ružičasti vibrator u Karimovo dupe. Njegova kita, što je u istovetnom ritmu pocupkivala, primoravala me je da izvijem vrat ustranu, kako me ne bi lupkala po glavi.

„Čekaj, čekaj… Ahhh! Čekaj!“, vrisnuo je Karim kad sam mu preostalu trećinu surduknula u debelo crevo. „Dosta je. Ne mogu… Ne mogu dalje!“

„Tako smo se dogovorili“, rekoh provirivši odozdo.

„Znam… Ahh! Znam“, nastavo je uvijajući se telom ne bi li se unekoliko svukao. „Rekao sam… Znam šta sam rekao. Ahhh!“

Zabola sam plastikanac do prekidača.

„Ahhh!“, nanovo je vrisnuo. „Isko-iskočiće mi oči… Dosta! Dosta je!“

Zastala sam za tren. Obrisala sam nadlanicom znoj što se slivao niz čelo. Suočila sam Karimove molećive oči. „Dosta? Dosta je kad ja to kažem“, rekoh zarivši mu nakurnjak do balčaka.

*

Prethodno veče

Sedela sam pred TV-om vrteći kanale. Prst kao da je bio prikovan za taster, nije popuštao pritisak tako da su se programi smenjivali jedan zadrugim, praćeni svetlosnim strobom. Oči su mi nepomično zjapile, zagledane dalje od elektronskog prozora, u sliku, misao, usud što mi je unakazio život, utisnuo žig. Ni toliko godina kasnije – još od trena kad sam upoznala Sašu – natpis „kurva“ na mom čelu nije se činio ništa bleđim.

Otpustila sam prst sa tastera: na TV-u se umiri slika fudbalskog terena. Bila je to neka inostrana tekma, na sitnoj finoj travici, sa ogromnim tribinama i pesmom navijača što se orila sa stadiona. Ništa nalik utakmicama CZK-a. Ali ironija me u svakom slučaju nijednog trena nije mimoilazila. Stisnula sam crveno dugme, ekran se zatamni. U najednom utihnulu sobu, iz kupatila, dopirali su zvuci vode što je prštala po Karimovom oznojenom telu.

Karim je mrzeo cigarete. Imao je zdravstvenih problema na čijoj se crnoj listi nikotin visoko kotirao. Budući da je fudbal sve čime je ikad znao i želeo da se bavi, cigarete su otpale. Samim tim, rastao je prezir prema onima što su uživali plavičast dim. Nerviralo ga je što pušim kao na čibuk. Ali to više nije bilo bitno. Ni najmanje.

Istresla sam nagnječenu paklicu cigareta i jednu ubola među usne. Primakla sam plamenu vrh cigarete nabijene suvim duvanom i ispunila pluća magličastim dimom. Prvu cigaretu skoro svako zapali iz dosade, koja ubrzo preraste u naviku, a retko ko se prepušta uživanju što ga cigarete zapravo nude. Bilo kako, u nekom momentu nikotin svakako prestane da uzburkava misli – ali, kad god bi šta god drugo ustalasalo iste te misli, teško da bi ih bilo šta drugo vratilo u prvobito stanje. Kao što to samo cigareta može.

Dok je cigareta dogorela i Karim išetao iz kupatila – u boksericama, peškira prebačenog preko ramena – prelomila sam šta mi je činiti. Osetivši miris cigarete u vazduhu, Karim se namršti, ili tačnije, olabavi osmeh. Bez reči, pružio je korak do prozora i otvorio ga na kip. Prebacio je peškir preko metalnog skeleta radijatora, potom se na njega naslonio. Pogled mu je kliznuo od mene ka pepeljari sa ugašenim pikavcem. Sedela sam na na krevetu, oborenog pogleda.

„Sedi“, rekoh naposletku lupnuvši šakom kraj sebe.

Karim je za trenutak oklevao, najposle reče: „Vidi, ne ljutim se. Slobodno puši“, zastao je. „Samo otvori–“

„Ne radi se o tome“, rekoh podigavši pogled. „Sedi.“

I dalje unekoliko zbunjen, Karim posluša.

