Nicolas Winding Refn: DRIVE (2011)

Više ih ne prave ovakve.

Nije ovo film koji će promeniti svet. Nije ni film koji nosi neke ne znam kakve originalne ideje. Pa čak ni obrada nije donela revoluciju. I dramaturški bi tu imalo šta da se dotera.

Ali, Drive ima dušu.

Dušu koja nas vraća u neko prošlo vreme. Vreme kad su se pljačke obavljale uz pomoć oružja i kad su vozači imali važnu ulogu, a scenario kao da ja nastao po romanu Ričarda Starka. Ćutljivi muškarac koji se sveti, a ne preza ni žensko da udari ako mu se nađe na putu do odgovora.

Ali, važno je naglasti da je Drive smešten u savremeno doba. Iako nas na to ne podseća ništa, ni garderoba, ni muzika, ni font slova na početku filma. Samo poneki mobilni koji zapišti i vrati nas u stvarnost.

Dakle, priča je viđena. Pljačka koja pođe po zlu i lanac onih koji hoće pare. I naš heroj se nađe u sredini. A tu je i devojka do koje mu je stalo.

Drive potpisuje čovek koji nam je podario serijal Pusher, pa i solidnog Bronsona. Ipak, po meni je tek sa Drive pokazao šta ume i može.

Ako bih tražio ekvivalent u stripu, odabrao bih Brubejkerov Criminal, pošto se radi o sličnom tretmanu noar stereotipa i identičnom retro šmeku koji provejava pričom.

Takođe, nisam neko ko balavi na scene jurnjave kolima, ali Drive ih nudi samo dve i one su tempirane taman da dramu i suspens dignu na viši nivo.

Kad već pominjem dramu, nije zgoreg reći da je Drive zapravo više drama nego pravoverni noar, ali nemojte misliti da će pucnjava i raznesene glave izostati. Reč je samo o atmosferi, tretmanu likova i njihovih priča.

Brubejker kaže da je suština noara u neizbežnosti i to je neverovatno istinito.

U to se možemo uveriti jer vozač u filmu nekoliko puta pomisli da se ne meša, da produži dalje, ali se ipak vrati. Nije to stvar njegove odluke. Koliko god čvrst bio njegov karakter, ima nešto jače što mu ne da da se odupre.

Nije onda ni čudo što noar porede sa antičkim tragedijama.

A ako je tako, mislim da smo našli još jedan film na koji bi stari Grci klimnuli glavama. 

Lars Von Trier: Melancholia / Melanholija

Realno, postoji velika verovatnoća da nas rokne nekakva kometa-planeta i da sve naše brige nestanu u trenu.

Opet, retko ko brine o tome. Sem ljudi koji su... ajde da kažem osetljivi. Kao što je Von Trier. Ima čovek probleme. Ali pravi dobre filmove.

Melancholia nastavlja stazom Antihrista i predstavlja još jedan film-esej. Podjednako je depresivan i podjednako dobar. Razumem one koji ne vole ove filmove, ali Von Trieru se jebe za to. Njemu je bitno da to izbaci iz sebe, jer bi se u suprotnom verovatno ubio.

Melancholia dugo traje i dominira minimalizam.

Sve je već u kontekstu i mi smo pali u taj kontekst. Nećemo dobiti nikakve detaljne odgovore niti razjašnjenja odnosa. Ali, hej, pa to nije ni bitno.

Uskoro će da nas rokne Melancholia, ali ne film.

Imamo dve sestre. Kirsten Danst koja je hipersenzitivna, nećka se na venčanju i uspeva da sve sjebe (a tu je i vampir Erik iz True Blood).

Druga je Šarlota Ginzberg koja je stabilnija, ali u drugom delu filma preuzima ulogu Kirsten Danst, koja se u međuvremenu pomirila sa sudbinom.

Von Trier je ovde majstor da nas izvoza i navede na krivi trag u filmu koji praktično ni nema narativ. Tek pri kraju postane vam jasno zašto je zapravo Kirsten toliko depresivna – hipersenzitivna, dakle, ali na drugačiji način. I vi je onda potpuno razumete.

Hej, pa kad bismo znali da nas čeka Armagedon i mi bismo ludovali. Ili ludeli.

Ljudi i mutanti bi se držali za ruke, a ne bi se ubijali.

Ko je gledao The Tree of Life, smesta će uočiti sedam sličnosti sa Melancholiom. Od slične fotke, do gotovo identičnih snimaka planete koja se valja. Minus dinusaurusi.

