Najbolje knjige u 2011.

Svaki put kad krenem da sastavljam listu najbolje knjige u toj i toj godini, znam da sam nešto zaboravio i to verovatno nešto što ne bi smelo da se zaboravi. Ali, tako mu je to. Sve pobrojane knjige su dobre. Najbolje knjige, zapravo. Od svih knjiga koje sam pročitao ove godine, samo nekolicina nije ušla na spisak, jer nisu toliko dobre. Ali, kod ovih nećete pogrešiti. Samo napred. Ako vam se lista dopadne, bacite pogled i na Najbolje knjige u 2010. i Najbolje knjige u 2008.

Čarli Hjuston: Sleepless

O ovom sjajnom romanu sam već pisao.

Čarli Hjuston: The Shotgun Rule

Kažu kao Stand by Me samo sa pištoljima. Jako dobro.

Čarli Hjuston: The Mystic Arts of Erasing All Signs of Death

Ima Polanika koliko hoćeš, ali bolje. Krimić sa sjajnim dijalozima – kao i uvek kod Hjustona – i ljudima koji, ehm... čiste.

Dejvid Mičel: Cloud Atlas

Već sam pisao. A uskoro će i film. Obavezno.

Dženifer Egan: A Visit From the Goon Squad

Napred-nazad pripovedanje. Ulančane priče ili razbijeni roman. Prepuno emocija.

Dvejn Svirzinski: Expiration Date

Već sam pisao.

J. G. Balard: Miracles of Life

Mnogi bi ubili da im je proza zanimljiva koliko Balardova biografija (ili možda ne bi?). Sjajno. Čak i za one koji ne vole Balarda. Ako takvih uopšte ima.

Ričard Morgan: Black Man

Morganova proza meni neverovatno leži. Ova knjiga posebno. SF plus noar. Savršeno. Zanimljivo, a puno zapitanosti kuda vodi ovaj svet.

Kormak Makarti: Child of God

Nije baš kao Put ili No Country, ali je dobra. Šteta što nije duža. Čak i duplo.

Džonatan Frenzen: Freedom

Može da se uporedi sa Eganovom. Preispitivanje i lutanje. I greške, naravno. Kritika društva, takođe.

Čarli Hjuston: Already Dead

Sve što Hjuston napiše, meni odgovara. Pa čak i kad piše o vampiru detektivu. Sjajna knjiga. Nikako da pročitam i dva nastavka.

Kejt Etkinson: When Will There Be Good News

Zanimljivo pripovedanje koje možda nije najpogodnije za roman. Ili ovakav roman. A opet, kao da nije moglo drugačije. Krimić koji to i jeste i nije.

Nil Stivenson: Reamde

Tu i tamo. Čas je genijalno, čas i nije. A ooogromno je. Mislim da s više isplati pročitati Cryptonomicon koji sam odložio zbog presitnog fonta.

Dag Dorst: Alive in Necropolis

Već sam pisao. Fenomenalna knjiga.

Džefri Judženidis: The Virgin Suicides

Kniga koja se bavi fenomenom samoubistva i to samoubistva kao porodične, ehm... tradicije. Odličan mejnstrim.

Megan Abot: The End of Everything

Na neki način liči na The Virgin Suicides, ali samo donekle. Odrastanje i shvatanje da neke stvari nepovratno nestaju. A one su jako bitne.

Dejvid Šou: Gun Work

Jeste palp i pisano je za palp izdavača, ali palp kakav valja. Sa meksičkim rvačima, otmicama i osvetom.

Dag Dorst: The Surf Guru

Nije baš kao Alive in Necropolis, ipak je ovo zbirka priča, ali nekoliko priča je sasvim na mestu.

Stiven King: IT

Savršenstvo. Pripovedanje kakvo drugi pisci mogu samo da sanjaju plus isti takvi likovi. Bravo!

Tim Pauers: Gozba kod Devijanta/ Na čudnijim plimama

Već sam pisao.

Tim Pauers: Three Days to Never

Kao i uvek kod Pauersa, neke stvari su toliko genijalne da vam je žao što ih vi niste smislile, ali u nekom momentu kao da se sve raspadne.

Majkl Korita: So Cold the River

Liči na Strauba. Likovi su OK, pisanje isto. Više obećava nego što isporučuje, ali nije protraćeno vreme.

Dvejn Svirzinski: Secret Dead Men

Svirzijev prvenac, palp-krimć sa fantastikom. Kao strip.

Roberto Bolanjo: 2666

Već sam pisao.

Najbolji tekst?

Bliži se kraj godine, pa bih voleo da čujem koji moj tekst vam se najviše dopao?

