Džonatan Litel Eumenide

Verovatno sam i samog sebe iznenadio kad sam nenadano otpočeo čitanje ovog pozamašnog, pa još na sve ratnog romana (što svakako nije srž mog čitalačkog interesovanja). Čini se da u moderno, brzo vreme čitaocima više pristaju kraći „novela" romani, ali je opet činjenica i da su mnogi od najprodavanijih romana izuzetno dugački. Kao objašnjenje bi se mogla ponuditi pretpostavka da čitalac želi dobar roman, a kad je taj roman već dobar, onda želi da što više vremena provede u tom fiktivnom svetu. U tom slučaju, ne mogu pak da se ne zapitam zašto sam želeo da tako dugo ostanem u romanu koji se bavi Holokaustom i to iz ugla naciste. Očito fiktivni svet ume da bude magičan čak i kad se bavi ne samo ovim realnim svetom već i stvarnim događajima iz naše krvavlju natopljene istorije. Ne kaže se stoga džabe da ne bira čitalac knjigu, već knjiga čitaoca.

Eumenide su fiktivni memoari naciste koji je sad već star čovek i odavno na bezbednom, u Francuskoj, gde rukovodi fabrikom čipke. Niko ne zna njegov pravi identitet, a kamoli ono čemu je prisustvovao i za šta je bio odgovoran tokom Drugog svetskog rata. Narator će namah prekinuti pripovedanje da bi, kako kaže, povratio. Ali ne zato što se gnuša bilo čega što je počinio, već zato što mu je to još od rata prešlo u naviku. Ovaj detalj ne može da nas ne podseti na vic s početka romana Muškarčine ne plešu Normana Majlera. „Zar to svi ne rade?"

Događaji u Eumenidama se izlažu manje-više hronološki. Od trenutka kad je Maks Aue uhapšen pod sumnjom protivprirodnog bluda, preko regrutovanja u redove SP, još dok je u zatvoru, i njegovog daljeg napredovanja u karijeri, pristupanja SS-u, učešća u ratu, ranjavanja u Staljingradu i ludila kroz koje prolazi i u figurativnom i u direktnom značenju. Maks Aue je zadužen za rešenje „konačnog problema", sa birokratkske strane. On nadgleda egzekucije, iznalazi rešenja za efikasnije delanje, sahranjivanje, stara se o tome da zatvorenici dobiju što hranjiviji a jeftini obrok... ali se suočava i sa problemima koji na najplastičniji način pokazuju bizarnu sistematičnost nacističke Nemačke. Naprimer, selo na koje vojska nabasa naseljeno je ljudima koji su u nekom trenutku prihvatili jevrejsku veru, ali niti su poreklom Jevreji, niti tu veru sprovode na način na koji to ortodoksni Jevreji čine, niti se oblače poput njih, niti su im običaji, kultura ili bilo šta drugo isti niti slični. Da li onda njih treba ubiti ili ne? Pitanje je kojim se u Eumenidama bave i lingvisti i antropolozi. Ovu situaciju dodatno komplikuje trenutak kad se neko doseti da su već imali sličan problem i da su prethodno selo eliminisali... Eumenide s te strane ponajviše podsećaju na Pekićev roman Kako upokojiti vampira, u kojem se, takođe na birokratski način, raspravlja kojim redom prema debljini i starosti treba ređati leševe na lomače da bi vatra bolje, brže i efikasnije gorela.

Eumenide povremeno presecaju sećanja na Maksovu mladost, gde saznajemo da je imao incestouznu vezu sa Unom, svojom sestrom bliznakinjom. Nakon što se za to saznalo, njih dvoje su razdvojeni i poslati u internate, gde Maks postaje homoseksualac, želeći, kako kaže, da bude Una, kad već ne može da bude s njom. Jedna od misterija romana, koja je to verovatno ponajviše za samog naratora, ostaje do kraja nerazjašnjena. A tiče se blizanaca koje Maks tokom rata zatiče u kući svoje majke i očuha. On je tu naprasno svratio, mada se od porodice odavno otuđio. Sledećeg jutra se budi krvav, a majka i očuh su ubijeni sekirom. Maks u bunilu beži. A blizance kasnije usvaja njegova sestra. Postaje očito da su oni njena deca. Ali je verovatno i podjednako očito da je Maks otac. Naravno, druga misterija je pomenuto ubistvo, koja neće dati mira dvojici policajaca. Oni će Maksa, pod sumnjom da je krivac, progoniti sve do kraja romana i završne scene u porušenom Berlinu.

Jezik ovog romana je naizgled jednostavan, ali jako detaljan i sav u kontrapunktu. S jedne strane će se opisivati nebo i drveće u cvatu, a sa druge mrtve telesine u jamama i vojnici koji ubijaju preživele, spotičući se i padajući preko leševa u blatnjavoj vodi koja seže do ramena. Može se verovatno za Eumenide reći i da su filozofski roman, a to svakako i moraju biti da od zastrašujućih zločina napravile umetničko delo. U pitanju je obimna knjiga, da, ali kako Maks Aue na samom početku reče, puno toga se i desilo.

              Roman je preveden na četrdeset jezika i dobio je nagradu Gonkur i Veliku nagradu za roman Francuske akademije.

Jasmina Nikolić -- Koloseum – Željko Obrenović -- prikaz

U starom Rimu su u velikoj i veličanstvenoj građevini, u koloseumu, priređivane sportske igre, gladijatorske borbe, borbe sa životinjama i druge svečanosti za veliki broj posetilaca.

Roman Koloseum – tri runde...

U današnjem Beogradu, u starom hangaru, u Koloseumu, organizuju se borbe do smrti. A u publici je mali broj ljudi, najbogatiji i najmoćniji, lica sa televizije, iz novina, pevači, političari iz vlasti i opozicije. Pobednik u borbama dobija novac. A svaki borac ima razlog zbog koga učestvuje, svaki lik u ovoj knjizi ima neku svoju tajnu.

