TIM LEBBON - FEARS UNNAMED

U pitanju je zbirka koja sadrži četiri priče: Remnants, White, The Unfortunate, Naming of Parts. Iako temetski različite, imaju nešto zajedničko u osnovnom konceptu sadržanom u imenu knjige.

Prva govori o silasku u Grad mrtvih i po atmosferi najviše podseća na E. A. Poa, a i na Lovecrafta. Ipak, ovo je, kako mi se čini, najslabija priča. Pisana je u prvom licu, slikovita... ali pomalo i dosadna.

Druga je “klasična” priča opsade. Po atmosferi liči na I AM LEGEND, Ričarda Metisona, samo bez zombija. Čudovišta izlaze iz snega... Lepa priča, opet u prvom licu, ali i ona na momente smori.

Treća je, po meni, najbolja. Opet stari motiv: imaš bezgraničnu sreću, ali svaku srećnu okolnost, prati nesreća tvojih najbližih. Čovek u avionskoj nesreći doživljava “kliničku smrt”, sreće Amaratha, koji mu spašava život, ali da ga/ih ovaj za uzvrat ne zaboravi....

Četvrta priča je o zombijima, ali bez opsade. Sve vreme dok sam je čitao u glavi sam imao Danny Boyle-ov film 28 DANA KASNIJE. Ova priča zatvara krug prethodne tri. Imenuje strahove.

Lebbon priča stare priče, od kojih su neke više filmske, nego književne, ali na novi način, savremenim stilom, ubrzano. Svaka priča je na granici kratkog romana. Ne bazira se samo na bizarnim, neočekivanim obrtima, već je, uglavnom, već na samom početku jasno šta se dešava i šta se može očekivati dalje. Ono što Lebbona još izdvaja iz mora pisaca su odlični flešbekovi, unutrašnji monolozi, tok svesti. Vidi se da je Lebbon pisac koji horor nije samo čitao, nego u velikoj meri i gledao. On zna da današnji čitalac ima razvijenu maštu i da mu nije problem da zamisli bilo šta od onoga o čemu se govori, pa zato i ne gubi vreme na beskrajne opise, a, hvala bogu, i uvode. Taj prostor je posvećen ličnim dramama, unutrašnjim sukobima, duhovima prošlosti...

Veoma je zanimljivo, imajući u vidu moj stav o trećem licu, da su mi se u ovoj zbirci više svidele upravo te priče, znači druge dve.
Jedna od boljih zbirki priča koje sam pročitao u poslednje vreme. Sve mane su sitne i mogu se zanemariti. Obavezno!

Željko Obrenović

SURVIVOR - CHUCK PALAHNIUK

Odlična knjiga. Odličan pisac. Sve po mom ukusu. Bez zezanja, odavno nisam pročitao nešto ovako u jednom dahu. Nijednog trenutka ništa mi nije zasmetalo. Palahniuk piše baš onako kako volim: kratke rečenice, ponavljanja, unutrašnji monolozi... Zanimljivo je to kako on u dijalozima citira reči sagovornika, a sebe prepričava, tj. nikada nisi siguran šta je pomislio, a šta izgovorio, odnosno gde prestaje granica. Slično tome redi i Kim Monzo, samo dosta slabije i sa mnogo manje prostora pruženog dijalozima. Na taj način stvara se neki osećaj nadmoćnosti gl. lika nad ostalima, kao da su svi samo gosti u njegovom životu, njegovoj knjizi, filmu...
Tema? Kao i inče, bavi se egzistencijalističkim problemima, ali u duhu modernog vremena, potrošačke kulture, udaljenim ljudima. Ironija je uvek prisutna, od samog naziva Survivor i priče o verskoj zajednici koja je odlučila da sebe “isporuči bogu” pre sudnjega dana. Priča se dalje nastavlja, razgrađuje... Ako pažljivo gledaš videćeš paterne u svemu i onda neće biti razlike između gledanja u prošlost i u budućnost. Sem ovoga, roman obiluje mnoštvom “korisnih saveta”, pa lako možeš da saznaš kako da pastom za zube zapušiš rupu od metka na zidu ili kako oprati okorelu krv ispod noktiju...
Sve ono što je uradio u FIGHT CLUB-u, ovde je nastavio da razvija. Ne ponavlja se. Ima svoje teme i probleme kojima se bavi i ponovo ih posmatra iz druge perspektive i sa novim iščašenim junacima. Da li mogu nešto da uradim samostalno, da mi to neko drugi pre toga ne kaže?
Lik Fertility je jedan od onih likova za koje se ne zna da li postoje ili ne, da li su samo metafora ili opet ne, ali nije bitno. Ja ne volim te proširene metafore, pa sam je doživeo kao stvarnu osobu. Inače, zanimljivo je da ona, kao neko ko zna sve o svemu, dosta podseća na Vidojkovićevu Nadu (iz KANDŽI), samo što je ova druga, ovde je očigledno ili možda nije – metafora.
Palahniuk piše u prezentu, veoma filmično, blisko scenariju. Moderno. Dužina romana je takođe primerena savremenom romanu. Uz Bret Easton Ellis-a, možda najbolji aktivni pisac. Ne treba propustiti.

