Željko Obrenović: Talog (Trablmejker intervju)

Trablmejker intervju

"Talog je priča o generaciji koja je prošla svašta, videla svašta i gotovo da ništa ne može da je iznenadi, ali je realnost svakodnevno demantuje."

*Kako bi ukratko opisao publici tvoj novi roman?

Talog je roman o istrazi i osveti, o beogradskim ulicama, mračnim lokalima, dilerima i mraku koji nas okružuje a koji možda ni ne primećujemo. Talog je roman koji, što je retko u srpskoj književnosti, za protagonistkinju ima devojku i pisan je u prvom licu, što je još ređe. A pri tom, ta protagonistkinja je u isto vreme i jaka i gotovo uništena autodestrukcijom.  Talog poseduje filmsku prohodnost i slikovitost i priča priču bez previše skretanja. A opet ima dovoljno poezije u sebi da mu udahne dušu. Talog je priča o generaciji koja je prošla svašta, videla svašta i gotovo da ništa ne može da je iznenadi, ali je realnost svakodnevno demantuje.

*Da li je ovaj roman namenjen istom tipu publike kao i Srpski psiho ili si odlučio da kreneš nešto drugačijim stopama?

Na publiku ne gledam kao na fanove ovoga ili onoga romana, ovoga ili onoga žanra, već kao na publiku dobrog štiva. Tako da je Talog svakako za sve ljubitelje Srpskog psiha, ali i za sve druge. Mislim da će se u odnosu na Srpskog psiha videti veća zrelost, jer je, ako ništa drugo, od tog romana prošlo nekoliko godina i bilo bi apsurdno da se od jednog autora očekuje da stagnira. S druge strane, ako je Srpski psiho bio dekostrukcija žanra, onda je Talog sastavljanje polomljenih delova natrag.

*Za ljude koji nisu imali prilike da te čitaju do sada: O čemu piše Željko Obrenović?

Verujem da pišem zanimljive priče. Bez obzira na žanr. Iskreno, retko uopšte razmišljam kom žanru će pripadati nešto što ću da napišem. Gledam da priča bude zanimljiva, da likovi budu jaki, a ostalo će samo po sebi doći. Napisao sam recimo Devicu – priča koju sam u cilju ekperimenta kačio u delovima na internetu – koja se ne može svrstati ni u jedan određeni žanr, a opet svako će možda imati svoje viđenje ove trvrdnje. S druge strane, napisao sam Muzej đubreta, koji će neko tumačiti kao intimnu priču čistog mejnstrima, dok će neko prepoznati i postapoklitičnu priču. Ili najsvežija priča Karton siti, koja se sa jedne strane bavi aktualnim događajima u našoj zemlji, a sa druge strane je neka vrsta antiutopije.

*Kako izgleda jedan radni dan mladog pisca u Srbiji?

Gledam da pišem svaki dan i da pišem koliko mogu. Shvatio sam da je to najbolji princip, jer tako planiraš pomalo unapred  i svakog dana daš svoj maksimum. Naravno, kad je roman gotov, sledi jedno šezdeset-sedamdeset novim ispisivanja, kad to tek poprimi svoj obris. Osim pisanja, trudim se da što više čitam, gledam filmove, serije… A tu su i svakodnevne obaveze.

*U koje doba dana si najproduktivniji i najkreativniji?

Rano jutro. Što ranije, to bolje. Kad završim sa pisanjem, dan još nije ni počeo i nemam utisak da sam izgubio vreme, a mozak mi tad najbolje funkcioniše i prija mi tišina jutra.

*Knjiga i/ili pisac koji su najviše uticali na tebe?

Mnogo je toga. Ali, recimo, Američki tabloid Džejmsa Elroja, Jevrejska policijska stanica Majkla Šejbona, Nema zemlje za starce Kormaka Makarija. Čitam knjge u originalu, tako da su mi vrata svetske literature širom otvorena, ali bez obzira na sve što pročitam, ove tri knjige obnovim svaki čas.

*Preporuči knjigu čitaocima Trablmejkera ("Talog" ćemo im mi preporučiti).

Preporučujem Alive in Necropolis Daga Dorsta, o kom sam pisao na blogu i sa kojim sam napravio intervju. Sjajan pisac od kog možemo puno da očekujemo.

Željko Obrenović: Talog (odlomak)

Čim su dileri nestali – Zombi pomahnitalo sikćući, Bibop nezadovoljno vrteći glavom i Ćomi u pokušaju da se ne skljoka niz stepenice – zalupila sam vrata, zavrtela ključ, navukla rezu. Da sam mogla i ormar bih nagurala. Skliznula sam leđima niz vrata. Tek tad je smeh nestao, a javio se strah. Puzeći, dovukla sam se do telefona i nervoznim prstima nekako ubola Borkov broj. Ni sama ne znam šta sam mu rekla, šta sam želela da kažem, šta mi se prevaljivalo preko usana i kako je zvučalo. Mora da sam makar urlikom izbacila iz sebe to što sam osećala.