Uzbudljiv i napet akcioni triler koji nam pokazuje koliko je mračan i surov svet u kome živimo. Droga, korupcija i kriminal su svuda oko nas. Migranti se iskorišćavaju. Izdaja među prijateljima, rodbinom. Borba između klanova. Osveta zbog grešaka iz prošlosti. Ucene studenata od strane profesora na fakultetu. Novinari rizikuju svoj život, zarad dobre priče ali i otkrivanja istine.

Roman mi je držao pažnju sve vreme i, dok sam čitala, zamišljala sam likove i situacije u kojima su se nalazili, kao da sam gledala  film. Moja preporuka. Čitajmo domaće. Volela bih da pročitam još neki roman ovog autora.

Željko Obrenović -- Koloseum -- Azemina Trajković -- prikaz

Koloseum, Rim, daleka prošlost... U njemu sportske igre,dueli gladijatora i životinja, gladijatorske borbe... Koloseum, Beograd, današnjica ... A u njemu... Borbe na život i smrt modernih gladijatora, željnih brze zarade, preko noći.... A ta zarada je neverovatno velika.

Boraca ima iz svih slojeva društva, od bivših boksera, do migranata. Sve je dozvoljeno, a život nakon borbe nikome nije zagarantovan. Publika-sve sam krem de la krem Beograda.

O tome se malo zna, a mnogo ćuti. Ne usuđuje se niko da kopa po površini i otkrije bilo šta o tajnom mestu gde se održavaju borbe. Niko, do jedne mlade studentkinja, novinarke, koja se upušta u rizik... Prepreka i otežavajućih okolnosti je mnogo, ali će uz pomoć jednog borca, bivšeg boksera, doći do Koloseuma. A da li će priča o njemu ugledati svetlost dana?

Moj lični utisak je da je mlaka u odnosu na ono što sam očekivala. Generalno -- nije loše. Ja, ipak, volim žešću radnju u trilerima, "krvaviju".Ovde sam očekivala više zadržavanja na samim borbama i više pikanterija o istim. Ima tu segmenata za koje mislim da su suvišni, samo ne bih detaljisala, jer bih tako spojlovala. I opet da naglasim - moj ukus i moje lično viđenje Koloseuma. Ali preporučujem ga, jer, Bože moj, nemamo svi isti ukus, niti možemo imati isto mišljenje.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- prikaz -- Stanarka biblioteke

@stanarka_biblioteke 🖨️ Izdavač: @kontrast_izdavastvo

👉🏼 Žanr: triler

🧚🏻‍♀️ Omiljeni lik: /

✍🏼 Utisak:

Ako bi rečju trebalo da opišem atmosferu kojom odiše roman "Kameno jezero", bila bi to - siva. Baš kao što i junak naše priče, pisac, karakteriše svoje likove. Baš kakvi su i (anti)junaci u ovoj priči.

Neimenovani pisac sklapa dogovor sa svojim drugom i poslovnim partnerom Damirom da napiše scenario za film B produkcije za američko tržište. Odlazi u vikendicu na Kamenom jezeru kako bi imao svoj mir i prostor za rad, u kojoj mu društvo pravi misteriozna Una, koja je zadužena i za prevod njegovog scenarija. 

A jezero je jedno od onih za koje se vezuju razne priče, uglavnom mračne, negativne, one koje izazivaju strah kod meštana okolnih naselja, ono koje izbegavaju. 

Odiše sablasnom atmosferom, zapušteno i divlje, izaziva kod čitaoca blagu jezu i strah, što zbog izgleda, što zbog predrasuda koje se stvaraju zbog priča koje okolo kolaju o njemu.

U početku priča teče sporije, stalno sam iščekivala kad će nešto da se desi, a istovremeno se, nakon nekih podzapleta, pitala šta je sad ovo i šta sad može da se desi. Željko vas sve vreme drži u neizvesnosti, dodajući glavne motive lagano, taman toliko da vam se budi znatiželja i postavljaju novi rebusi. 

Praktično roman u romanu, otkriva nam put stvaranja jednog scenarija, istovremeno i romana, ostavljajući dovoljno prostora za sopstvene teze, pretpostavke, a na kraju i završetak, ostavljen čitaočevoj mašti na volju.

Zbog sporije radnje i zbog toga što sam očekivala malo više napetosti i jeze, 4 za misteriju Kamenog jezera.

Željko Obrenović -- Koloseum -- prikaz -- Mirjana Dimitrijević

Nelegalne borbe u Srbiji, kriminal, korupcija, izdaja, osveta, potraga za istinom i iskupljenjem, borba dobra i zla - neke od tema kojih se pisac Obrenović dotiče u akcionom krimi trileru ,,Koloseum".

Pratimo 3 paralelne radnje u većem delu knjige. Tri narativne linije se vezuju za 3 junaka koji se kasnije sreću. Saznajte da li se njihova sudbina tužno završava, jer su (in)direktno upleteni u priču oko Koloseuma. 

Najpre da spomenem bivšeg boksera Andreja. On traga za istinom o svom bratu Stefanu, koji je misteriozno stradao. Želi da sazna više o Koloseumu, da učestvuje i zaradi novac, a takođe da se iskupi zato što oseća krivicu. Tara, studentkinja književnosti, piše blog ,,U-lice" u slobodno vreme. Neumorna je u raskrinkavanju negativnih društvenih pojava, pa će iz radoznalosti kopati za više informacija o nelegalnim borbama. Od likova vredi spomenuti i Kajicu, ostarelog kriminalca, koji je nekada bio gladijator. Više nema elana kao ranije, umorio se, pa se priprema da sve to napusti i pobegne daleko. 