„Dopadaš mi se…“, rekoh.

„I ti se meni dopadaš“, požurio je.

„Saslušaj me“, prekinula sam ga. „Dopadaš mi se. Zato nešto moramo da raščistimo.“ Pogledala sam ga u oči. „Znam da znaš… Znam da znaš šta pričaju o meni.“

Karim zagrize usnu.

„Dopao si mi se“, rekoh. „Hoću da mi objasniš… Zašto?“

„Nije, Ana… Meni…“

„Nemoj da me lažeš!“, viknula sam. „Videla sam Hakimovu poruku. ’Oćeš da ti je pročitam?“

Odmahnuo je glavom, oćutavši koji trenutak. Zatim je povukao lastiš bokserica koje otkriše alatku što bi i u tako pasivnom stanju nabila komplekse većini muškaraca.

„Vidi“, rekao je. „Šta misliš koliko riba može da ga primi? Jedino u…“

Klimnula sam glavom. „Pa si pomislio da sam ja siguran pogodak?“

„Ne, nisam…“

„Ko ti je rekao?“

„Nikša“, reče Karim.

„Mamu mu jebem“, promumlala sam na srpskom. „Sad zna engleski.“

Karim me upitno pogleda.

„I šta“, rekoh. „Mislio si tako doveka? Šta si mislio da ću ćutati i…“

„Ne, ne, ne!“, usprotivio se. „Naravno da nisam. Ni na kraj… Naravno da ne bih samo tako…“

„Ali nisi morao da brineš da li će biti i tako?“

Oborio je pogled, ispitujući prste na rukama. Ustala sam i pripalila cigaretu. Pustila sam da se dim izlije prema Karimovoj slici sa Hakimom. Praćena zvukom Karimovog kršenja prstiju, špartala sam ukrug od prozora do vrata.

„Volela bih da mogu da ti verujem“, rekoh.

„Možeš! Možeš, sigurno možeš.“

„Volela bih da mogu da ti verujem…“, ponovila sam. „Postoji samo jedan način da mi dokažeš… Da me ubediš.“ Ugasila sam dopola dogorelu cigaretu tapkajući je u pepeljari.

„Naravno“, reče Karim. „Naravno. Samo reci.“

„Ne radi se o rečima“, rekoh. „Više o delima.“

NASTAVAK SLEDI

Srpski psiho - da te čitav svet razume

Iz arhive:

Verovatno je najveće želja svakog pisca - pored te da mu knjiga bude objavljena i čitana - da bude preveden. Ili još lepše - prevođen. I ne radi se tu samo o maštanju kako će se zaraditi silni milioni maraka na stranom tržištu gde svi samo čekaju tu neku tvoju tako genijalnu knjigu. Ima tu nešto... nešto što je tako fenomenalno u samoj pomisli da će tamo neko preko hiljadu gora i hiljadu mora, ko ne zna tvoj jezik - a verovatno nije čuo ni da tvoja država postoji - čitati tvoj tekst. Ili te čak kontaktirati i komentarisati isti.

Desilo mi se da prošlog leta upoznam dvojicu momaka iz Španije, koji ne znaju ni reč srpskog, a eto tako zadesili se na proputovanju kroz Srbiju. Razglabali mi tako o svemu i svačemu i onda se oni zainteresuju za to što ja pišem. Ali, avaj, ne znaju srpski, rekoh već. Bez brige, jedan od njih kupio je knjigu na srpskom! Rekao mi je da mu je jako žao što ne zna srpski, ali da i ovako na osnovu kratkih rečenica, dijagrama u tekstu i ne sećam se više čega, može da zaključi da je u pitanju nešto dojaja moderno.

Kada je kasnije preveden ovaj odlomak Srpskog psiha pod nazivom Šuma duša - njemu sam ga menju prvima poslao.  Kaže da je to upravo ono što je zamišljao dok je prethodno listao stranice nepoznatog jezika.

