Najbolje knjige u 2018.

Goodreads kaže da sam ove godine pročitao 54 knjige, odnosno 14,978 strana. Najkraća je bila Memetova Oleanna a najduža ona sa sabranim Stivensonovim pričama (818 strana). Najpopularnija od njih na mreži je Lolita, a najmanje popularna Simenonova, verovatno jer je u pitanju domaće pa još zaboravljeno izdanje. Prošle godine je to bilo 72 knjige (19.631 strana), a pretprošle 78 knjiga i 23.651 strana. Što se mene tiče, ova godina je bila u znaku kratkih priča: objavio sam priču Tamo gde živi Sunce u antologiji Čuvari zlatnog runa 2,

 

Smrt je kliše u antologiji Krik 2



i priču Nevidljivi čovek u antologijama Najbolja kratka priča Pirota 2018,

 i Dostojno jest (o ovoj humanoj akciji pročitajte više ovde) 

i priču Sneško u 55-56. broju časopisa Buktinja. 

Dobio sam i svoju prvu nagradu za strip,

a i dalje smatram aktuelnim i Kameno jezero (koje je ove godine, zahvaljujući divnim čitaocima, dobilo veliki broj pozitivnih kritika)

 i Karton siti.

Odlične:

Sabrane priče I, Vladimir Nabokov

Pisao sam detaljnije ovde.

Wonder Valley, Ivy Pochoda

Sjajna knjiga, koja počinje tehnikom iz DeLilovog Podzemlja a pretvori se u nešto sasvim drugačije. Harizmatični vođa kulta, poneki zločin i sjajna proza.

Palata snova, Ismail Kadare

Ovoga pisaca sam ove godine otkrio i on je uspeo da mi promeni shvatanje „domaće“ scene. Šta ako postoji ministarstvo u kojem se tumače svi snovi podanika?

 

Cogan's Trade, George V. Higgins

Moguće je pisati o kriminalcima a da roman ne bude krimić, plus nenadmašni dijalozi.

Devil's Day, Andrew Michael Hurley

Nakon genijalnog prvenca bilo mi je nezamislivo da idući roman može biti i blizu njega, a jeste. I inspirisao me je da napišem jednu priču (neki kažu najbolju zasad.

 

The Siege, Ismail Kadare

Najbolji njegov koji sam dosad pročitao. Albansko utvrđenje pod opsadom Osmanlija.

The Remains of the Day, Kazuo Ishiguro

Ko bi rekao da priča o batleru i sluškinji može da bude i toliko dobra i toliko široka.

 

The Good Thief, Hannah Tinti

Dikensovski roman sjajnog stila.

 

Gentlemen of the Road, Michael Chabon

Jevreji s mačevima od dobitnika Pulicera.

Suttree, Cormac McCarthy

Cigletina prepuna lepih opisa i tužnih ljudi.

Pitanje Bruna, Aleksandar Hemon

Uživajte u slikama od reči, dovoljno je. Pisao sam ovde.

Prokleta avlija, Ivo Andrić

Ovoga puta sam uočio paralelu sa Srcem tame.

 

Lolita, Vladimir Nabokov

Već sam pisao o ovoj savršenoj knjizi.

 

Nowhere Man, Aleksandar Hemon

Rekoh gore.

 

The Sopranos (SM): Selected Scripts from Three Seasons

Škola pisanja TV scenarija.

Hangmen, Martin McDonagh

Od scenariste Tri bilborda, drama o dželatima nakon ukidanja smrtne kazne.

 

Glengarry Glen Ross, David Mamet

Sve tri ove Memetove drame su suvo zlato.

 

American Buffalo, David Mamet

Oleanna, David Mamet

A Prayer for Owen Meany, John Irving

Ovakvu kontrolu materijala trebalo bi da ima svaki pisac: kao da se sve stvarno desilo a on zna svaki detalj.

Rudyard Kipling's Tales of Horror and Fantasy, Rudyard Kipling

Pisao sam ovde.

The Strange Case of Dr. Jekyll and Mr. Hyde, Robert Louis Stevenson

Zanimljivo je da ovo čak nije ni najbolje što je Stivenson napisao, iako je novela bez grama sala.

