Mimezis romana Ostoja Prodanović

Moj dosadašnji književni rad našao je svoje mesto u jednoj temeljnoj i ozbiljnoj studiji po imenu Mimezis romana vrsnog teoretičara Ostoje Prodanovića. Bilo mi je izuzetno zadovoljstvo čitati ovako detaljno i posvećeno iščitavanje mog opusa na više od deset strana sitno kucanog teksta.

Karton siti -- Željko Obrenović -- prikaz -- Nataša Spasojević

Pre par meseci sam u jednoj simpatičnoj igrici u našoj grupi dobila na poklon strip Karton siti, koji potpisuju slikar Željko Vitorović i književnik mlađe generacije Željko Obrenović. Moram priznati da sam bila pomalo skeptična po pitanju toga kako može da izgleda strip domaćih autora, ali sam već  prvim čitanjem uvidela da su moje sumnje bile neosnovane i da je ovaj strip, kao i šest epizoda koje mu slede, iz pravih razloga preveden i na druge jezike, i da je zasluženo imao dobru prođu u inostranstvu.

Ova neobična priča smeštena je u budućnost u kojoj Indija i Kina dele svet na pola, pomerajući pritom i Ekvator da bi se usaglasile, a okidač za sve njihove probleme, i pokretač svih ratova, opet se nalazi na Balkanu i opet je toliko apsurdan, kao i uvek, da nam ne izgleda nimalo neverovatan. Kao omaž noar filmovima na scenu stupa detektiv, koji to nije, i bogartovski biva uvučen u radnju čiji akter ne želi da bude. Sve se naravno zakomplikuje, a kako se rešava, moraćete sami da otkrijete.

Moram reći da sam iskreno uživala u ovoj priči. Čitala sam je nekoliko puta, i svaki put se na drugim mestima smejala, svaki put mi je nešto drugo zapalo za oko. Ova priča, bez obzira na to što je smeštena u budućnost i  što je groteskna, pravi je odraz naše svakodnevice i apsurdnosti sveta u kome živimo.

Kao neko ko je, kao i autori, odrastao u gradu čiji je zaštitni znak bio slogan Valjevo siti, ili Valjevo si ti, ne mogu da ne primetim tu analogiju sa naslovom ovog stripa Karton siti, i da se ne zapitam da li smo mi stvarno postali ona tačka na planeti u koju se "sliva sva beda ovog sveta, bez dokumenata, u prolazu, van sistema" kako  pisac primećuje. Jesmo li?

I da zaključim, verujem da ovaj strip može biti prava poslastica za prave ljubitelje stripova, ali je isto tako i dobar uvod u žanr za sve nas koji volimo dobru i zanimljivu priču, pa otuda od mene i ova preporuka.

Karton siti -- promocija -- Doctrina Fair

Anegdota sa sinoćne promocije:

Nakon završetka jedan momak mi kaže, "Da li bi mogao da mi razjasniš nešto što nisam razumeo?", ja kažem, "Naravno, šta ti nije jasno?", a on odgovori, "Pa, ništa mi nije jasno". I sad ga ja zabezeknuto gledam pitajući se da li je moguće da sam baš toliko konfuzno pričao, a on onda objasni da je rođen u Londonu, da i sad tamo živi i da slabo govori srpski. Da li je potrebno da objašnjavam koliko mi je laknulo?

Inače, želeo bih da se zahvalim svima koji su došli i saslušali me, a posebno onima koji su kupili strip (nadam se da su uspeli da dešifruju posvete).

Vidra na Gradcu

Još od deteta na Gradcu provodim puno vremena. Kupao sam se i igrao i gde može i gde ne može. Znao sam da su vidre zaštitni znak ove reke, no nikad nisam ni pomislio da ih tamo i dalje ima, a kamoli da ih je moguće videti. I tako juče: na drugoj brani, kod River bara, ugledamo ovu neverovatnu životinju kako se penje uz vodopad, sa pozamašnom ribom u ustima, zatim pliva ka obali (ka nama), gde se nalazi s mladunčetom, a onda se oboje zavlače ispod stena. Nalik je na omanju foku i ispušta slične zvuke. A posmatrali smo je iz takve blizine i tako dugo kao što je teško i neku manje retku i pitomiju životinju. Neverovatno. Marina je bila pribranija od mene i ova fotografija je njena zasluga.