Radnja je takva da ima mnogo preokreta. Svako od likova nosi svoje tajne i bori se kako zna da opstane u surovom svetu. Neko se bori pesnicama i agresijom, neko krimi metodama, neko pisanjem ili crtanjem grafita, a ima onih koji smatraju da se sve može kupiti novcem. Gresi i greške iz prošlosti kad-tad dolaze na naplatu. 

Kako danas izgleda ono čuveno ,,hleba i igara"? Šta prethodi borbama u Koloseumu, a šta je iza njegovih zidina? Zašto neko otima vagon migranata i ostavlja dečje poruke? Da li to znači početak rata između mafijaških klanova zbog Koloseuma? Na šta su sve spremni ljudi radi novca, pozicije moći, slave i osvete? Kolika li je cena života i istine, a bogme i pogrešnih izbora? 

Mnogo pitanja, a odgovori se kriju u knjizi ,,Koloseum". Ako volite trilere i akciju, preporučujem vam da pročitate.

Koloseum -- Željko Obrenović -- Rada Čeh -- prikaz

Koloseum je najveći amfiteatar u svetu. U drvenom Rimu u Koloseumu su se održavale brojne manifestacije, između ostalih i borbe gladijatora između sebe ali i borbe gladijatora sa životinjama.

Osnovna tema romana Koloseum Željka Obrenovića je srpski Koloseum. Mesto u kome se održavaju ilegalne borbe bivših boksera.

Tom spektaklu u kome se ljudi bore za život prisustvuju javne ličnosti iz svih profesija.

Bez preteranih deskripcija, jednostavnim jezikom autor nam otkriva surovu stranu stvarnosti.

Roman pripada žanru akcioni triler, a u njemu se nalaze životne sudbine glavnih junaka koje vrlo lako mogu da se pretvore u zasebne romane.

Da biste saznali šta spaja ali i razdvaja Andreja, Kajicu,Taru i kakve su njihove životne priče morate da pročitate Koloseum.

* Kada sam završila čitanje Koloseuma bilo mi je žao što nema više stranica.

Budila sam se sa glavnim junacima i sa njima odlazila na spavanje.

Koloseum nije samo akcioni triler. On je i roman o porodici, ljubavi, prijateljstvu. Roman o izdajama.

Željko Obrenović je izbegao patetiku dok je pisao Koloseum.

Roman me je malo rastužio ali istovremeno i probudio u meni pitanje- zašto neki ljudi uživaju gledajući bol,krv, smrt. Odgovor na ovo pitanje ne znam. Ovaj fenomen prisutan je u gotovo svim našim tabloidima.

Preporučujem ovaj roman svima koji vole akcione trilere i svima koji rado čitaju dela domaćih pisaca.

Koloseum -- Željko Obrenović -- utisci -- Marijana Cvijetić Milenković

Koloseum obrađuje temu sa kojom smo se svi mi kad-tada susreli, ali nismo imali muda da reagujemo. Nečiji brat je izgubio život u neljudskoj borbi, a ne postoji ni jedan materijalan dokaz koji tome ide u prilog. Sve su puka nagađana. Stariji brat, privržen pijetetu prema bratancu i snajki, a pre svega, poštovanju prema počivšem bratu, upušta se u Koloseum, u arenu civilizacijski prevaziđenu odavno. U toj Areni je "creme de la creme" društva, posmatrača i navijača koje čine političari, sportisti, državnici,  VIP ličnošti; svi oni žedni krvi. Njima je normalno da se zarad nekrofilnih aspiracija, ljudi prebijaju i ubijaju na mrtvo ime. Tara je zalutala. Marija je stradala. Da li će Andrej uspeti da se izbori u borbi koja ne poznaje granice i, istovremeno, dosegne do  istine? Saznajte u ovom neverovatnom romanu! Koloseum drži pažnju od prvog do poslednjeg pasusa. Slava Željku i njegovom istraživackom romanu! Uz želju da Koloseum dopre do što šire čitalačke publike! Bravo, Željko!

Knjige prelaze granice

Koloseum i Srpski psiho u Hrvatskoj.

Hladan kao led Pol Tobin i Huan Fereira

Zanimljiva priča i lep crtež, ali, nažalost, scenario nije dovoljno dobar da bi ovaj strip zaslužio više čitanja.

Nikola Petrimo Treba ucmekati Ramireza

Ovaj strip mnogo lepo izgleda. Priča, sa druge strane, ne otkriva toplu vodu, ali je sve skupa beskrajno retro šarmantno i vrcavo i samim tim predstavlja pravu poslasticu za ljubitelje stripa.

Koloseum -- Željko Obrenović -- recenzija -- Jelena Pavić Martinović

Gladijatori... Koloseum... Nismo mnogo odmakli od rušilačkih osobina Starih Rimljana. I dalje je najčešći pokazatelj društva izraz "samo hleba i igara treba ljudima".  Borbe u koloseumu su događaji koji liče baš na taj izraz i govore nam da postoje ljudi koji samo još to nisu videli.
Znate za onaj osećaj ljudske bahatosti kad sebi priušte sve, pa onda ostaje samo iživljavanje.
Međutim, pitanje je da li je to svima bahatost, da li neko možda u takvim situacijama vidi samo goli opstanak?

I koliko je  za opravdanje i ako jeste samo potreba egzistencije?

Roman "Koloseum" je žanrovski triler, ali sa filozofsko, psihološkom analizom društva.
Likovi su iz različitih društvenih sredina. Tara je student Filološkog fakulteta u Beogradu, Andrej će nam pak priuštiti da sa njim uđemo u ring... Ostatak družine je sa raznih margina...

Imamo uticaj medija i borbenu arenu u njima.
Smenjuju se devedesete, pretapaju neke druge godine u nove ljude, nova tržišta... Sve je slično, samo se drugim imenom zove. Sve godine liče jedne na druge, samo su sve teže i teže.

U romanu nema potencijalnog ubice koji je misterija i kao takav treba da održi našu pažnju. Ovde razni događaji i igra na život ili smrt su glavni protagonisti .

