NAJBOLJE KNJIGE U 2010.

1.     Džo Hil – Horns: Džo Hil se pokazao kao dostojan naslednik svog oca (Stivena Kinga) i dao nam jednu na prvi pogled palp ideju, a zapravo ozbiljnu studiju karaktera.

2.     Ijan Mekdonald – Brasyl: Mekdonald je Kormak Makarti SF-a. Brazil je obavezno štivo.

3.     Čajna Mjevil – Kraken: Prepuno neeeeverovatnih ideja, ali moglo je i mnooogo kraće.

4.     Li Čajld – Visitor

5.     Li Čajd – Without Fail

6.     Li Čajld – The Enemy: Ova mu je najbolja. Li Čajldu fali malo duše i topline, ali su mu zapleti – savršeni. Mnogo može da se nauči od majstora.

7.     Džilijen Flin – Dark Places: Jedna od mojih omiljenih knjiga ove godine. Džilijen Flin je autor na kog možemo da računamo.

8.     Tom Pičirili – Shadow Season: Lepo napisana proza koja je mogla biti malo usmerenija. Ali ako ništa, pripovedanje iz vizure slepog čoveka je dovoljno zanimljivo da se ovaj roman pročita.

9.     Oto Oltvanji – Kičma noći: Najbolji domaći roman. Već sam pisao o tome.

10.  Vilijem Gibson – Pattern Recognition: Stari zmaj uči nove trikove. Obavezno. SF je postao stvarnost.

11.  Bret Iston Elis – Imperial Bedrooms: Pisao ovde.

12.  Ričard Morgan – Altered Carbon: Najbolji novi pisac SF-a. Jako mi prija Morganova proza.

13.  Džastin Kronin – The Passage: Verovatno najbolji roman godine. Mislim da ću mu se vraćati i vraćati. Jedva čekam nastavke.

14.  Ijan Mekdonald – The Dervish House: U nekim aspektima verovatno i bolja od odličnog Brazila.

15.  Rju Murakami – Audition: Knjiga po kojoj je Takaši Mike snimio kultni film. Podseća na skraćenog skraćenog Stivena Kinga.

16.  Harlan Koben – Hold Tight: Koben je autor kog slobodno mogu da uzmem kad ne znam šta bih drugo. Ima dovoljno topline koja fali Čajldu, a zapleti nisu ništa slabiji.

17.  Ričard Morgan – The Steel Remains: Ovo je blago razočaranje. Morgan piše fentezi-noar? Delovalo je obećavajuće.

18.  Darko Tuševljaković – Senka naše želje: Sjajan prvenac. Darko, čekamo novi roman.

19.  Darko Macan – Dlakovuk: Bafi kod komšija. Macan je car!

20.  Džejms Elroj – The Hilliker Curse: Elrojeva biografija skoncentrisana na žene. Iako nezaobilazno štivo za Elrojeve fanove, gotovo da ne nudi ništa što svaki pravi fan već ne zna.

21.  Don Vinslou – The Winter of Frankie Machine: Ovo je negde kao Li Čajld sa pola duše. Počinje po najgorem klišeu, pa se razvija, ali ne isporučuje baš koliko sam se nadao.

22.  Čajna Mjevil – The City & The City: Ovo mora da ide u školsku lektiru. Savršenstvo.

BLACK SWAN (Crni labud – Darren Aronofsky)

Izgleda da se balerine tokom karijere namuče koliko i prosečan svetac, a pri tom ne dobiju ni praznik sa svojim imenom.

            Darren Aronofsky je, kako kažu, kontroverzni režiser i još jednom je pokušao da nas uveri da mu ta titula nije pripisana tek tako. Moram se složiti, recimo, da „scenu sa rukom“ iz Rekvijema za san (ko je gledao, zna o čemu pričam) nikad neću zaboraviti. Takođe, zahvalan sam mu i što je Mikija Rurka izvukao gotovo iz zaborava i pretvorio ga u Rvača. Ali, isto tako, mora se priznati da je The Wrestler, iako film na mestu, opet pomalo... suvišan?

            Dobro, a šta je sa Crnim labudom?