 

Srce tame, Joseph Conrad

Ovoga puta u prevodu i svakako sam uvideo nešto novo.

So Many Doors, Oakley Hall

Pisao sam ovde.

The Complete Stories of Robert Louis Stevenson: Strange Case of Dr. Jekyll and Mr. Hyde and Nineteen Other Tales, Robert Louis Stevenson

Prva priča o Klubu samoubica bila mi je izvanredna, a ostale su još bolje.

Gotovo bez greške:

Roadside Picnic, Arkady Strugatsky

I dan-danas deluje moderno i u idejnom i u strukturalnom pogledu.

Solaris, Stanisław Lem

Tvrdi SF i poezija ujedno, nemoguće?

The Secret Agent, Joseph Conrad

Pedeset nijansi onoga što se može kazati očima.

General mrtve vojske, Ismail Kadare

Italijanski general sakuplja tela mrtvih vojnika u Albaniji po okončanom ratu.

Nineteen Seventy Seven (Red Riding, #2), David Peace

Pis u svom uobičajenom frenetičnom i zaraznom krimi prvom licu.

Doručak šampiona, Kurt Vonnegut

Šta se sve ozbiljno može reći na tako neozbiljan način.

 

Black Leopard, Red Wolf (The Dark Star Trilogy #1), Marlon James

Prvih 200 strana mi je najbolja knjiga ikad (naročito fentezi), ostalih 600 nije na tom nivou. Ali!

Dar kamena, Jim Crace

A koliko ste zapravo knjiga pročitali o neandertalcima? Ja sad dve. Pisao sam ovde.

 

A Gambler's Anatomy, Jonathan Lethem

Litem i dalje uspešno izbegava formule, čak i kad na tom putu malo zaluta.

Okretaj zavrtnja, Henry James

Pisao sam ovde.

 

A Good Man is Hard to Find and Other Stories, Flannery O'Connor

Sve njene priče kao da su deo velike južnjačke celine.

Blizanačka triologija, Ágota Kristóf

Pisao sam ovde.

Moglo je bolje:

 

Agamemnon's Daughter: A Novella and Stories, Ismail Kadare

Džejms Vud kaže da mu je ova omiljena; meni je zasad najslabija.

 

The Lathe of Heaven, Ursula K. Le Guin

U poređenju sa „one dve“ ne zadovoljava.

Whom the Gods Would Destroy, Brian Hodge

Zanimljivi momenti i klimava celina.

The Twenty Days of Turin, Giorgio De Maria

Genijalna premisa, čudna izvedba i moj prvi Italijan hororaš.

 

Smeh u tami, Vladimir Nabokov

Jedna od onih koje nisu baš genijalne.

 

The Beast in the Jungle and Other Stories, Henry James

Naučiš da ga voliš i kad ga ništa ne razumeš.

Stariji Feršo / Marija iz luke, Georges Simenon

Ima on mnogo boljih knjiga.

VALIS (VALIS Trilogy, #1), Philip K. Dick

Pisao sam ovde.

 

Prodor božanskog, Philip K. Dick

Ne mora da se čita:

Very Far Away from Anywhere Else, Ursula K. Le Guin

Zaboravljiva priča o odrastanju.

Death in the Andes, Mario Vargas Llosa

Ljosin krimić urušene strukture.

 

Gods of Howl Mountain, Taylor Brown

Tja.

Blackfish City, Sam J. Miller

Solidan početak i onda čista generika.

Cove, Cynan Jones

Zaboravljiva novela o... pecanju?

So Many Doors Oakley Hall

Oakley Hall je autor Warlocka, jednog od mojih omiljenih romana, koji je za mit o Vajatu Erpu učinio ono što je Andrić za naše epske junake u Putu Alije Đerzeleza.

So Many Doors je njegov prvenac koji je Hard Case Crime nedavno reizdao i sačuvao od zaborava. Premda je ovaj izdavač ustremljen isključivo na krimi romane -- za uvu knjigu su kazali da je najbolja koju su ikad publikovali -- So Many Doors nije krimić. Ili nije samo krimić. U pitanju je roman sastavljen iz 5 novela u trećem licu, različitih fokalizatora, a središte im je V, devojka čiji ćemo razvoj od krhkog devojčurka do fam-fatal sagledati kroz njihove oči i njihovu povezanost s njom, odnosno ono što je naposletku eskaliralo zločinom.