Iako nisam ljubitelj trilera i neko sam čiji sud ne može biti relevantan kad je taj žanr u pitanju, jer procenjujem samo u odnosu na neizvesnost, uzbuđenje i čitljivost. Toga ovde ne manjka, ali opet dok sam ga čitala iz tog ugla nisam imala onu brzinu okretanja stranica...​ Nisam uživala u potpunosti.

Zato sam kurs čitanja okrenula sagledavajući tu kulturološku stranu radnje i likova, grabeći za problematikom društva koja je ovde opisana kroz svaku njenu poru.

Tad sam bila svoj na svome i uspela da sagledam kvalitet ovog dela, autorovi stavovi mi nisu delovali agresivno, već ispravno. Njegova osećanja su jaka, a pogled seže i duboko i daleko.

Gladijatorske borbe se ne odvijaju više samo u arenama, u koloseumu, već bukvalno svuda. Na svakom koraku. Čega god da se uhvatimo, svaka borba je gladijatorska... Ljudi se bore za zaposlenje, za goli život, borbe se odvijaju u skupštinama, na fakultetu, sudnicama, šalterima, kladionicama, društvenim mrežama... Moćnici se bore za vlast, da budu jedini, ratuju do istrebljenja, tuku slabije, a slabiji slepo slušaju gospodare... Čitav ovaj naš svet je arena i čitav taj svet ogleda se u "Koloseumu".

Zavirite u njega, nećete se pokajati.

Koloseum -- Željko Obrenović -- recenzija -- Danijela Popović

Moram preporučiti ovo štivo svim obožavaocima Majićeve Dece zla. Živim u Beogradu pola života i nikada nisam pomislila da postoji ovakva arena. Niti da ljudi sa finansijskim problemima pomišljaju da ih tako mogu rešiti. Svaka čast za izbor priče. Tara koja se u svojoj borbi za pravdu u svetu bori i za sebi bliske. Često ovakvi likovi budu usredseđeni na veliki cilj i zanemare ljude pored sebe. Ostavio si me da razmišljam o čemu je majka Tarina pričala, šta je Vesna odlučila, hoće li Andrej umeti da radi nešto drugo sem da pesniči i jesu li dani Zmaja sada na ulicama. Verujem da je to negde i bio cilj. Hvala za razbuktavanje misli.
P.S. ni ja ne razlikujem Džejmsa od Lija.

Koloseum -- Željko Obrenović -- Marko Jovanović -- recenzija

UVOD

Prva asocijacija na naslov najnovijeg romana domaćeg autora Željka Obrenovića „Koloseum" svakako su bile čuvene gladijatorske borbe iz antičkog doba, zabava za narodne mase u starom Rimu i jedno od sredstava manilulacije i sticanja moći tadašnje vlasti, jer dok je „hleba i igara", šta je još potrebno običnim ljudima koji žive – da prežive. U ovovremenskom svetu, kada su ropstvo i ubistvo zakonski kažnjivi, takve igre naravno da nisu dozvoljene, bar ne u legalnim tokovima.. A i zašto bi? Viševekovni tehnološki napredak od antičkog doba do danas bi trebalo da prati i civilizacijski duhovni progres uz koji bi ljudi (bar bi trebalo!?) zabavu pronašli uz neke, pre svega moralno prihvatljivije stvari.
Da stvari ne stoje baš tako, i da potencijalno može postojati odabrana grupica ljudi (ovog puta privilegovanih moćnika, ne običnog naroda, jer ipak… nelegalno je i skupo, a i zahteva učešće kriminalnog sveta) koje je taj duhovni progres zaobišao, kojima nadbubreg verovatno toči adrenalin tokom svedočenja borbama do smrti, organizovanim u strogo kontrolisanoj tajnosti, govori upravo Željkov najnoviji stvaralački produkt koji zadire u srž kriminalne organizacije koja ovakve događaje realizuje.

PRIČE IZ UGLA TRI LIKA

Kroz Koloseum pratimo priče iz ugla tri glavna lika koje se kroz sredinu romana medusobno prepliću, i na kraju integrišu u veliko finale: Tanje, mlade i ambiciozne studentkinje novinarstva koja vodi blog o raznim kontroverznim društvenim temama i istražujući oskudne priče i prateći tragove o najnovijoj temi o kojoj piše – tajne gladijatorske borbe za odabranu publiku, otkriva vešto organizovanu kriminalnu mrežu koja će postati pretnja njenoj bezbednosti. Kroz njen lik vidimo da radoznalost iako nudi skrivena znanja, nekada može biti i put do opasnog terena gde i najoprezniji slome nogu; lik Kajice pored kog, kao člana visoko na hijerarhijskoj lestvici jednog od glavnih kriminalnih klanova, dobijamo direktni i vrlo detaljan uvid u kriminalni milje naše prestonice, u njegovu izuzetno razgranatu i (skoro!) perfektno organizovanu postavu, ilegalne poslove kojima se bave, saradnje među klanovima, ali i interne izdaje koje mogu zapretiti opstanku cele organizacije; I na kraju lik Andreja, brata jednog od žrtava krvave zabave za elitu, koji je rastrzan između težnje da se skrasi i vodi miran život pored snaje i malog bratanca kojima fali podrška i oslonac, i neodoljive žudnje da osveti bratovljevu smrt ulaskom u surov svet borbi na život i smrt i ubistvom čoveka koji mu je oduzeo brata, snaji supruga, a bratancu oca. Andrej je reprezentativan primer antiheroja, čoveka sa smenom dana kada ga muči savest i proradi duboko usađena potreba za dobročinstvom, i dana kada svesno čini loše stvari bez trunke griže savesti. Čoveka u kome se večito bore dobro i zlo, sa tendencijom da se i jedno i drugo na smenu izbore za prevlast. Kao takav Andrej je lik kog ne možete voleti, ali priznaćete da mu se divite. Upravo zbog te besomučne intrapsihičke borbe u kojoj pobednika nema.