Takođe, zanima me i o čemu biste voleli da sam pisao a nisam?

Takođe, zanima me o čemu sam pisao a smatrate da nije trebalo?

Ideje, sugestije: komentari, fejsbuk, tviter, mejl.

A Lonely Place to Die

Kad počne očekujete mešavinu Descent  i Deliverance. Onda vidite da nema ni redneka ni bauka. Nego samo praktičnih ljudi koji gledaju kako da zarade na jednostavan način.

Bio sam ljut što mi je A Lonely Place to Die izneverio očekivanje. A sad kad se malo odvojim, vidim da je to zapravo dobra ideja. Ali nije baš realizovana kako valja.

No, A Lonely Place to Die je stvarno divno snimljen.

Planina je to.

Tako da, što veći TV imate i što bolji kvalitet zapisa, više ćete uživati.

Kasting za strip

klikni na sliku da se uveća

Kad radite strip, pravite kasting kao i za film. Prednost stripa je što možete da odaberete glumca kog želite i ne morate da mu platite honorar. Nekome ko se ne bavi stripom može zvučati bezveze, ali verujte nije nimalo naivna stvar. Dobar kasting je pola posla.

Ovog puta imate priliku da vidite kasting koji smo strip crtač Željko Vitorović i ja odabrali za naš novi strip.

klikni na sliku da se uveća

Strip je adaptacije moe priče Muzej đubreta.

Ako pogodite ko su glumci koje smo odabrali, recite.

Prvi glas Srbije

Ne, ljudi ne kupuju smeće zato što to vole, već zato što im se servira. Istina je da većina Srba sluša narodnjake, ali ne zato što im je to u krvi, već zato što je to linija manjeg otpora. Zato što su neprestano na TV-u. Zato što im je dat legitimitet.

Pre neku godinu sam se zezao parodirajući Zvezde Granda i rekao da bi trebalo napraviti takmičenje po imenu Zvezde grandža.

Verujte mi, opet bi se gledalo. Samo ako se uloži dovoljno novca u reklame i TV prostor.

Prvi glas Srbije spada u one emisije koje kao ne guraju narodnjake i seljaštvo. Kao. Iako malo kulturnija, opet je suvi mediokritet. Srbiji ne trebaju kul ljudi. Srbija se plaši kul ljudi. Bolje je stvoriti još jednog Bojana Marovića, Vladu Georgijeva ili Željka Joksimovića.

To se traži.

No, ako za tren zaboravimo vrstu muzike i zadržimo se na pevanju. Bacite pogled na You Tube i američki Idol ili sličnu emisiju. Takođe, mediokritet. Ali, poslušajte kako ti ljudi pevaju. Nema falša u finalu, dikcije kao u Marsovca koji uči srpski.

Ako je ovo Prvi glas Srbije – ili Prvi glasovi Srbije  –  nije trebalo ni da organizujete emisiju. Prvi glas Srbije bi trebalo da bude dobar pevač.

Prvi glas Srbije bi trebalo da ima karakteristike zvezde.

Jedini koji su te osobine imali, ispali su davno davno. Ko im je kriv kad ne znaju – ne žele – da pevaju narodnjake i ljigave balade.

- Ali, ovo je šou za ljigave balade, što ste došli ako nećete da ih pevate?

- Pa, ovaj, mislili smo da se bira Prvi glas Srbije, bez obzira na žanr.

- A ne, forsiramo seljaštvo. Pucamo na sigurno. Ali, ipak smo kul. Nismo Zvezde granda.

- Samo vi igrajte na sigurno. To Srbiji jedino nedostaje.

Uostalom, kako Šon Rajan reče: Dokle god ne prestanete da gledate sve te emisije u kojima se ljudi takmiče u pevanju – neće prestati da ih snimaju!

Jedan je Voren Elis

- Jesi znala da je Voren Elis jedan od pionira interneta?
- Koji Voren Elis, ima ih dvojica?
- Ne. Jedan je Voren Elis!

Hostel III

Bio jednom jedan film po imenu Intruder. Taj film je Tarantinu poslužio kao model ne bi li napokon napisao scenario za koji će uspeti da dobije novac. Intruder je i danas klasik za mnoge fanove. A režiser Skot Spigel talentovani b-režiser koji retko snima filmove.

A kad snima, to su uglavnom n-ti nastavci franžiza na izmaku snaga.

Snimio je nastavak Od sumraka do svitanja (sasvim solidan), a sada je uzeo da radi nastavak torture porn horora čiji je serijal zasnovao Ilaj Rot. Većina ljudi iz dna duše mrzi Hostel, ali teško da i oni mogu da poreknu popcorn zabavu.

Šta ste očekivali?

