Dragoslav Mihailović RIP

Retko sam u životu imao tremu od javnih nastupa. Ovoga puta nije to bio baš moj nastup, ali sam svejedno osećao bezmalu tremu jer sam vodio književno veče sa Dragoslavom Mihailovićem i profesorom Vladetom Jankovićem, a imao sam tek nešto više od dvadeset godina. Pre promocije smo dugo razgovarali i o njegovoj i o mojoj prozi, našli mnogo zajedničkih fascinacija, naročito onih vezanih za sleng i živ jezik uopšte. Neću to nikad zaboraviti. Tokom promocije je ispričao nešto što takođe nikad neću zaboraviti, kako je  na krajnje bizaran način saznao ko ga je prijavio i zbog koga je završio na Golom otoku. Bio je verovatno poslednji živi klasik naše književnosti. Njegove Tikve su me višestruko inspirisale i čak sam ih delimično omažirao u Koloseumu. Slava mu! Zadužio nas je. Čast mi je što sam imao priliku da ga upoznam i žao mi je što nemam sliku u boljoj rezoluciji.

20.8.2009.

Najbolji filmovi i TV serije u 2022.

Na listi se nalaze svi filmovi i TV serije koje sam pogledao u 2022. godini. Ocene su u zagradama.

Besa 1, 2 (4)
The Tragedy of Macbeth (3)
Woodlands Dark and Days Bewitched: A History of Folk Horror (5)
Mayor of Kingstown 1 (4)
American Rust 1 (3+)
Blinded by the Light 1 (5)
The Responder 1 (5)
Yellowjackets 1 (4)
Archive 81 1 (3+)
A Forbidden Orange (5)
Django and Django (5)
Reacher 1 (4-)
The North Water 1 (5-)
The Tinder Swindler (5-)
Station Eleven 1 (4)
Nightmare Alley (4)
1883 (5)
Peacemaker 1 (4-)
Only Murders in the Building 1 (4)
Bad Vegan: Fame. Fraud. Fugitives 1 (4-)
The Last Days of Ptolemy Grey 1 (3)
The Sadness (4-)
The Innocents (4-)
The Long Halloween 1 (4)
The Batman (4)
Severance (4-)
Slow Horses 1 (3+)
Azor (5-)
The Northman. (3)
Tokyo Vice 1 (3-)
Spoor (4-)
The Bureau 1 (4)
We Owe This City 1 (3)
The Offer 1 (5-)
The Boys 3 (4)
The Journey of Turkish Archery (5)
The Sandman 1 (4-)
Shining Girls 1 (4-)
Nope (5-)
Paper Girls 1 (3-)
Black Bird 1 (4-)
Dahmer 1 (4-)
God's Country (4-)
Athena (5)
Hellraiser (3+)
Paris Police 1900 1 (4-)
Mr. Harrigan's Phone (4-). The Midnight Club 1 (3)
Evil 3 (4)
Gangs of London 2 (4-)
The Watcher 1 (4+)
House of the Dragon 1 (4)
The English 1 (4)
Servant 3 (3+)
Inside Man 2 (4-)
The Devil's Hour 1 (4-)
1899 1 (2+)
Winning Time: The Rise of the Lakers Dynasty 1 (5)
Shining (5)
The Exorcist (5)
Friedkin Uncut (5)
Glass Onion: A Knives Out Mystery (3+)

Betmen: San pravednika

Šesti Valjevski strip fest, 2022. 

Nagrada Centra za umetnost stripa Udruženja stripskih umetnika Srbije, Beograd 

Stefan Nastić i Željko Obrenović "San pravednika"

Koloseum -- Željko Obrenović -- prikaz -- Đurđina Načić

Pre  nego što sam pročitala samu knjigu, imala sam prilike da u raznoraznim  grupama naletim na prikaze, analize, kako se sad moderno kaže -- osvrte  na istu:

"Borba dobra i zla", "Psihološka analiza društva"...

Ako mene pitate, potpuno promašeno viđenje štiva. Ali da krenem od početka i od onog što mi se dopalo.

Osnova priče je na četvercu:

Tari -- mladoj dami koja pati da bude novinar poput svog strica a umesto toga studira književnost;

Andreju -- samovoljno propalom bokseru koga izjeda griža savest (po meni potpuno bezrazložno);

Kajici  - čoveku sa margine zakona (ja ga zamišljam kao nekog propalog oficira iz crvenih beretki) koji se pored već pomenute boljke -- griža savest, bori i sa srozanim statusom u mafijaškoj hijerarhiji za koji se krvlju izborio.
I na kraju četvorka, koja sve koje sam nabrojala a i mnoge druge, povezuje:

Koloseum  -- prostor u kome se održava ono za šta je i prvobitni rimski služio, s tom razlikom da u ovaj domaći može da uđe samo "elita", što u našem sistemu znači mafijaški crème de la crème u društvu zurle i talambas pevaljki, raznorazni bogataši, čije je bogatstvo vrlo upitnog porekla, političari naravno (jer kud bez njih?) opet u pratnji skupih eskort devojana.
Nekako sam ubeđena da sam "videla" i dve - tri mlade,  ucveljene udovice... Summa summarum, šljam koji ima para.

Videla sam dosta slika ove knjige sa plaža i bazena i po meni je to sasvim OK. Priča, koliko god delovala sumorno, glatko teče, lako se čita, nije nešto zbog čega bi preskočili rashlađenje u moru.

Nema ovde borbe dobra i zla, svaki lik ima manje ili veće zrno putera na glavi kao i želju da isti na ovaj ili onaj način spere počevši tako neku novu životnu priču. Metodologija je različita ali cilj je isti -- zaboraviti sve i pisati na lepom, čistom papiru. Ali život nije puj pike ne važi, niti sveska čije se stranice loše ispisanih reči mogu iscepati.