U pitanju je doba Velike depresije, nemaštine, slabo plaćenih šljakera i devojaka koje se na sve moguće načine dovijaju da sastave ovaj i idući mesec. Sjajno je što je ovo prvi roman koji sam ikad pročitao u kojem fam-fatal nije tek tako data, kao završena i "vanzemaljskog" porekla, nego neko kome su okolnosti pokrenule ono najdublje i inače verovatno i neslućeno žensko-demonsko.

Mizanscen ove knjige je noar, cigarete, zamračene prostorije, pa i fam-fatal, ali njegova suština je znatno dublja i prefinjenija, a stilski stoji ravnopravno sa bilo kojim velikanom.

Vladimir Nabokov Sabrane priče I

Vladimir Nabokov nije pisac za svakoga. Čak ni meni koji ga izrazito volim nisu svi njegovi romani podjednako dragi i ne samo to nego čak u nekima od njih ne mogu ni da prepoznam genijalnost uma koji je napisao Lolitu. Njegove priče su zato sjajno mesto da se, naročito ako ovog autora niste ranije čitali, upoznate sa svim onim što on ume.

Jako je teško reći šta to sve ove priče povezuje na takav način da se one čitaju poput kakvog romana, budući da su sve različite i po glasu, i po stilu, i po tematici, i po atmosferi, ali utisak je jednostavno takav.

Svakako se i ovde može izdvojiti nekolicina boljih priča, na stranu lični ukusi, no i s tim izdvajanjem gotovo da se štiklira 90% sadržaja. A čak i u onim retkim naslovima koji možda nisu u potpunosti po mojim željama nađe se makar neka tako upečatljiva i nesvakidašnja slika koja me natera da zastanem sa čitanjem i najpre je više puta detaljno izanaliziram, a onda sa žaljenjem konstantujem da ja to nikada neću umeti tako dobro.

Pa opet, dok je ovakvih pisaca i ne moram.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- citat -- čitaoci

Ovo je verovatno boljka svakog pisca početnika, pa ću poveden ovim citatom iz svog romana, reći nešto o tome. Početnik će se obavezno zapitati, Kako to da niko nije zainteresovan za ono što je u njemu nastajalo od rođenja a sad kad je porođeno svakako bi moralo da privuče pažnju svakoga ko uopšte ume da čita.

Realnost poručuje nešto sasvim drugo jer će čak i ljudi koji čitaju mnogo radije čitati bilo kojeg dokazanog i proverenog autora nego nedomišljene i nesigurne početničke korake. Što pre pisac raščisti sa tim, pre može sebi da kaže da je pisac. Jer se ne piše zbog publike, makar i te probne-rođačke, već zato što se oseća potreba da se nešto nezadrživo izbaci iz sebe.

Tom Perota Ostavljeni

Puno je romana o postapokalipsi, ali je malo onih sa ovako jednostavnom a efektnom premisom: šta bi se desilo da odjednom i bez ikakvog objašnjenja nestane nekoliko miliona ljudi?

Odnosno, kako bi se oni koji su ostali nosili s tim? Ima i ovde nihilističkih sekti koje propovedaju nestanak rase, i propovednika, i beba-mesija, i lutanja postapokaliptičnim pustošima, ali je sve to mnogo realističnije i drugačije nego u većini romana slične tematike (čak i u odnosu na Put Kormaka Makartija). Ostavljeni su prevashodno roman o ljudima na razne načine izgubljenim u psihičkim lomovima.

Roman je ekranizovan i Dejmon Lindelof (Lost) je zajedno s Perotom bio zadužen za adaptaciju knjige u HBO seriju. No valjalo bi reći da događaji iz knjige pokrivaju samo ono što je obrađeno u prvoj sezoni, dok je ostatak domaštan i nije ničime ni nagovešten u romanu.

Lično nisam bio toliki ljubitelj serije koliko većina drugih (i koliko romana), a razlog je najpre u tome što su naknadne sezone znatno uspešnije od prve, a one su, mada zaista valjano izvedene, nagovestile i trend psihodelije koji mi nije nimalo drag.