            Pa, Black Swan je kao Rvač, ali u svetu baleta. Natali Portman je balerina koja jako jako jaaako želi ulogu i belog i crnog labuda. Beli joj ide OK, ali sa crnim se muči, jer izgleda da ga nema u sebi. A onda se malo više unese u ulogu. A pri tom ima istoriju mentalnih bolesti. Nego šta.

            Filmova o umetnicima koji flipnu pod pritiskom ima. Na pamet mi pada film Sjaj, a i Profesorka klavira. Oba dobra i oba različita, a nijedan nije moja šolja čaja.

            A Black Swan?

            Profesorka klavira sreće Stivena Kinga. Tako sam ja to negde očekivao iz najava. I naprimao sam se kako nisam odavno. Možda sam zato pomalo razočaran. Ili, malo više?

            Natali Portman je sjajna, režija je kul, i snimanje iz ruke je ispalo kako treba, a i efekti (šta su već, mislim na ona krila). Ali, kao što Dejvid Memet kaže, čim se sve to hvali, znači da je scenario... pa, slab. I to nije daleko od istine. Kao i posle Rvača i sad imam utisak da Aronofsky traći talenat na prosečne scenarije. Sve ovo je mogao da uradi i neko drugi (ne tako dobro, ali da uradi) i mi bismo taj film ubrzo zaboravili. Međutim, Aronofsky je ipak dao pečat dovoljan da se film ne zaboravi. Ali, da ćemo ga pamtiti po zlu, to je već drugo pitanje.

            Kao i u slučaju Rvača, ja nemam šta da zamerim onome što je u njemu, ali imao bih štošta da kažem o onome što mu nedostaje. Uroš Stojanović (Čarlston za Ognjenku) mi je u jednom četu rekao da su filmovi koji su celi dobri zapravo sebi postavili niske standarde i da vremenom naučiš da ceniš filmove koji imaju nekoliko genijalnih scena.

            Da, nisu ispunili te visoke standarde, ali su barem probali.

            Stiče se utisak da Aronofsky ponovo igra na sigurno, na margini, ali ne nad ponorom. Uopšte ne sumnjam da će film pokupiti oskare za glavnu žensku ulogu, režiju, fotku (i zaslužio je).

Ali, setimo se ponovo Memetovih reči. 

MUZEJ ĐUBRETA Željko Obrenović

            Uvek kad je bila u PMS-u, osećala se baš tako – kao da je u PMS-u. Bila je razdražljiva, a i sva čula bila su joj razdražena.

            Jutro posle kiše: mokra trava i zemlja. Miris blata u nozdrvama. Činilo se da taj miris ništa ne može da nadjača, ali vonju mokre kore drveća je ovoliko falilo.

            Jovana više nije bila sigurna da je šetnja tako dobra ideja.

            Prešli su most i uputili se ka parku. Marko je žvakao poslednje zalogaje sendviča i kao da su ga jedino puna usta sprečavala da kaže: Gde si me to jebeno dovela? Ipak su nastavili dalje. Staza kroz park bila je blatnjava i strma i neretko bi se okliznuli. Prejaki mirisi razarali su mozak i toliko je zaokupljali da nije stizala da misli o PMS-u koji je trajao dva meseca.

            Tog jutra su sišli sa voza. Nije bila sigurna gde su pošli, pa joj se nije ni žurilo. Htela je da poseti park iz detinjstva. Mada je kontekst bio bizaran.

            Marko je progutao poslednji zalogaj sendviča i osvrnuo se.

            „Molim te“, reče ona. „Samo nemoj da baciš tu kesu.“

            Raširio je ruke. „K’o da ima razlike?“

            „Kažem ti.“

            „Ali...“

            „Znaš kol’ko treba toj kesi da se raspadne?“

            Prećutao je.

            „Bolje da ne znaš. Ali, recimo, da ti to ne bi doživeo, a ni tvoja deca. A ni njihova deca.“

            Marko je zavagao glavom.