Nema ovde ni psihološke analize društva, jer je društvo takvo kakvo jeste odvajkada i nije nešto što nam je nepoznato. Neki smo uz takvo i mnogo gore odrastali, neki su čitali iz starih novina i crnih hronika. Svi zajedno smo učili iz istorije.

Željko, što bi rekli, lako piše. Ne zamara čitaoca opširnim opisima, razvlačenjem priče (za tako nešto imamo žvake, kačkavalj na pici), suvišnim rečenicama. Dinamika je prisutna što je pohvalno. Pohvalno  je i što je jedan od retkih naših mladih pisaca koji se sjajno snalazi u  peripetijama, do te mere da sam i ja ostala zatečena, a to je izuzetno  teško postići.

Ono što zameram autoru je nedovoljna  informisanost, let između fikcije i realnosti, što čitaoca može da navede na pomisao da pisac nema pojma o čemu piše ili se izgubio u beogradskim  ulicama. Iz pojedinih pasusa vrišti žal što je taj naizgled zanimljiv, bogat život prolazio mimo njega dok je on grejao stolicu i  završavao faks (nema ljutiš).

Koloseum je po mom mišljenju još uvek, i dugo će biti, urbana legenda, kao što su i likovi koji su opisani još uvek, i dugo će biti, svakodnevni slučajni ili namerni prolaznici.

Grant Morison -- Luda -- prikaz knjige

Postoji puno, ili makar nekolicina, izuzetnih strip scenarista. Ali kad razmišljamo o genijalnim strip scenaristima, nameću se samo dva imena. Prvo je Alan Mur, drugo je Grent Morison. Njihovi stripovi i pristup pisanju se pak bitno razlikuju. Iako su obojica pisali i superherojske stripove koji pripadaju dvema velikim korporacijama, DC i Marvel, kao i sopstvene duže ili kraće serijale, Mur je najpoznatiji po detaljno istraženim, realističnim i pesimističnim stripovima kao što su Nadzirači, V kao Vendeta i Iz Pakla, dok je Morison često lutao u psihodeliju koja, čini se, samo zahvaljujući njegovom geniju nije potpuno hermetična. Njegov serijal Nevidljivi bio je toliko uticajan da se poveo spor i da li je film Matriks plagijat tog stripa. A verovatno je on jedini scenarista koji me je mogao naterati da čitam Supermena (sad mi je to jedan od omiljenih stripova, a ne samo što nisam zaljubljenik u Supermena već generalno ne volim superheroje). The Filth je pak strip iz toliko slojeva da se ni posle desetak čitanja ne može potpuno raspakovati, ali to nijedno prethodno čitanje nimalo ne obesmišljava niti mu umanjuje draž.

Vest da je Morison napisao roman prvenac – nakon što se nedavno uspešno dokazao kao TV scenarista pri adaptaciji sopstvenog stripa Happy!, koji je delovao kao nešto što je nemoguće adaptirati – svakako nije mogla proći neprimećeno. Nije Morison svakako prvi strip scenarista koji se oprobao i u prozi. Gejmen je poslednjih decenija gotovo potpuno zamenio jedan medij za drugi, pomenuti Mur je objavio čak dva romana (jedan na preko hiljadu strana), kao i zbirku priča, Voren Elis je takođe potpisao dva romana, a Majk Keri svako malo izbaci ili samostalni roman ili kolaboraciju. Međutim, čini se da, osim Gejmena, niko s prozom nije imao toliko uspeha koliko sa stripovima.

Prvo što se može reći za Ludu je da je Morison njenom pisanju pristupio hrabro. Ovaj roman nikako nije prošireni scenario, niti je u bilo kom smislu stripičan, pa čak ni filmičan. Sa druge strane, kao i kod Tarantinove novelizacije filma Bilo jednom u Holivudu, stiče se utisak da je to odstupanje previše svesno.

Luda je roman o Lusi LaBang, drag performans umetnici (ili umetniku?), koja trenutno radi, kao glumica, na postavci avangardnog pozorišnog komada Fantom pantomime. Reč je o tekstu koji na ekstravagantan i interaktivan način spaja Aladinovu lampu sa Fantomom iz opere. Kako pripreme na komadu napreduju, a audicija za ulogu Aladina biva neuspešna, zabrinutost počinje da raste. A onda se niotkuda pojavljuje Luda, mlađa, lepša i još neoblikovana verzija Lusi. Njihovo prijateljstvo i kompleksna veza istog trenutka kreće da se razvija i odvodi do niza neočekivanih otkrića (a kod Morisona se ako ništa drugo, neosporno može reći da su ta otkrića doista neočekivana i netipična).

Najpre će se saznati za postojanje nečega što Lusi zove Glamur, a što je, po njenim rečima, magija koja pojedincu omogućava da postane ono što želi i da izgleda onako kako želi. Dok lutaju noćnim klubovima i Lusi uči Ludu Glamuru, neobični događaji počinju da se odigravaju. A svi se  tiču ili članova trupe ili Lusinih starih poznanika-saradnika. 

Zatim se saznaje i Ludin oridžin stori, bizarna priča o odrastanju sa dvoje uvrnutih psihijatara, koji su joj u potpunosti izbrisali identitet (i pol) i onda je iznova „stvorili" po uzoru na svoju preminulu kćerku. A razmotava se i sve ono što je prethodilo da bi Lusi postala to što jeste, kao i žrtve koje je zbog toga podnela (od kojih za neke do susreta sa Ludom nije bila ni svesna). 

Luda je napisana u prvom licu, s mnoštvom introspekcija i šetanja kroz vreme. Jezik je u potpunosti prilagođen drag svetu, tako da je sve, ponekad i previše, prenaglašeno i na nivou nekog drag slenga ili igranja rečima, najčešće sa seksualnim panč-lajnom. A dijaloga, kao i kod Tarantina, ima neočekivano malo.