Borko je trenutno živeo u Krunskoj. Nije mu trebalo puno do mene. Nisam znala šta ću sa sobom, pa sam uletela pod tuš. Trljala sam kožu sve dok nije pocrvenela, ne bih li sprala smrad prljavog dilera. Iz minuta u minut prolazila sam kroz razne faze: nalet plača, crne suze od razmazane maskare lile su mi niz obraze, grcala sam, tresla se od straha. Tek kad je sve prošlo, bila sam svesna šta se dogodilo. Šta je moglo da se dogodi! Možda je zaista jedino što ću istragom postići da se sjebem do kraja?

Obrisala sam suze i nalila čašu vodke. Izvrnula sam fioku i iskopala tablu bromazepama. Strpala sam dva u usta i zalila alkoholom. Natočila sam novu čašu. I dalje sam se tresla. Zašto Borka još nema? Koliko mu treba do mene? Da nije naleteo na njih! Sad će, ponavljala sam. Otišli su, neće se vratiti! Ne smeš da dopustiš da te sjebu. Ne smeš! Iskuliraj. Iskapila sam čašu. Setila sam se izraza na Zombijevom licu i nalet histeričnog smeha ponovo je navalio. Bila sam prljava, ali neuprljana. Impotentni peder!

Ponovo sam se stresla. Malopre samo što me nisu silovali! Da li je normalno da se ovako ponašam? Čemu se smejem? Treba da se smeješ! Moraš da se smeješ! Smej se! Ako sad padneš, nikad se više nećeš dići. Nećeš osvetiti Andreja!

Otvorila sam zamrzivač i istresla pregršt kocki leda. Umotala sam ih u peškir i prislonila pod oči. Led je pržio kožu. Lice je bilo vrelo od suza. U stanu je bilo pakleno. Trljala sam smotuljak preko lica, od oka do oka. Ne sme da se pozna da sam plakala! Ne sme!

Sela sam pred ogledalo i otvorila kutijicu sa šminkom. Ne smem da dozvolim da me Borko vidi ovakvu. Napraviće sranje ako mu kažem. Gledaće me drugačije ako mu kažem. Gledala sam odraz i ponavljala: Ništa se nije desilo. Ništa! Borko samo što nije stigao. Ništa se nije dogodilo!

Suvim krajem peškira obrisala sam vlažne, već ledene obraze. Lice mi je trnulo. Tresući se, natapkala sam četkicu u korektor i utrljala ga preko podočnjaka. Preko sam nanela debeo sloj neprimetnog pudera. Crveni ruž da skrene pažnju sa očiju.

Sad ćeš da vidiš koga pljuješ!

Umukni!

Žilava mala!

Odjebi! Odjebi! Odjebi!

Videćeš ti kad se vratim.

Šta? Šta ću videti? Opet ti se neće dići. Drogirana majmunčino, nikad ti se neće dići!

Je l’ tako? E pa, videćemo. Ako treba, tu je vijagra. Ipak ću te jebati ružno.

Ni vijagra ti, bre, neće pomoći. Impotentan si!

Shvatila sam da sam u ritama odeće koju je Zombi iscepao. Bromazepam je počinjao da deluje. Frenetično sam kopala po ormaru, bacala garderobu preko ramena. Šta bi to žrtva silovanja trebalo da obuče!? Odmahnula sam glavom. Nalila sam duplu vodku i sručila je u cugu.

Oglasilo se zvono. Olakšanje. Pošla sam da otvorim vrata. Namakla sam osmeh koji ovog puta nije bio lažan, ni histeričan. Zbog vodke i bromazepama, osećala sam se smireno. U sledećem trenutku oblio me je nalet panike. Šta ako su se vratili? Šta ako je Zombi shvatio da je ostavio svedoka impotencije. Ili je Bibop odlučio da se vrati i iskoristi priliku? Šta ako je Zombi maločas bio tako zbunjen da nije znao kako da postupi? Šta ako je ponovo tu da ostvari pretnju i prosvira mi lobanju?

Sa druge strane vrata začuo se Borkov glas i razrešio me dilema: „Jovana, ja sam. Jesi dobro?“

Sklopila sam oči i, pre nego što ću otvoriti vrata, duboko udahnula. Samo pomisli kako bi se osećala da te je silovao. Teglila bi posledice do kraja života. Nikad ne bi sprala njegov jebeni smrad. Kada je to prošlo, možeš bilo šta.

Otvorila sam  vrata i bacila se Borku u zagrljaj. Čvrsto me je stegao, pokušavajući da me umiri.