THE BIG NOWHERE - JAMES ELLROY

Ako danas odeš na jazz koncert, naići ćeš na ljude koji sviraju polustepene i celostepene skale kroz harmonije koje se neprestano smenjuju i svi oni bi radije da su na nekom drugom mestu. Kod Ellroy-a nalazim jazz klubove sa muzičarima – džankijima, kojima je muzika ili neizostavan deo života ili samo način da prežive. Ali, svi su neizostavno na dnu, u magli dima podzemnih klubova.
Psihopate, čiji horor prevazilazi užas mnogih pisaca tog žanra, kompromitovani detektivi, holivudski “glamur”, progon komunista, tabloidi... horor... horor.
James Ellroy je jedan od najboljih pisaca danas i u žanru i uopšte, a ovo je još jedan u njegovoj seriji romana o L.A.-u. Sve što kod njega očekuješ, nećeš naći. Svaki preokret je moguć, a opet, nijedan nije isilovan. Postigao je efekat, koji je Tolstoj neuspešno pokušao da upotrebi u “Ani Karenjini”. Koristi likove, koji su neverovatno jaki, slikoviti, brzi u zavođenju, tako da se uloga glavnog junaka menja. Njegov svet je crn, užasan, zao, pokvaren. Iza pudera holivudskih glumica krije se trulež, pornografija i droga.
Ellroy priča u trećem licu, ali to kod njega igra odličnu ulogu. On koristi sve prednosti ovog pripovednog postupka: razvija paralelne radnje, ukršta ih, upoznaje te sa likovima, ne da da se vežeš samo za jednog, daje brutalnu stvarnost prikazanu hladnim novinskim jezikom, punim činjenica, oslobođenim bilo kakve emocije.
Pošto uskoro treba da se pojavi De Palmin film, po istoimenoj Ellroy-evoj knjizi “The Black Dahlia”, od kojeg se mnogo očekuje, nadam se da će se neko uskoro setiti da ekranizuje i ovaj roman. On to svakako zaslužuje. A malo je ljudi koji su to u stanju i da urade.

Željko Obrenović

BENZIN - Kim Monzo

Ovu knjigu sam zavoleo još pre nego što sam počeo da je čitam. Zašto? Pa, kad vidim da se čovek zove Kim, a na početku knjige se zahvaljuje Meri En Njumen, u istoj knjizi dobijem ime Kim Njumen. Pošto mi je on jedan od omiljenih pisaca, jasno je zašto se primam. Naravno, svaka sličnost sa Njumenom ovde prestaje, ali knjigu ne čini lošijom. O čemu se radi? Pa, to i nije lako reći, ali, recimo da radnja prati jednog, odnosno, dvojicu slikara u njihovom opsesivno-kompulsivnom sagledavanju sveta u kojem žive. Znači preciznosti svih vrsta su tu, od brojanja stepenica, slaganja stvari... u kreiranju idealne scenografije za najveću pozornicu – život... Knjiga ima specifično ubrzanje, pa se stoga verovatno i zove ovako. Jedina druga ideja za naslov, dok sam je čitao, bila mi je da će se lik na kraju spaliti tako što će se politi benzinom. Nije. Na šta podseća? Ni na šta posebno, ali mi se za vreme čitanja u glavi često javljao Sabatov TUNEL...