A doneti sud o Ludi je izuzetno teško. Nije to knjiga koja će promeniti svet, ali nije ni knjiga koja će biti posve nebitna i zaboravljiva u Morisonovoj karijeri (kao što je slučaj s romanima Vorena Elisa). Međutim, koliko god da cenim Morisonovu odvažnost pri pisanju Lude, ipak ne mogu da ne pomislim kako bi ovaj roman, makar u mojim očima, izgleda osetno bolje, ili makar prohodnije, da je kraći i upravo s više dijaloga. Morison svakako nikad nije bio neko ko će ići utabanim stazama, niti podilaziti čitaocima, čak i kad je pisao tako ikonične likove poput Supermena ili Betmena, tako da je verovatno i pitanje da li će vam se Luda dopasti ili ne verovatno više do senzibiliteta i trenutka nego do same materije-obrade.

U svakom slučaju, mislim da bi bila šteta da se njegova veza s prozom okonča na ovom flertu (da se poslužim žargonom iz Lude).

Koloseum -- Željko Obrenović -- prikaz -- Maja Ćirić

Najprvin hoću da se zahvalim autoru što mi je ovozmožio da pročitam njegov roman i divnom admin timu.

Koloseum je naziv romana koji budi slike na gladijatore koje su se borili do smrti u arenu u vreme Starih Rimjana za zabavu svojih gospodara... gde je naš autor napravio istorijsku paralelu rimske arene u savremeno doba u kom gladijatora ima u prenosnom značenju.

Roman drži pažnju od prvu do zadnju stranicu.
Kriminal, korupcija, osveta, izdaja, potraga za istinom i iskupljenjem, nelegalne borbe u Srbiji su teme gde naš pisac Obrenović na maestralen način je opisao u krimi akcionom trileru "Koloseum". Mesto u kome se održavaju ilegalne borbe bivših boksera.

Svako od likova ovog romana nosi svoje tajne i bori se na svoj način... pesnicama, pisanjem i crtanjem grafita, agresijom ili novcem da opstane... u ovom surovom svetu.
Šta će se dogoditi sa glavnim likovima Andreja, Taru, Kajicu, Mariju... ostavljam da sami otkrijete i dobijete odgovore na pitanja...

Kakvi su te ljudi koji za novac, slavu, moći su spremni da nanesu boli, krvi i smrti?
Koja je cena života?
Koja je cena istine?
Greške iz prošlosti dolaze na naplatu...
Koliko košta izdaja... pogrešne izbore...
Od srca preporučujem ovaj roman posvećen porodici, ljubavi, prijateljstvu i izdajama.
Svaka čast autoru.

Atina -- Athena -- Romen Gavras -- filmska recenzija

Kažu da se priroda odmara na deci genija, ali ponekad to očito nije tačno. U ovom slučaju svakako nije tačno. Za Atinu sam najpre čuo kao za film koji vredi pogledati. Tek potom, nakon kratke internet pretrage, saznao sam da režiju potpisuje Romen Gavras, sin legendarnog režisera Koste Gavrasa.

              Već od prvog kadra je očito da Romen od oca nije nasledio samo prezime. Reč je o filmu koji se može podjednako posmatrati i kao akcija tipa Crank, ali i kao pravoverna drama. Takođe, Atina je gotovo cela snimljena u jednom kadru, iz ruke, drmusavom kamerom. To svakako za nekoga može predstavljati i problem i otežati mu gledanje, ali meni nije. Naprotiv, uvuklo me je u samu priču kao da sam jedan od aktera, što je, nesumnjivo, režiseru i bila namera. Rezova, naravno, ima, čak i promene fokalizatora, ali se to ne oseća jer su režija i montaža maestralne.

              Film počinje in medias res, scenom koja je sama po sebi mirna, ali koja odiše tenzijom i na koncu i eskalira u vidu molotevljevog koktela i upada u policijsku stanicu (doslovno). Nakon toga demonstranti beže sa oružjem u svoj kraj gde prave barikade i čekaju policiju. Kraj u koje žive je poznatiji kao Atina. Reč je o takozvanom banlieue, što je termin za predgrađe sa zgradama za socijalno ugrožene i one s niskim prihodima. Film je od početka do kraja lišen bilo kakvih ekspozicija i objašnjavanja, ali se ipak do trenutka kad su barikade postavljene može shvatiti da su najmađeg od četiri brata alžirskog poreka (Idira) ubili policajci, da njegov drugi brat (odlikovani vojnik u francuskoj vojsci) želi da se nekako izmiri s tim, da je treći brat upravo onaj koji je bacio molotovljev koktel i sad rukovodi protestima, dok je četvrti brat diler koji već ima svoje druge nevolje.

              Film nastavlja da se kreće bez pauze za disanje, a Romen virtuozno i, naravno, u hodu upoznaje gledaoce sa galerijom novih likova, koji ulaze u kadar, ili samo prolaze kroz njega. Međutim, svi, pa čak i oni najmanji i najnebitniji, ovde su tako brzo, lako i precizno postavljeni, kako to u nekim filmovima nije slučaj, nažalost, ni sa glavnim likovima. Upravo to daje priliku i mogućnost Romenu da tečno prebacuje fokus s jednog lika na drugi. I ne samo to, već čak i da ubije „glavnog lika" znatno pre odjavne špice, jer ima ko da ga zameni.

              Atina s jedne strane pokazuje ogromnu moć, okrutnost i nepravednost države. Sa druge strane pokazuje i moć (makar i kratkotrajnu ili čak prividnu) naroda koji je revoltiran i pobunjen. Pokazuje nam i kako jedna smrt povrh mnogih drugih, takođe nepravičnih, može biti baš kap koja će preliti čašu. U Atini ćete pored iskrenih demonstranata zateći i prevrtljive likove (brat-diler, recimo), koji će nerede korisiti za svoje potrebe, koje se nikad ne menjaju, ali i one kojima se neredima raduju samo nereda radi. Biće ovde svakako više iznenađenja kako film bude odmicao i kako se planovi demonstranata budu usložnjavali. Ukoliko zarobe jednog policajca i prete da će ga ubiti, policija će, misle demonstranti, morati da otkrije imena uniformi koje su usmrtile Idira. Međutim, naravno da neće sve poći po planu. Za to su delimično zaduženi sami demonstranti, zapravo Idirova braća, njihove unutrašnje dileme i sukobi i jednog sa sobom i sa samim sobom. Kolebanja se najviše mogu primetiti na bratu-vojniku koji će od nekoga ko se izričito protivi neredima postati neko ko ih predvodi. Naravno, da bi do toga došlo, najpre je potrebna još jedna tragedija, a onda je već jasno da film neminovno teče ka finalu antičke tragedije, što zapravo u celosti i jeste.