„Šta se desilo?“, upita on. „Drhtiš.“

Nisam imala nameru da se tu zadržavamo. „Ajmo napolje“, rekoh. „Ne mogu da budem ovde.“

Klimnuo je glavom, gledajući me zbunjeno. „Kako kažeš.“

Dok smo stigli do Terazija, bila sam još pribranija. Sa Borkom sam se osećala sigurnije. I dalje mu nisam govorila šta se desilo. Šta da mu kažem? Igrali smo se detektiva i ja umalo nisam silovana. Imala sam trag za koji sam se nadala da će me odvesti do Andrejevih ubica. Ali, čak i da sam nogom stajala na grlu Andrejevog ubice, šta bi to promenilo? Bila sam sjebana, bila sam sama. Želela sam da pobegnem iz oskrnavljenog stana, od mrlje na podu i utvara koje su me progonile.

Prošli smo kraj Terazijske česme. Lavovi izvajani u kamenu, razjapljenih čeljusti, zverali su u nas. Nekad se na ovom mestu nalazila kula na koju su Turci izvodili vodu. Ničeg više nije bilo. Čak i česma, koja kao da je oduvek tu, nakon prve rekonstrukcije provela je više od šezdeset godina na Topčideru. Sve što vidimo samo je privid stalnosti pred neumoljivim vremenom.

Jovana, ne razmišljaj o jebenoj česmi! Usredsredi se! Reci Borku šta se desilo!

Ne mogu da mu kažem.

Ne možeš da mu kažeš!?

Ne mogu!

Zašto ne možeš?

Osećam se krivom.

Kriva si što su hteli da te siluju!?

Ne... Da. Ne mogu da objasnim. Osećam se krivom.

Reci mu!

Pusti me na miru!

Napolju je i dalje bilo sparno, nisam obraćala pažnju na to. Vodka i bromazepami radili su posao. Kao na dnu mora.

„Laki?“, rekoh.

Borko je slegnuo ramenima.

Laki je bio kafana našeg društva, rupa u Makedonskoj. Iako smo tamo svakodnevno ispijali kafe, Laki je pre svega imao tradiciju šteka za nevolje. Tu mi je Vesna saopštila da ide na operaciju mioma, tu smo Andrej i ja okupili sve kad sam zatrudnela. Pa sva cimanja sa matorcima, odluke o faksu...

Laki je na sreću bio gotovo prazan. Borko je otišao do šanka, uzeo nam pljuge i dva piva. Pripalila sam cigaretu i sahranila pivo u tri cuga. Otišla sam do šanka i uzela još dva piva i dve tekile, nisam nameravala da stanem. Na „dnu mora“ bilo je OK.

„Ej, uspori malo“, reče Borko gledajući turu koju sam donela. „Razvalićaš se.“

Eksirala sam tekilu, zagrizla limun i zalila je pivom. „Ništa ti ne brini“, rekoh stresavši se. Toplina mi se spustila niz dušnik do stomaka, pa ponovo pošla nagore.

„’Oćeš sad da mi kažeš šta je bilo?“, reče Borko.

Oborila sam pogled. „Bila sam do Rade.“

„I to te tol’ko iscimalo?“

„Našla sam neko ime što je Andrej zapisao. Nije mi poznato. Veljko Kovačević?“

„I to te tol’ko iscimalo?“, reče Borko sumnjičavo.

„Nije to.“

Raširio je ruke. „Šta onda?“

„Nije bitno.“

„Naravno da je bitno! Znaš kako si zvučala preko telefona?“

Pripalila sam cigaretu. „Donesi mi pivo.“

„Imaš pivo.“

„Novo pivo.“

Zavrteo je glavom i otišao do šanka. Mahnuo je konobarici, ona je klimnula glavom i dala mu dva piva. Borko se vratio do stola, spustio jedno pivo preda me i potegao drugo.

„Kako si rekla“, reče on. „Veljko šta?“

„Kovačević.“

„Nikad čuo.“ Namrštio se. „Gde si našla ime?“

„Znaš kako je Andrej stalno žvrljao imena po časopisima. Adrese i to?“

„Neee?“

„Nebitno. Stalno je to radio. Tako sam našla i ovo ime, sa adresom. Rada kaže da je poslednji put doneo neki fajl, da je čitavu noć čitao...“

„Veljko Kovačević“, ponovi Borko zamišljeno.

Gledala sam ga kroz dim cigarete. Iako sam se lakše odnosila prema onom što se dogodilo u stanu, nisam nešto tako traumatično mogla da smetnem sa uma. I dalje nisam znala šta da mu kažem. Znala sam da ga ne mogu izvrdati. Ali, nekako, ne umem to da objasnim, bilo me je sramota. Iako sam znala da nisam kriva, osećala sam krivicu i to me je ubijalo. Nategnula sam pivo.

„Pod hitno moramo da menjamo kafanu.“

Borko me je zabezeknuto pogledao. „Kafanu!?“

„Odemo lepo na neki splav, k’o svi ti seljaci. Skačemo, pevamo, boli nas dupe. Kako bi’ volela da sam tako šupljoglava, da me ništa ne dotiče...“

„Splav!?“, ponovi Borko.