Gotovo sam uveren da će sledeći Von Trierov film biti o opravdanju samoubistva. Jedini problem je što ga je Kormak Makarti pretekao. I to opasno.

Ali, ipak je to stari lisac Lars. Ako ne bude mogao da snimi film, možda ovekoveči svoje samoubistvo. Ne bi me čudilo.

Nadam se da neće.

The Justice League of Pornstar Heroes (Ron Džeremi - Pingvin)

Poznato je da ne postoji nijedan iole uspešniji film koji nije dobio svoju porno obradu. Kad pogledate te trejlere, oni deluju zanimljivije od mnogih originala. Prava mala gikovska trešijana. Naravno, supereherojski filmovi nisu izuzetak. Pornićari su ih radili (i rade), ko to prati verovatno više zna šta sve i u kojim količinama. No, pre neki dan sam na kultnom stripovskom sajtu CBR video trejler za The Justice League of Pornstar Heroes i ono što mi je privuklo pažnju je da Ron Džeremi igra Pingvina. Sad ko iole zna kako izgleda Ron Džeremi (a ko ga je barem jednom video, neće ga zaboraviti), zna da je on idealan za tu ulogu. I to ne samo u porno parodijama, već i u zvaničnim adaptacijama. Zato apelujem na Nolana da baci pogled na ovaj trejler i da Džeremiju ulogu Pingvina dok još nije kasno. Neće pogrešiti.

Najbolji filmovi: 2008.

 Let The Right One In: je švedski horor film. Mada, verovatno je mnogo više drama, nego što je horor. Ali, kako god, film je pravi masterpis – nešto najbolje što sam video u mnogo, mnogo vremena. Dvoje klinaca, a klinka je vampir. Pa vi vidite.

In Bruges: Ponovo evropski film. Od autora iz čijeg pera je proistekla predstava koju imamo prilike da vidimo u beogradskom pozorištu – Jastučko. Plaćene ubice na odmoru u Belgiji; promišljen i tempiran scenario koji samo u nekoj meri pati od previše umetničarenja.

The Dark Knight: Hm, kako sam samo nameravao da hejtujem ovo ostvarenje kad sam se zaputio ka bioskopu. Ruku na srce, prethodni Nolanov Betmen nije bio bog zna šta. Međutim, The Dark Knight poseduje to što su mnogi blokbasteri zaboravili da je upravo najbitnije za dobar film – priču. Noar zamotan u foliju superherojskog filma. I da, Everybody, why so serious?

Chaser: Film koji bi trebalo da je bolji od Oldboy. Nažalost, nije. Iako je dramaturški znatno dosledniji i bez pogrešnog izbora, Chaser poseduje izvesnu dozu predvidljivosti koja mu ne dozvoljava da se plasira u Top 10 svih vremena. Ipak, zaslužuje bar nekoliko gledanja i predstavlja školu preciznog i promišljenog scenarija.

Slumdog Millionaire: Deni Bojl je pokidao novi film. Ljubitelji Lost teško da će naći ekvivalentniji pripovedački pandan u svetu filma. Priča o odrastanju u paklu, koja nijednog trenautka ne sklizne u patetiku – iako je prilika bilo nebrojano – ispripovedana na maestralan način.

In The Electric Mist: Poput Chaser, ovaj film je nekako predvidljiv, pa pored fenomenalne atmosfere i nečega što vas tera da ga gledate iznova – ipak pati. Opet, kamo sreće da je više takvih filmova. A  Tomi Li Džonsa ne treba dodatno hvaliti.

Burn After Reading: Svi pljuju novi film braće Koen, a on je zapravo izvanredan. Prava mala poslastica što vas tera da stisnete ripit na daljincu. Nisam se tako smejao još od Shaun of the Dead. Držimo Koenima palčeve za ekranizaciju Šejbona.

Before the Devil knows You're Dead: Iako ovaj film pripada 2007. godini, kada sam ga po prvi put i overio, tek na ponovno gledanje shvatio sam kakav je to zapravo masterpis. Noar + drama u savršenom spoju. A kad to nisu? Barem kod tih što umeju da pišu.

The Wrestler: Iako je Miki Rurk ponovo dao fenomenalnu ulogu, Rvač me nije baš oduvao. Opet, kako vreme prolazi, film mi je u sve boljem sećanju, mada sumnjam da bih mu pružio još jednu priliku.

