Friday, October 26, 2018

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- recenzija -- Nikolina Samadržić -- Delfi kutak


Glavnom junaku našeg romana, koji se bavi pisanjem, prijatelj Damir nudi ugovor da napiše scenario za film, i to za strano tržište. Pod uslovom da ode da piše u blizini Kamenog jezera. Tamo će ga čekati devojka po imenu Una, u čijoj vikendici će moći da odsedne i na miru piše. A ona će mu pomagati i baviti se prevodom.

Ali, uvek postoji ono ali, ima nešto mistično u vezi s tim jezerom. Ko god se tamo okupa, udavi se. I tela nikad ne pronađu. Šta to u stvari čini jezero tako neobičnim? I iz kog razloga je to malo mesto tako pusto? Hoće li naš pisac uspeti da završi scenario do kraja? I šta ga sve čeka na tom naizgled mirnom mestu?

Kratka poglavlja. Nema mnogo likova. Nikad o tome nisam razmišljala, ali definitivno mi se sviđa. Možeš da se posvetiš svakom liku, kroz ceo roman malo po malo otkrivamo osobine svakoga od njih. Izdaja, razočaranje, strah, borba za život. I još mnogo toga sa čim se ovde susrećemo.

Početak je tako lagan, pitak, ma to klizi, teče, naprosto zaboraviš kako si pročitao da je triler, da se ljudi dave u jezeru. Opustiš se skroz. A onda onako neprimetno tok se menja, kreće akcija. Odjednom se lepo zakuva. Pa ne smem sa kreveta mrdnuti, sve se nešto okrećem. Još ja pametnica našla da čitam u gluvo doba, a ono mrtva tišina u sobi.

A kraj?

E, nije mi se svideo kraj. Nije da je nedovršen, dovršen je! Ali želim još! Ne želim da se rastanem sa likovima! Daj mi još Une, još Suzane, još njega, tog bezimenog Pisca, ma još i tog jezera jezivog. Bože, koliko sam se primila na knjigu, ne mogu racionalno da opišem ovu završnicu. Previše me je uvuklo da bi se tako brzo završilo. Pročitah za dan. A želim još!

Znači, zamerka, roman je trebalo da bude deblji! Šalim se, naravno, onda ne bih imala ovaj osećaj koji imam trenutno. A to je, između ostalog, da ne mogu da prestanem da razmišljam o romanu. I nekako sam, zato što smo se u kutku družili i pričali sa Željkom, zamislila ovo delo kao njegovo autobiografsko i da je taj Pisac zapravo on. I to me je nekako još više zbližilo sa knjigom.

Da čujem vas koji ste čitali šta kažete, a vi koji niste obavezno se upustite u ovu pustolovinu. Neće vam jezero ništa. Ljudi su zli, a ne jezera.

Strašno je kad ti neko zađe u privatnost. Tamo gde bi trebalo da si bezbedan.”

U pravoj literaturi pobeđuju sivi likovi. Likovi s milion mana, ali koji ti iz nekog razloga prirastu za srce. Takvi kao što sam ja. A ovo je moj život. Moj roman. Moja pravila.


No comments:

Post a Comment

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...