„Jebote, koji ti je više sa tim ponavljanjem? Kafana. Kafana. Splav. Splav.“

„Pa ne, samo ne mogu da verujem šta pričaš. Jebote, znaš kako izgledaš? K’o da si na ivici nervnog sloma.“

„A ni na splavu nije bezbedno. Znaš da neko svaki čas upadne u vodu.“

„Jovana, reci mi šta je bilo?“

„Jedino neki čamac, pa da odem u tri lepe i da me niko više ne vidi!“

„I tamo mogu da te pojedu jebene ajkule!“, prasnu Borko. „Nigde nije bezbedno. Reci mi šta je bilo?“

Uvukla sam dim. „Ćomi me posetio. Sa Zombijem.“

Udario je šakama po stolu i skočio. „Molim!?“

„Čekali su me ispred zgrade“, slagah.

„Da!?“

„Ništa, pretili su mi da prekinem sa ovim. Da više ne tražim Ćomija.“

Borko je udario pesnicom po stolu. „Jebaću mu mater!“

„Da, kad ga nađeš.“

„Ma na’ću ga. Prevrnuću grad.“

„Polako. Smiri se. Evo i ja sam mirna. Nema gde da pobegne.“

 Borko je sedeo i vrteo glavom. Ja sam zurila preda se. Bez gledanja sam napipala cigarete na stočiću. Upaljač je prihvatio tek nakon trećeg klika. Prepolovila sam cigaretu u jednom cugu. 

Najbolje knjige u 2012. (treći kvartal)

Tom Perota: The Leftovers

Čim sam video da HBO najavljuje seriju po knjizi The Leftovers i da će Dejmon Lindelof biti za kormilom, morao sam da pročitam sinopsis, a onda i roman.

Sinopsisu se ne može odoleti: Milioni ljudi širom sveta u jednom trenutku naprosto nestanu. Niko ne zna zašto, kako i gde. Roman The Leftovers se bavi ljudima koji su ostali i načinima na koje se oni nose sa Iznenadnim odlaskom.

Daglas Vinter: Run

Run je roman koji bih voleo da sam napisao. Negde na pola puta između Elroja i Shielda. Naslov je tolikoznačan da je besmisleno ulaziti u to. Stil pisanja je paklen. Bez pravila.

A tema?

Preprodavci oružja i run koji je pošao po zlu.

Den Simons: Hyperion

Napokon sam uhvatio vremena da pročitam ovaj kultni Simonsov roman. Po meni više funkcioniše kao ulančana zbrirka priča (i to ne baš dobro ulančana, pomalo veštački).

Neke od tih novela u Hyperionu su nesumnjivo genijalne.

Džejms Elroj: Blood’s a Rover

Blood’s a Rover je završni deo Elrojeve trilogije koja se bavi američkom istorijom kroz prizmu kriminala. Kako Stiven King reče, trebalo bi barem tridesetak stranica da se prepriča o čemu se tu radi i opet se ne bi obuhvatilo ni blizu sve.

Elrojeva proza je ubitačna.

Blood’s a Rover pripada poznoj fazi i mojoj omiljenoj.

Majkl Šejbon: The Amazing Adventures of Kavalier & Clay

The Amazing Adventures of Kavalier & Clay je roman koji sam čuvao za crne dane kad ništa drugo ne bude imalo da se čita. Savršen fanovski roman o dvojici jevrejskih dečaka koji stvaraju istoriju stripa u ratno vreme. Istina, draža mi je prva polovina knjige nego doba zrelosti, ali ne znači da je druga polovina slabija, samo drugačija. The Amazing Adventures of Kavalier & Clay je obavezna literatura za sve koji vole romane sa slikama.

Dejvid Sajmon: The Wire

Dejvid Sajmon je odlučio da provede godinu dana sa detektivima baltimorskog odeljenja za ubistva. Kao rezultat dobili smo knjigu Homicide: A Year on the Killing Streets. Međutim, teško da je i sam Sajmon slutio da će ovom knjigom promeniti ne istoriju novinarstva, nego istoriju TV serija. Nije prošlo puno, a nastala je istoimena serija. Religiozno smo pratili i uživali u realističnom svetu detektiva koji su za razliku od onih na koje smo navikli u holivudskim filmovima – nesavršeni. Poročni su na razne načine, preispituju svoju seksualnost, žrtve su seksizma... ali svi od reda su kao neko koga jako jako dobro poznajemo i kad se serija okonča, nedostaju nam kao prijatelji sa kojima iz nekog razloga iznenada prekinemo kontakt.