Najbolje knjige: 2008.

1.      Stiven King – The Shining: Verovatno jedna od najboljih knjiga ikada. Nekim slučajem nisam je pročitao kad je trebalo, tako da sam sad imao priliku da uživam u ovoj poslastici. Btw, Kjubrik je izostavio isuviše bitnih detalja.

2.      Stiven King – Duma Key: Kingov najnoviji roman. Šta da kažem, matori se drži kako bi svako poželeo u njegovim godinama, a većina i uopšte. Savršen roman, od prve rečenice do kraja. A sama prva rečenica je fenomenalna.

3.      Stiven King – The Girl Who Loved Tom Gordon: Ne znam da li je ovo zapravo kraći roman, novela, ili noveleta – ali nije ni bitno. Pisanje je savrseno, unutrašnji svet nikad bolje opisan. Mane: ne traje koliko bih to želeo; kraj je slab.

4.      Stiven King – Gerald's Game: Ima ta priča kako je Misery roman sa dva lika, Gerald's Game sa jednim (ednim!), a kako će u budućnosti King napisati roman o sofi. Žena i muž odu u vikendicu, prepuste se S&M seksu; muž ženu priveže lisicama za krevet i dobije srčani udar...

5.      Džejms Elroj – The Black Dahlia: Jedna od knjiga koju čitam svake godine i sve je bolja i bolja. Dosta priče.

6.      Ričard Morgan – Market Forces: Ovaj roman, uz još neke, govori koliko su novi SF pisci zapravo mejnstrim. Da nije klasifikovan kao naučnofantastični, nikad o tome ne bih ni razmišljao. Sviđa vam se tranzicija, hoćete u Evropu? Eto vam.

7.      Majkl Šejbon – The Yiddish Policemen's Union : Ovo treba da se uvrsti u lektiru, jedan od najboljih romana koje sam ikad pročitao. Dvaput u istoj godini, a trebalo je i više puta. Da biste uopšte mogli da skontate šta je Šejbon sve strpao u tu knjigu i kako je to ludački skladno povezao – morate je pročitati. Ne može da se prepriča.

8.      Majkl Šejbon – The Final Solution: Poslednji slučaj Šerloka Holmsa iz pera najboljeg pisca na svetu. Ovo je više novela, ali ne mari. Kod Šejbona je svaka rečenica remek-delo.

9.      Voren Elis – Crooked Little Vein: Oh, kako sam iščekivao taj roman slavnog strip-scenariste. Ali, nije me baš oduvao. Iako ima genijalnih, GENIJALNIH, monenata – ostavlja utisak nedorađenosti. Nažalost.

10.  Džon Feris – Baby Moll: Dok sam čitao imao sam utisak kao da gledam neki od kultnih noara. Iako je proza skoro kao poezija, previše je linarno da bih ga stavljao na tron. Ali, s obzirom kad je napisano, i šta je Feris nakon toga izbacio sa tastature – za fanove nezaobilazno.

11.  Džejson Star – Twisted City: Omiljeni pisac mog omiljenog strip-scenariste, Eda Brubejkera. Star je od onih pisaca što krenu od neviđenog opšteg mesta i polako vas vozaju, navlače da se osetite bezbedno i sigurno – a tad vas zaskoče iz mraka. Kažu da mu romani deluju kao kad bi Bret Iston Elis modernizovao romane Džima Tompsona – nije daleko od istine.

12.  Džejson Star i Ken Bruen – Bust: Dva autora, zvuči poznato? Više mi se dopada kad Star piše sam, ali ništa vas neće sprečiti da se zabavite uz ovu kolaboraciju.

13.  Džilijen Flin – Sharp Objects: Knjiga koja sa Šejbonovom ulazi u moj Top 10 svih vremena. Da li je to noar, porodični roman, nešto drugo – nije bitno, pisano jako moderno i udara tamo gde treba. Ima je i u prevodu.

14.  Krista Faust – Money Shot: Krista mi je omiljena spisateljica, inače bivša žena Dejvida Šoua. A roman je noar u svetu porno-industrije. Piše kao muško. Zamalo da napišem, Piša kao muško. Zlobnici bi rekli: nije daleko od istine.

15.  Tim Pauers – Declare: Jako sam se mučio sa tim romanom, a kad sam ga okončao uhvatio sam sebe kako ćaletu prepričavam plot. Kako vreme prolazi imam sve veću želju da je se ponovo dohvatim.

