Snowpiercer

Snowpiercer je toliko hajpovan da jednostavno nije mogao baš toliko da mi se dopadne. I to ne zato što sam ja neki kontraš i hejter, nego su mi očekivanja toliko narasla da ne znam šta bi moglo da ih zadovolji. Ideja o vozu koji na postapokaliptičnoj zaleđenoj zemlji nigde nestaje i na taj način uspeva da održi u životu nekolicinu... ehm, srećnika? Snowpiercer je zapravo priča o raslojavanju koje ne nestaje ni u kojim uslovima, već se samo zaoštrava. Takođe je to priča i o revoluciji i razočaranju koje ona po pravilu nosi. Daleko od toga da je film loš, ali svakako je mogao biti bolji.

Grejem Džojs: The Tooth Fairy

The Tooth Fairy se vodi kao horor roman, ali to je zapravo jedna od boljih priča o odrastanju u malom mestu koje sam ikad pročitao. Taj motiv Vile Zubarice je kao neki element magičnog realizma i može se tumačiti i kao uticaj podsvesnog. Jezik je divan, a način na koji Džojs menja fokalizatore bi me inače nervirao, ali kod njega to ne samo da funkcioniše, nego se čini kao jedini mogući izbor. Apsolutna preporuka.

Džo Lensdejl: Edge of Dark Water

Edge of Dark Water je roman u prvom licu iz perspektive devojčice, zbog čega nas može podsetiti na True Grit, ali po samoj tematici je bliži, recimo, Haklberi Finu. U principu je to više glavnotokovski nego žanrovski roman, što ne znači da nema akcije.

Osam godina bloga

Slučajno sam maločas pogledao kada sam objavio prvi post na ovom mestu i shvatio da je prošlo tačno osam godina, ne računajući koji dan. Tada još nisam imao iza sebe nijedan roman, nijednu priču, pa čak ni neki ozbiljniji književni prikaz, ne računajući ono što sam pisao za faks.

U međuvremenu je izašao Srpski psiho, mnoge priče, zatim Talog, a Psiho je preveden na poljski. A ovih dana se očekuje i strip album Muzej đubreta.

Nažalost, vreme ne dozvoljava da se blogu posvetim koliko bih želeo, ali svako ko povremeno svrati zna da će tamo zateći barem nekoliko svežih prikaza.

Tako, srećan nam rođendan, i svratite ponekad.

p.s. Ko se prvi javi u inboks, na poklon dobija potpisan primerak Taloga.

Džejms Diki: Deliverance

Sećam se kada sam pre više od petnaest godina prvi (i jedini) put uhvatio na TV-u film koji će mi do dan danas ostati u živom sećanju. Film je zapravo adaptacija romana Džejmsa Dikija i govori o četvorici gradskih momaka koji kreću u prirodu, spuštaju se kanuima niz reku... i nalete na živopisne redneke.

Aleks Marvud: The Wicked Girls

The Wicked Girls je roman koji se nadovezuje na tradiciju koju su započele Gilijan Flin i Laura Lipman. Premisa o zločinu koji počine dve devojčice je intrigantna, ali nažalost autor nije kalibra gorepomenutih.

Blejk Krauč: Pines

Blejk Krauč je zvezda kindla, a Pines je njegov hit roman koji počinje kao tvinpiksovska misterija, a onda se kroz niz preokreta pretvara u nešto potpuno drugačije, ali ništa manje dobro. Iako je za adaptaciju ovog romana u TV seriju zadužen Najt Šamalan, nemojte misliti da su pomenuti tvistovi veštački kao u većini njegovih filmova.

Džo Lensdejl: Dead in the West

Dead in the West je roman Džoa Lesdejla koji je napisan pre trideset godina a po mnogo čemu deluje kao da je objavljen juče. Spoj vesterna i zombija – šta ima da ne valja? Jako kratko i filmično. Kad ovo pročitate, vidite gde je Gart Enis crpeo inspiraciju.

Aimee Bender: The Girl in the Flammable Skirt

The Girl in the Flammable Skirt je zbirka priča koje možemo da svrstamo u magični realizam. Iako se nijedna priča previše ne ističe, zbirka je kao celina solidna. A teme su često seksualne, ali ne one na koje ste pomislili. Sram vas bilo.