Ipak, uloga Dejvida Sajmona u nastanku ove serije bila je u najmanju ruku ograničena i može se čak reći da on nije bio u potpunosti zadovoljan kako su likovi koje je godinu dana upoznavao i posmatrao pretočeni u fikciju na TV-u. Možda su ga baš to nepotpuno zadovoljstvo kao i iskustvo koje je stekao tokom pisanja epizode Homicide naterali da se dublje infiltrira u svet i format moderne TV serije. I sve ono što je nakon toga stvorio su prava mala remek-dela.

Zajedno sa Edom Burnsom (jednim od detektiva koje je upoznao tokom pisanja knjige Homicide: A Year on the Killing Streets) Sajmon najpre kreira The Corner, poludokumentarnu seriju koja se bavi dilerima i čije istraživanje će mu višestruko pomoći tokom stvaranja krune njegove karijere a i TV serija uopšte. Reč je, naravno, o The Wire.  

Iako se može svrstati u krimi žanr, The Wire je mnogo više od toga. Ona je i drama i tragedija i politička serija i intimna serija. Svaka sezona ima različito težište: trgovina drogom, brodogradilište i luka, gradska vlast i birokratija, školski sistem i štampani mediji. Glavnog lika nema, iako su neki tu kroz svih pet sezona. Desiće se da likovi čitavu sezonu nestanu sa pozornice, pa se ponovo vrate. Kao i u životu. Ponekad će nam biti žao što se scenaristi još malo ne skoncentrišu na nekoga ko nam je prirastao srcu. Ali The Wire se ne dodvorava gledaocima. Takođe, glavno oružje većine TV serija tzv. klifhenger – dramaturška udica na kraju epizode koja će vas naterati da pogledate sledeću epizodu i vidite šta će se desiti – u The Wire gotovo da je izostala. Umesto iščekivanjem, epizode u The Wire završavaju se katarzičnim osećanjem.

The Wire je sveobuhvatna serija kojoj ništa ne promiče. Kao i većina serija nastalih u HBO produkciji i The Wire je spora, bez previše akcije, sa akcentom na dramskom. Ili kako tvorci kažu: Pandurska serija u kojoj panduri nemaju previše prilika da potežu pištolje.

Treba imati na umu da je zaplet svake sezone, kao i svih sezona ukupno, pravi mali švajcarski sat koji nepogrešivo kuca. Ali, The Wire ipak pre svega nose neverovatno jaki likovi. Bez obzira da li je u pitanju verovatno najomiljeniji lik u istoriji TV serija Omar, moderni Robin Hud, homoseksualac koji pljačka dilere i koji do samom kraja deluje gotovo kao fantastični entitet; ili Ejvon Barksdejl koji je zasnovan na stvarnoj osobi o kojoj čak postoji i dokumetarac The Avon Barksdale Story: Legends of the Unwired.

Da je svet o kome pišu Sajmon i Burns realan, govori i podatak iz pomenutog dokumentarca. Naime, na Barksdejla su jednom prilikom pucali iz neposredne blizine (što je on preživeo), a potom su ga napali u bolnici dok je bio u komi i ispalili mu tri metka u glavu. Što je on sve preživeo. Tvorci ovo nisu ubacili u seriju – previše je holivudski. Ko bi poverovao da je istina?

Sajmon i Burns ne štede svoje likove i zato se ne treba iznenaditi kad svaki čas strada neko za koga smo mislili da će tu biti ne do kraja sezone, već do kraja čitave serije. Jednostavno, ti likovi deluju veći od života. Čak i kada su u pitanju „male priče“ o detektivima koji pokušavaju da izbalansiraju posao i kuću, gutamo svaku reč, svaki kadar. Posmatramo detektiva Meknaltija kako nastoji da se skrasi, da u potpunosti odbaci posao, posmatramo ga, iako znamo da je to nemoguće. Iako i on zna da je to nemoguće. Slično je i sa Kimom i njenom homoseksualnom partnerkom.

Umeće scenarista ogleda se i u tome što su uspeli da neke stvari koje bi iz bilo čijeg drugog pera delovale banalno predstave tako da ne samo što ne deluju prizemno, već deluju jedino moguće i logično. Tu prvenstveno mislim na smenu generacija, kružnu strukturu po kojoj svako ima svoj uspon i neminovno svoj pad, kao i nekoga ko će doći na njegovo mesto sve dok i njega neko ne smeni.

Timu scenarista su se u kasnijim sezonama pridružili i krimi pisci Džordž Pelekanos i Denis Lehejn koji su dali svoj doprinos, ali je očigledno da svega ovoga ne bi bilo bez fenomenalnih dirigenata.

Serija je nominovana za četrdeset tri nagrade i osvojila je osam.

The Wire zovu i vizuelnom knjigom jer je svojom strukturom i načinom pripovedanja mnogo bliža romanu nego klasičnom formatu TV serije. I zaista, kad jednom uronite u The Wire imaćete utisak da čitate cigletinu u pet tomova i nećete želeti da vas bilo ko ometa dok se ne završi. A i onda ćete želeti da neko vreme budete sami i sve to proanalizirate. Čak i sama špica – koja se pomalo menja od sezone do sezone, ali nikada bitno, sa sve muzikom Toma Vejsta, koja se menja od sezone do sezone, ali nikada bitno, čak i kad je drugi izvode – predstavlja adekvatne korice za ovaj ep.