16.  Kormak Makarti – No Country for Old Men: Gledali ste film? Gledali ste ga više puta? E pa, film je isti kao knjiga, minus dve-tri scene bez kojih se može. Takođe Top 10 svih vremena.

17.  Kormak Makarti – The Road: Ko ne pusti suzu, nije čovek. Tačka. Koliko sam obavešten, Ridli Skot snima film. Novi masterpis na pomolu?

18.  Den Simons – Song of Kali: Sve je tu savršeno, od ambijenta do zapleta i likova. A tek preokreti. Deni Bojlov Slumdog Millionaire me svojim viđenjem Indije podsetio na tu knjigu. Nemojte da vas lažu kako knjiga pada kako primiče kraju.

Velika očekivanja: Exquisite Corpse

(nekrofilija, bolest najmilija)

Ne, nije reč o onom filmu sa onom plavušom aristokratskog lika i onim glumcem što je bio oženjen Tarantinovom muzom; a nije reč ni o knjizi onog mrtvog pisca, ali jeste reč o knjizi, o romanu Exquisite Corpse Popi Z. Brajt; a velika očekivanja bila su moja...

Popi Brajt (autor brojnih romana i zbirki priča), poznata je kao pisac kultnog vampirskog romana Lost Souls, a i (za ovu priliku posebno zanimljive) priče Njegova usta imaće ukus pelina (motiv nekrofilije) – koja predstavlja moderan remiks Lavkraftove priče Hound.

Prethodnih meseci je kod nas bila jako popularna priča o beogradskom nekrofilu, pa nije nemoguće da će nekome pasti na pamet da po tome snimi film (nekrofil i mrtva kinematografija, zašto da ne)... ili napiše roman.

Kao Popi Brajt.

Exquisite Corpse započinje ispovešću serijskog ubice/nekrofila Andrew Comptona koji je posle dvadeset trećeg ubistva uhapšen i sada se nalazi u zatvoru. Upravo ovaj uvodni deo romana je i najkvaliteniji. E, onda Popi Brajt deus ex machina Andrew Comptona iščupa iz zatvora (donekle omaž Diminom romanu Grof Monte Kristo – zatvorenik se napravi mrtav kako bi pobegao iz zatvora) i isto tako ga ko od šale iz Engleske preveze do Amerike. Ali, to nije slučajno, tamo će naš nekrofil sresti američkog nekrofila, pa će oni zajedno nastaviti da rade šta već nekrofili rade. Kao idealna žrtva ispašće im mladi peder vijetnamskog porekla (Tran), kojeg su roditelji (saznavši za njegovo seksualno opredeljenje) upravo izbacili iz kuće. Da priča ne bi išla baš isključivo samo u jednom smeru tu su i melodramski momenti, tako da se kao spasilac dame u nevolji (doduše prekasno) pojavljuje Tranov ex dečko, Luke Ransom.

Sve u svemu, svako u ovom romanu je ili peder, ili nosilac HIV-a, ili nekrofil, a često sve to zajedno; kada slika i promišlja, Popi Brajt je keva, ali svaka scena u kojoj se bilo šta dešava... mnogo je slaba; a uz to je i mnogo, brate, nemotivisana. Svaki čas pa mi tu nešto škripi. Ali onda Popi da neku lepu sliku seksualnog opštenja sa mrtvim telesima, pa se malo izvuče i sve tako...

I wanted him to know I wasn't doing this because I hated him. Quite the contrary. Before, I had only seen him as a means to an end. But in these final moments of his life, I loved him.

Šta li bi matori Dikens rekao na ovo.

Najbolje knjige: 2007.

GLAMURAMA – Bret Iston Elis (odlična knjiga, pomalo preopširna, ali sve je to kvalitetan tekst. Šta možete da očekujete? Klasičan Elisov satirični ton i priču u kojoj kombinuje visoku modu i terorizam. Šta više?)

NOĆNI VOZ – Martin Ejmis (Ejmis je u ovom romanu uradio neverovatno, nešto tako originalno, tako genijalno... a tako očigledno, da je pitanje kako se niko pre njega nije setio da napiše nešto slično – noir koje predstavlja istragu samoubistva!)

CRNA DALIJA – Džejms Elroj (Pošto mi je Elroj omiljeni pisac, nepotrebno je da suviše hvalim ovu knjigu. Opsesivna potraga za ubicom starlete Elizabet Šort u kojoj je Elroj video svoju majku. Iako za nijansu sporija nego što ja to kod Elroja volim – ova knjiga je remek-delo.)

