Željko Obrenović: Talog (odlomak)

Čim su dileri nestali – Zombi pomahnitalo sikćući, Bibop nezadovoljno vrteći glavom i Ćomi u pokušaju da se ne skljoka niz stepenice – zalupila sam vrata, zavrtela ključ, navukla rezu. Da sam mogla i ormar bih nagurala. Skliznula sam leđima niz vrata. Tek tad je smeh nestao, a javio se strah. Puzeći, dovukla sam se do telefona i nervoznim prstima nekako ubola Borkov broj. Ni sama ne znam šta sam mu rekla, šta sam želela da kažem, šta mi se prevaljivalo preko usana i kako je zvučalo. Mora da sam makar urlikom izbacila iz sebe to što sam osećala.

Borko je trenutno živeo u Krunskoj. Nije mu trebalo puno do mene. Nisam znala šta ću sa sobom, pa sam uletela pod tuš. Trljala sam kožu sve dok nije pocrvenela, ne bih li sprala smrad prljavog dilera. Iz minuta u minut prolazila sam kroz razne faze: nalet plača, crne suze od razmazane maskare lile su mi niz obraze, grcala sam, tresla se od straha. Tek kad je sve prošlo, bila sam svesna šta se dogodilo. Šta je moglo da se dogodi! Možda je zaista jedino što ću istragom postići da se sjebem do kraja?

Obrisala sam suze i nalila čašu vodke. Izvrnula sam fioku i iskopala tablu bromazepama. Strpala sam dva u usta i zalila alkoholom. Natočila sam novu čašu. I dalje sam se tresla. Zašto Borka još nema? Koliko mu treba do mene? Da nije naleteo na njih! Sad će, ponavljala sam. Otišli su, neće se vratiti! Ne smeš da dopustiš da te sjebu. Ne smeš! Iskuliraj. Iskapila sam čašu. Setila sam se izraza na Zombijevom licu i nalet histeričnog smeha ponovo je navalio. Bila sam prljava, ali neuprljana. Impotentni peder!

Ponovo sam se stresla. Malopre samo što me nisu silovali! Da li je normalno da se ovako ponašam? Čemu se smejem? Treba da se smeješ! Moraš da se smeješ! Smej se! Ako sad padneš, nikad se više nećeš dići. Nećeš osvetiti Andreja!

Otvorila sam zamrzivač i istresla pregršt kocki leda. Umotala sam ih u peškir i prislonila pod oči. Led je pržio kožu. Lice je bilo vrelo od suza. U stanu je bilo pakleno. Trljala sam smotuljak preko lica, od oka do oka. Ne sme da se pozna da sam plakala! Ne sme!

Sela sam pred ogledalo i otvorila kutijicu sa šminkom. Ne smem da dozvolim da me Borko vidi ovakvu. Napraviće sranje ako mu kažem. Gledaće me drugačije ako mu kažem. Gledala sam odraz i ponavljala: Ništa se nije desilo. Ništa! Borko samo što nije stigao. Ništa se nije dogodilo!

Suvim krajem peškira obrisala sam vlažne, već ledene obraze. Lice mi je trnulo. Tresući se, natapkala sam četkicu u korektor i utrljala ga preko podočnjaka. Preko sam nanela debeo sloj neprimetnog pudera. Crveni ruž da skrene pažnju sa očiju.

Sad ćeš da vidiš koga pljuješ!

Umukni!

Žilava mala!

Odjebi! Odjebi! Odjebi!

Videćeš ti kad se vratim.

Šta? Šta ću videti? Opet ti se neće dići. Drogirana majmunčino, nikad ti se neće dići!

Je l’ tako? E pa, videćemo. Ako treba, tu je vijagra. Ipak ću te jebati ružno.

Ni vijagra ti, bre, neće pomoći. Impotentan si!

Shvatila sam da sam u ritama odeće koju je Zombi iscepao. Bromazepam je počinjao da deluje. Frenetično sam kopala po ormaru, bacala garderobu preko ramena. Šta bi to žrtva silovanja trebalo da obuče!? Odmahnula sam glavom. Nalila sam duplu vodku i sručila je u cugu.