Okrenite prvu stranu.

TALOG: Why so serious?

TALOG -- Andrejev matori

Malo sam crtao.

Mr Brooks

Mr Brooks je film koji je verovatno više B nego A, ali mu baš to daje šansu da se poigra nekim motivima kako to u A filmu ne bi bilo moguće. Zanimljivo je što su glavne uloge pripale zaboravljanom Kevinu Kosteneru i... uh, Demi Mur? Mr Brooks, serijski ubica, podvojena ličnost, ali zanimljivo, stvarno.

Kurt Vonegat: Vremetres

Dobio za rođendan i leglo mi – odavno nisam čitao Vonegata. Na pola puta između biografije i romana. Naravno, duhovito kao i uvek. Vremetres govorio o... vremetresu koji je sve ljude osudio da poslednju deceniju svog života ponovo prožive, na autopilotu. Pravo prokletstvo.

Željko Obrenović -- biografija

Željko Obrenović je rođen 1982. godine u Valjevu. Autor je ro­mana Talog (Booking, 2012.), romana Srpski psiho (Laguna, 2007). Diplomirao je na katedri za srpsku književnost na Filološkom fakulte­tu u Beogradu. Pored pisanja, bavi se stripom i muzikom. Objavio je nebrojano filmskih i književnih prikaza (Gradina, Pressing, Frenzy Spark, UPPS, Fresh McCannov blog, blog City Magazina); strip De­vojka slabog imuniteta objavljen je u antologiji Balkan Twilight. Priča Ko je ubio ljubav i roman Srpski psiho prevedeni su na poljski jezik. Priče su mu objavljivane u Trećem trgu, Emitoru, Trashu, Zborniku radionice za pisanje poezije i proze, Art-Animi, Helly Cherryju... Dobitnik je McCann Ericsonove nagrade za lice meseca, kao i nagrade Ukademije umetnosti na konkursu U potrazi za novom pričom.

Džonatan Letem: Chronic City

Chronic City pripada Letemovoj fazi koja se udaljila od žanra, ali teško da neko ko je bio žanrovac ili voli žanr može potpuno da pobegne. A i zašto bi? Chronic City je zanimljiv roman o čudnim likovima kojima se dešavaju čudne stvari u čudnom gradu, dok tigar, koji je možda i robot, hara gradom, devojka glavnog lika je zarobljena u svemiru. I tako...

Najbolji filmovi u 2012. (treći kvartal)

Comic-Con Episode IV: A Fan's Hope

Comic-Con Episode IV: A Fan's Hope je dokumentarac o strip konvencijama kao fenomenu, o svim  tim ljudima i gikovima koji se tu osećaju kao kod kuće i barem jednom godišnje ne osećaju da su čudni.

Pored sjajnih kameo pojava, Comic-Con Episode IV: A Fan's Hope se bavi i grupicom ljudi koja od konvencije očekuje više od zabave – da se probiju u strip vodama ili na takmičenju u izradi kostima.

Sjajan dokumentarac za sve koji vole stripove.

The Raven

The Raven je film u kom je Edgar Alan Po glavni lik – istražuje ubistva zasnovana na njegovim pričama. The Raven je dobrim delom sniman u Srbiji, ali se to ne vidi.

Ne očekujte neku filozofiju, ali je jako zabavan.

The Tall Man

Autor kultnog filma Martyrs ponovo je uspeo: dekonstukcija žanra na najvišem nivou. The Tall Man izgledao kao horor i laže vas da je horor, ali nije. No, nemojte da mislite da tu ima neka nagla promena žanra kao u Rodrigezovom Od sumraka do svitanja.

The Tall Man je savršeno motivisan.

Džesika Bil je preživela Teksaški masakr, tako da se nismo brinuli za nju. Ali čak je i odabir nje za ulogu „majke“ odličan, baš zbog tih prevarenih očekivanja. Neko otima decu. Pa otme i njeno dete. Samo što...

The Hunger Games

The Hunger Games je solidan film koji je mogao biti bolji. Premisa je odlična ali već viđena i zašećerena. No, glavni problem je što su tu savremenenu gladijatorsku priču mogli više začiniti i uzeti koju stranicu iz Apocalypta kad pričamo o jurnjavi po šumi.

Dosta likova su krokiji koji čekaju nastavke da se razviju. Opet, The Hunger Games je svež film, prestilizovan i nudi puno zabave.

Prometheus

Odgledao Prometheus i zadovoljan sam. OK, uglavnom se svi slažu da vizuelno izgleda sjajno, ali se mahom žale na scenario? Što se mene tiče, Lindelof je napisao inteligentan film u kome se ne trudi da sve nacrta i objasni. Prometheus ide na novo gledanje.