CLENDESTINE – Džejms Elroj (Ovo mu je drugi roman po redu i meni se jako dopada. U njemu je po prvi put pokušao da da fiktivno razrešenje ubistva svoje majke – pre nego što je sproveo svoju pravu istragu i njene rezultate pretočio u MY DARK PLACES)

POP 1280. – Džim Tompson (Parodija na njegov verovatno najpoznatiji roman KILLER INSIDE ME. Cinizam koji ne može da se izdrži. Mračan da Elroj izgleda beo.)

CHRISTKIND – Boris Dežulović (Spoj vampirskog, krimi, SF romana, alternativne istorije i ko zna čega još.)

KILLING FLOOR – Li Čajld (Prosto je neverovatno kako je Li Čajld uspeo da preporodi triler. Kratka rečenica, zapleti koji deluju nečovečno dobro. Prvi njegov roman koji sam pročitao, a nabavio sam još... tri-četiri komada)

TREPTAJ – Teodor Rožak (Već sam pisao o ovom romanu, ali opet: za sve koje vole noir i filmove, ovo je nezaobilazno. Doduše, pomalo razvučeno, ali ko mari)

PETO DETE – Doris Lesing (Kad sam počeo da čitam ovaj roman, pomislio sam: danas svako može da dobije nobelovu nagradu. Nisam odustao, a roman je do kraja prerastao u nešto jako dobro.)

CIRKUS DUŠA – Džordž Pelekanos (Mnogi ga ne vole (Pelekanosa), meni je OK. Završni roman u trilogiji o detektivima Dereku i Strendžu. Jako sporo, ali ubitačno. Pelekanosa ne zanima ko je ubica, već zašto ljudi ubijaju i ja to razumem.)

MAGIJA ŽIVOTA – Grejem Džojs (Džojs je pravo otkrovenje, veoma je blizak mejnstrimu, mada horor i fantastika neprestano prožimaju ono što on piše. Ovog puta: priču o odrastanju za vreme WW II, u neobičnoj porodici u kojoj vlada matrijarhat a duhovi povremeno pokucaju na vrata (bukvalno).)

Tri omiljena filma

Tačno da me svaki dan pitaju za tri filma koji su na mene najviše uticali, verovatno bi uvek dobili drugačiji odgovor. Iako se, kao što rekoh, ta lista neprestano menja, ovom prilikom sam se odlučio za ove filmove. Što ni najmanje ne znači da će to i sutra biti moj konačni odgovor. Ali, čak i da ne bude, ovi filmovi će uvek biti tu negde, mesto ili dva, gore ili dole.

1) Petparačke priče, zato što je Tarantino zajeban lik; zato što je preporodio noir i postavio ga na zasluženo mesto; zato što je svojim kompilatorsko-fanovskim pristupom doneo nešto novo i zato što su Uma Turman i Džon Travolta ostvarili uloge svog života upravo u tom filmu.

2) Poverljivo iz El Eja, zato što je Džejms Elroj najbolji živi pisac; zato što je ovaj film neverovatna ekranizacija istoimene Elrojeve knjige; zato što puca od strasti i  glamura; zato što je neverovatno prikazao raslojavanje američkog društva 40-ih godina; zato što je tako surovo dobar. I zato što su Rasel Krou, Gaj Pirs i Kim Bejsindžer odigrali uloge svog života upravo u ovom filmu.

3) Borilački klub, zato što je Finčer u ovom filmu uspeo da prevaziđe i genijalni Polanikov roman i sebe samog; zato što je to najveći film o anarhiji u eri potrošačkog društva; zato što sam, prvi put kad sam ga gledao, posle dvadesetak minuta zaustavio film i pustio ga ispočetka koliko mi se dopao!

Željko Obrenović: DEVICA (peti deo)

Madona je dahćući svršavala sa poslednjim taktovima Like a Virgin, čiji su tonovi štepali tišinu Karimove sobe u Narcisu. Lisice na Karimovim zglobovima landarale su klizeći po stubovima kreveta, u ritmu koji sam zadavala zarivajući ružičasti vibrator u Karimovo dupe. Njegova kita, što je u istovetnom ritmu pocupkivala, primoravala me je da izvijem vrat ustranu, kako me ne bi lupkala po glavi.