Nenad Okanović Oki i Kameno jezero

Okija sam upoznao davne 2006. godine na snimanju filma Sigismund, gde sam ja statirao, a on, kako sam kaže, ostvario svoju omiljenu ulogu dosad. Nešto kasnije 2011. zajedno smo razrađivali TV seriju u kojoj je trebalo da igra i Majkl Medsen (delove ove epopeje možete pročitati u mom romanu Kameno jezero). Bilo je lepo videti se sad posle toliko vremena, prisetiti se tih starih stvari i popričati o nekim novim.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- prikaz -- Zelenmajskibluz

Slučajno pronađoh ovaj prikaz Kamenog jezera na Instagramu:

Ljudi su zli. A ne jezera.

"Nabavila sam ovu knjigu u akciji @kontrast_izdavastvo. Odavno nisam čitala triler i zaboravila sam kako je to čitati knjigu u dahu, pa me je ova na to podsjetila. Mračan i jeziv, ali tako da takva atmosfera uopšte nije forsirana, nego već u prvim poglavljima se formira i ostaje do samog kraja. Osjećanja nelagode i uznemirenosti su tu; apsolutno svaki lik, pa i glavni junak, vas uznemiruju na svoj način - da li postupcima, čuvanjem tajni, a ponekad i samom pojavom. Kameno jezero reflektuje kamenje i stijene, ali će se u njemu ogledati i živi. Obrenović vas tako dobro uvlači u priču i ne dozvoljava da mrdnete do kraja. A bogami, i kad je završite. Odlična knjiga, drago mi je da sam otkrila ovog pisca!"

zelenmajskibluz

Marselo Kintanilja TUNGSTEN

Nakon nebrojenih pročitanih stripova čovek nauči da ne očekuje nemerljiva iznenađenja i revolucionarna dela. Nauči da uživa u lepom pisanju i lepom crtežu, i to često bude najviše što dobije (a i dovoljno). Onda povremeno naleti na strip kakav je Tungsten i shvati da se zapravo privikao na prosek i da treba i od sebe i od drugih da traži i više nego što mogu da daju. Jer ovde je reč o takvom delu.

Naime, ovaj nemali grafički roman se, za početak, odigrava za svega nekoliko minuta, uz poneki flešbek. Započinje momcima koji ilegalno love ribu dinamitom i dvojicom posmatrača koji će na taj prizor dvojako reagovati. Dok se čeka dolazak policajca, koji se zapravo nalazi nekoliko stotina metara dalje na plaži, mnoštvo ukrštenih sudbina prikazaće nam se vanrednim postupkom montaže i režije.

Gotovo je nestvarno to kako Kintanilja uspeva da zamrzne pokret u jednom "mrtvom" mediju dok čitaocu drži pažnju kao u kakvom kratkom akcionom filmu koji ne daje vreme da se trepne. A opet, kad se korice sklope, nemamo utisak da smo pročitali akcijaš, već fino nijansiranu dramu sa sudbinama tako bliskim patetici a nikada zapravo takvim. Ima li šta teže od toga?

Džon Irving The Cider House Rules (Tuđa pravila, Laguna)

The Cider House Rules je roman koji bi trebalo da se proučava na svim kursevima kreativnog pisanja, kao što bi ga neizostavno trebalo preporučiti svakom mladom a i zrelom piscu. Knjiga se čita neometano i pripoveda priču na krajnje tradicionalan način. Na početku nam se čini da nam je ova storija poznata i da joj unapred možemo predvideti ne samo kraj već i razrešenje svake scene. Ali ništa od toga. Irving je majstor pripovedanja i upravo u izbegavanju opštih mesta, ali bez nekakvih avangardnih postupaka, leži kvalitet i lepota ovog dela.