The Dark Knight Rises

Iskreno, nisam mislio da će The Dark Knight Rises biti tako dobar. The Dark Knight je zadao domaći i izgledalo je da ga sledeći film neće nadmašitit. Verovatno i nije, ali je opet sjajan film i savršeno zatvara ovu trilogiju. Jedino nam ostaje da žalimo što sad sve kreće ispočetka. Bez Nolana.

The Dark Knight Rises

Iskreno, nisam mislio da će The Dark Knight Rises biti tako dobar. The Dark Knight je zadao domaći i izgledalo je da ga sledeći film neće nadmašitit. Verovatno i nije, ali je opet sjajan film i savršeno zatvara ovu trilogiju. Jedino nam ostaje da žalimo što sad sve kreće ispočetka. Bez Nolana.

Ko je ubio ljubav – strip

klikni da se uveća

Već nekoliko puta sam najavljivao da radim na nekoliko strip albuma, pa je vreme da se o tome progovori još koja. Prvi album će se najverovatnije zvati Muzej đubreta po istoimenoj priči za koju sam dobio nagradu Akademije umetnosti i koju sam adaptirao u jednu od priča u albumu. Druga priča je Ko je ubio ljubav, iz koje imate priliku da vidite prvu tablu.

Crtež je radio Željko Vitorović, kolor Nemanja Radovanović, scenario ja.

Prometheus

Odgledao Prometheus i zadovoljan sam. OK, uglavnom se svi slažu da vizuelno izgleda sjajno, ali se mahom žale na scenario? Što se mene tiče, Lindelof je napisao inteligentan film u kome se ne trudi da sve nacrta i objasni. Prometheus ide na novo gledanje.

Džejms Elroj: Blood’s a Rover

Blood’s a Rover je završni deo Elrojeve trilogije koja se bavi američkom istorijom kroz prizmu kriminala. Kako Stiven King reče, trebalo bi barem tridesetak stranica da se prepriča o čemu se tu radi i opet se ne bi obuhvatilo ni blizu sve.

Elrojeva proza je ubitačna.

Blood’s a Rover pripada poznoj fazi i mojoj omiljenoj.

TALOG - Željko Obrenović i SUPERMODEL ZA UBISTVO - Verica Vinsent Kol

Novi prikaz Taloga izašao je na sajtu Popboks i to u uporednoj kritici sa romanom Supermodel za ubistvo. Pavle Zelić je uradio odličan posao. Vidi se kad neko zna o čemu piše.

Srpski krimić uzvraća udarac

(Talog, Željko Obrenović, Booking, 2012./Supermodel za ubistvo, Verica Vinsent Kol, Paladin 2012.)

U kratkom razmaku u knjižarama su se pojavila dva romana koji ponosno nose odrednicu koje se mnogi pisci u Srbiji pribojavaju: žanrovski. Talog i Supermodel za ubistvo, svaki na svoj način, donose nešto osvežavajuće u okviru domaćeg kriminalističkog romana, nešto autentično srpsko. Mračno, naravno, ali i uzbudljivo.

Pavle Zelić

Željko Obrenović je ovdašnjim ljubiteljima jednog drugog žanra, horora, poznat po svom prvom romanu Srpski psiho, (Laguna, 2007.) koji je napisao zajedno sa Aleksandrom Ilićem. Verica Vinsent Kol pak iza sebe ima već dva romana, Greh, gnev i grad, (Karganović, 2007.) i Magični teatar ljubavi i smrti (Laguna, 2010.) i bila je dosledna kriminalističkom romanu. Iako su napisali po motivima dijametralno suprotne knjige, zaplet i doslednost žanrovskim obrascima ih izdvajaju i kvalifikuju za zajedničku analizu.

Pripadnost žanru je na stranim književnim tržištima preporuka a ne žig kakvim ga ovde smatraju. Bilo da je u pitanju stari dobri SF ili najnovija izmišljotina po imenu „young adult“, oznaka žanra podrazumeva skoro sigurnu publiku, istaknuto mesto na polici koja nosi odgovarajuću odrednicu, ali i žestoku konkurenciju sa kolegama, da ne pominjemo tek borbu oko prava na eventualne ekranizacije i druge za ovdašnje podneblje i dalje nedostižne ambicije. Naravno da i u žanrovskoj književnosti ima smeća, kao i u glavnotokovskoj uostalom, ali se ovde ono ne može sakriti pod raznim pseudointelektualnim maskama. Horor treba da vas uplaši, ljubić razneži, a krimić natera da se do poslednje stranice pitate „ko je ubica“. Nije baš tako jednostavno, naravno, ali nedostatak visokoumetničkih pretenzija može da bude oslobađajući za pisca kao što se da videti i na ova dva primera.