VIŠESLOJNA PRIČA I OBILJE DRUŠTVENO OSETLJIVIH TEMA

Koloseum je višeslojna priča jer pored glavne tematike, ilegalnih gladijatorskih borbi do smrti, obrađuje i usputno nameće još neke kontroverzne i društveno osetljive probleme današnjice poput korupcije u obrazovnim ustanovama, organizovani kriminal, trgovina narkoticima, prostitucija i podvođenje, trgovina belim robljem. Pored toga autor kroz priču ulazi u sam kostur organizacije kriminalnih klanova, hijerarhiju njihovih članova od običnih izvršilaca prljavih poslova do „big boss"-a, izvanredne načine prenosa informacija van očiju javnosti, ali i odnose između klanova, kako se održava mir i kako nastaju potencijalni sukobi. Uz to saznajemo i kako nastaju interni sukobi u klanovima, koji su motivi izdaja, kako se izdaje planiraju i realizuju, a i kako kažnjavaju. Željko je sve to do savršeno do detalja razradio, u svom maniru prekaljenog autora trilera iza čijeg pisanja evidentno stoji dugotrajan proces istraživanja i prepakovanja dobijenih informacija i na kraju upakovanja u jednu izuzetno dinamičnu fikciju. Pored toga, psihološki profil likova odrađen maestralno, naročito što se tiče Kajice i Andreja (Tara malo manje, ali opet dovoljno za njenu ulogu u celokupnoj priči) što omogućava da se dobro povežemo sa njima tokom čitanja i razumemo njihove postupke, uz dodatak back up story-ja o svakom protagonisti što samo poboljšava razumevanje njih kao ličnosti.

STIL PISANJA I TEHNIČKI DEO

Stil pisanja je još nešto što se mora pohvaliti, s obzirom da je autor filolog i da se od njega pored iskustva i istraživanja očekuje da se osmišljeno raskošno i upakuje. Željko je svoju stručnost opravdao bogatim rečenicama (pisanje u trećem licu ga nije ograničavalo da narativ mora prilagoditi samom karakteru iz čijeg ugla bi pisao) koje pokazuju širok vokabular i odličnu veštinu dočaravanja aktuelne situacije. Deskriptivni deo je vrlo pažljivo doziran, ne preteran, i predstavljen skroz čulno odgovarajućim opisima i vrlo originalnim i, mogu reći, autentičnim komparacijama. Po mom mišljenju, veliki je napredak u odnosu na Kameno jezero i sa Koloseumom je Željko utanačio sebi svojstven stil pisanja koji bih sa zadovoljstvom iskusio u njegovim narednim delima (voleo bih, takođe trilerima).

Moja zamerka ide na, za moj doživljaj, slabiju obradu samih gladijatorskih borbi koje nisam mogao na osnovu datog opisa da vizualizujem. Međutim, s obzirom da sam na kraju bio apsolutno zadovoljan pročitanim, smanjiću samo za samo pola ocene.

Pohvaliću i naslovnicu, koja je još jednom dokaz da čak i veća efektivnost leži upravo u jednostavnosti i često sledstvenoj simbolici iste.

ZAKLJUČAK

Za kraj, da sumiramo. Željkov roman Koloseum mogu preporučiti svim ljubiteljima, pre svega, trilera koji obrađuju temu kriminala i organizacije kriminalnih grupa. I same gladijatorske borbe su produkt tog kriminalnog društva, tako da je i logično bilo fokusirati se u romanu na suštinu njegovog funkcionisanja. Ono što nisam spomenuo, a što je ostalo u senci (tako valjda, ako ovo zaista postoji, i nažalost biva) jeste publika zbog koje se borbe i organizuju. Političari, estrada, sportisti, biznismeni, identiteti su pod velom tajni. Možemo li bar nazreti „zašto", ako ne već „ko"? Setimo se starog Rima, bogati vladaju pružajući običnom narodu „hleba i igara". U modernom dobu publika je drugačija, hleba i s hlebom sigurno ima u izobilju, ali zašto su u moru kvalitetne, a humanije zabave izbor baš ove igre?
U nedostatku odgovora citiraću autora:

"Život je prepun opcija za svakoga ko ostane otvoren za njih."

Koloseum -- Željko Obrenović -- Jelena Nikolić -- recenzija

U mom slučaju je prvo bio odlazak na "Kameno jezero", a nakon njega ulazak u "Koloseum".
Radnja oba romana je držala pažnju, pobuđivala želju za razotkrivanjem delova slagalice golicajući maštu da uobliči detalje u jasnu sliku, ali je "Koloseum" doneo malo veću kompleksnost na nivou razvoja same priče i likova u njoj. Pohvale za autora i napredak u izražaju :)

Reći ću još samo:
Grad koji volim. Dobro poznate lokacije, baš tamo sam se i sama motala, još od studentskih dana. Priča koja mami u ring života, bez jasnih pravila i nagoveštaja sigurnog opstanka.
Alea iacta est: da li imate hrabrosti za lavirint sadašnjosti i prošlosti, na rubu ambisa koji borba donosi?

Koloseum -- Željko Obrenović -- Kristijan Vekonj -- recenzija

Teoretičari definišu književnost kao podražavanje stvarnosti, onako kako je autor doživljava. Što je to podražavanje verodostojnije, time smo skloniji da neko delo okarakterišemo kao „životnije", možemo brže i lakše da se vežemo za likove, i na kraju kada dođemo do poslednje stranice možemo da kažemo kako je autor završio svoje delo na pravi način, da je dosegao onaj horizont očekivanja koji svako od nas (čitalaca) u sebi uspostavlja dok čita. Ukoliko autor nema mnogo iskustva (životnog, čitalačkog ili autorskog) njegovo književno delo deluje samo kao bleda imitacija života - zadovolji nas na momenat, ali ga brzo zaboravimo jer nas nije ni dotaklo ni uznemirilo.

