Kad sam se prvi put sreo sam Timom Pauersom, poklonio mi je sjajan roman Declare. Već na prvih nekoliko stranica romana bio sam svestan da čitam nešto sa čime se ne srećem baš svakodnevno – ako uopšte! – i da je u pitanju sjajan pisac.
Već sam čitao njegove eseje, tako da mi je bio poznat pojam „tajne istorije“, ali tek kad sve to vidite na delu, shvatite o čemu se zapravo radi. No, sa druge strane, Pauersove knjige će vas tako ščepati i uzeti pod svoje da ćete često zaboraviti da su to romani sa pravim ličnostima, na pravim lokacijama i u situacijama koje su se možda stvarno desile.
Svakom ko se lati Pauersa, predložio bih da pročita i njegove intervjue ili tekstove u kojima govori o prikupljanju građe za roman.
Ipak, nekad se čini da sva ta silna povezanost među istorijskim ličnostima – do u najsitnije detalje – uzme nekog šizofrenog maha kod ovog autora i on kao da i sam postane neka magična ruka koja samo beleži tajnu istoriju. Što može da bude i problem. Zato su neki delovi Pauersovih romana manje dobri, ili barem manje zanimljivi, pošto su pretrpani podacima ili nekim psihodeličnim nejasnim opisima/naracijom.
Zato mogu da kažem da Tim Pauers nije pisac celine. On je pisac nekoliko genijalnih frangmenata, sjajnih ekspozicija i još boljih razrešenja. I zato možda njegove knjige deluju još zanimljivije kad ih nekome prepričavate nego tokom samog čitanja.
Zbog tih genijalnih ideja koje ćete retko kod koga sresti, Pauers je pisac čiji se romani ne zaboravljaju i kojima ćete se svaki čas vratiti, barem da na kratko zavirite i osvežite neke scene.
Dobro se sećam kad sam po okončanom Declare uhvatio sebe kako zaplet prepričavam ćaletu. I što je još gore, uhvatio njega kako sa zanimanjem klima glavom na priču o stvarnom razlogu raspada SSSR i postavlja potpitanja.
Gozba kod Devijanta je možda najatipičniji Pauersov roman. Iz prostog razloga što se ne bavi dalekom ili bliskom prošlošću, nego postapokaliptičnom budućnošću. Samim tim, za početak, ništa od istorijskih ličnosti, jelte.
Roman se u nekom osnovnom obliku može svrstati u neku vrstu, uh, detektivskog romana, pošto se bavi potragom za, recimo, nestalom osobom. Kao što znamo, postapokaliptični svet je jedno nimalo lepo mesto, svako je svakom vuk itd. I Pauers se pridržava svih onih naši strahova – a i autora pre i posle njega – kako će taj svet izgledati, ali mu pridodaje još malo svojih egzotičnih začina.
Tim i takvim svetom – kao da mu ne treba dodatno zlo – hara sekta koja inicirane podvrgava pričešćima koja im opasno sjebavaju mozak i pretvaraju ih u zombije koji gube sve lično, a gube i sebe. A tek onda im rade sve i svašta.
Njihov šef je gotovo pa polubog, do kog će potraga odvesti Gregorija Rivasa koji se, uprkos obećanju koje je sebi dao, upušta u potragu za ljubljenom iz davnih dana.
Nemojte da mislite da će nam Pauers isporučiti tek još jednu prežvakanu viziju postapokaliptičnog sveta. Iako koristi trope i motive koji su nam poznati, svaki čas će se pojaviti egzotični detalji za koje na mahove nećemo biti sigurni da li smo dobro pročitali šta su ili nas slova i oči varaju: od novih instrumenata, do postapokaliptičnih „vampira“.
Iako sam napomenuo da se roman uslovno može svrstati u postapokaliptični detektivski roman (auh), zanimljivo je kako se Pauers ovde bavi psihodeličnim momentima, pa se tako čitav roman više odvija u glavi Gregorija Rivasa, halucinacijama, tripovima, prisećenjima, posrtanjima... nego baš konkretnom uobičajenom potragom.
Postapokaliptično je vreme, ni detektivi više nisu što su bili.
S druge strane Na čudnijim plimama nam donosi nešto bližeg Pauersa, a i poznatu priču. Ako niste gledali Pirate sa Kariba, verujem da ne čitate ni ovaj tekst, tako da se vama ni ne obraćam. Za ostale: Ovo je priča o vudu piratima, pljačkama i otmicama brodova, vudu ritualima, borbama u, kako da to nazovem, polusvesnim psihodeličnim astralnim projekcijama?
Koliko je Gozba kod Devijanta detektivski roman, toliko je Na čudnijim plimama roman osvete. To im je barem okidač. A nesrećni junaci i u jednom i u drugom nekoliko puta i u raznim smerovima prošetaju bosi po trnju dok ne dođu do početnog cilja. Ako on uošte više ima smisla. I ako im uopšte više donosi prvobitno zadovoljenje.
Neću ni da ulazim u to da li je to dramaturški uverljivo, ali dok likovi Pauersovih romana stignu do kraja svog puta oni su bitno različiti od onih sa početka. To je posebno vidljivo kod Džona Šandajka jer je njegov preobražaj veći. Ali, čak i stara kuka kakav je Gregori Rivas – za kog se čini da više ništa ne može da ga iznenadi – roman napušta još malo pametniji. Ili gluplji.
U romanu Na čudnijim plimama saznaćete zašto je Crnobradi palio sporogoreće fitilje u bradi i zašto je pio zapaljeni rum sa barutom. Saznaćete zašto je magija nestala i kako je to u vezi sa početkom masovne upotrebe gvozdenih predmeta. Saznaćete gde je izvor mladosti. A bogami saznaćete i zašto je Dizni novom filmu iz franšize Pirata sa Kariba dao ime Pauersove knjige.
I šta onda čekate?
Da vas još malo isprimam. Romani su sjajno prevedeni i upakovani onako kako u domaćem izdavaštvu nismo navikli: tvrdi povez sa sjajnim Pahekovim naslovnicama, odličnim pogovorima... pa čak i sa – od kad ga nisam video ne knjizi, zaboravio sam i kako se zove – markerom za obeležavanje stranica?
Ajde sad, Sirius B čeka.
.
i bez Vulverina, tojest Hju Džekmena?
. I naravno, ne samo da nema Hju Džekmena, već nema ni Vulverina!
.
? Gde je 
?