              Na samom kraju se nameće još jedno ingeniozno scenarističko rešenje koje ovaj već slojevit film čini još dubljim i prvenstveno nejednostranim. Mislim i na odgovor policije na ucenu (ubice zapravo nisu bili pravi policajci), kao i na poslednju scenu u kojoj počinioci bez vidljivih lica spaljuju uniforme. Ovaj preokret, tojest činjenica da je sve ovo bilo besmisleno i, makar ovoga puta, upereno na pogrešnu stranu, film čini još tragičnijim.

              Romen Gavras je pre Atine režirao još krimi komediju Svet je tvoj, nekolicinu kratkih filmova i dokumentaraca, a stao je iza kamere i pri snimanju zapaženih spotova zvezda kakve su Kanje Vest, Džej-Z i Džejmi XX. Neke od njegovih spotova bije kontroverzan glas zbog prikazivanja grafičkog nasilja. Ipak, teško da je kod režisera ovog kalibra bilo šta slučajno. A teško je ne zapitati se šta je sledeće posle Atine i da li će uspeti da je nadmaši. Ako je, ponovo, suditi po plodnoj filmografiji njegovog oca, čini se da je sva prilika da će tako i biti.

Džonatan Litel Eumenide

Verovatno sam i samog sebe iznenadio kad sam nenadano otpočeo čitanje ovog pozamašnog, pa još na sve ratnog romana (što svakako nije srž mog čitalačkog interesovanja). Čini se da u moderno, brzo vreme čitaocima više pristaju kraći „novela" romani, ali je opet činjenica i da su mnogi od najprodavanijih romana izuzetno dugački. Kao objašnjenje bi se mogla ponuditi pretpostavka da čitalac želi dobar roman, a kad je taj roman već dobar, onda želi da što više vremena provede u tom fiktivnom svetu. U tom slučaju, ne mogu pak da se ne zapitam zašto sam želeo da tako dugo ostanem u romanu koji se bavi Holokaustom i to iz ugla naciste. Očito fiktivni svet ume da bude magičan čak i kad se bavi ne samo ovim realnim svetom već i stvarnim događajima iz naše krvavlju natopljene istorije. Ne kaže se stoga džabe da ne bira čitalac knjigu, već knjiga čitaoca.

Eumenide su fiktivni memoari naciste koji je sad već star čovek i odavno na bezbednom, u Francuskoj, gde rukovodi fabrikom čipke. Niko ne zna njegov pravi identitet, a kamoli ono čemu je prisustvovao i za šta je bio odgovoran tokom Drugog svetskog rata. Narator će namah prekinuti pripovedanje da bi, kako kaže, povratio. Ali ne zato što se gnuša bilo čega što je počinio, već zato što mu je to još od rata prešlo u naviku. Ovaj detalj ne može da nas ne podseti na vic s početka romana Muškarčine ne plešu Normana Majlera. „Zar to svi ne rade?"

Događaji u Eumenidama se izlažu manje-više hronološki. Od trenutka kad je Maks Aue uhapšen pod sumnjom protivprirodnog bluda, preko regrutovanja u redove SP, još dok je u zatvoru, i njegovog daljeg napredovanja u karijeri, pristupanja SS-u, učešća u ratu, ranjavanja u Staljingradu i ludila kroz koje prolazi i u figurativnom i u direktnom značenju. Maks Aue je zadužen za rešenje „konačnog problema", sa birokratkske strane. On nadgleda egzekucije, iznalazi rešenja za efikasnije delanje, sahranjivanje, stara se o tome da zatvorenici dobiju što hranjiviji a jeftini obrok... ali se suočava i sa problemima koji na najplastičniji način pokazuju bizarnu sistematičnost nacističke Nemačke. Naprimer, selo na koje vojska nabasa naseljeno je ljudima koji su u nekom trenutku prihvatili jevrejsku veru, ali niti su poreklom Jevreji, niti tu veru sprovode na način na koji to ortodoksni Jevreji čine, niti se oblače poput njih, niti su im običaji, kultura ili bilo šta drugo isti niti slični. Da li onda njih treba ubiti ili ne? Pitanje je kojim se u Eumenidama bave i lingvisti i antropolozi. Ovu situaciju dodatno komplikuje trenutak kad se neko doseti da su već imali sličan problem i da su prethodno selo eliminisali... Eumenide s te strane ponajviše podsećaju na Pekićev roman Kako upokojiti vampira, u kojem se, takođe na birokratski način, raspravlja kojim redom prema debljini i starosti treba ređati leševe na lomače da bi vatra bolje, brže i efikasnije gorela.

Eumenide povremeno presecaju sećanja na Maksovu mladost, gde saznajemo da je imao incestouznu vezu sa Unom, svojom sestrom bliznakinjom. Nakon što se za to saznalo, njih dvoje su razdvojeni i poslati u internate, gde Maks postaje homoseksualac, želeći, kako kaže, da bude Una, kad već ne može da bude s njom. Jedna od misterija romana, koja je to verovatno ponajviše za samog naratora, ostaje do kraja nerazjašnjena. A tiče se blizanaca koje Maks tokom rata zatiče u kući svoje majke i očuha. On je tu naprasno svratio, mada se od porodice odavno otuđio. Sledećeg jutra se budi krvav, a majka i očuh su ubijeni sekirom. Maks u bunilu beži. A blizance kasnije usvaja njegova sestra. Postaje očito da su oni njena deca. Ali je verovatno i podjednako očito da je Maks otac. Naravno, druga misterija je pomenuto ubistvo, koja neće dati mira dvojici policajaca. Oni će Maksa, pod sumnjom da je krivac, progoniti sve do kraja romana i završne scene u porušenom Berlinu.