Željko Obrenović je u svom novom romanu, Koloseum (Kontrast izdavaštvo), ispreo jednu pravu životnu priču koja će pratiti čitaoce još dugo nakon čitanja poslednje stranice. Prošlo je četiri godine od objavljivanja romana Kameno jezero i verujem da su čitaoci (baš kao i ja) sa nestrpljenjem čekali novi Obrenovićev roman. U periodu između romana imali smo prilike da pročitamo i poneku njegovu priču, i mora se priznati da Željko ume da barata i kratkom i dužom prozom, što je skoro retkost na književnoj sceni.

Ako se dublje bacite u analiziranje opusa različitih pisaca, može se primetiti kako većina reciklira ideje, zaplete, stil narativa,... I onda se u takvim slučajevima nakon čitanja više naslova od istog pisca sve pomeša u glavi i više ne znate koja je koja knjiga. Kod Obrenovića ima stvari koje on koristi iz knjige u knjigu, ali kod njega to nije ono malopre pomenuto večito recikliranje istog, već bi se to moglo definisati kao njegov autorski potpis, na osnovu koga bismo mogli u gomili različitih tekstova neki tekst da prepoznamo baš kao njegov. A šta je to što definiše Obrenovićev „književni potpis"? Kratke i efektne rečenice, bogat vokabular, razgranatost radnje, slojevitost romana, intertekstualnost, razbijanje klasičnih klišea, ubacivanje elemenata pop-kulture, humor, „filmičnost" teksta, efektan rez na kraju, ali pre svega likovi koji ne poštuju arhetipsku podelu na dobre/bele i loše/crne, već su svi oni životno sivi i to od one najsvetlije/nežne golubije sive boje, pa sve do onog najtamnijeg/najsj**anijeg sivog valera.

Za razliku od Kamenog jezera koji je „koncert za solo glas", u Koloseumu se Obrenović opredelio za polifoniju. Pratimo troje ljudi – Andreja, Taru i Kajicu, koji u početku „pevaju" svoje solo deonice, da bi se kasnije slili u dramatične duete. Andrej je bivši bokser koji tezgari kao radnik obezbeđenja, nema stalnu adresu, i koji pokušava da se ubaci u ilegalne borbe kako bi zaradio veću sumu novca. Tara je studentkinja filološkog fakulteta koja hvata krivine u stvarima koje je ne interesuju baš mnogo, ali se zato daje cela u oblasti istraživačkog novinarstva. Kajica je kriminalac kome lagano ističe „rok trajanja", ali koji pokušava da održi svoje krvavo zarađeno mesto u hijerarhiji organizovanog kriminala. Njima trojima će se ukrstiti staze koje vode ka istom mestu – Koloseumu. Ali to nije onaj čuveni Koloseum u Rimu, već mesto koje je navodno negde u blizini Beograda, mesto o kome se ne priča, mesto o kome se ne zna skoro ništa...

Koloseum je teško definisati žanrovski. Verovatno bi ga svi odmah ubacili u nišu trilera/krimića, ali bi se takvim potezom samom delu načinila šteta. Obrenović je pod najočitiji sloj, sloj trilera, stavio bezvremenu priču o porodici, iskupljenju, vrednostima, prijateljstvu, izdaji, nasilju. U svim svojim segmentima ovaj roman prevazilazi trilere - on nudi mnogo više. Interesantna je i sama struktura romana – podeljen je na tri dela, tj. tri runde koje odgovaraju bokserskom meču. U svakoj rundi svi likovi i primaju i zadaju udarce, a na kraju svake runde, neko bude nokautiran (nekada i mi čitaoci!). Glavni likovi su primili popriličan broj udaraca – i od života, i od onih koji ih okružuju, ali se uvek trude da se pridignu, otresu prašinu i da se prkosno ne daju – pokušavaju da ostanu živi i da isplivaju na površinu; koriste sva dostupna sredstva (udaraju ponekad i ispod pojasa) čak i ako to znači da će njihovo lično sivilo postati za nijansu tamnije. Uporedo sa pričom o Koloseumu i tri glavna aktera, Obrenović prikazuje ogroman jaz između društvenih slojeva, disfunkcionalne porodice, probleme ljudi sa klađenjem, migrante, afere na fakultetima, potkupljivanja, ucene... i kako je sve lako i rešivo ako imaš pravog čoveka na pravom mestu, prave informacije i novac, naravno. Neko je davno napisao kako ne može neprijatelj da te izda... Pitanje je samo da li sve (ili svako) ima svoju cenu... Život? Čovek? Porodica? Prijateljstvo? Postoji li granica preko koje se ne može i ne sme ići? I ukoliko se granica ipak pređe, postoji li ikakvo iskupljenje? Isto tako, još jedno od bitnih pitanja je i da li nasiljem može išta stvarno da se reši, posebno ukoliko svi sanjamo o boljem sutra. Može li nasilje da iznedri nešto lepo i dobro, ili nasilje uvek rađa novo nasilje – u cikličnoj formi oroborosa, zmije koja grize vlastiti rep. O svemu ovome Obrenović razmišlja na stranicama svog novog romana, i indirektno traži od nas da se preispitamo - koliko smo i sami sivi.

Ali, nije u romanu sve tako sivo i tmurno. Kao što je već napisano, Obrenović ima smisla za humor, i na pravim mestima je začinio svoj tekst izvrsnim dosetkama, parodiranjem ili ironijom. Jedno od najboljih takvih mesta jeste momenat kada likovi raspravljaju o Evroviziji, Kobasici i Zdravku Čoliću. I da, zamislite, i Prljavi ples se našao učauren u ovoj knjizi. Obrenović prati popularnu kulturu i koristi je kao okidače u dijalozima, što doprinosi tome da razgovori između likova ne deluju usiljeno, veštački i plastično, več onako stvarno i... životno. Odličan momenat je i seciranje i alternativno (i, složiću se, totalno održivo) tumačenje Čolićeve pesme Emili, zbog čega bi Obrenović zasluženo mogao da dobije titulu Tarantina srpske književnosti.