Međutim, jedan je OK. Dva su već povuci-potegni.

Ali treći deo? Ma dajte.

No, Spigel zna za jadac i uspeva da udahne život ovoj priči o „elitnom lovačkom društvu“. Kao što nam je recimo Toub Huper u Toolbox Murders pokazao kako prevariti očekivanja horor fana, tako nam je Spigel pokazao kako prevariti očevivanja fana Hostela, a i žanra.

Neću ići tako daleko da kažem da je Hostel III fim bez kog ne biste mogli, ali mislim da ćete se sjajno zabaviti. Možda još više ako ste gledali prethodna dva, što je svojevrstan paradoks.

Najveća zamerka ide na kasting, a samim tim i na neubedljive likove.

Neko će reći: Pa da, ali to i treba da bude popcorn flick sa 2D likovima.

Ma nemoj. Pogledaj recimo Martyrs pa reci kako torture porn može da se izdigne na viši nivo. Zašto da se ograničavaš ako možeš dalje? Ili je možda Spigel osuđen da zauvek ostane u okviru modela koji je postavio?

Recimo da je prva trećina film najzabavnija i najbolja, a kako film odmiče ne da biva sve slabiji, već biva sve poznatiji. Sva ona divna iznenađenja i prevarena očekivanja iz prve trećine nestaju i do kraja gledamo zapravo jedan od prva dva dela Hostela.

Što, opet, nije tako loše. Ako ne očekujete previše.

A ne traje baš dugo. 

We Need to Talk About Kevin

Najbolji fim ove godine pogledah na samom kraju godine.

Tema nije nepoznata. We Need to Talk About Kevin najviše liči na roman Peto dete, ali i na Omen ili čak Rozmarinu bebu. Žena dobije bebu koja je naizgled normalna, nije autistična, ne bi se reklo ni da je genijalna, ali je prosto... drugačija.

Kao da mrzi majku. Kao da mrzi sve oko sebe.

A kad se pojavi još jedno dete... tek tad počinju prave strepnje i pravi problemi.

We Need to Talk About Kevin je savršeno slikan i režiran. Imamo montažu koja diše i kompoziciju organizovanu retrospekcijom. Dakle, od sadašnjosti ka prošlosti.

Neka deca se jednostavno rode zla. Ništa na ovom svetu ne čini ih srećnim.

A kad se odluče na krajnji korak, pitanje je ko će sve stradati u nihilističkom sagledavanju sveta.

We Need to Talk About Kevin je obavezno gradivo.

Štedi za crne dane

Znate kako je Denzel u seriji Lost čuvao jedan Dikensov roman jer nije želeo da pročita sve što je taj pisac napisao. Štedi za crne dane. Sličan utisak imam sad kad sam pročitao neke od trejdova Bendisovog Daredevila koje ranije nisam mogao da nabavim.

U pitanju je jedan od bolji stripova ikad.

Nažalost, čini se da je vreme ovakvog superherojskog stripa prošlo. Realizam i dekonstrukcija više nisu u modi. Nažalost. A ni Bendis više ne piše sa toliko ljubavi i pažnje. Zato je lepo kad se neki dragulj, ili njegov deo, sačuva.

No, da vest bude još lepša, ni sad nisam sakupio čitav Bendisov ran na Daredevilu. Ostao je još trejd-dva.

Štedi za crne dane. Ko razume, shvatiće.

Nakazni anđeli

Stiče se utisak da je Voren Elis događaje iz prva četiri trejda stripa Freakangels mogao da smesti u jedan trejd, ali to ne znači da je strip dosadan i da se ništa ne dešava.

Postapokaliptična priča o njih dvanaest koji su... krivi za apokalipsu? Imaju moći koje su veće nego što to oni znaju. Svakog dana nauče nešto novo o njima.

Freakangels je prvenstveno pisan za internet i možete ga u celini pročitati ovde.

Šta čekate?

Bag of Bones / Vreća kostiju

Bag of Bones je verovatno najzanimljiviji i najuspešniji roman u poznijoj karijeri Stivena Kinga. Malo je onih kojima se ovaj roman nije dopao. Samim tim, čim su počele vesti o mogućoj ekranizaiji Bag of Bones, počela su i nagađanja.

Međutim, režiseri iznova i iznova ponavljaju grešku kad su u pitanju adaptacije Kingovih knjiga. Vreća kostiju ima isti problem.

Problem je u tome što Kingovi romani bez obzira što izgledaju jako jako filmični i laki za adaptaciju, zapravo to nisu. Većina njegovih knjiga se svodi na banalnu ideju i samo njegova spisateljska veština, jaki likovi i dobar jezik izdižu te romane do genijalnosti.