Šta je moglo drugačije? Prvo lice! Zašto roman nije u prvom licu??!! Nemam odgovor. Roman je pisan iz trećeg lica, iako pripovedač vidi i zna samo ono što i lik, tako da mislim da ovim pripovedačkim postupkom ništa nije dobio. Zato mi nije jasno zašto je izbegnuto JA pripovedanje. Jedini odgovor: od polovine knjige radnja prati drugo lika. Ali, opet, pisac je mogao zameniti pripovedača. Osim toga, roman je na početku malo sporiji, a to je opravdano postepenim ubrzavanjem o kojem sam govorio. Inače, ovo je jedinstvena prilika da se upoznaš sa jednim katalonskim piscem i pročitaš roman vredan pažnje, ako uspeš da ga pronađeš, pošto je tiraž, izgleda, poodavno rasprodat.

Željko Obrenović

BLACK ORCHID

Ovako je Gaiman počeo. Radeći spin-off za ČUDOVIŠTE IZ MOČVARE Alana Mura. Bio je to dobar početak. Čak i sad kad ga uporedim, recimo, sa SANDMAN-om, ovde nalazim nešto više. Dok čitam ovako nešto teško mi je da razdvojim crtež od teksta, a i ne treba ih razdvajati. Toliko su sliveni jedno u drugo da je to čak i nemoguće. U SANDMAN-u to nije slučaj.

Prvo bih rekao nešto o crtežu Dave McKean-a, koji me je od prvog trenutka kad sam video njegove radove privukao svojim neobičnim, uvek drugačijim, maksimalno inventivnim.... radom. Tako je i ovde. On je jednom rekao baš za ovu grafičku novelu da mu se, sad kad pogleda, čini da su ti crteži preterano dovršeni. Možda jesu, al' su divni. U ovom slučaju nije koristio kombinaciju fotografije i crteža, već samo dobro kolorisan crtež. Kadrovi su filmski, sa dosta paralelne montaže, muzike, nota...

A Gaiman, k'o Gaiman, što rekoše za njega: u tome što radi niko nije bolji od njega. On tera tu svoju priču sa bajkovitom atmosferom koju smešta na među između urbanog i čiste prirode, i to kod njega, kao i uvek, funkcioniše. Priča na momente ima padove, i čini se kao da ni sam nije znao šta tačno hoće dalje da uradi, ali tu je McKean-ov crtež da skrene pažnju sa toga. Jezik je žargonski. Veoma. I to mi se dopada. Gaiman je zaista u tome što radi najbolji.

Željko Obrenović

PROMOCIJA ZBORNIKA

Napokon, posle dužeg odlaganja, pojavio se ZBORNIK RADIONICE ZA PISANJE POEZIJE I PROZE koju vode Aleksandar Belčević i Dragana Mladenović.

“Knjižica koju ste upravo otvorili nastala je kao rezultat rada književne radionice čiji je prvi ciklus realizovan tokom jeseni 2005. godine, u okviru rada književnog kluba Doma omladine Beograda...” (odlomak iz uvoda)

U ZBORNIKU je po prvi put objavljena moja priča KRVAVOCRVENE BANANA RIBE, koja je nastala kao omaž Selindžerovoj priči PERFEKTAN DAN ZA BANANA RIBE i PRIČA O DVA DEČAKA, koja je ranije objavljena i u časopisu TREĆI TRG, a uskoro u istom treba da bude objavljena i na engleskom jeziku.

Celokupan izgled ZBORNIKA je za pohvalu, prvenstveno što svojim modernim dizajnom i formatom odskače od sterilnih književnih časopisa i približava se nekoj vrsti savremenog fanzina. Jedina zamerka je pomalo neinventivna naslovna strana.

Mini promocija je 31. 05. 2006. u 19 h u Domu omladine na prvom spratu. Autori će čitati svoje radove, pa pozivam sve zainteresovane da svrate.

Peter Straub "Lost Boy Lost Girl"

Ovu knjigu sam kupio naslepo. Znači, nisam znao ništa o njoj, čak sam slutio da uopšte ne valja. Međutim, pokazalo se upravo suprotno, Straub je napisao remek delo. I to na kakav način. Kad bih počeo da nabrajam motive, ambijent, atmosferu itd., delovalo bi kao da je matori, Straub, pribegao preradi starih ideja kako bi uzeo još neku kintu. E baš ne. Čovek, za razliku od Kinga, u svojim knjigama, obično, ima nešto arhetipsko, iskonsko – savršeno zlo. Ono ga jednostavno progoni iz romana u roman. Ne može da pobegne od njega, i ne treba. Neka proživljava katarzu koliko god hoće u pisanju, samo da nama da još koji ovakav roman.