Obrenović svoj roman smešta među polusvet Beograda, u mračne senke parkića u kojima se diluje smrtonosna droga, naslovni „talog“. Junakinja Jovana po svaku cenu želi da identifkuje onog koji je na podmukao način ubio njenog dečka Andreja i rizikuje mnogo, ne samo svoj već i živote svih bliskih i dragih ljudi da bi u spirali prevare, nasilja i smrti došla do poslednjeg kruga Pakla u kojem je čeka njen lični, vrhovni demon. Prateći klasičan detektivski put, pisac i njegova beskompromisna heroina istovremeno zadiru u teme koje su daleko izvan osnovne potere, a smeo i neočekivan upliv jednog drugog žanra izdvaja ovaj roman iz uobičajenih šablona. Poseban kvalitet Obrenovićeve proze su živi dijalozi i britke rečenice koje imaju zavodljiv ritam, bilo da prate pesničenje ili seks, a na piščevom blogu se može otkriti i koliko ima i stripovskog pristupa u romanu.

Nasuprot mračnom Talogu, Supermodel za ubistvo se odigrava pod sjajem reflektora, u poznatom konceptu „reality show“ emisije u kojoj se grupa atraktivnih devojaka takmiči za prvo mesto i šansu da postanu naslovni supermodel. U industriji koja je poznata po zabadanju noževa u leđa, deluje skoro logično da se neko odvaži i na prenese tu metaforu na bukvalni plan. U trenutku kada jedna od takmičarki nestane, a zatim bude i pronađena mrtva, na scenu stupa tandem privatnih detektiva u sastavu Andrej Avakumović Kum i Alina Gajdabrus. Idući u korak sa Lašonovom Milenijum trilogijom, ovaj par neprilagođenih individualaca ima težak zadatak da se infiltrira u kuću „velikog brata“, a zatim i razbija glavu nad opasnim incidentima koji se gomilaju uprkos svim naporima da zaštite manekenke. Za razliku od Obrenovića koji u jednom trenutku ipak identifikuje počinioca osnovnog zločina kako bi nas pripremio za završni obračun, Vinsent Kol nas ne pušta do samog kraja, davajući ipak šansu promoćurnijim čitaocima da pokušaju i sami da razotkriju celu zaveru.

                Pojedinačno, ali i zajedno, Talog i Supermodel za ubistvo su vredni predstavnici žanra koji trenutno dominara po prodaji u svetu. Da li će u sredini koja uspeh ne oprašta oni biti predvodnici i glas nečeg novog, zdravog i aktuelno relevantnog trebalo bi da odluče ipak čitaoci i niko drugi.

Talog u časopisu JOY #116

U avgustovskom broju časopisa Joy možete naći Top 10 listu knjiga za plažu. Među njima je i Talog. Posebno mi je zadovoljstvo što je na istoj listi jedan od mojih omiljenih pisaca Džejms Elroj sa romanom Poverljivo iz L.A.

Frenzy Spark #9

U novom broju magazina Frenzy Spark objavljen je moj tekst o jednoj od najboljih serija ikad The Wire. Tekst možete pročitati na 39. strani, a isti tekst je, na moje veliko zadovoljstvo, objavljen i na engleskom jeziku i nalazi se u istom izdanju na 156. strani. Na prvo prelistavanje, broj je odličan. Drago mi je da sam deo tima od samog početka!

Talog: Amy Winehouse na violini (promocija)

TALOG SOUNDTRACK PERFORMANS je multimedijalna promocija krimi romana TALOG u okviru koje se čitav saundtrek romana (odnosno muzika koju junaci slušaju) izvodi uživo i to na violini (Angelina Milićević). Odlomke Taloga čita Miloš Lalović. O romanu govori autor Željko Obrenović.

„Talog je priča o potrazi za ubicom i potrazi za gradom. Negde ispod taloga je onaj drugi, skriveni portret Beograda i vremena u kome živimo. I samo se oni najočajniji, oni koji nemaju šta da izgube, usuđuju da zagrebu po njemu i suoče se sa pravim licem sveta. A oni najhrabriji, ili možda najsrećniji, uspeće da to suočavanje i prežive."

Radio Valjevo -- TALOG SAUNDTREK PERFORMANS

Od 22 i 10 pred Muselimovim konakom dinamična, nova promocija romana ''Talog'' Željka Obrenovića. Nakon prve valjevske, roman je promovisan u više gradova, i svako književno veče bilo je neponovljivo. Večeras pred Konakom pored autora ''Taloga'' Željka Obrenovića, koji je govorio o romanu, odlomke je čitao Miloš Lalović, dok je violinistkinja Angelina Milićević sjajno je dočarala atmoseru trilera izvodeći muziku koja prati zbivanja u romanu ''Talog''. Inače, u galeriji kod ''Tešnjarske male scene'' otvorena je izložba stripa, a medju izloženim stripovima je i rad Željka Obrenovića.