Jezik ovog romana je naizgled jednostavan, ali jako detaljan i sav u kontrapunktu. S jedne strane će se opisivati nebo i drveće u cvatu, a sa druge mrtve telesine u jamama i vojnici koji ubijaju preživele, spotičući se i padajući preko leševa u blatnjavoj vodi koja seže do ramena. Može se verovatno za Eumenide reći i da su filozofski roman, a to svakako i moraju biti da od zastrašujućih zločina napravile umetničko delo. U pitanju je obimna knjiga, da, ali kako Maks Aue na samom početku reče, puno toga se i desilo.

              Roman je preveden na četrdeset jezika i dobio je nagradu Gonkur i Veliku nagradu za roman Francuske akademije.

Jasmina Nikolić -- Koloseum – Željko Obrenović -- prikaz

U starom Rimu su u velikoj i veličanstvenoj građevini, u koloseumu, priređivane sportske igre, gladijatorske borbe, borbe sa životinjama i druge svečanosti za veliki broj posetilaca.

Roman Koloseum – tri runde...

U današnjem Beogradu, u starom hangaru, u Koloseumu, organizuju se borbe do smrti. A u publici je mali broj ljudi, najbogatiji i najmoćniji, lica sa televizije, iz novina, pevači, političari iz vlasti i opozicije. Pobednik u borbama dobija novac. A svaki borac ima razlog zbog koga učestvuje, svaki lik u ovoj knjizi ima neku svoju tajnu.

Uzbudljiv i napet akcioni triler koji nam pokazuje koliko je mračan i surov svet u kome živimo. Droga, korupcija i kriminal su svuda oko nas. Migranti se iskorišćavaju. Izdaja među prijateljima, rodbinom. Borba između klanova. Osveta zbog grešaka iz prošlosti. Ucene studenata od strane profesora na fakultetu. Novinari rizikuju svoj život, zarad dobre priče ali i otkrivanja istine.

Roman mi je držao pažnju sve vreme i, dok sam čitala, zamišljala sam likove i situacije u kojima su se nalazili, kao da sam gledala  film. Moja preporuka. Čitajmo domaće. Volela bih da pročitam još neki roman ovog autora.

Željko Obrenović -- Koloseum -- Azemina Trajković -- prikaz

Koloseum, Rim, daleka prošlost... U njemu sportske igre,dueli gladijatora i životinja, gladijatorske borbe... Koloseum, Beograd, današnjica ... A u njemu... Borbe na život i smrt modernih gladijatora, željnih brze zarade, preko noći.... A ta zarada je neverovatno velika.

Boraca ima iz svih slojeva društva, od bivših boksera, do migranata. Sve je dozvoljeno, a život nakon borbe nikome nije zagarantovan. Publika-sve sam krem de la krem Beograda.

O tome se malo zna, a mnogo ćuti. Ne usuđuje se niko da kopa po površini i otkrije bilo šta o tajnom mestu gde se održavaju borbe. Niko, do jedne mlade studentkinja, novinarke, koja se upušta u rizik... Prepreka i otežavajućih okolnosti je mnogo, ali će uz pomoć jednog borca, bivšeg boksera, doći do Koloseuma. A da li će priča o njemu ugledati svetlost dana?

Moj lični utisak je da je mlaka u odnosu na ono što sam očekivala. Generalno -- nije loše. Ja, ipak, volim žešću radnju u trilerima, "krvaviju".Ovde sam očekivala više zadržavanja na samim borbama i više pikanterija o istim. Ima tu segmenata za koje mislim da su suvišni, samo ne bih detaljisala, jer bih tako spojlovala. I opet da naglasim - moj ukus i moje lično viđenje Koloseuma. Ali preporučujem ga, jer, Bože moj, nemamo svi isti ukus, niti možemo imati isto mišljenje.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- prikaz -- Stanarka biblioteke

@stanarka_biblioteke 🖨️ Izdavač: @kontrast_izdavastvo

👉🏼 Žanr: triler

🧚🏻‍♀️ Omiljeni lik: /

✍🏼 Utisak:

Ako bi rečju trebalo da opišem atmosferu kojom odiše roman "Kameno jezero", bila bi to - siva. Baš kao što i junak naše priče, pisac, karakteriše svoje likove. Baš kakvi su i (anti)junaci u ovoj priči.

Neimenovani pisac sklapa dogovor sa svojim drugom i poslovnim partnerom Damirom da napiše scenario za film B produkcije za američko tržište. Odlazi u vikendicu na Kamenom jezeru kako bi imao svoj mir i prostor za rad, u kojoj mu društvo pravi misteriozna Una, koja je zadužena i za prevod njegovog scenarija. 

A jezero je jedno od onih za koje se vezuju razne priče, uglavnom mračne, negativne, one koje izazivaju strah kod meštana okolnih naselja, ono koje izbegavaju. 

Odiše sablasnom atmosferom, zapušteno i divlje, izaziva kod čitaoca blagu jezu i strah, što zbog izgleda, što zbog predrasuda koje se stvaraju zbog priča koje okolo kolaju o njemu.

U početku priča teče sporije, stalno sam iščekivala kad će nešto da se desi, a istovremeno se, nakon nekih podzapleta, pitala šta je sad ovo i šta sad može da se desi. Željko vas sve vreme drži u neizvesnosti, dodajući glavne motive lagano, taman toliko da vam se budi znatiželja i postavljaju novi rebusi. 