Svakako pročitajte i knjigu i pogledajte seriju jer su u oba slučaja u pitanju nesvakidašnja dela, a samo je pitanje ukusa i senzibiliteta šta će vam se više dopasti.

Knjigu sam čitao na engleskom čim je najavljena serija, tako da ne mogu da svedočim o kvalitetu prevoda, ali budući da Dereta u poslednje vreme jako vodi računa o tome, ne sumnjam da je na nivou.

Henri Džejms Okretaj zavrtnja

Bilo da je u pitanju priča o ludilu ili o natprirodnim zbivanjima, ova novela Henrija Džejmsa spada i među najpoznatije novele ovog autora i među najpoznatije priče o duhovima svih vremena.

Džejms kao jedan od najvećih stilista svih vremena ovo pitanje potpuno obesmišljava jer, kako neko reče, priča ovako izgleda: lepe reči, lepe reči, lepe reči, pojavi se duh, lepe reči, lepe reči, lepe reči, pojavi se duh. I to nije daleko od istine, ali isto tako to ne bi trebalo da ijednog ljubitelje dobre proze i razočara i obeshrabri.

Lično je jednom posmatram na prvi, drugi put na potonji način, a svejedno uvek uživam u magiji unutrašnjih monologa koji proniču u suštinu ljudske duše.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- citat -- nestrpljivi kursor

Otkad su nastali prvi softveri za pisanje pa do danas, taj nestrpljivi kursor koji čeka nastavak pisanja i frustrira i podstiče. Ne jednom sam napisao sledeću reč te zatim i rečenicu kako bih otklonio njegovo dosadno prisustvo. A kad dođem do kraja a on i dalje treperi, slatko se nasmejem svojoj maloj pobedi nad nerazumnim programom.

Agota Kristof Blizanačka trilogija

Da li postoji neko ko prvi put nije pomislio da je u pitanju pogrešno napisano ime Agate Kristi?

Ova spisateljica mađarskog porekla koja se odrekla svog jezika zarad usvojenog francuskog nema nikakve veze s pomenutom bakom od krimića. Blizanačka trilogija je, na prvu, ratni roman smešten u neimenovni grad na granici neimenovane zemlje.

U središtu sva tri dela su sudbine dvojice blizanaca, koje se neprekidno menjaju. Trilogija je zbog toga mnogo više od ratnog romana zapravo roman ličnosti ili, još tačnije, roman identiteta, odnosno potrage za njim: sve se ovo nakon prvog dela mnogo više pretvori u nekakav predložak za film Dejvida Linča nego u bilo koji znani ratni roman.

Agota piše redukovanim jezikom kao, naprimer, Kormak Makarti ali bez poetizacije. Ima u njenom delu mnogo toga jakog i precizno izdvojenog iz života, ali što se tiče celine, čini se da se malo na tom putu izgubila ili da taj put nije unapred dovoljno isplanirala.

Korto Malteze

Korto Malteze je poslednji romantičarski junak, moreplovac, lutalica, istodobno i plemenita duša i antiheroj.

Hugo Prat je mnogo od svog neizmernog znanja i iskustva utkao u ovaj lik koji, kako kaže Umberto Eko u predgovoru, čak i liči na njega. Odnosno sa godinama je sve više počinjao da liči na njega.

Priče su prepune pustolovina, potraga za blagom, upadanja i uplitanja u razne ratne sukobe, koincidencija -- očito, namernih -- je koliko i u kakvom pikarskom romanu.

Upoznajte se, ako već niste, sa ovim svojim novim prijateljem koji će vas rado povesti u neku novu avanturu.

Željko Obrenović Kameno jezero, citat

Šta mislite o autobigrafskim romanima i da li oni imaju pravo da se zovu romanima?

Mnogima će smesta u glavi odzvoniti -- Bukovski. Ali da li je i Konrad imao isti iako neizmerno literarniji pristup?

Večita je polemika da li i koliko autor sebe treba da unese u književno delo. Verovatno i jedni i drugi ekstremisti greše jer s jedne strane književnost nije bez razloga fikcija, a sa druge sve što autor piše,  bilo to lično proživljeno ili ne, svakako se opet na neki način prelama kroz njega i njegovo iskustvo, i životno i čitalačko.