A kad se ogole – ako se to ne uradi na dobar način – dobijemo slab film.

Možda su upravo zato dve najbolje adaptacije Kinga zapravo adaptacije njegovih novela, a ne romana. Mislim, naravno, na Stand by Me i Bekstvo iz Šošenka. Manje je toga što mora da se izbaci, samim tim je manje prostora za greške. Što ne mora da znači da su ovi filmovi dobri baš iz tog razloga.

Mik Geris je poznat kao neko kome je jako stalo da adaptira Kinga. Takođe je poznat kao neko kome to ne polazi za rukom.

Ovog puta sam se nadao da će konačno ubosti.

Prva epizoda dvodelne TV serije Vreća kostiju je donekle bila korektna i ulivala nadu da će ovo biti pristojan TV film. Međutim, sve što je koliko-toliko funkcionisalo u prvoj epizodi, u drugoj je već jedva gledljivo. Gerisova Vreća kostiju sve se banalizuje, previše pojednostavljuje. A likovi koji u romanu imaju dosta prostora i vremena za nijansiranje, ovde se pojave u svega dva-tri kadra. Tako da nam ni najmanje nije stalo do njih. Cigančica peva na vašaru i plače koliko su je emocije uzele pod svoje (u ambaru, u Tri lepe, u sred bela dana), seoski derani gledaju i balave, a onda shvate da ne mogu da pređu preko toga tek tako lako. I sve to u tri minuta. Ma, da.

Mora se priznati da je glavni lik Nunan (kog igra Pirs Brosnan) koliko-toliko pristojno postavljen, kao i donekle njegov odnos sa ženom. Donekle.

Kingove knjige vape za ekranizacijom, to je tačno.

Ali, mislim da na prvom mestu ljudi koji pišu scenarije moraju da budu pravi magovi da zadrže sve bitno i izbace sve manje bitno. Naravno, uvek se čini da bi rešenje zapravo bio TV, ali kao mini sezona od barem desetak epizoda. No, ni to nije presudno, ako filmadžije znaju šta rade.

Mik Geris je još jednom omanuo. I smatram da bi mu trebalo zabraniti dalje pokušaje.

Under the Dome je u sigrnijim rukama Brajana K Vona. Nadamo se da će se bolje pokazati.

Ode Džimi

Džimi mi je verovatno bio omiljeni lik u seriji Boardwalk Empire, a sad ga više nema. Šteta. S druge strane, moglo se i očekivati. Kako reče Stiven King: Teško je ubiti svoje dušice.

Ali, ako imaš hrabrosti, to se uvek nagradi.

Zato je HBO jedina TV kuća koja nam prikazuje brutalnu sliku sveta - iako im nikada neću oprosttiti Omara - voleli mi to ili ne. A očigledno volimo.

Kao i svaka HBO serija i Boardwalk Empire se razvija lagano. I sve ono što nam je delovalo sladunjavo i banalno, polako počinje da dobija smisao. Prvenstveno mislim na Nakijevu – sad venčanu – ljubavnicu.

Druga sezona je uspešno okončana. Sad ostaje samo da čekamo sledeću...

Krvava nevesta

Lepo je kad sebi prirediš mini maraton. A oba dela Kill Billa su svakako mini maraton. Maraton za uživanje. Zanimljivo je kako mi se ovaj film na svako gledanje sve više dopada i kako uvek pronađem nešto novo čemu se divim (to kažu i za ruske klasike, ali ja to nisam osetio).

Tarantino je pokazao zrelost kao scenarista, ali i zrelost kao režiser.

Čvrsto je postavio priču. Ispripovedao ju je na složen i izlomljen način, koji kao da je izmislio. Lepo je spojio razne žanrove i ispoštovao njihova pravila, ali svaki stereotip lagano izbegao i lupio nam u facu genijalno rešenje.

Kill Bill je ep koji neko kao što jeTarantino zaslužuje u biografiji.

K'o ništa

Zahvaljujući divnom digitalnom dobu kom živimo, imamo priliku da gledamo remasterizovane, podmađene, premontirane filmove koje smo voleli i koje volimo.

Reprizirao sam masterpis brače Koen Blood Simple.

Film je i dalje savršen kao što je i bio. Jedino su malo smešne frizure i moda, ali to je već do vremena, ne do filma. I stiče se utisak da likovi, iako jako oslikani u par čvrstih poteza četkicom, ipak kao da je trebalo da dobiju još malo prostora da se do kraja isportretišu.

Fascinantno je, takođe, s obzirom da su u pitanju Koeni, da u filmu nema više od pet izgovorenih rečenica!

Možete da brojite scene koje su kasnije pokradene od raznoraznih autora.