Praktično roman u romanu, otkriva nam put stvaranja jednog scenarija, istovremeno i romana, ostavljajući dovoljno prostora za sopstvene teze, pretpostavke, a na kraju i završetak, ostavljen čitaočevoj mašti na volju.

Zbog sporije radnje i zbog toga što sam očekivala malo više napetosti i jeze, 4 za misteriju Kamenog jezera.

Željko Obrenović -- Koloseum -- prikaz -- Mirjana Dimitrijević

Nelegalne borbe u Srbiji, kriminal, korupcija, izdaja, osveta, potraga za istinom i iskupljenjem, borba dobra i zla - neke od tema kojih se pisac Obrenović dotiče u akcionom krimi trileru ,,Koloseum".

Pratimo 3 paralelne radnje u većem delu knjige. Tri narativne linije se vezuju za 3 junaka koji se kasnije sreću. Saznajte da li se njihova sudbina tužno završava, jer su (in)direktno upleteni u priču oko Koloseuma. 

Najpre da spomenem bivšeg boksera Andreja. On traga za istinom o svom bratu Stefanu, koji je misteriozno stradao. Želi da sazna više o Koloseumu, da učestvuje i zaradi novac, a takođe da se iskupi zato što oseća krivicu. Tara, studentkinja književnosti, piše blog ,,U-lice" u slobodno vreme. Neumorna je u raskrinkavanju negativnih društvenih pojava, pa će iz radoznalosti kopati za više informacija o nelegalnim borbama. Od likova vredi spomenuti i Kajicu, ostarelog kriminalca, koji je nekada bio gladijator. Više nema elana kao ranije, umorio se, pa se priprema da sve to napusti i pobegne daleko. 

Radnja je takva da ima mnogo preokreta. Svako od likova nosi svoje tajne i bori se kako zna da opstane u surovom svetu. Neko se bori pesnicama i agresijom, neko krimi metodama, neko pisanjem ili crtanjem grafita, a ima onih koji smatraju da se sve može kupiti novcem. Gresi i greške iz prošlosti kad-tad dolaze na naplatu. 

Kako danas izgleda ono čuveno ,,hleba i igara"? Šta prethodi borbama u Koloseumu, a šta je iza njegovih zidina? Zašto neko otima vagon migranata i ostavlja dečje poruke? Da li to znači početak rata između mafijaških klanova zbog Koloseuma? Na šta su sve spremni ljudi radi novca, pozicije moći, slave i osvete? Kolika li je cena života i istine, a bogme i pogrešnih izbora? 

Mnogo pitanja, a odgovori se kriju u knjizi ,,Koloseum". Ako volite trilere i akciju, preporučujem vam da pročitate.

Koloseum -- Željko Obrenović -- Rada Čeh -- prikaz

Koloseum je najveći amfiteatar u svetu. U drvenom Rimu u Koloseumu su se održavale brojne manifestacije, između ostalih i borbe gladijatora između sebe ali i borbe gladijatora sa životinjama.

Osnovna tema romana Koloseum Željka Obrenovića je srpski Koloseum. Mesto u kome se održavaju ilegalne borbe bivših boksera.

Tom spektaklu u kome se ljudi bore za život prisustvuju javne ličnosti iz svih profesija.

Bez preteranih deskripcija, jednostavnim jezikom autor nam otkriva surovu stranu stvarnosti.

Roman pripada žanru akcioni triler, a u njemu se nalaze životne sudbine glavnih junaka koje vrlo lako mogu da se pretvore u zasebne romane.

Da biste saznali šta spaja ali i razdvaja Andreja, Kajicu,Taru i kakve su njihove životne priče morate da pročitate Koloseum.

* Kada sam završila čitanje Koloseuma bilo mi je žao što nema više stranica.

Budila sam se sa glavnim junacima i sa njima odlazila na spavanje.

Koloseum nije samo akcioni triler. On je i roman o porodici, ljubavi, prijateljstvu. Roman o izdajama.

Željko Obrenović je izbegao patetiku dok je pisao Koloseum.

Roman me je malo rastužio ali istovremeno i probudio u meni pitanje- zašto neki ljudi uživaju gledajući bol,krv, smrt. Odgovor na ovo pitanje ne znam. Ovaj fenomen prisutan je u gotovo svim našim tabloidima.

Preporučujem ovaj roman svima koji vole akcione trilere i svima koji rado čitaju dela domaćih pisaca.

Koloseum -- Željko Obrenović -- utisci -- Marijana Cvijetić Milenković

Koloseum obrađuje temu sa kojom smo se svi mi kad-tada susreli, ali nismo imali muda da reagujemo. Nečiji brat je izgubio život u neljudskoj borbi, a ne postoji ni jedan materijalan dokaz koji tome ide u prilog. Sve su puka nagađana. Stariji brat, privržen pijetetu prema bratancu i snajki, a pre svega, poštovanju prema počivšem bratu, upušta se u Koloseum, u arenu civilizacijski prevaziđenu odavno. U toj Areni je "creme de la creme" društva, posmatrača i navijača koje čine političari, sportisti, državnici,  VIP ličnošti; svi oni žedni krvi. Njima je normalno da se zarad nekrofilnih aspiracija, ljudi prebijaju i ubijaju na mrtvo ime. Tara je zalutala. Marija je stradala. Da li će Andrej uspeti da se izbori u borbi koja ne poznaje granice i, istovremeno, dosegne do  istine? Saznajte u ovom neverovatnom romanu! Koloseum drži pažnju od prvog do poslednjeg pasusa. Slava Željku i njegovom istraživackom romanu! Uz želju da Koloseum dopre do što šire čitalačke publike! Bravo, Željko!

Knjige prelaze granice

Koloseum i Srpski psiho u Hrvatskoj.

Hladan kao led Pol Tobin i Huan Fereira

Zanimljiva priča i lep crtež, ali, nažalost, scenario nije dovoljno dobar da bi ovaj strip zaslužio više čitanja.