„Čekaj, čekaj… Ahhh! Čekaj!“, vrisnuo je Karim kad sam mu preostalu trećinu surduknula u debelo crevo. „Dosta je. Ne mogu… Ne mogu dalje!“

„Tako smo se dogovorili“, rekoh provirivši odozdo.

„Znam… Ahh! Znam“, nastavo je uvijajući se telom ne bi li se unekoliko svukao. „Rekao sam… Znam šta sam rekao. Ahhh!“

Zabola sam plastikanac do prekidača.

„Ahhh!“, nanovo je vrisnuo. „Isko-iskočiće mi oči… Dosta! Dosta je!“

Zastala sam za tren. Obrisala sam nadlanicom znoj što se slivao niz čelo. Suočila sam Karimove molećive oči. „Dosta? Dosta je kad ja to kažem“, rekoh zarivši mu nakurnjak do balčaka.

*

Prethodno veče

Sedela sam pred TV-om vrteći kanale. Prst kao da je bio prikovan za taster, nije popuštao pritisak tako da su se programi smenjivali jedan zadrugim, praćeni svetlosnim strobom. Oči su mi nepomično zjapile, zagledane dalje od elektronskog prozora, u sliku, misao, usud što mi je unakazio život, utisnuo žig. Ni toliko godina kasnije – još od trena kad sam upoznala Sašu – natpis „kurva“ na mom čelu nije se činio ništa bleđim.

Otpustila sam prst sa tastera: na TV-u se umiri slika fudbalskog terena. Bila je to neka inostrana tekma, na sitnoj finoj travici, sa ogromnim tribinama i pesmom navijača što se orila sa stadiona. Ništa nalik utakmicama CZK-a. Ali ironija me u svakom slučaju nijednog trena nije mimoilazila. Stisnula sam crveno dugme, ekran se zatamni. U najednom utihnulu sobu, iz kupatila, dopirali su zvuci vode što je prštala po Karimovom oznojenom telu.

Karim je mrzeo cigarete. Imao je zdravstvenih problema na čijoj se crnoj listi nikotin visoko kotirao. Budući da je fudbal sve čime je ikad znao i želeo da se bavi, cigarete su otpale. Samim tim, rastao je prezir prema onima što su uživali plavičast dim. Nerviralo ga je što pušim kao na čibuk. Ali to više nije bilo bitno. Ni najmanje.

Istresla sam nagnječenu paklicu cigareta i jednu ubola među usne. Primakla sam plamenu vrh cigarete nabijene suvim duvanom i ispunila pluća magličastim dimom. Prvu cigaretu skoro svako zapali iz dosade, koja ubrzo preraste u naviku, a retko ko se prepušta uživanju što ga cigarete zapravo nude. Bilo kako, u nekom momentu nikotin svakako prestane da uzburkava misli – ali, kad god bi šta god drugo ustalasalo iste te misli, teško da bi ih bilo šta drugo vratilo u prvobito stanje. Kao što to samo cigareta može.

Dok je cigareta dogorela i Karim išetao iz kupatila – u boksericama, peškira prebačenog preko ramena – prelomila sam šta mi je činiti. Osetivši miris cigarete u vazduhu, Karim se namršti, ili tačnije, olabavi osmeh. Bez reči, pružio je korak do prozora i otvorio ga na kip. Prebacio je peškir preko metalnog skeleta radijatora, potom se na njega naslonio. Pogled mu je kliznuo od mene ka pepeljari sa ugašenim pikavcem. Sedela sam na na krevetu, oborenog pogleda.

„Sedi“, rekoh naposletku lupnuvši šakom kraj sebe.

Karim je za trenutak oklevao, najposle reče: „Vidi, ne ljutim se. Slobodno puši“, zastao je. „Samo otvori–“

„Ne radi se o tome“, rekoh podigavši pogled. „Sedi.“

I dalje unekoliko zbunjen, Karim posluša.

„Dopadaš mi se…“, rekoh.

„I ti se meni dopadaš“, požurio je.

„Saslušaj me“, prekinula sam ga. „Dopadaš mi se. Zato nešto moramo da raščistimo.“ Pogledala sam ga u oči. „Znam da znaš… Znam da znaš šta pričaju o meni.“

Karim zagrize usnu.

