Ovoga puta nije u pitanju priča o duhovima kao u Ženi u crnom, već knjiga o deci koja nije za decu. Malo je takvih romana. Što me je i privuklo. Postavka je, kao i u Ženi u crnom, viktorijanska gotika. Iako je sad priča savremenija, teško je utvrditi o kojem se dobu tačno radi. Da se povremeno ne pomenu telefoni ili automobili, stekao bi se utisak da je reč o mnogo daljoj prošlosti.
Na početku romana dečak Hooper je od dede nasledio veliku kuću, gotovo zamak, u koju se potom preseli sa svojim ocem (majka mu je preminula). Kako dečak tamo ne bi bio usamljen, otac dovodi ženu kao ispomoć i njenog sina kao društvo za svog (otac je preminuo). Takođe se nagoveštava i moguća buduća ili već postojeća afera između ovo dvoje odraslih.
Sa druge strane, Hooper umesto da u Kingshawu vidi potencijalnog druga, on vidi samo pretnju, prepreku i žrtvu. Nijedan od dečaka nije odmah jasno postavljen kao siledžija ili žrtva, ali obojica manje-više znaju šta su ili šta bi želeli ili ne bi želeli da budu.
Sitna ali istrajna Hooperova bockanja, uz potpunu nezainteresovanost Kingshawove majke za to, teraju ovog dečaka da pobegne od kuće, ali Hooper mu čak ni to ne dozvoljava, već ga sledi i pokušava da se nametne kao vođa, nastavljajući da kuša svoje mogućnosti i moći. Kako vreme prolazi, njih dvojica bivaju sve dublje izgubljeni u šumi, a odnosi siledžije i žrtve se iz časa u čas smenjuju, od prilike do prilike.
Naravno, ni tu nije kraj. Ma koliko da je Hooper fizički slabiji, i ma koliko da ga često Kingshaw izvadi iz nevolja u koje svojom nemarnošću i nespretnošću upadne, to niukoliko neće umanjiti njegovu mržnju i on će iznova iznalaziti načine i spletke kojima će napakostiti drugom dečaku. Dok će roditelji sve vreme ostati slepi za sve to što se dešava.
Roman je napisan u trećem licu, fokalizatori se smenjuju po potrebi, ali je veći deo događaja sagledan iz Kingshawovog ugla. Knjiga predstavlja deo školske lektire u Engleskoj, što se dâ videti iz brojnih gnevnih prikaza na Goodreadsu. Jedina zamerka u mojim očima odnosi se ne to što se u priči ne oseća prava gradacija događaja, pa se, uprkos kratkoći, stiče osećaj repetativnosti.
No comments:
Post a Comment