Zacelo je mnogo dela gde je teško razdvojiti pisca od naratora, neka su uspešnija od drugih, ali samo pravi majstori su uspevali da izvedu onaj vrhunski trik: da čitalac za sve što je izmišljeno pomisli da je stvarno i obrnuto.

Ja sam se ovim očekivanjima svesno poigrao u Kamenom jezeru na neki metanarativni način i mnogi su mi čitaoci rekli da veruju da je u njemu jako puno autobiografskog dok ja ne bih rekao da ga je više nego u bilo čemu drugome što sam ikada napisao. Svakako je bilo zanimljivo igrati na tu kartu i svesno manipulisati logičnim očekivanjima. 

Kipling Tales of Horror and Fantasy

Nil Gejmen je pisao predgovor, Stiv Džons pogovor, a između je 800 strana fenomenalnih priča. Između ostalog, tu je Čovek koji je hteo da bude kralj, po kojoj je snimljen istoimeni film Džona Hjustona, sa Šonom Konerijem u glavnoj ulozi. Ne očekujte Knjigu o džungli, ovde će vam se predstaviti jedan potpuno drugačiji Kipling. Čak i one priče, nastale u kanonu viktorijanskog slova, osvežene su makar poentom. Prava poslastica za svakog ljubitelja kratke forme i svakako knjiga koju vredi imati i često jos se vraćati.

Džim Krejs Dar kamena

Džim Krejs piše drugačije od svih. Stil mu je prvoklasan a opet rečenica nikad prekomplikovana. Teme su takođe nesvakidašnje, od prave priče o Isusu, u Karantinu, preko izmišljenih kontinenata, do kamenog doba u Daru kamena. Nijedna od njih ne prelazi 200 strana, čak ni potonja, koju sam nedavno pročitao. Jedino što bih mogao zameriti toj bitnoj priči o susretu prošlosti (kamenog doba) sa onim što dolazi (bronzano doba) je isuviše moderno pisanje za jednu tako drevno priču. Ali to je verovatno samo moj stav o tome kako bi je trebalo obraditi. Uverite se sami koliko se ništa nije promenilo i koliko nam je i danas blizak a mrzak susret s promenama.

Filip K. Dik Valis

I pored toga što se u ovom romanu Dik često poziva na raznorazne prethodnike, on piše kao da niko pre njega nije postojao i kao da upravo sam izmišlja pisanje. Valis je i roman, i rasprava s velikim religijama, i uspostavljanje sopstvene religije. Valis je i autobigrafija, makar nekim svojim delom, jer u nju prodiru lični delovi, u prvom licu, a Dik neretko komentariše ili citira i svoja dela. Sveukupno ovo je neizrecivo bitan roman (ako je roman) i čitati ga je prevashodno zbunjujuće koliko i opčinjavajuće iskustvo.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- prikaz -- Popaj -- Goodreads

Roman nema praznog hoda, nema nijedne suvišne rečenice, suvišnog opisa. Sve je odlično ukomponovano. Svi likovi su detaljno i pažljivo oblikovani. Dijalozi su potpuno realni i odgovaraju likovima koji ih vode. Priča je uzbudljiva i nepredvidljiva do samog kraja. 

Od prve stranice čitalac upada u priču, u njenu čudovišnu atmosferu i ostaje u njoj do kraja. To je ono što je mene u startu kupilo. Na momente sam se smejao, na momente ježio, na momente jedio prepoznajući našu svakodnevnicu. Uživao sam do samog kraja koji je začas doleteo. 

Iznad svega, bilo mi je iznenađujuće da je roman napisao domaći autor, i to tako mlad. Izvrsno delo. U rangu sa najboljim svetskim delima toga žanra.

Kameno jezero – Željko Obrenović – recenzija – Ana Zlatkov – Delfi kutak

Danas imamo toliko različitih pisaca i žanrova da se može naći roman za svačiji ukus. Meni se to baš i ne dopada jer tako strada kvalitet. A i nisam ljubitelj svih žanrova i moram priznati da trilere ne volim. Knjigu sam kupila na osnovu prikaza u Delfi kutku i... otkrila blago.