The Cider House Rules je roman o siročetu Homeru Wellsu koji nije imao sreću da ga neko na vreme udomi, te je trajno ostao u jedinoj kući koju je znao. Usput postaje šegrt Wilburu Larchu, upravniku sirotišta i hirurgu, a naposletku i sâm stasava u vrsnog doktora, premda bez dana formalnog obrazovanja.

No sve ono što bismo očekivali od ovog nesumnjivo dikensovskog romana izostaje. Sirotište nije nastanjeno zlom i takmičarski nastrojenom decom, uprava nije sadistička i bezosećajna, a izlazak u stvarni svet ne otvara jedino vrata ka još gorim nevoljama. A opet, The Cider House Rules nikako nije ni sladunjava limunada o krasnom svetu i istim takvim ljudima. Irving je bez premca kad treba ispripovedati priču o ljudima koji ma koliko da uporno beže od svoje sudbine, koja pak ne deluje kao nešto od čega treba bežati, ona ih svejedno stiže. I kad se to na koncu desi, čitalac shvata da je sve vreme umesto komedije čitao tragediju koja mu ostavlja gorčinu u duši.

Valjalo bi napomenuti i zavidno istraživanje koje je Irving sproveo i koje izbija iz svakog reda ali nikada nije zamorno, suvoparno niti preočigledno. Nekom prilikom je čak prisustvovao hirurškoj proceduri tokom koje se žena probudila iz anestezije i pogledala svoje organe poređane na grudima, na šta joj je lekar rekao, 'Spavaj, dušo'. Što je ona i učinila. I kako ijedan pisac da smisli nešto tako dobro?

Kameno jezero – Željko Obrenović – prikaz – Mila Matović Glišović – Defi kutak – 23.7.2019.

Ovo je knjiga koju sam želela od trenutka kad je najavljena. Najlepše od svega je što me je oduševila neočekivanim obrtima.U ovoj knjizi ima svega i misterije i krimi i ljubavne priče.

Svojim genijalnim stilom pisanja Željko Obrenović je postao moj omiljeni živi pisac sa ovih prostora.

Glavna ličnost u knjizi je pisac koji dobija ponudu da se osami u vikendici na Kamenom jezeru i napiše scenario za američko tržište. Društvo mu pravi devojka Una, koja mu pomaže oko scenarija. Kameno jezero prate glasine, meštani zaziru od njih, čuvar ih savetuje da odu, a nepoznati vozač pokušava da pregazi pisca. Saznajte kakve tajne krije Kameno jezero u jednoj od najboljih knjiga domaćih pisaca našeg doba.

Stjuart O'Nan The Night Country

Čini mi se da nema savremenog autora s više dobrih knjiga od Stjuarta O'Nana. Sve što sam dosad pročitao je na veoma visokom nivou, različito a opet protkano zajedničkim motivima. O'Nan je glavnotokovski pisac, ali često koketira sa žanrovima. Najčešće su to drame sa elementima krimića, ali u romanu Molitva za umiruće okušao se čak i s hororom (ovozemaljskim, doduše). The Night Country prva njegova knjiga koja se bavi natprirodnim. Naravno, O'Nan ne bi bio pisac kalibra kojeg jeste kad bi bilo šta uzeo zdravo za gotovo, tako da je i ovde glavni motiv izvrnut naglavačke.

Priča prati tri lika koji se na različite načine nose s posledicama saobraćajne nesreće u kojoj je učestvovalo pet tinejdžera (troje je poginulo, jedan je prošao neozleđen, a jedan s teškim oštećenjem mozga). Prvi fokalizator je neozleđeni Tim, drugi policajac koji se prvi našao na mestu nesreće i treći Kajlova majka koja pokušava da iznova upozna i zavoli oštećenog sina. Pored njih se pojavljuju i duhovi nastradalih i premda su njima misli fokalizatora dostupne, oni ni na šta ne mogu da utiču, već su tu više sa funkcijom antičkog hora.