Oglasilo se zvono. Olakšanje. Pošla sam da otvorim vrata. Namakla sam osmeh koji ovog puta nije bio lažan, ni histeričan. Zbog vodke i bromazepama, osećala sam se smireno. U sledećem trenutku oblio me je nalet panike. Šta ako su se vratili? Šta ako je Zombi shvatio da je ostavio svedoka impotencije. Ili je Bibop odlučio da se vrati i iskoristi priliku? Šta ako je Zombi maločas bio tako zbunjen da nije znao kako da postupi? Šta ako je ponovo tu da ostvari pretnju i prosvira mi lobanju?

Sa druge strane vrata začuo se Borkov glas i razrešio me dilema: „Jovana, ja sam. Jesi dobro?“

Sklopila sam oči i, pre nego što ću otvoriti vrata, duboko udahnula. Samo pomisli kako bi se osećala da te je silovao. Teglila bi posledice do kraja života. Nikad ne bi sprala njegov jebeni smrad. Kada je to prošlo, možeš bilo šta.

Otvorila sam  vrata i bacila se Borku u zagrljaj. Čvrsto me je stegao, pokušavajući da me umiri.

„Šta se desilo?“, upita on. „Drhtiš.“

Nisam imala nameru da se tu zadržavamo. „Ajmo napolje“, rekoh. „Ne mogu da budem ovde.“

Klimnuo je glavom, gledajući me zbunjeno. „Kako kažeš.“

Dok smo stigli do Terazija, bila sam još pribranija. Sa Borkom sam se osećala sigurnije. I dalje mu nisam govorila šta se desilo. Šta da mu kažem? Igrali smo se detektiva i ja umalo nisam silovana. Imala sam trag za koji sam se nadala da će me odvesti do Andrejevih ubica. Ali, čak i da sam nogom stajala na grlu Andrejevog ubice, šta bi to promenilo? Bila sam sjebana, bila sam sama. Želela sam da pobegnem iz oskrnavljenog stana, od mrlje na podu i utvara koje su me progonile.

Prošli smo kraj Terazijske česme. Lavovi izvajani u kamenu, razjapljenih čeljusti, zverali su u nas. Nekad se na ovom mestu nalazila kula na koju su Turci izvodili vodu. Ničeg više nije bilo. Čak i česma, koja kao da je oduvek tu, nakon prve rekonstrukcije provela je više od šezdeset godina na Topčideru. Sve što vidimo samo je privid stalnosti pred neumoljivim vremenom.

Jovana, ne razmišljaj o jebenoj česmi! Usredsredi se! Reci Borku šta se desilo!

Ne mogu da mu kažem.

Ne možeš da mu kažeš!?

Ne mogu!

Zašto ne možeš?

Osećam se krivom.

Kriva si što su hteli da te siluju!?

Ne... Da. Ne mogu da objasnim. Osećam se krivom.

Reci mu!

Pusti me na miru!

Napolju je i dalje bilo sparno, nisam obraćala pažnju na to. Vodka i bromazepami radili su posao. Kao na dnu mora.

„Laki?“, rekoh.

Borko je slegnuo ramenima.

Laki je bio kafana našeg društva, rupa u Makedonskoj. Iako smo tamo svakodnevno ispijali kafe, Laki je pre svega imao tradiciju šteka za nevolje. Tu mi je Vesna saopštila da ide na operaciju mioma, tu smo Andrej i ja okupili sve kad sam zatrudnela. Pa sva cimanja sa matorcima, odluke o faksu...

Laki je na sreću bio gotovo prazan. Borko je otišao do šanka, uzeo nam pljuge i dva piva. Pripalila sam cigaretu i sahranila pivo u tri cuga. Otišla sam do šanka i uzela još dva piva i dve tekile, nisam nameravala da stanem. Na „dnu mora“ bilo je OK.