I da, dobar je osećaj.

Eto kako utičemo na decu (sad nađoh na guglu)

THE FOREST OF SOULS

- Hey, dig something out for me to read, I just finished Shepard - said Rebeka, referring to "The Golden".

She's strolling past my bookshelf, pulling out a different book from time to time. There is no answer, so she turns her head and repeats the request with her eyes. I am still sitting quietly, comfortably sunken in my armchair.

The Nine Inch Nails concert DVD is playing on TV.

I finally move, but only to get the remote, to watch "Terrible Lie" one more time.

Rebeka turned around towards me, looking at me, in a typically girl's pose; with her palms on her waist and head slightly cocked to the side, her whole body forming the Cyrillic letter "F" ("?") .

I wake up lazily from my snooze, feeling like Tom Sawyer, caught with his hand deep inside the jar of jam.

- What exactly do you want? Everything in here is great. Otherwise it wouldn't be here, now would it? - I finally avert my eyes from the TV. I know that more than anything else in the world she hates it when I don't look her in the eyes when we talk. I don't know why, though. This isn't much of a conversation, really. At least not yet.

- I know it's all great to you. I don't doubt that at all. But I want something that'll make me feel good too!

- Hold on. I` m asking you again: what would you like?

God knows why, but I'm actually starting to enjoy this senseless game with absolutely no purpose, apart from soothing some irrational inner tension.

I leaned forward, with my elbows on my knees, and my head in some sort of a big pearl-oyster formed by my hands.

- Uhh, I've no idea. -

She abandoned her mask, together with the nervousness, and cheerfully chirped:

- I've developed this problem recently... nothing really fascinates me.

I snorted and muttered to myself

- Tell me about it. -

She took no notice.

- Everything I read is kinda O.K., but it doesn't hold my attention. I just, sorta, like, read it. I can't seem to truly get into it... like I'd really wanna - she paused.

- The dream is tormenting me again. -

- Since when? You haven't mentioned it.

She lowered her head and swallowed the answer, as if it was the aftermath of emotions which were simmering all this time, even though I haven't noticed it before.

Aware that it was expected of me, I get up and give her a hug. I run my hand through her hair, whispering words that would, hopefully, calm her down.

She slowly pulls out of my embrace, leaving me confused, but then clarifies it all by turning around, so I could hug her from behind.

It is this particular pose in which the unusual closeness and positive energy spread out, as I've experienced many times before.

I lean my head on her shoulder, she seems to have calmed down a bit.

- Why didn't you tell me?

- Well, you know that I don't like to talk about that dream. I have a feeling like I'm gonna bring it to life, revive it, if I talk about it. Like Freddy Krueger. (Robert Englund as Frederick Charles Krueger a.k.a. Freddy Krueger).

She pauses, shuddering, for a moment, then continues. It's clear to me that she wasn't thinking of the "Nightmare on Elm Street" while getting the goosebumps.

- To revive, what a paradox that is - says Rebeka - when I'm always dead in that dream. That's theonly constant.

I squeezed her tighter, like a mother hugging a child terrified of monsters from the darkness.

I decide to confront her.

- In the dream, is everything the same as before?

- More or less. The scenery kinda changes occasionally, but the essence of it remains the same.

She has transformed faster than she ever before managed to do on the theater stage. I can't believe that only a moment ago we were picking books. I almost regretted those little mind-games that I put her through, although I do know that they have nothing to do with this at all .

- I'm lying in a coffin. Dead! - echoed in an almost synthetic voice of the possessed girl from the "Exorcist", or at least it appeared that way to me.

- I'm dead. I'm lying still. People I love are all standing by the coffin. You are there, and my grandpa, and... it's horrible.. Yeah, yeah... I see you, only I'm not looking out from the coffin, but sitting on a branch of some bare tree by the open grave, shooting the whole thing with my camera. -

She shook her head, sighing.