Pomenuta nesreća se dogodila na Noć veštica, a roman je smešten na godišnjicu tog događaja. Čitalac veći deo romana nije siguran u kojem smeru se priča kreće, šta to protagonisti rade i zašto, pa čak ni šta to duhovi koji su nevidljivi za sve izuzev za čitaoca žele. Opet, sve vreme se oseća napetost jednog trilera. Smeštanje radnje na tragičnu godišnjicu ne deluje nimalo slučajno, a sva tri glavna lika su toliko nestabilna i izmenjena da se od njih može očekivati bilo šta.

O'Nanova proza je, kao i uvek, ekonomična, precizna, jasna i upečatljiva. I on još jednom dokazuje da ga je nemoguće smestiti u jednu ladicu. A to je, najverovatnije, i razlog što nije šire i više poznat.

Džon Gregori Dan Istinske ispovesti

Ubistvo Elizabet Šort, poznatije kao Crna Dalija, više puta je obrađivano u književnosti, na filmu i TV-u. Verovatno je ipak najpoznatije po romanu Džejmsa Elroja i nesrećnoj adaptaciji Brajana De Palme. Iako nikada nisam bio toliki ljubitelj ove knjige, koliko Elrojevog poznijeg opusa, on mi je skrenuo pažnju na ovaj roman supruga slavne Džoan Didion.

Džon Gregori svoju knjigu bazira na ubistvu Elizabet Šort, ali se tu svaka sličnost završava. Pronađena devojka je pretesterisana na sličan način i vodila je poročni i slobodni život nalik Šortovoj, no čak je i njeno ime promenjeno u Lois Fazenda.

Roman naizmenično prati dva brata, policijskog inspektora Toma Spellacyja i njegovog brata Desmonda, monsinjora katoličke crkve.

Iako su Istinske ispovesti roman o istrazi zločina, bilo bi tačnije reći da je to roman o korupciji raznih vrsta. Pored one očekivane, u policiji, kojom se i Elroj dobrano pozabavio, Dan je temeljno obradio i onu od koje se zazire, u katoličkoj crkvi. Čitajući Ispovesti, uviđamo da gotovo nema razlike između toga kako protekcije i razna kupovanja funkcionišu među svetinom, klerom ili policajcima. Dijalozi visokih crkvenih zvaničnika mnogo više podsećaju na politička trgovanja i cenkanja negoli na razgovore velikih vernika. Čitalac će, između ostalog, saznati i zašto sveštenici više pate od hemoroida nego ostali ljudi: sedenje na tvrdoj klupi tokom slušanja ispovesti i zadržavanje gasova su glavni krivci.

Dan na virtouzan način koristi mnoge trope krimi romana -- Tom Spellacy je bio u vezi s vlasnicom bordela (i seksualnoj i poslovnoj), a trenutno spava sa ženom čiji je život spasao na dužnosti, a politika i birokratija se beskrajno mešaju u rešavanje zločina -- ali njemu polazi za rukom da sve pomenuto ne bude kliše, već nešto što se zaista dešava ljudima od krvi i mesa.

Najveća vrlina ovog autora su izuzetni dijalozi. Malo je pisaca u stanju da piše ovako auditivne dijaloge koji naprosto odzvanjaju u ušima, dok likovi zapravo govore onako kako niko ne priča u stvarnom životu. Bez obzira na to da li je u pitanju razgovor policajaca u vezi sa istragom ili njihovo usputno ćaskanje, stiče se utisak apsolutne autentičnosti. Takođe, reč je glavnotokovskom romanu, krcatom epizodama i detaljima iz životâ protagonista, ali se istovremeno narativna nit nigde ne prekida i priča ne trpi.

Ispovesti je 1981. ekranizovao Ulu Grosbard, sa Robertom Denirom i Robertom Duvalom u glavnim ulogama, ali se čini da bi ovakav predložak zadovoljila tek mini serija od desetak epizoda.