            „Šta?“

            Namrštio se. „Ta priča me je i pre smarala. A posle svega... sad je besmisleno.“

            „O čemu bre pričaš? Je l’ znaš gde smo?“

            Marko je klimnuo glavom. „Baš zato“, reče on. „Pazi. Mi smo deo prirode.“

            „Da?“

            „Znači, ono što mi stvaramo je takođe deo prirode? Inače nas priroda ne bi ni stvorila.“

            „Ma daj...“

            Zastao je. „Ne, ozbiljno. Pazi, čovek evoluira. Zašto ne bi i priroda evoluirala?“

            „Ali...“

            „Ne, pazi. Ko smo sad ti i ja da kažemo u kom smeru ta evolucija treba da ide? Ako evolucija teži uništenju...“

            Jovana se nasmejala; nije znala šta da kaže na ovo. Nastavila je dalje. Bili su na pola puta do vrha. Nigde nikoga. U čitavom jebenom gradu nije bilo nikoga. Ali, tragova ljudi bilo je na sve strane. To je i rekla Marku.

            „Nemoj mi reći da ti ne smeta...“

            Odmahnuo je glavom i pokazao ka zemlji. „Vidi.“

            Prišla je bliže i ugledala izbledeli karton. „Šta je to?“

            „Ne sećaš se?“

            Bolje se zagledala, ali nije bila sigurna šta vidi.

            „Tetrapak“, reče Marko. „Pravi tetrapak, sa četiri strane. Je l’ se sećaš? Bili su kao, ovaj, piramida, trouglasti, belo-roze?“

            „Jao, stvarno. Jebote, nisam to videla...“

            „Dva’es godina?“, reče Marko. „Pazi, mi smo ovde kao u muzeju. Muzeju raritetnog đubreta. Priznaj. Priznaj da te spičio flešbek! Kao kod onog Francuza... Flobera. Sa čajnim kolutićima.“

            „Prusta.“

            „A?“

            Jovana je odmahnula glavom i pogledala ka zemlji, ovog puta na drugu stranu. Ćutala je, ali misli su joj šetale kroz vreme. Veliki odmor u osnovnoj školi: kifla i jogurt u tetrapaku. Pravom tetrapaku. Štekanje kusura za barbi sličice. Setila se i koliko često bi preskočila užinu – čak iako ju je već kupila – kad bi se pored nje promuvao... kako se ono zvao?

            „Vidi ovo.“ Marko ju je prenuo iz misli. Odvojio se nekoliko metara a da to ona nije ni primetila.

            Ponovo je gledao ka zemlji.

            Kroz travu se nazirao isprani staniol sa „soka u čaši“ – zlatne kapi. Markov komentar bio je izlišan. Nakrivila je glavu da bolje vidi narandžastog medu-logo i gotovo da je zaboravila zašto su ovde.

            Marko je stajao nad njom i takođe se osmehivao.

            „Ovo je...“, zausti ona.

            Marko je klimnuo glavom. „I znaš šta sam još video usput? Lord pljuge. Žicao sam ih od keve kao klinac. Tako sam počeo da pušim. Jebote, imao sam... Ma, nemam pojma kol’ko sam imao godina.“

            Jovana je vrtela glavom, ali osmeh je i dalje bio tu.

            „Video sam i flašu malog tutuškastog piva koje nisam video... pa, kol’ko i sve ostalo.“

            Osmeh je ispario sa Jovaninog lica već pri sledećem koraku: delom zbog toga što su gotovo stigli do vrha, a delom zbog onoga što je videla. Uz stazu, u jarku, odbačeni stari nameštaj, najlonski džakovi u kojima ko zna šta je sve bilo (čak se i krzno naziralo). Mogao je Marko do sutra da priča na šta ga to podseća – ona je videla samo ruglo. Videla je budućnost o kojoj je govorio i nimalo joj nije bila privlačna ni romantična.

            Možda je istina da nuklearna elektrana koja je pošla po zlu učini više štete ekologiji nego svi ljudi za čitav život. Možda. Ali, kako bi ona izreka o čišćenju i svom dvorištu?

            Marko je išao za njom i po svoj prilici nije obraćao pažnju na to što je promenila raspoloženje. Čak i kad je zastala na vrhu brda i suznim očima pogledala mrtvi grad, ništa nije rekao. Stajao je kraj nje i ćutao. Ali, činilo se da je shvatio poentu.