- I see my mother crying. I'm trying to reach you but, just like in every other dream, I can't. Actually, I wanna tell you that I'm fine, that I'm not in pain, although I am terrified -

She started sobbing, letting a tear roll down her cheek, causing an avalanche on the Earth's other hemisphere and then, suddenly, she quieted down.

- It's been going on for years, since I was a little girl. Only the members of procession change, adjusting to my current circle; my disposable-best-friends and serious-one-night-stand-loves. Whatever the picture is like, or it's frame, the essence - Myself - is broken.

Throughout this entire monologue she's been gazing at me, but only now she actually looked at me.

- Hmm... that's strange! - I said.

- I mean, as a screenplay, it's not really original, it's a typical scene. It's just that I've never heard of anyone dreaming of that.

Rebeka had this puzzled expression on her face:

- I don't understand, what are you trying to say?

- I'm saying that it's a well-known, common confession of people who experienced clinical death... with the addition of the light at the end of the tunnel, which they usually see.

- Ugh… well, then there's no problem, I am obviously dead. No need pondering about it any more -she tried to laugh, but immediately realized it's not gonna work. A vague expression was left to linger on her face.

Determined to put an end to these post-cathartic effects, I speak up with the sharp diction of a university professor:

- I have got something for you.

- What, a rifle and a silver bullet? - Seemed as if a mild hysteria was readable between the lines of her slightly inappropriate smile.

- Nooo..

- A wooden stake? - She persistently kept guessing, which I interpreted as a text-book example of post-traumatic shock.

- Ah fuckit, I've got the wooden stake, but you can't have it.

We both laughed, but this time there was no hysteria.

- A book you were looking for.

Dejvid Mičel: Cloud Atlas

Koliko knjiga zapravo pročitate dva puta?

Iako mi se većina knjiga koje pročitam dopadne, tek za poneku pomislim da bih voleo da je pročitam ponovo. A tek mali broj stvarno i pročitam.

Atlas oblaka je super što možete da čitate samo jedan od nivoa priče kad god vam se to prohte.

Dejvid Mičel je postpostmodernistički kralj kompozicije. Sastavio je Atlas oblaka po uzoru na ruske lutke babuške, tako da imamo šest paralelnih priča od kojih roman počinje jednom kojom se i završava, a sve ostale se prekidaju i nastavljaju kao odrazi u ogledalu. Jedino je centralna data cela, jer je, naravno, u sredini.

Sve priče se dešavaju u različitim vremenskim periodima i pisane su jako jako različitim stilom.

Dok prva vuče na Melvila, dakle putovanja brodom i arhaičan jezik, neka od sledećih najviše asocira na poznog Džejmsa Elroja, a središnja na spoj, recimo, Filipa K. Dika i Kormaka Makartija.

Mičel ne želi da ga prostor i vreme ograničavaju i svoje romane uglavnom smešta na najrazličitije i najegzotičnije lokacije. Takođe, kao što su neke u davnoj prošlosti, druge su u dalekoj dalekoj budućnosti, koja je opet toliko daleka da više liči na davnu prošlost.

Neki kritičari osporavaju Mičela i kažu da Atlas Oblaka ni u jednom trenutku ne progovara glasom autora, već da je svaki od tih glasova tuđi.

Razlog možemo da potražimo u njegovom detinjstvu. Kao klinac je mucao i zbog toga se zatovorio u sebe i predao knjigama. Zato kaže da ako možemo da krademo iz stvarnosti, zašto ne bismo mogli i iz knjiga. A ta rana opsesija jezikom (ili frustracija) dovela je do raznoraznih eksperimenata sa rečima. Tako da je svaki od slojeva Cloud Atlasa obojen drugačijim poigravanje i drugačijim izražavanjem.

Postoje i tumačenja po kojima je Atlas oblaka delo koje se bavi reinkarnacijom duše, pošto protagonisti svih šest priča imaju isti beleg, a i svi oni su na neki način povezani. Ili pronalaze dnevnik onog prethodnog ili njegove kompozicije ili rukopis....

