Uvek kad je bend u krizi i kad već neko vreme nema hit album, trebalo bi da dobro razmisli u čemu je problem i gde je pošlo nizbrdo. Sad, neki to i učine i promene stvari koje ne valjaju. Samim tim, izvuku se iz krize. Drugi su previše sujetni da bi priznali grešku, nastavljaju da štancuju iste albume i to logično vodi u još dublji jaz.
Korn je očigledno od bendova koji smeju da se pogledaju u ogledalu.
I što je još važnije, smeju sebi da priznaju ako slika nije lepa.
Ništa zato, barem njima nije problem da odu kod kozmetičara, estetskih hirurga i ostalih koji mogu da im pomognu da se odraz ulepša. Kad je Korn u pitanju, oni su posegli za DJ-evima, producentima, kako se već to zove u današnje vreme.
Rezultat je album The Path of Totality.
Metal i elektronika kao spoj nisu novost.
Ali, retko ko je to spojio na valjan način.
Vidim po netu oprečna mišljenja. Ali, tako je valjda uvek sa stvarima koje su dobre. Mislim da je Korn uradio pravu stvar. Osvežio je svoju muziku, uneo novine. Ali. Ali, nije izgubio sebe. Nije nestao u tim remiksima. Naprotiv, od prve do poslednje pesme Korn i The Path of Totality zvuči... baš tako, kao Korn. Kao logičan nastavak nekog prošlog albuma koji ne postoji.
Nekad se ti uticaji elektronike gotovo ne osećaju; samo efekti u pozadini ili deformisani tonovi gitara ili glasa.
Nekad to sve sklizne u elektronske disharmonije koje najviše zaliče na Nine Inch Nails.
Meni su i jedne i druge na mestu.
Zato što je The Path of Totality dobar album. Dobar je kao celina. I bez obzira što živimo u novom vremenu singlova i mp3 albuma koji se slobodno skidaju sa neta, lepo je kad se pojavi album koji možemo da slušamo baš tako: od prve do poslednje pesme. Bez obzira da li smo u kolima ili za kompom.
Džonatan Dejvis i ekipa su nam podarili takav album.
I bez obzira koliko su para dali na kolege doktora Colića, isplatilo im se.
Njihovo novo ja je uspelo.
Bez problema mogu da se pogledaju u ogledalu.
Ne moraju da skreću pogled ili lažu sebe.
The Path of Totality je lepa slika.
No comments:
Post a Comment