Dino Bucati Katastrofa i druge priče

Dino Bucati je strogo čuvana italijanska tajna. Na srpski jezik je prevedena njegova zbirka Prodavnica tajni, kao i romani Tartarska stepa (poslužio je Kuciju kao inspiracija za Čekajući varvare) i Ljubavna priča. Na engleskom nije ništa bolji slučaj, premda je reč o veoma plodnom i veštom piscu.

Bucati je u domovini najčešće poređen s Kafkom (što ga je izuzetno gnevilo) i premda ova paralela ima osnova, ona ga i ograničava jer je njegov opus znatno razgranatiji. Svakako, birokratska iščašenost priča kriva je za taj nadimak, ali se pored uticaja ovog autora osećaju Čehov, Gogolj i Borhes. Pri čemu je Bucatijeva proza raskošnija od Kafkine, a prijemčivija od Borhesove.

Bucatijeve priče su mahom veoma kratke, a na tako malo prostora uspevaju i da ožive likove -- iako im on retko daje pozadinu -- ispripovedaju zanimljivu i uvrnutu storiju i nagrade čitaoca efektnom završnicom. A sve to je retko kojem autoru polazilo za rukom, pa još iz priče u priču.

No najbolje je da priče govore same za sebe. Ove su na mene ostavile najjači utisak.

Katastrofa: Dok putuje ekspresnim vozom, čovek kroz prozor primećuje usplahirene ljude i počinje da sumnja kako se dogodilo nešto strašno za šta ne znaju jedino putnici.

Pad Baliverne: Čovek slučajno odlomi metalni šiljak na prozoru tvrđave i onda se, domino efektom, za tili čas čitava građevina sruši a on strahuje od poziva na odgovornost.

Epidemija: Služba je smislila virus koji napada samo protivnike države. I onda se jedan činovnik razboljeva i nastoji da to prikrije.

Previd: Mehanička radnja, zaključati kuću, isključiti rernu. Bucati to izvrće naopačke, žena na letovanju pomisli kako se uopšte ne seća da je kćerku odvela kod tetke i umisli da ju je zaboravila u stanu. A toliko je toplo, kažu, da ljudi spontano sagorevaju. Kad se vrati u stan, na podu je senka od pepela u obliku devojčice.

Čudovište: Žena na tavanu neke kuće vidi čudovište i svi je ismeju, međutim kad se vrati da proveri, na vratima je katanac i sad ona nije sigurna da li su ga stavili da se opet ne uplaši ili čudovište zaista postoji a oni to prikrivaju.

Sedam spratova: Sanatorijum ima sedam spratova, a pacijenti su raspoređeni prema težini bolesti. Kako pridošlicu spuštaju naniže zbog raznoraznih birokratskih komplikacija, on sve više sumnja da ga lažu i da mu se stanje pogoršalo.

Ubistvo zmaja: Zmaj u ovoj priči nije baš zmaj kakvog bismo inače očekivali, a tek je njegovo ubistvo mučno i govori o bednoj ljudskoj prirodi.

Željko Obrenović -- Kameno jezero -- Silvana Kostić -- prikaz

Zanimljiva, neočekivano zanimljiva knjiga. Imam mnogo utisaka jer sam je pročitala u dahu. Dosta dijaloga, likovi su zanimljivi, a događaji nepredvidivi. Ljubavna priča, misterija da vas uvuče u priču... Kada sam pomislila da ima nečeg tajanstvenog u jezeru, priča se okrene, zatim sam sumnjala na vinara, ali ne i na zlo ljudi u malim mestima, kolektivno zlo i poremećenost. Često ljudi ćute ili uzimaju pravdu u svoje ruke. Realna slika malih, idiličnih sela koja kada zagrebete kriju mračne ljude i tajne. Mislim da ću čitati dela srpskih mladih, savremenih pisaca, zahvaljujući ovom romanu. Nisam znala da je Džon Vejn snimao na radioaktivnom zemljištu i da je ubrzo umro. Pisac je veliki ljubitelj filmova. Ne treba da ima strah, kolektivni strah koji imaju pisci jer odlično piše, maštovit je i pred njim zadatak da ispriča još mnogo priča. Manje žargona i engleskih reči, svesti na minimum.