2012. bi trebalo da se pojavi i film, a kako će to izgledati, ne mogu ni da zamislim. Plašim se samo da ne ispadne previše autističan kao Fontana Aronofskog. U svakom slučaju, film su podelili Matrix-braća i Tom Tajkver, tako da se može reći da je u sigurnim rukama. Ne znam samo šta Tom Henks traži u kastingu. No, bio je dobar u Zelenoj milji, možda i ovde da sve od sebe.

Mičel je to zaslužio.

Izdavač: Laguna

Nik Spenser: MORNING GLORIES

Škola je zla, nastavnici su zli i ako pažljivo ne biraš šta ćeš da upišeš, možeš opasno da se zajebeš. Ovo je premisa na kojoj je Nik Spenser postavio Morning Glories.

Kritičari kažu: Runaways sreće Lost.

Razumem za Runaways, klinci i sličan high concept, ali kako Lost?

Pa zato što ova škola nije zla na običan način, već na neki misteriozan lostovski način. Dakle, ima tu puno fantastike, demona, satanističkih rituala, kvantnih skokova, klonova-blizanaca… I naravno, zanimljivih načina na koje profesori motivišu učenike.

Dobijete ponudu koja se ne odbija – da upišete prestižnu školu sa punom stipendijom – ali onda počnu problemi. Prekida se svaki kontakt sa spoljašnjim svetom, čak i roditeljima. U suprotnom... videćete već.

Imamo, dakle, ekipu jako bistre dece od kojih su svi posebni na neki svoj način. Njihov jedini cilj ubrzo postaje to da po svaku cenu pobegnu iz te škole. A koliko je visoka ta cena, ostaje da se vidi.

Morning Glories se razvija dinamično i baca nam hintove na sve strane, ali zapravo u prvom trejdu ne nudi nikakve odgovore. Što je OK. Pošto je Morning Glories učio od Losta i zna da su misterija i zanimljivi likovi nešto najvažnije za dobru priču.

Za sad je ovo jedan od najboljih aktuelnih stripova, verovatno bolji i od Lock & Key, svakako i od Chew. Jedino ne od Scalped. Ali, Scalped je poverenje zaslužio brojnim trejdovima u kojima kvalitet ne pada. Morning Glories to tek treba da zasluži. Ali, možemo da kažemo da su na pravom putu.

Iako me je u prvi mah nerviralo jedino što su face svih likova slične i što se likovi vizuelno razlikuju samo po boji kose i odeći koju nose, priča me je brzo uvukla i sve drugo je postalo nebitno. Sa druge strane, likovi po osobinama ne mogu biti različitiji.

Spenser je talentovan scenarista – pretenduje na presto Brajana K. Vona – i mene je kupio već otvaranjem, sjajnom diverzijom za bežanje sa časa (hvala bogu što se domaći klinci ne razumeju toliko dobro u hemiju).

A vi bi trebalo da kupite Morning Glories jer je stvarno džabaka. I začepite gubicu svima koji kažu da je vreme velikih misterija prošlo.

I, naravno, pazite koju školu ćete da upišete.

Frenzy Spark - četvrti broj

Frenzy Spark je magazin za pop kulturu. Frenzy Spark je magazin koji se svakodnevno razvija. Frenzy Spark je magazin u kom će svako naći nešto za sebe. Frenzy Spark je magazin koji izgleda fenomenalno. Frenzy Spark je magazin koji morate da overite.

Frenzy Spark je magazin u kom imate moje tekstove.

Frenzy Spark je magazin kom nedostaje samo jedno – štampa na kvalitetnoj masnoj hartiji.

Zato, ponovo apelujem, ako ste tajkun koji nema gde da opere pare ili bogati naslednik, znate šta vam je činiti. Ekipa Frenzy Sparka će vam se obradovati, a vi ćete učiniti dobro delo. Skida se ovde.