            „Je l’ znaš“, zausti Jovana, „da se odavde zvezde neće videti još...“

            Marko je zaustio, ali prekinula ga je podignutom šakom. „Nemoj. Neću da čujem još jednu romantičnu opservaciju koja je sve samo ne tačna.“ Pokazala je rukom. I tek sad kad su gledali uništeni grad, bez obzira na sve što je videla na TV-u, sve što je čitala u novinama, tek sad je zapravo shvatala razmere katastrofe. „Pogledaj.“

            Marko je oklevao, pa na kraju podigao pogled. Gledali su grad u komi. Grad na izdisaju.

            „Znam da je lakše da ne misliš o ružnim stvarima“, reče Jovana i mogla je da oseti novu jutarnju mučninu. „Priznajem da mi je bilo simpatično što si rekao o... muzeju đubreta.“

            Marko je oborio pogled.

            Jovanina ruka je kliznula ka stomaku i zaustavila se tamo. Dugo su ćutali – ona zagledana u grad, on zagledan u zemlju, a oboje zagledani u sebe – a kad je napokon ponovo progovorila, pažljivo je odmerila šta će reći:

            „Znaš, pored svega, i dalje živimo u svetu gde je više prirode nego đubreta i otrova. Barem spolja. I... i, zato je moguće da neko, kao ti, da neko u svemu tome vidi... nešto. Samo, plašim se, da će, recimo, naše dete šetati po đubretu i posmatrati parčiće prirode onako kako mi posmatramo fragmente đubreta.“

            Marko ništa nije rekao, oborio je pogled, pa pošao da je zagrli; a čak je i taj zagrljaj posle svega morao da izgleda trapavo i nespretno. Ali, nakon nekog vremena ipak su uspeli da se pribiju jedno uz drugo i dugo nastavili da gledaju u pretnju. Sunce je sijalo, i noć će pasti, a zvezda neće biti.

KRAJ

           

twitter.com/zeljkoobrenovic

           

            

DREAM HOME (Stan iz snova)

         Izgleda da je u tom Hong Kongu teže doći do stana nego u Beogradu. Malo prostora, mnogo ljudi, a cene, jelte, visoke. Pogotovo ako pripadate radničkoj klasi: štek baš i nije neki. A čak iako ste čitav život štekali za željeni stan – nekad ni to nije dovoljno.

            Takve je (ne)sreće junakinja filma Dream Home. Taman kad je skupila dovoljno da kupi stan, vlasnici su se predomislili i digli cenu.

            Šta sad?

            Srpska metoda: ključ u ruke. Ali, ne ključ od stana, nego, recimo, francuski ključ. Ili još bolje, nož, sekiru i ostatak alata. Zaređaš od stana do stana u željenoj zgradi i potamaniš stanare.

            I, naravno, cena stana padne.

            Niko neće da živi u zgradi gde se desio masovni pokolj. Čak ni u Hong Kongu. Zatim ponudiš vlasnicima pola kinte od onoga što su već tražili – i ne mogu da te odbiju.

            Kažu, film je po istinitom događaju.

            Nije ni čudo, kažem ja.

            Dream Home je osveženje u podžanru slešera i efektno je produbljen (i proširen) upotrebom flešbekova na odrastanje u tom i takvom Hong Kongu. Flešbekovi daju jasniju sliku čega sve teba da se odrekneš da bi došao do stana i kakve sve frustracije doživiš dok odrastaš bez stana (recimo, lokalne bande ubacuju zmije u haustore i zaključaju vrata da bi oterali stanare!). I onda ti nekako bude sasvim jasno zašto uzmeš taj, ehm, ključ u ruke.

            Umeju ti Azijati da naprave dobar film od nečega što bi se kod nas završilo na nivou paskaljevićevske patetike. Nema kinte, šteka za stan, nevolje u komšiluku, socijalni život pati. Je l’ da da ima osnovu za „domaći film“?