Leonard Gardner Fat City

Po ovom romanu je Džon Hjuston 1972. godine snimio istoimeni film. Reč je o vanredno dobrom štivu o dvojici fiktivnih boksera. Već u prvoj sceni čitalac upoznaje dvojicu glavnih likova i fokalizatora. Prvi je polupenzionisani bokser Billy Tully, a drugi je mlada nada Ernie Munger. Radnja je smeštena u pedesete godine prošlog veka.

Ovde nema glamura vezanog za sportiste danas. Borci na turnire putuju autobusima, jedu u prčvarnicama kraj puta, ispravnost svake borbe je upitna, a novac tek sitan za tako veliki rizik.

Tully tokom pauze u boksu radi sezonske poslove na farmama i često se pita da li će izdržati do kraja dana. I po svršetku se zakune da to više nikada neće raditi. A onda zaradu prebrzo potroši u prvoj birtiji i dva dana kasnije je na istom poslu. Sve vreme maštajući o povratku u ring.

Sa druge strane, Ernie kao perspektivan i mlad ne prolazi ništa bolje. Prerani brak i trudnoća njegove supruge ga zarobljavaju i gotovo sprečavaju makar u pokušaju uspeha. A kad to ipak prevaziđe, i napokon krene uzlaznom stazom, opet se čini da ga ne čeka ništa bolje niti drugo negoli Tullyja.

Jezik je sirov a poetičan, tekst je prepun asocijativnih dugih dijaloga, a nihilizam koji proističe i iz jednog i iz drugog grči želudac. Teško da postoji bolji roman o ovom sportu.

Migelančo Prado Ardalen

Ardalen bi se najpreciznije mogao svrstati u magični realizam. Radnja je duboko utemeljena u stvarnosti, ali je u njoj dovoljno toga nadnaravnog i neobjašnjivog a opet posve prirodnog.

Radnja je krajnje jednostavna. Devojka Sabela u kriznom periodu života odlazi u rodno mesto svoga dede, kojeg nikada nije upoznala, pokušavajući da kroz razgovore s meštanima rekostruiše njegov život. Malograđanska zloba će je uputiti na čoveka po imenu Fidel, koji bi joj, navodno, mogao pomoći. Međutim, čitalac veoma brzo uviđa da on nije prava osoba. Fidel u dramu unosi magiju jer živi u izmaštanom mehuru demencije, mašte i tuđih sećanja.

Mada se na polovini ovog grafičkog romana učini da Sabela neće nikamo dospeti sa istragom i da je svrha priče zapravo razotkrivanje i disekcija male sredine, sve se na neki čudan način izvanredno poveže.

Ardalen je grafički roman u kojem kitovi plove nebom, stari radio aparati oglašavaju zvuke mora, a mašta nadjačava sumornu stvarnost. A za sve to je velikim delom zasužan i maestralni Pradov crtež. Čitav strip je više oslikan nego nacrtan, a svaka fizionomija govori više od reči. Usto su umetnuti i isečci iz naučnih studija, pesme, novinski intervjui, sudski izveštaji... koji će priči dati još jednu, stvarniju dimenziju. Retko je magični realizam ovako uverljivo stvaran.

Piter Straub Koko

Koko je, uz Priču o duhovima, po mnogima najbolji Straubov roman. Za razliku od većine ostalih, u ovome nema natprirodnog te bi se, uslovno rečeno, mogao podvesti pod krimić. U pitanju je roman od preko 800 strana sitnog teksta, zbog čega je Koko mnogo više od krimića. Stranice i stranice romana potrošene su na likove, njihove svakodnevne živote i probleme, a usput se pokupi i toliko informacija o upravljanju restoranom da svako može da se oproba u tome.