Nikola Petrimo Treba ucmekati Ramireza

Ovaj strip mnogo lepo izgleda. Priča, sa druge strane, ne otkriva toplu vodu, ali je sve skupa beskrajno retro šarmantno i vrcavo i samim tim predstavlja pravu poslasticu za ljubitelje stripa.

Koloseum -- Željko Obrenović -- recenzija -- Jelena Pavić Martinović

Gladijatori... Koloseum... Nismo mnogo odmakli od rušilačkih osobina Starih Rimljana. I dalje je najčešći pokazatelj društva izraz "samo hleba i igara treba ljudima".  Borbe u koloseumu su događaji koji liče baš na taj izraz i govore nam da postoje ljudi koji samo još to nisu videli.
Znate za onaj osećaj ljudske bahatosti kad sebi priušte sve, pa onda ostaje samo iživljavanje.
Međutim, pitanje je da li je to svima bahatost, da li neko možda u takvim situacijama vidi samo goli opstanak?

I koliko je  za opravdanje i ako jeste samo potreba egzistencije?

Roman "Koloseum" je žanrovski triler, ali sa filozofsko, psihološkom analizom društva.
Likovi su iz različitih društvenih sredina. Tara je student Filološkog fakulteta u Beogradu, Andrej će nam pak priuštiti da sa njim uđemo u ring... Ostatak družine je sa raznih margina...

Imamo uticaj medija i borbenu arenu u njima.
Smenjuju se devedesete, pretapaju neke druge godine u nove ljude, nova tržišta... Sve je slično, samo se drugim imenom zove. Sve godine liče jedne na druge, samo su sve teže i teže.

U romanu nema potencijalnog ubice koji je misterija i kao takav treba da održi našu pažnju. Ovde razni događaji i igra na život ili smrt su glavni protagonisti .

Iako nisam ljubitelj trilera i neko sam čiji sud ne može biti relevantan kad je taj žanr u pitanju, jer procenjujem samo u odnosu na neizvesnost, uzbuđenje i čitljivost. Toga ovde ne manjka, ali opet dok sam ga čitala iz tog ugla nisam imala onu brzinu okretanja stranica...​ Nisam uživala u potpunosti.

Zato sam kurs čitanja okrenula sagledavajući tu kulturološku stranu radnje i likova, grabeći za problematikom društva koja je ovde opisana kroz svaku njenu poru.

Tad sam bila svoj na svome i uspela da sagledam kvalitet ovog dela, autorovi stavovi mi nisu delovali agresivno, već ispravno. Njegova osećanja su jaka, a pogled seže i duboko i daleko.

Gladijatorske borbe se ne odvijaju više samo u arenama, u koloseumu, već bukvalno svuda. Na svakom koraku. Čega god da se uhvatimo, svaka borba je gladijatorska... Ljudi se bore za zaposlenje, za goli život, borbe se odvijaju u skupštinama, na fakultetu, sudnicama, šalterima, kladionicama, društvenim mrežama... Moćnici se bore za vlast, da budu jedini, ratuju do istrebljenja, tuku slabije, a slabiji slepo slušaju gospodare... Čitav ovaj naš svet je arena i čitav taj svet ogleda se u "Koloseumu".

Zavirite u njega, nećete se pokajati.

Koloseum -- Željko Obrenović -- recenzija -- Danijela Popović

Moram preporučiti ovo štivo svim obožavaocima Majićeve Dece zla. Živim u Beogradu pola života i nikada nisam pomislila da postoji ovakva arena. Niti da ljudi sa finansijskim problemima pomišljaju da ih tako mogu rešiti. Svaka čast za izbor priče. Tara koja se u svojoj borbi za pravdu u svetu bori i za sebi bliske. Često ovakvi likovi budu usredseđeni na veliki cilj i zanemare ljude pored sebe. Ostavio si me da razmišljam o čemu je majka Tarina pričala, šta je Vesna odlučila, hoće li Andrej umeti da radi nešto drugo sem da pesniči i jesu li dani Zmaja sada na ulicama. Verujem da je to negde i bio cilj. Hvala za razbuktavanje misli.
P.S. ni ja ne razlikujem Džejmsa od Lija.

Koloseum -- Željko Obrenović -- Marko Jovanović -- recenzija

UVOD

Prva asocijacija na naslov najnovijeg romana domaćeg autora Željka Obrenovića „Koloseum" svakako su bile čuvene gladijatorske borbe iz antičkog doba, zabava za narodne mase u starom Rimu i jedno od sredstava manilulacije i sticanja moći tadašnje vlasti, jer dok je „hleba i igara", šta je još potrebno običnim ljudima koji žive – da prežive. U ovovremenskom svetu, kada su ropstvo i ubistvo zakonski kažnjivi, takve igre naravno da nisu dozvoljene, bar ne u legalnim tokovima.. A i zašto bi? Viševekovni tehnološki napredak od antičkog doba do danas bi trebalo da prati i civilizacijski duhovni progres uz koji bi ljudi (bar bi trebalo!?) zabavu pronašli uz neke, pre svega moralno prihvatljivije stvari.
Da stvari ne stoje baš tako, i da potencijalno može postojati odabrana grupica ljudi (ovog puta privilegovanih moćnika, ne običnog naroda, jer ipak… nelegalno je i skupo, a i zahteva učešće kriminalnog sveta) koje je taj duhovni progres zaobišao, kojima nadbubreg verovatno toči adrenalin tokom svedočenja borbama do smrti, organizovanim u strogo kontrolisanoj tajnosti, govori upravo Željkov najnoviji stvaralački produkt koji zadire u srž kriminalne organizacije koja ovakve događaje realizuje.