Heidi Julavits: The Vanishers

The Vanishers je roman jako intrigantne premise, ili tačnije dve premise. Ona na koju puca naslov tiče se ljudi koji, kako da to kažem, počine neku vrstu simboličnog samoubistva i nestanu u nekom programu „zaštite svedoka“, a porodici ostave... recimo, oproštajno pismo u vidu filma. Glavnotokovski tretman teme je malo usporio knjigu, ali je svakako vredna čitanja.

Kevin Brokmajer: The Brief History of the Dead

Kad umru, ljudi idu pravo u limbo u kojem ostaju sve dok na zemlji postoji neko ko ih se seća. A onda dođe do masovne epidemije i... da to kažemo ovako, malo ko je ostao živ. The Brief History of the Dead je glavnotokovski roman savršene strukture sa naizmeničnim poglavljima: tamo i ovde.

Stiven Grejem Džons: The Ones That Got Away

Danas, kada je horor kao žanr gotovo izumro, svako novo delo koje slučajno iznikne, prigrabimo i nadamo se da nas neće razočarati. The Ones That Got Away je zbirka širokog spektra u kojoj je skoro svaka priča dragulj za sebe, a barem nekoliko njih je zaslužilo da ih iznova iščitavate.

Lerd Baron: The Beautiful Thing That Awaits Us All

The Beautiful Thing That Awaits Us All je Baronova aktuelna zbirka priča, a ako ste iole fan serije True Detective, čuli ste za Barona. U pitanju je kosmički horor, najzreliji do sada. A priča More Dark i parodiranje Tomasa Ligotija i antinatalista će, ponovo, biti posebna draž za fanove pomenute serije.

Vladimir Nabokov: Despair

Despair je roman koji je Nabokov napisao na ruskom, zatim ga preveo na engleski, pa trideset godina kasnije izvršio ozbiljne revizije i na prevodu i na delu. Despair je roman o dvojniku i o savršenom zločinu, u neku ruku parodija Dostojevskog i Poa, često dosadnjikava, ali nekoliko scena kupuje celu knjigu.

Den Šon: Stay Awake

Od svih mejnstrimaša koji koketiraju sa žanrom koje sam pročitao u poslednje vreme, Den Šon je možda i ponajbolji, barem što se tiče kratkih priča. Sva od reda u sjajnoj zbirci Stay Awake ima intrigantnu premisu i originalan način egzekucije.

Vladimir Nabokov: Lolita

Lolita je zapravo savršen noar: čovek želi nešto što je zabranjeno zakonom (svoju predpubertetsku pastorku) i ne preza ni od čega da do toga dođe, a kada to postigne, nastaje bežanija širom Amerike. Jezik je da se raspametiš, a ne ometa čitanje. Ideja je tako veliki tabu da će ovo večno biti moderan roman.

Moscow Noir

Jeste pročitali naslov? Šta tu ima da ne valja? Moscow Noir je antologija ruskih priča smeštenih u Moskvu, sa noar filingom. A najlepšte od svega je što je ovo samo jedna u nizu antologija koje su sve od reda na egzotičnim lokacijama.

Laura Lipman: After I’m Gone

Laura Lipman je sve bolja i bolja. Za svaki roman nađe intrigantnu premisu tako da i dalje tera po svome a ne ponavlja se. Čovek je digao pare, nestao, ostavio ženu, decu, ljubavnicu i mnogo pitanja bez odgovora. A pojavljuju se i mrtva tela.

Remzi Kembel: Ancient Images

Iako mi je Marko Pišev (najveći srpski fan ovog pisca) još davno rekao da je The Grin of the Dark mnogo bolji (a oba imaju „sličnu“ premisu), ponesen oduševljenjem nakon što sam pročitao potonji, bacio sam se i na ovaj... i bio blago razočaran. Ima jakih scena, ali sve u svemu – krpež.

Remzi Kembel: The Grin of the Dark

Njegove priče mi nikada nisu legle, ali me je zato ovaj roman raspametio. The Grin of the Dark je horor roman, ali u njemu ima toliko toga klasičnog da vas na trenutke podseti na Dostojevskog ili Gogolja. Izgubili ste se u nepoznatom gradu, bankomat kaže da vam je račun prazan, službenik na telefonu vas ništa ne razume, a vi tražite zaboravljenog komičara iz doba nemog filma usled čijih projekcija su ljudi umirali od smeha. Bukvalno.