Naravno, ni to nije sve. Treba imati na umu da je Obrenović diplomirao na katedri za srpsku književnost, jer to pruža još jednu moguću dimenziju za sagledavanje nekih stvari iz ovog romana. U jednom momentu autor daje idejni ključ za lik Kajice, međutim, on izvrće epsku poemu o Kajici kako bi je prilagodio tematici i potrebama romana. Takođe, treba obratiti pažnju na učestalost pojavljivanja broja tri i na značenje imena ostalih junaka (Andrej, Tara) koja im apsolutno odgovaraju. Postoji i jedan momenat metafiktivnosti, kada Tara i asistent na fakultetu razgovaraju o pisanju – kako ga poboljšati, i možemo ga shvatiti ili kao direktan upliv autora (saveti budućim piscima koji čitaju roman) ili kao ideju da je Tara ta koja piše ovaj roman – da on postaje plod njenog istraživačkog poduhvata. Na kraju majstorskog pripovedanja, Obrenović pravi rez u najboljem mogućem momentu, zaokružuje mnogo stvari, ali ostavlja nešto i čitaocima da sami domaštaju na osnovu vlastitog (čitalačkog i filmskog) iskustva.

Pre neke četiri godine, kada je objavljeno Kameno jezero, recenziju tog romana sam završio sledećim rečima: „Obrenović je ovim svojim romanom pokazao kako se ne boji književnih izazova i on sa svakim novim delom ide korak dalje. Treba ga pratiti u stopu!" Ove dve rečenice su se pokazale kao potpuno tačne. Svojim novim romanom, Obrenović pokazuje koliko je sazreo kao autor i kako mu nije problem da se iz jednog stila prebaci na drugi, zahtevniji – iz jednoglasja da pređe u polifoniju, pri čemu je morao da pazi na temporalno usklađivanje među likovima, i uspeo da ih prepliće tako da i sami likovi toga ne budu svesni. Teme koje je odabrao su aktuelne i na prvi pogled može delovati kao da je autor nasumice odabrao tri naslova iz novina (crne hronike), međutim, sve je to savršeno povezao i ispleo održivu i realnu priču koja bi mogla već u narednim danima da se nađe u novinama kao nešto što se stvarno dogodilo. Dakle, Obrenovićev mimezis, odnosno podražavanje stvarnosti, je fantastično opipljiv i deluje bolno poznato, kao deo stvarnosti u kojoj živimo. Likovi i njihove akcije i reakcije doprinose ubedljivosti romana, i čitaoci mogu da se vežu za njih (svo troje) bez obzira na to što jednog itekako želimo da mrzimo. Kada se počne sa čitanjem knjige poglavlja lete neverovatnom brzinom (roman je neverovatno vizuelan i filmičan) i potrebno je usporiti, obratiti pažnju na sam tekst - na rečenice i na reči koje pisac upotrebljava, na elemente popularne kulture i na intertekstualne veze koje je pisac možda negde i nenamerno ubacio. U ovom romanu nema potrebe da se išta izbaci ili doda – izvanredno je uravnotežen. Ima sve ono što treba da ima: napet je (tera nas da čitamo dalje), na momente je i gorak i ironičan i ciničan (kao i stvarnost u kojoj živimo), na momente je smešan (šta bi mi bez smeha), a udara tačno tamo gde treba. Koloseumu se treba vraćati više puta – napisan je tako da ne otkriva sve karte odmah. Nadam se da autor u svojoj glavi već nazire obrise svog sledećeg književnog čeda, jer je sa ovim romanom sebi postavio nov izazov, mada, na osnovu priloženog, mislim da mu neće biti problem da pomeri granice svog narativa dalje... i još dalje.

Koloseum -- Željko Obrenović -- prikaz -- Tanja Kisa

Koloseum je najveći ikada izgrađeni amfiteatar. U Flavijevom amfiteatru (kako je izvorno nazvan) odvijali su se spektakli, od borbe gladijatora do egzekucija. Postoji li takav Koloseum u savremenom Beogradu? Mesto na kome se odvijaju borbe u kojima je jedino pravilo da nema pravila. Nagrada je život. Posle kratkih, pa skrajnutih tekstova o jednom takvom mestu, grad je bio išaran grafitima na kojima su predstavljene siluete dva borca i natpis „Naživo - T1 - ili smrt". Ubrzo, i oni su prekrečeni ili prelepljeni. Znači, neko je naslutio istinu, istinu koja smeta nekom uticajnom. Ko je u ovom Koloseumu Gladijator, a ko meso? Ko je organizator, a ko kladioničar? Da li još samo studenti imaju hrabrosti da se bave istraživačkim novinarstvom?

Preporuka za ovaj uzbudljivi, savremeni, urbani triler iz sive zone Beograda.

Velja Pavlović -- Nivo 23 -- In memoriam

Bili smo na pola puta do Lazarevca, gde je trebalo da imamo zajedničku promociju, kad je Zvonko Karanović pozvao Velju i rekao, "Imam dva super momka, koji su napisali super knjigu" i Velja je rekao, "Zvuči sjajno. Neka dođu u ponedeljak na snimanje." Nema emisije u kojoj nisam bio da promovišem Srpskog psiha, ali ova mi je uvek bila najbitnija. Posle smo otišli u Resavu na svirku i ostali u kontaktu. Mesecima nakon toga su mi ljudi na ulici prilazili i govorili, "E, gledao sam te kod Velje. Super." Povremeno bi mi poslao poruku raspitujući se, recimo, gde da kupi štene maltezera u Valjevu ili bi me pitao šta znam o tom i tom piscu. A hteo je da tuži kurirsku službu što mu nisu doneli moj Koloseum do vikendice. 😀 Planirali smo skorije viđanje, koje smo zbog korone stalno odlagali. I onda ta vest... šteta, baš šteta. Bio je prava enciklopedija rokenrola i živeo je život, reklo bi se, baš onako kako je želeo. Počitaj u miru, dragi Veljo.