DEVICA – strip, skica 02

Već sam najavio da sa sjajnim Mimijem Slipčevićem adaptiram Devicu za strip. Čisto da ne mislite da smo zaboravili na to, evo još jedne Mimijeve skice. Već po ova dva crteža vidite da je Mimi pravi čovek za to. Znam da ste nestrpljivi, ali strip je spor posao i traži vreme. Ono što je jedino bitno je da kad Devica jednom bude gotova, izgleda kako valja. Po svemu sudeći, nema razloga za strah. Do tada, čitajte priču.

Attack the Block

Attack the Block kolje Super 8 na svim planovima. I jedan i drugi imaju slične premise – klinci + vanzemaljci – ali dok Super 8 puca na retro estetiku i nostalgiju (i da se ne lažemo, donekle i pogađa), Attack the Block ide na jednu sasvim modernu obradu koja je bliža serijama kakve su Skins i Misfits.

Koliko god ja voleo američki film, često me iznenadi kako se ti Englezi s vremena na vreme pojave i izlupaju šamare. Attack the Block je pravi primer.

Ovo je škola mlađih režisera kao što su Metju Kick-Ass Von i Ed Skot Pilgrim Rajt i škola neviđeno dobrih mladih glumaca kakve su nam ponudile i pomenute serije.

Sve što ste dosada videli u fimovi sa vanzemaljcima i klincima, ovde nećete videti.

Jer, zaboga, ovo je blok.

Šta vanzemaljci rade u našem bloku nepozvani?

Na ovoj premisi je Attack the Block izgrađen i stvarno, kad pogledate sve te klince koji odrastaju na ulici – obratiti pažnju i na dvojicu klinaca klinaca koji žele da postanu deo starije ekipe – i koji ne prezaju ni od čega, to pije vodu.

Attack the Block se ne bavi samo invazijom vanzemaljaca, već na elegantan način daje i socijanu kritiku i veoma realistično oslikava jednu zajednicu i kulturu. Dodatni šmek je dala i fenomenalna muzika koja vuče na Dizi Raskala. A i čitav film je kao Dizi Raskal u sedmoj umetnosti.

Jedan dijalog je posebno upečatljiv.

Klinci pitaju medicinsku sestru koju su prethodno opljačkali – kako počinje film – a sa kojom su se naknadno udružili protiv vanzemaljaca: Da li ima dečka. Ona kaže da ima i da je u Africi gde pomaže deci. Oni je pitaju što ne pomaže deci u Engleskoj? Nije dovoljno egzotično i ne možeš tako lepo da pocrniš?

Blok se voli. Za blok se živi. Ništa loše ne sme da se kaže za blok.

Kao šlag na tortu dolazi i kameo pojava Nika Frosta u ulozi matorog džankera koji prodaje vutru (ja ga u prvi mah nisam prepoznao).

Skinite ovaj film i plačite što Srbija nema ovakve filmove. Blokova ima. Nije da nema.

Dakle, Attack the Block.

ŠTA ČITAM?

Dag Dorst: The Surf Guru

Sve što sam imao da kažem o Dorstovom talentu, napisao sam u recenziji romana Alive in Necropolis. Ovo je njegova zbirka priča u kojoj se kreće stazama Dejvida Mičela i na razne načine eksperimentiše sa formom i pripovedačkim postupcima. Ipak, preporučujem da najpre overite Alive in Necropolis. Ali, ako vam The Surf Guru prvi padne šaka, ne dvoumite se.

Megan Abot: The End of Everything

Ovaj roman Megan Abot je nešto najbliže briljantnom prvencu Džilijen Flin Sharp Objects. Dakle puno odlične ženske introspekcije zamaskirane u moderan krimić.  Naučiće vas o odrastanju, promenama i najboljim drugaricama. Kad završite, prebacite se na Džilijen Flin, a potom i na Kejt Etkinson.

Doug Dorst: Alive in Necropolis

Samo nemojte da me pitate kad ću ponovo pročitati ovako dobru knjigu, zato što ne znam. Izgleda da je prešlo u naviku da se pisci glavnog toka šaltaju u žanr. Ali, Dourst nije uradio čak ni to. On nas je, recimo... slagao? Recimo. Alive in Necropolis i jeste i nije žanrovski roman.