Radnja se u knjizi šeta između sadašnjosti i Vijetnamskog rata. Nekolicina veterana primećuje poznate sheme u ubistvima koja se trenutno dešavaju i povezuje ih sa događajima sa bojišta. Njihov cilj je da uhvate ubicu pre nego što se i sami nađu među štikliranim imenima.

Straub je u Koko stilski nastavio da briljira, ali je ova knjiga, za razliku od Julije, oslobođena nepotrebnih unutrašnjih monologa i gomilanja emocija. Sa druge strane, Straubov problem, evidentan u svim njegovim romanima, ni ovde nije prevaziđen. Naime, pisanje je na mestu, likovi su razvijeni, razvodnjenost mu ide naruku, ali kad se celina pogleda izdaleka, lako se uočava da je priča previše mehanička i kruta, i da se većina događaja nije morala odviti onako kako jeste, ili tim redosledom, osim što je to autor tako želeo.

Svakako ima veštijih zapletača od Strauba, ali je malo ovakvih stilista, i u žanrovskoj književnosti i van nje. Neko vreme sam zaista živeo u ovom romanu. A to je, valjda, i najveći kompliment pisanoj reči.

Karen Rasel Orange World and Other Stories

Karen Rasel je među omiljenim novijim Njujorkerovim autorima. Piše uglavnom kratke priče i to veoma dobro. Dosad je objavila tri zbirke, St. Lucy's Home for Girls Raised by Wolves, Vampires in the Lemon Grove: Stories i aktuelnu Orange World. Njen roman Swamplandia! našao se u najužem izboru za Pulicerovu nagradu godine kada ona na kraju nije ni dodeljena.

Karen u svojim pričama na neobičan način prepliće realnost i fantastiku, stvarajući začudnu i gotovo pa bajkovitu atmosferu. Vampiri iz njene druge zbirke žive na plantaži limuna jer im kiseli sok suzbija želju za sisanjem krvi. U novoj knjizi farmer uzgaja tornado, ali to nikome nije čudno pošto je to uobičajena praksa. Takođe, momak se zaljubljuje u mumiju devojke stare dve hiljade godina, ali ni to nije toliko nekrofilski koliko izgleda. Ni mumija ni oni iz njihovog okruženja ne ponašaju se kako bismo očekivali.

Karen u priči Black Corfu stiže čak i do Korčule u sedamnaestom veku gde će se pozabaviti istorijski zabeleženim slučajem vampirizma. Priča govori o doktoru zaduženom da preminulima preseče tetive kako se ne bi povampirili. Oklevetan je za previd. A onda se oživeli javljaju u okolnim šumama. Ni u ovoj priči, kao ni u ostalim, nema žanrovskih momenata u onom trivijalnom i očekivanom ključu. Priča se mnogo više bavi klasnom strukturom ovog mesta i uticajem klevete na sudbinu i karijeru lekara nego vampirima i vukodlacima.

Nisu sve priče u ovoj zbirci vrhunske, ali ih je dovoljno onih koje jesu, a čak i one koje bismo mogli nazvati slabijima imaju u sebi dovoljno začudnog da bismo ovu autorku s pravom mogli zapitati gde nalazi ideje.

Povratak jastreba osičara Eme De Jong

Povratak je priča o Simonu Antonisu, vlasniku knjižare u doba krize i njegovoj borbi sa izborom da li da proda knjižaru imperijalističkom lancu ili da održi poslednje obećanje ocu.

Ova svedena i vešto ispripovedana drama se jednim delom odvija u sadašnjosti a drugim u prošlosti. Eme umešno pretapa vremenske tokove i na kašičicu daje ključne informacije. Dva prelomna događaja u Simonovom životu će se na sličan način preplesti. Prvi se odigrao u njegovom detinjstvu kada mu je najbolji prijatelj stradao pred očima, a drugi u sadašnjosti kad je prisustvovao samoubistvu nepoznate žene. Sve ovo snažno utiče na njegovu psihu i savest, stvarajući mu osećaj krivice.