„Dopao si mi se“, rekoh. „Hoću da mi objasniš… Zašto?“

„Nije, Ana… Meni…“

„Nemoj da me lažeš!“, viknula sam. „Videla sam Hakimovu poruku. ’Oćeš da ti je pročitam?“

Odmahnuo je glavom, oćutavši koji trenutak. Zatim je povukao lastiš bokserica koje otkriše alatku što bi i u tako pasivnom stanju nabila komplekse većini muškaraca.

„Vidi“, rekao je. „Šta misliš koliko riba može da ga primi? Jedino u…“

Klimnula sam glavom. „Pa si pomislio da sam ja siguran pogodak?“

„Ne, nisam…“

„Ko ti je rekao?“

„Nikša“, reče Karim.

„Mamu mu jebem“, promumlala sam na srpskom. „Sad zna engleski.“

Karim me upitno pogleda.

„I šta“, rekoh. „Mislio si tako doveka? Šta si mislio da ću ćutati i…“

„Ne, ne, ne!“, usprotivio se. „Naravno da nisam. Ni na kraj… Naravno da ne bih samo tako…“

„Ali nisi morao da brineš da li će biti i tako?“

Oborio je pogled, ispitujući prste na rukama. Ustala sam i pripalila cigaretu. Pustila sam da se dim izlije prema Karimovoj slici sa Hakimom. Praćena zvukom Karimovog kršenja prstiju, špartala sam ukrug od prozora do vrata.

„Volela bih da mogu da ti verujem“, rekoh.

„Možeš! Možeš, sigurno možeš.“

„Volela bih da mogu da ti verujem…“, ponovila sam. „Postoji samo jedan način da mi dokažeš… Da me ubediš.“ Ugasila sam dopola dogorelu cigaretu tapkajući je u pepeljari.

„Naravno“, reče Karim. „Naravno. Samo reci.“

„Ne radi se o rečima“, rekoh. „Više o delima.“

NASTAVAK SLEDI

Srpski psiho - da te čitav svet razume

Iz arhive:

Verovatno je najveće želja svakog pisca - pored te da mu knjiga bude objavljena i čitana - da bude preveden. Ili još lepše - prevođen. I ne radi se tu samo o maštanju kako će se zaraditi silni milioni maraka na stranom tržištu gde svi samo čekaju tu neku tvoju tako genijalnu knjigu. Ima tu nešto... nešto što je tako fenomenalno u samoj pomisli da će tamo neko preko hiljadu gora i hiljadu mora, ko ne zna tvoj jezik - a verovatno nije čuo ni da tvoja država postoji - čitati tvoj tekst. Ili te čak kontaktirati i komentarisati isti.

Desilo mi se da prošlog leta upoznam dvojicu momaka iz Španije, koji ne znaju ni reč srpskog, a eto tako zadesili se na proputovanju kroz Srbiju. Razglabali mi tako o svemu i svačemu i onda se oni zainteresuju za to što ja pišem. Ali, avaj, ne znaju srpski, rekoh već. Bez brige, jedan od njih kupio je knjigu na srpskom! Rekao mi je da mu je jako žao što ne zna srpski, ali da i ovako na osnovu kratkih rečenica, dijagrama u tekstu i ne sećam se više čega, može da zaključi da je u pitanju nešto dojaja moderno.

Kada je kasnije preveden ovaj odlomak Srpskog psiha pod nazivom Šuma duša - njemu sam ga menju prvima poslao.  Kaže da je to upravo ono što je zamišljao dok je prethodno listao stranice nepoznatog jezika.

I da, dobar je osećaj.

Eto kako utičemo na decu (sad nađoh na guglu)

THE FOREST OF SOULS

- Hey, dig something out for me to read, I just finished Shepard - said Rebeka, referring to "The Golden".

She's strolling past my bookshelf, pulling out a different book from time to time. There is no answer, so she turns her head and repeats the request with her eyes. I am still sitting quietly, comfortably sunken in my armchair.

The Nine Inch Nails concert DVD is playing on TV.

I finally move, but only to get the remote, to watch "Terrible Lie" one more time.

Rebeka turned around towards me, looking at me, in a typically girl's pose; with her palms on her waist and head slightly cocked to the side, her whole body forming the Cyrillic letter "F" ("?") .

I wake up lazily from my snooze, feeling like Tom Sawyer, caught with his hand deep inside the jar of jam.

- What exactly do you want? Everything in here is great. Otherwise it wouldn't be here, now would it? - I finally avert my eyes from the TV. I know that more than anything else in the world she hates it when I don't look her in the eyes when we talk. I don't know why, though. This isn't much of a conversation, really. At least not yet.