„Ej, uspori malo“, reče Borko gledajući turu koju sam donela. „Razvalićaš se.“

Eksirala sam tekilu, zagrizla limun i zalila je pivom. „Ništa ti ne brini“, rekoh stresavši se. Toplina mi se spustila niz dušnik do stomaka, pa ponovo pošla nagore.

„’Oćeš sad da mi kažeš šta je bilo?“, reče Borko.

Oborila sam pogled. „Bila sam do Rade.“

„I to te tol’ko iscimalo?“

„Našla sam neko ime što je Andrej zapisao. Nije mi poznato. Veljko Kovačević?“

„I to te tol’ko iscimalo?“, reče Borko sumnjičavo.

„Nije to.“

Raširio je ruke. „Šta onda?“

„Nije bitno.“

„Naravno da je bitno! Znaš kako si zvučala preko telefona?“

Pripalila sam cigaretu. „Donesi mi pivo.“

„Imaš pivo.“

„Novo pivo.“

Zavrteo je glavom i otišao do šanka. Mahnuo je konobarici, ona je klimnula glavom i dala mu dva piva. Borko se vratio do stola, spustio jedno pivo preda me i potegao drugo.

„Kako si rekla“, reče on. „Veljko šta?“

„Kovačević.“

„Nikad čuo.“ Namrštio se. „Gde si našla ime?“

„Znaš kako je Andrej stalno žvrljao imena po časopisima. Adrese i to?“

„Neee?“

„Nebitno. Stalno je to radio. Tako sam našla i ovo ime, sa adresom. Rada kaže da je poslednji put doneo neki fajl, da je čitavu noć čitao...“

„Veljko Kovačević“, ponovi Borko zamišljeno.

Gledala sam ga kroz dim cigarete. Iako sam se lakše odnosila prema onom što se dogodilo u stanu, nisam nešto tako traumatično mogla da smetnem sa uma. I dalje nisam znala šta da mu kažem. Znala sam da ga ne mogu izvrdati. Ali, nekako, ne umem to da objasnim, bilo me je sramota. Iako sam znala da nisam kriva, osećala sam krivicu i to me je ubijalo. Nategnula sam pivo.

„Pod hitno moramo da menjamo kafanu.“

Borko me je zabezeknuto pogledao. „Kafanu!?“

„Odemo lepo na neki splav, k’o svi ti seljaci. Skačemo, pevamo, boli nas dupe. Kako bi’ volela da sam tako šupljoglava, da me ništa ne dotiče...“

„Splav!?“, ponovi Borko.

„Jebote, koji ti je više sa tim ponavljanjem? Kafana. Kafana. Splav. Splav.“

„Pa ne, samo ne mogu da verujem šta pričaš. Jebote, znaš kako izgledaš? K’o da si na ivici nervnog sloma.“

„A ni na splavu nije bezbedno. Znaš da neko svaki čas upadne u vodu.“

„Jovana, reci mi šta je bilo?“

„Jedino neki čamac, pa da odem u tri lepe i da me niko više ne vidi!“

„I tamo mogu da te pojedu jebene ajkule!“, prasnu Borko. „Nigde nije bezbedno. Reci mi šta je bilo?“

Uvukla sam dim. „Ćomi me posetio. Sa Zombijem.“

Udario je šakama po stolu i skočio. „Molim!?“

„Čekali su me ispred zgrade“, slagah.

„Da!?“

„Ništa, pretili su mi da prekinem sa ovim. Da više ne tražim Ćomija.“

Borko je udario pesnicom po stolu. „Jebaću mu mater!“

„Da, kad ga nađeš.“

„Ma na’ću ga. Prevrnuću grad.“

„Polako. Smiri se. Evo i ja sam mirna. Nema gde da pobegne.“

 Borko je sedeo i vrteo glavom. Ja sam zurila preda se. Bez gledanja sam napipala cigarete na stočiću. Upaljač je prihvatio tek nakon trećeg klika. Prepolovila sam cigaretu u jednom cugu.