Kameno jezero me je oduševilo. Ne samo zato što je napisano tako promišljeno, pametno i kreativno, već zato što nas uvuče u priču gotovo neprimetno i zavodi svakom sledećom stranom i neobičnom atmosferom. Od prve strane sam bila tamo.

Autor je vrstan pisac i veoma maštovit, a njegovo građenje priče je vrhunsko. Iščekivanja čitaoca su sve veća i zaplet se komplikuje na takav način da nije providan i predvidljiv. Do samog kraja niste načisto šta se sve dešava i drži vam pažnju, pa imamo onu situaciju koju svi volimo, ali je nemamo tako često pa je vrednija – kada želite da znate šta se sve desilo ali ne i da se priča završi.

Meni se čini da mi ovde imamo pisca svestskog kalibra koji zaslužuje OGROMNU reklamu u svim našim medijima, knjižarama i preporuku da se što više kupuje i poklanja.

Željko Obrenović, hvala ti što si tako dobar pisac i što postavljaš i pomeraš standarde visoko. Ti naravno znaš cenu toga. Oni koji možda i ne znaju mogu deo odgovora, pored sjajnog zapleta u urušenoj i moralno osakaćenoj zemlji, naći u Kamenom jezeru.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- recenzija -- Nikolina Samadržić -- Delfi kutak

Glavnom junaku našeg romana, koji se bavi pisanjem, prijatelj Damir nudi ugovor da napiše scenario za film, i to za strano tržište. Pod uslovom da ode da piše u blizini Kamenog jezera. Tamo će ga čekati devojka po imenu Una, u čijoj vikendici će moći da odsedne i na miru piše. A ona će mu pomagati i baviti se prevodom.

Ali, uvek postoji ono ali, ima nešto mistično u vezi s tim jezerom. Ko god se tamo okupa, udavi se. I tela nikad ne pronađu. Šta to u stvari čini jezero tako neobičnim? I iz kog razloga je to malo mesto tako pusto? Hoće li naš pisac uspeti da završi scenario do kraja? I šta ga sve čeka na tom naizgled mirnom mestu?

Kratka poglavlja. Nema mnogo likova. Nikad o tome nisam razmišljala, ali definitivno mi se sviđa. Možeš da se posvetiš svakom liku, kroz ceo roman malo po malo otkrivamo osobine svakoga od njih. Izdaja, razočaranje, strah, borba za život. I još mnogo toga sa čim se ovde susrećemo.

Početak je tako lagan, pitak, ma to klizi, teče, naprosto zaboraviš kako si pročitao da je triler, da se ljudi dave u jezeru. Opustiš se skroz. A onda onako neprimetno tok se menja, kreće akcija. Odjednom se lepo zakuva. Pa ne smem sa kreveta mrdnuti, sve se nešto okrećem. Još ja pametnica našla da čitam u gluvo doba, a ono mrtva tišina u sobi.

A kraj?

E, nije mi se svideo kraj. Nije da je nedovršen, dovršen je! Ali želim još! Ne želim da se rastanem sa likovima! Daj mi još Une, još Suzane, još njega, tog bezimenog Pisca, ma još i tog jezera jezivog. Bože, koliko sam se primila na knjigu, ne mogu racionalno da opišem ovu završnicu. Previše me je uvuklo da bi se tako brzo završilo. Pročitah za dan. A želim još!

Znači, zamerka, roman je trebalo da bude deblji! Šalim se, naravno, onda ne bih imala ovaj osećaj koji imam trenutno. A to je, između ostalog, da ne mogu da prestanem da razmišljam o romanu. I nekako sam, zato što smo se u kutku družili i pričali sa Željkom, zamislila ovo delo kao njegovo autobiografsko i da je taj Pisac zapravo on. I to me je nekako još više zbližilo sa knjigom.

Da čujem vas koji ste čitali šta kažete, a vi koji niste obavezno se upustite u ovu pustolovinu. Neće vam jezero ništa. Ljudi su zli, a ne jezera.

„Strašno je kad ti neko zađe u privatnost. Tamo gde bi trebalo da si bezbedan.”

„U pravoj literaturi pobeđuju sivi likovi. Likovi s milion mana, ali koji ti iz nekog razloga prirastu za srce. Takvi kao što sam ja. A ovo je moj život. Moj roman. Moja pravila.”