Željko Obrenović -- Koloseum -- Zagreb

Jedna čitateljka iz Hrvatske je žarko želela da pročita moj roman Srpski psiho. Pošto je ta knjiga objavljena pre 15 godina i odavno je nema u knjižarama (do nje se može doći, ali ne baš brzo i lako), čitateljka je odlučila da pročita moj aktuelni roman Koloseum.  A Serge Milanović se pobrinuo da knjiga dođe do nje. Nadam se da će se i Srpski psiho uskoro prošetati do Zagreba.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- Kontrast -- odlomak

Još malo pa sam dobio ono što sam hteo, a što su kola zahtevala: dobar put koji se prosecao kroz planine, mahom s leve, mahom sa desne strane, krivine i ni traga od policije. Vozio sam, vrteo volan i zamišljao kako bi ovo izgledalo u širokom kadru iz helikoptera koji preleće, obrušivši se najpre na okoliš dok na kraju ne sustigne kola i mene u njima. Mada su dani i dalje bili dugi, dok sam se približio onome što je po Uninim smernicama bilo blizu cilja, sunce je zamiralo, pa sam dodatno vodio računa da ne promašim skretanje koje jedva da je bilo više od staze usečene kroz šumu. Izrovani makadam s kojeg je kiša odnela ono malo kamena. Skoro da sam stigao, te nisam žurio, a više mi je bilo stalo do auspuha nego da prekratim nekoliko minuta vožnje. Na prilazu jezeru nije bilo kolâ, niti pešaka, a na poslednjem spustu, osobito strmom i izrovanom, dvaput sam razmislio pre nego što sam dodao gas.

 

Kad je motor utihnuo, dočekala me je tišina za kakvu sam zaboravio da postoji. Zrikavci, ptice, huk vode koja se preliva preko brane... i ništa više.

 

Izvadio sam kese, uprtio torbu i zaputio se ka vodi. Prilaz jezeru nije bio uređen, na jednom mestu nalazilo se bure preko kojeg su se prelivale staklene i plastične flaše, kese... ali osim toga nije bilo znakova ljudi. Otisnuo sam se niz crvenu zemlju. Kamenčići su mi izletali pod stopalima, pa sam poslednjih nekoliko metara pretrčao.

 

I tada sam ga ugledao u punoj veličini.

 

Kameno jezero.

Saznaj više i naruči online ili nam piši u DM. Cena knjige sa 15% popusta iznosi 679 dinara.

Ukoliko prilikom kupovine ukucaš kod kontrastinstagram ostvarićeš popust od 20 odsto.

 

Knjigu možeš preuzeti i lično, na adresi Kralja Milutina 37/17, svakog radnog dana od devet do pet.

Koloseum -- Željko Obrenović -- prikaz -- recenzija -- Mina Stefanović

Verovatno se prvo pomisli kada se čuje reč Koloseum na najveći amfiteatar na svetu. Na korici je ispisana reč oko koje ćete misliti da će se vrteti cela priča romana i da je to to, ali ste se prevarili.

Kako je Koloseum oduvek bio mesto za borbu životinja, ljudi i egzekuciju, postavlja se pitanje, da li je to mesto i danas prisutno u samo nekim drugačijim uslovima? O toj temi će istraživati mlada studentkinja i novinarka Tara koja ni ne sluti dokle će je dovesti neke informacije kojima će doći u posed.

Mislila sam takođe da će se roman vrteti oko jednog lika koji će nositi celu priču, ali je zapravo Koloseum jako slojevit, sa mnoštvom likova i njihovih nadimaka, zbog kojih sam se morala vraćati da proverim ko je ko u tom momentu, to je jedina mana da tako kažem.

Iz naracije troje ljudi, upustićemo se u priču o srpskom podzemlju, ratovima klanova, korupciji, migrantima, boks mečevima, uticaju droge i još mnogo toga što je Željko utkao u ovih 250 stranica. Predstavio je i novinarstvo kao granu na pravi način i približio nam što je bolje mogao kako izgleda traganje za informacijama za sadržaj teksta koji će novinar kasnije objaviti.

Još jedan plus mogu dodati, a to je što bez obzira što se priča prepliće iz različitih uglova, kada taman pomislite da ćete se vezati za jednog lika, pisac ga opovrgne, pa počnete da ga prezirete na narednoj strani. To je po mom mišljenju bilo genijalno za razvoj priče. Sam kraj romana je meni na prvu loptu bio nekako nedorečen, ali kada sam se malo zamislila, zapravo sve je već rečeno, sklapate kockice sami i shvatate nakon čitanja kako se neke priče u zemlji Srbiji završavaju.

Dosta referenci sa knjigama, filmovima, pesmama, pa čak i sa cigaretama. Jednu pesmu neću više slušati na isti način kao ranije, a uklopljena je genijalno i na baš dobar način predstavila jednog lika tj. on je nju predstavio.

Sa dosta akcije i preokreta, kao da gledate pravi film, ovaj roman će prodreti u samu srž problema današnjice. Moram da pohvalim takođe i Željkov stil pisanja koji je bio pravo osveženje, u kom sam videla iscrpan trud da se oblikuje sve do detalja i  dovede u savršenstvo.

Za kraj mogu reći da imate veliku preporuku, što zbog same teme koja nije svakidašnja a ujedno zanimljiva, što zbog stila pisanja koji ume da oduva na momente.

Željko, hvala ti mnogo na prilici da pročitam tvoj četvrti roman i nadam se da ću pročitati i ostale s obzirom da je ovo bio moj prvi susret sa tvojim pisanjem.

Čitajte savremeni Koloseum.