Eme crta alternativno i svedeno, ali su njeni prikazi kako ljudi i njihovih reakcija tako i objekata izuzetno ubedljivi. Najtalentovanija je za kadriranje i režiju. Gotovo je magično kako ona u "zamrznutom" mediju oživljava pokret ne koristeći čak ni vizuelnu onomatopeju.

Čini se jedino da je ovaj grafički roman mogao imati koju desetinu stranica više kako bi se dodatno razvio, mada i u njegovoj svedenosti i simboličnosti leži snaga. Puno je toga ovde nagovešteno, a i sâm naslov se odnosi na još jedan Simonov neostvareni san, kao i na upečatljivu prirodu pomenute ptice.

Robert Luis Stivenson Sabrane priče

Neizmerna je tragedija što se jedno ovako kapitalno delo pojavilo na srpskom jeziku a ne samo što nije dobilo sve moguće nagrade za izdavački poduhvat već je promaklo čak i poklonicima ovog autora.

Naime, Stivensonove sabrane priče pročitao sam još koliko prošle godine na engleskom jeziku i nije mi bilo mrsko da im se tako brzo vratim u prevodu. Ovde je reč o obimnom dvotomnom izdanju koje sadrži čak i neke priče kojih nema u originalu. Prevod Milana Miletića je izuzetan, taman koliko treba arhaičan i originalan (valja napomenuti da nas je isti čovek već zadužio prevodom Romole i Srednjovekovnog maniheizma). Kod ovakvih knjiga izdavači često podlegnu smanjivanju fonta i margina kako bi smanjili i broj strana, ali ovde ni to nije slučaj. Knjiga je štampana na debelom krem papiru, lepo dizajnirana, izuzetne a suptilne naslovnice.

Što se samih priča tiče, Stivenson je danas, nažalost, upamćen kao pisac za decu (Ostrvo sa blagom) i po jednom izletu u horor (Doktor Džekil i mister Hajd), ali je njegov opus znatno bogatiji i zanimljiviji. Obala Falesa, po meni njegova najbolja novela, može se čitati i kao svojevrsno Srce tame i kao meditacija nad kolonijalnim imperijalizmom, ali i kao naprosto fenomenalno napisana avantura. Olala je sa druge strane otvoreni omaž nekolicini poovih priča, naročito Ligeji. Prokleta Dženet je izvrsna sablasna priča s motivima iz folklorne fantastike. Veseli momci nam nude sasvim originalan pogled na pirate i "zakopano" blago. Paviljon na dinama je jedna od boljih priča o opsadi. A kad se sve storije okončaju, stiče se utisak da je Doktor Džekil među slabijim boljim pričama, te da ide na efekat iznenađenja, koji je opet savremenom čitaocu poznat.

Proverite zašto se Borhes ovom autoru rado i često vraćao.

Peter Straub Julia

Julia spada u rani Straubov opus. U pitanju je priča o ženi koja se nakon smrti kćerke i razvoda seli u novu kuću. Tamo će je dočekati negostoljubiv dom, naseljen utvarom jedne druge devojčice. Julia počinje da istražuje sumorne događaje koji su se tu odigrali nekoliko decenija ranije, istovremeno strahujući od pojave nasilnog bivšeg supruga. Takođe, ni sama Julia sve vreme nije sugurna da li je onostrano zaista prisutno ili je to plod njene izmučene svesti i nemirne savesti.

Straub spada u vrhunske stiliste ne samo žanrovske književnosti već uopšte i neopisivo je zadovoljstvo čitati svaku njegovu rečenicu. Međutim, ovoj knjizi je naprosto trebalo ili više rada ili makar uredničke pažnje: previše je unutrašnjih monologa koji gomilaju jedne te iste emocije i deluju repetativno a ne produbljujuće u pogledu glavnog lika. Te bi se prostim skraćenjem knjiga znatno unapredila.

Sve u svemu, ovo je pristojan i lepo napisan roman koji čitaoca upoznaje s manje poznatim Straubovim delom, koje je, između ostalog, korisno i zbog praćenja njegovog razvoja jer je on nedugo potom napisao svoja najbitnija dela.