            U Hong Kongu su stvari proste i iskrene. Nema šećerenja, objašnjavanja, osuđivanja i moralisanja. I u toj jednostavnosti leži lepota. Gotovo da se mogla napraviti predstava od ovakvog setinga.

            Ipak, čudno je što ovaj film dolazi baš iz Hong Konga. Jasno, Azija je poznata po filmovima koji samo pričaju priče i ne morališu. Ali, Hong Kong je ipak bio rezervisan za akcijaše sa tučnjavama i ne preterano ozbiljnim hororima.

            Ali, kao što rekoh, imaju ti Azijati nešto što mi nemamo, a imamo i mi nešto što oni nemaju. A i ne treba im. A bogami ni nama. No, dok je interneta, sve što svet ima, kao da je i naše.

            

Francuska škola: ANIMAL'Z (Enki Bilal)

          Postapokalipsa ne bi trebalo da postoji. Zapravo, mogla bi da postoji, ali bez ljudi. Možda neki parčići zemlje koji lutaju univerzumom. Pa čak i da planeta ostane u jednom komadu, barem ne bi trebalo da više bude ljudi. Recimo.

            No, razrušeni svet u kom se preživeli motaju tu i tamo i pokušavaju da opstanu bar još koji dan, stara je tema, a čini se da je poslednjih godina sve aktuelnija (čudo). Naravno, nisu sva dela ovog podžanra podjednako uspešna, ali na svakih nekoliko promašaja, dođe poneki biser. Kao što je Put Kormaka Makartija u prozi ili istoimena adaptacija u filmu.

            Ili Animal’z Enkija Bilala u stripu.

            Bilal nije stran Srbima, pogotovo što je ovde i rođen pod imenom Enes Bilalović. A nije se bavio samo stripom jer kako kaže, kad ga smore stripovi, on ode pa pravi filmove. Tako da je mnogima možda poznatiji po filmu Immortal, nego po stripu. No, šta da se radi.

            Zahvaljujući Veselom četvrtku koji je za domaću publiku objavio ovaj Bilalov album i svima nama nepismenim za francuski jezik – a verujem da nas ima – omogućio da pratimo savremeno stvaralaštvo ovog autora.

            Za nekoga ko se već dugo hrani američkim stripom, može biti čudno da isti čovek i piše i crta stripove, pa ih još crta pastelom, ali za Francusku to nije ništa novo ni nepoznato. Bilalov strip je jedna ekonomična priča u svetu na vodi – brodovima – sa mutiranim ljudima, ljudima ukrštenim sa ribama i plivajućim sisarima. Priča o svetu gde teško da se nekome može verovati ili gde veća riba, ehm, jede manju. Ono što ovom stripu daje još bizarniju notu je to što u tom opštem rasulu ljudi jedni drugima persiraju. Da, da, persiraju. I za one koji su i dalje skeptični da se još kaže – proverio sam – tako je i u originalu, kažu oni koji se razumeju u francuski.

            Zamislite sad taj svet gde se leđa ne okreću nepoznatima, a bogami ni poznatima, a svi su besprekornih manira. Neki straaaašan svet. Dalje od mene. Pu, pu.

            Kao što nas je francuski strip već naučio i navikao, na malo strana dobija se mnogo toga. Najpre, fenomenalan crtež. Ili, tačnije, slike. Jer Bilalovi kadrovi opušteno mogu da se iskroje sa stranica, uvećaju i kače po zidovima. I čak će i vaši prijatelji krajnje skeptični prema stripu da vam kažu: lepa slika.

            Takav je Bilal.

            Svet koji je stvorio u Animal’z počiva na osnovama koje nas je pop kultura postapokalipse naučila da očekujemo, ali ima dovoljno motiva i originalnosti da ga ne pobrkamo sa još nekom od silnih franšiza. Plus, iako smo na malo strana dobili ukusan obrok, Bilal nas tera da nezahvalno poput Olivera Tvista tražimo repete. A znajući da je Bilal sigurno mekša srca nego što su to bili Dikensovi kuvari, verujem da će nam izaći u susret. Dakle, repete.

MUZEJ ĐUBRETA

Blog dan posvećen ekologiji. Moj doprinos – priču Muzej đubreta – možete pročitati ovde.