Radnja Alive in Necropolis smeštena je u mesto Colmu – koje stvarno postoji i nalazi se u blizni San Franciska – gde je broj mrtvih stanovnika mnogo veći od broja živih. Tako da policija veći deo vremena provodi patrolirajući po groblju. Pandur početnik usred noći – po snegu, u jednoj od grobnica – nalazi polumrtvog drogiranog klinca, uvezanog izolir trakom. Obećava sebi da će naći onoga ko je to učinio, ali kako roman odmiče, mi zapravo shvatamo da taj događaj jeste okidač za priču, ali neku sasvim drugu.

U romanu ima i pandura i duhova. Ima zapleta, a i nema ga. Sva očekivanja su izneverena, ali na onaj fini način. A taman kad odustanete od očekivanja, dolaze i razrešenja. Naravno, drugačija nego što ste mislili.

Dorst se pre svega bavio likovima i njihovim pričama i njihovim problemima i dilemama. Jedan od problema je starenje ili odrastanje ili sazrevanje i gotovo svi likovi romana se na neki način bore sa tim i donose razne odluke kojima će pokazati svoju ne-zrelost. Zato će vas Alive in Necropolis više podsetiti na, ne znam, Magnoliju ili Bringing Out the Dead, nego na neko žanrovsko ostvarenje koje obećava glupava naslovnica.

Problem koji romani pisani u trećem licu često imaju, da ne znaju kad da stanu i šta da ne prikažu, Doug Dorst vešto savladava. Alive in Necropolis nije tanka knjiga, ali je knjiga bez gotovo ijedne rečenice viška.

Njene kompleksnosti – mada se u momentima čini da se ništa ne dešava i da se neće ni desiti, a opet vas vuče dalje – postaćete svesni tek kad dobro odmaknete sa čitanjem. A onda ćete moći samo da stojite i divite se raskoši Dourstovog talenta.

Doug Dorst je ovaj roman prodao izdavaču sedam godina pre nego što je objavljen, samo na osnovu sinopsisa i nekoliko uvodnih poglavlja. Ne znam da li je bio lenj da roman završi u kraćem roku ili pisanje ovakvog romana iziskuje vreme. Sačekaćemo novi roman koji Dorst piše sa Dž. Dž. Abramsom, koji bi trebalo da se pojavi naredne godine – znači, za mnogo kraće vreme – pa ćemo da vidimo.

Do tada nam ostaje njegova zbirka The Surf Guru koja po rečima kritičara u mnogo čemu pomera granice pisane reči.

Uopšte ne sumnjam.

Slika u betonu

Često oko sebe možemo videti veća umetnička dela od onih koje stvore veliki umetnici. I ne mislim pri tom na lepa brda i planine, divna jutra i zalaske sunca. Ne, mislim baš na slikarska umetnička dela koja je naslikala priroda. Evo jednog primera koji sam fotografisao u dvorištu hotela na Divčibarama. Ko zna gde da gleda – videće umetničko delo. Ko ne zna – videće mermer. Ali, lepo kažu, lepota je u oku posmatrača itd.

Amazon: knjige i stripovi

Nažalost, po svemu sudeći ništa od serije po stripu Džoa Hila, iako svi kažu da je snimljeni pilot odličan. Nema veze -- uvek nam ostaje sjajni strip. Kad smo kod serija, jedna druga, po jednom drugom stripu, trebalo bi da se desi -- i to je Chew. A stigao je i prvi roman u vampirskom serijalu Čarlija Hjustona o čijem sam sjajnom Sleepless već pisao. Hjuston mi je jedan od omiljenih novijih pisaca i jedva čekam da vidim šta je uradio sa ovim romanom. Inače, i Hjustonovi romani su razmatrani za serije, tako da kao lajmotiv ovog posta možemo da uzmemo -- serije. Uzdravlje!