- I know it's all great to you. I don't doubt that at all. But I want something that'll make me feel good too!

- Hold on. I` m asking you again: what would you like?

God knows why, but I'm actually starting to enjoy this senseless game with absolutely no purpose, apart from soothing some irrational inner tension.

I leaned forward, with my elbows on my knees, and my head in some sort of a big pearl-oyster formed by my hands.

- Uhh, I've no idea. -

She abandoned her mask, together with the nervousness, and cheerfully chirped:

- I've developed this problem recently... nothing really fascinates me.

I snorted and muttered to myself

- Tell me about it. -

She took no notice.

- Everything I read is kinda O.K., but it doesn't hold my attention. I just, sorta, like, read it. I can't seem to truly get into it... like I'd really wanna - she paused.

- The dream is tormenting me again. -

- Since when? You haven't mentioned it.

She lowered her head and swallowed the answer, as if it was the aftermath of emotions which were simmering all this time, even though I haven't noticed it before.

Aware that it was expected of me, I get up and give her a hug. I run my hand through her hair, whispering words that would, hopefully, calm her down.

She slowly pulls out of my embrace, leaving me confused, but then clarifies it all by turning around, so I could hug her from behind.

It is this particular pose in which the unusual closeness and positive energy spread out, as I've experienced many times before.

I lean my head on her shoulder, she seems to have calmed down a bit.

- Why didn't you tell me?

- Well, you know that I don't like to talk about that dream. I have a feeling like I'm gonna bring it to life, revive it, if I talk about it. Like Freddy Krueger. (Robert Englund as Frederick Charles Krueger a.k.a. Freddy Krueger).

She pauses, shuddering, for a moment, then continues. It's clear to me that she wasn't thinking of the "Nightmare on Elm Street" while getting the goosebumps.

- To revive, what a paradox that is - says Rebeka - when I'm always dead in that dream. That's theonly constant.

I squeezed her tighter, like a mother hugging a child terrified of monsters from the darkness.

I decide to confront her.

- In the dream, is everything the same as before?

- More or less. The scenery kinda changes occasionally, but the essence of it remains the same.

She has transformed faster than she ever before managed to do on the theater stage. I can't believe that only a moment ago we were picking books. I almost regretted those little mind-games that I put her through, although I do know that they have nothing to do with this at all .

- I'm lying in a coffin. Dead! - echoed in an almost synthetic voice of the possessed girl from the "Exorcist", or at least it appeared that way to me.

- I'm dead. I'm lying still. People I love are all standing by the coffin. You are there, and my grandpa, and... it's horrible.. Yeah, yeah... I see you, only I'm not looking out from the coffin, but sitting on a branch of some bare tree by the open grave, shooting the whole thing with my camera. -

She shook her head, sighing.

- I see my mother crying. I'm trying to reach you but, just like in every other dream, I can't. Actually, I wanna tell you that I'm fine, that I'm not in pain, although I am terrified -

She started sobbing, letting a tear roll down her cheek, causing an avalanche on the Earth's other hemisphere and then, suddenly, she quieted down.

- It's been going on for years, since I was a little girl. Only the members of procession change, adjusting to my current circle; my disposable-best-friends and serious-one-night-stand-loves. Whatever the picture is like, or it's frame, the essence - Myself - is broken.

Throughout this entire monologue she's been gazing at me, but only now she actually looked at me.

- Hmm... that's strange! - I said.

- I mean, as a screenplay, it's not really original, it's a typical scene. It's just that I've never heard of anyone dreaming of that.

Rebeka had this puzzled expression on her face:

- I don't understand, what are you trying to say?

- I'm saying that it's a well-known, common confession of people who experienced clinical death... with the addition of the light at the end of the tunnel, which they usually see.

- Ugh… well, then there's no problem, I am obviously dead. No need pondering about it any more -she tried to laugh, but immediately realized it's not gonna work. A vague expression was left to linger on her face.

Determined to put an end to these post-cathartic effects, I speak up with the sharp diction of a university professor:

- I have got something for you.

- What, a rifle and a silver bullet? - Seemed as if a mild hysteria was readable between the lines of her slightly inappropriate smile.

- Nooo..

- A wooden stake? - She persistently kept guessing, which I interpreted as a text-book example of post-traumatic shock.

- Ah fuckit, I've got the wooden stake, but you can't have it.

We both laughed, but this time there was no hysteria.

- A book you were looking for.