PRIČE IZ UGLA TRI LIKA

Kroz Koloseum pratimo priče iz ugla tri glavna lika koje se kroz sredinu romana medusobno prepliću, i na kraju integrišu u veliko finale: Tanje, mlade i ambiciozne studentkinje novinarstva koja vodi blog o raznim kontroverznim društvenim temama i istražujući oskudne priče i prateći tragove o najnovijoj temi o kojoj piše – tajne gladijatorske borbe za odabranu publiku, otkriva vešto organizovanu kriminalnu mrežu koja će postati pretnja njenoj bezbednosti. Kroz njen lik vidimo da radoznalost iako nudi skrivena znanja, nekada može biti i put do opasnog terena gde i najoprezniji slome nogu; lik Kajice pored kog, kao člana visoko na hijerarhijskoj lestvici jednog od glavnih kriminalnih klanova, dobijamo direktni i vrlo detaljan uvid u kriminalni milje naše prestonice, u njegovu izuzetno razgranatu i (skoro!) perfektno organizovanu postavu, ilegalne poslove kojima se bave, saradnje među klanovima, ali i interne izdaje koje mogu zapretiti opstanku cele organizacije; I na kraju lik Andreja, brata jednog od žrtava krvave zabave za elitu, koji je rastrzan između težnje da se skrasi i vodi miran život pored snaje i malog bratanca kojima fali podrška i oslonac, i neodoljive žudnje da osveti bratovljevu smrt ulaskom u surov svet borbi na život i smrt i ubistvom čoveka koji mu je oduzeo brata, snaji supruga, a bratancu oca. Andrej je reprezentativan primer antiheroja, čoveka sa smenom dana kada ga muči savest i proradi duboko usađena potreba za dobročinstvom, i dana kada svesno čini loše stvari bez trunke griže savesti. Čoveka u kome se večito bore dobro i zlo, sa tendencijom da se i jedno i drugo na smenu izbore za prevlast. Kao takav Andrej je lik kog ne možete voleti, ali priznaćete da mu se divite. Upravo zbog te besomučne intrapsihičke borbe u kojoj pobednika nema.

VIŠESLOJNA PRIČA I OBILJE DRUŠTVENO OSETLJIVIH TEMA

Koloseum je višeslojna priča jer pored glavne tematike, ilegalnih gladijatorskih borbi do smrti, obrađuje i usputno nameće još neke kontroverzne i društveno osetljive probleme današnjice poput korupcije u obrazovnim ustanovama, organizovani kriminal, trgovina narkoticima, prostitucija i podvođenje, trgovina belim robljem. Pored toga autor kroz priču ulazi u sam kostur organizacije kriminalnih klanova, hijerarhiju njihovih članova od običnih izvršilaca prljavih poslova do „big boss"-a, izvanredne načine prenosa informacija van očiju javnosti, ali i odnose između klanova, kako se održava mir i kako nastaju potencijalni sukobi. Uz to saznajemo i kako nastaju interni sukobi u klanovima, koji su motivi izdaja, kako se izdaje planiraju i realizuju, a i kako kažnjavaju. Željko je sve to do savršeno do detalja razradio, u svom maniru prekaljenog autora trilera iza čijeg pisanja evidentno stoji dugotrajan proces istraživanja i prepakovanja dobijenih informacija i na kraju upakovanja u jednu izuzetno dinamičnu fikciju. Pored toga, psihološki profil likova odrađen maestralno, naročito što se tiče Kajice i Andreja (Tara malo manje, ali opet dovoljno za njenu ulogu u celokupnoj priči) što omogućava da se dobro povežemo sa njima tokom čitanja i razumemo njihove postupke, uz dodatak back up story-ja o svakom protagonisti što samo poboljšava razumevanje njih kao ličnosti.

STIL PISANJA I TEHNIČKI DEO

Stil pisanja je još nešto što se mora pohvaliti, s obzirom da je autor filolog i da se od njega pored iskustva i istraživanja očekuje da se osmišljeno raskošno i upakuje. Željko je svoju stručnost opravdao bogatim rečenicama (pisanje u trećem licu ga nije ograničavalo da narativ mora prilagoditi samom karakteru iz čijeg ugla bi pisao) koje pokazuju širok vokabular i odličnu veštinu dočaravanja aktuelne situacije. Deskriptivni deo je vrlo pažljivo doziran, ne preteran, i predstavljen skroz čulno odgovarajućim opisima i vrlo originalnim i, mogu reći, autentičnim komparacijama. Po mom mišljenju, veliki je napredak u odnosu na Kameno jezero i sa Koloseumom je Željko utanačio sebi svojstven stil pisanja koji bih sa zadovoljstvom iskusio u njegovim narednim delima (voleo bih, takođe trilerima).

Moja zamerka ide na, za moj doživljaj, slabiju obradu samih gladijatorskih borbi koje nisam mogao na osnovu datog opisa da vizualizujem. Međutim, s obzirom da sam na kraju bio apsolutno zadovoljan pročitanim, smanjiću samo za samo pola ocene.

Pohvaliću i naslovnicu, koja je još jednom dokaz da čak i veća efektivnost leži upravo u jednostavnosti i često sledstvenoj simbolici iste.

ZAKLJUČAK

Za kraj, da sumiramo. Željkov roman Koloseum mogu preporučiti svim ljubiteljima, pre svega, trilera koji obrađuju temu kriminala i organizacije kriminalnih grupa. I same gladijatorske borbe su produkt tog kriminalnog društva, tako da je i logično bilo fokusirati se u romanu na suštinu njegovog funkcionisanja. Ono što nisam spomenuo, a što je ostalo u senci (tako valjda, ako ovo zaista postoji, i nažalost biva) jeste publika zbog koje se borbe i organizuju. Političari, estrada, sportisti, biznismeni, identiteti su pod velom tajni. Možemo li bar nazreti „zašto", ako ne već „ko"? Setimo se starog Rima, bogati vladaju pružajući običnom narodu „hleba i igara". U modernom dobu publika je drugačija, hleba i s hlebom sigurno ima u izobilju, ali zašto su u moru kvalitetne, a humanije zabave izbor baš ove igre?
U nedostatku odgovora citiraću autora:

"Život je prepun opcija za svakoga ko ostane otvoren za njih."