Znači, stara priča – napuštena kuća, serijski ubica – vlasnik. Imitator ubistava. Klinac neodoljivo privučen kućom itd. Sve je dobro poznato, ali način na koji to Straub izlaže je prosto neverovatan. Njegovi pripovedački postupci su, naravno, već viđeni. Nije on ništa izmislio, ali ih koristi tako, da ja po prvi put, vidim kakvu svrhu oni imaju. Dok sam čitao roman, samo mi je jedno bilo na pameti: nadam se da neće sad sve da pokvari. Razlog ovom strahu je opravdan, ako si čitao “Priču o duhovima”. E pa, nije. Održao je neverovatan saspens do samog kraja, završio roman na najbolji način... šta više. Još jednom moram da ponovim, nikad nisam čitao slično delo gde autor toliko dugo uspeva da odlaže nagovešteno, a da knjiga još bude sve zanimljivija (nije smarao nepotrebnim, preobimnim, digresijama kako bi odložio razrešenje). Može Stephen da bude King koliko god hoće, Peter Straub je Kralj.

Željko Obrenović

George Pelecanos "Hell To Pay"

George Pelecanos “Hell to Pay”

Prva stvar koja mi je bitna kod nekog romana, bez obzira na žanr, je da ne steknem utisak kako me pisac obmanjuje. Znači, padne njemu na pamet da piše knjigu o tamo nečemu, pa pročita dve knjige koje se time bave, i onda to strpa u svoj roman i sad ti to kao čitaš i diviš se. Ne, toga kod Pelecanosa nema. Čovek piše o getu, koje odlično poznaje, toliko dobro, kao da je i sam jedan od dilera sa ćoška. On uspeva da napiše priču o dva privatna detektiva u kojoj je njihovo zanimanje najmanje bitno. Ulice na kojima nevini stradaju bez ikakvog razloga, nepismeni dileri voze preskupa kola, deojčice beže od kuće i postaju kurve. Niko od njih nije savršen. Neki pokušavaju da nađu smisao u svom tom haosu i da žive po moralnim načelima, koja često moraju iznova da preispituju u sukobu sa svakodnevnim hororom ulice. Soundtrack je dat samo u vidu onoga šta ko od likova sluša. Znači, Pelecanos ne nameće svoj muzički ukus (kao što kod Strauba svi slušaju jazz), već je on usklađen sa njihovim uzrastom, statusom, zanimanjem.

Željko Obrenović

"The Informers" Bret Easton Ellis

“The Informers” Bret Easton Ellis

Čovek koji me je kupio “Američkim psihom”, i zauvek me načinio svojim fanom, verovatno me nikada neće izneveriti svojom novom knjigom. Ovo sad više i nije neko sveže izdanje, ali sam ga ja tek sad nabavio. Kako god, Elis je napisao divnu zbirku priča, koja je, ustvari, mnogo više od obične zbirke. Ponovo je sve pisano u prvom licu, pa se veoma brzo identifikuješ sa gl. likom, osim ako je peder, bar ja tako reagujem. Priče su, može se reći, povezane, tj. tačnije bi bilo reći da se neki likovi provlače, a još tačnije da se ista imena prenose kroz celu knjigu. Pošto je u svakoj priči drugi lik pripovedač (i žene takođe), a atmosfera ostaje ista, često se navučeš da je to isti onaj lik iz prethodne priče, dok već jednom ne prihvatiš da je ta priča završena. Sve priče, bez obzira na pol i uzrast pripovedača, fantastično oslikavaju besmisleni, besciljni, život bogatih ljudi u L.A.-u, koji žive samo zato što ne znaju šta drugo da rade. Na momente je to hedonistička zasićenost svim porocima, a često se uzrok “ne vidi”. Elis uvodi “radnju” in medias res, a likove daje u skicama, bez nekog detaljisanja u opisima, i sve, onako, usput, ali ih ti odmah vidiš onakve kakvi jesu. Nijedna od priča nema zaplet, kao i skoro svaka njegova knjiga-roman, ali su opet zanimljivije od većine dela sa “radnjom” i bezbrojnim “nepredvidljivim” preokretima. Hvala mu na tome. Ipak, nisu sve priče tako savršene i podjednako dobre, ali su više nego vredne čitanja. Sve je ponovo neverovatno filmično, prepuno divnih dijaloga, kadrova, pa nije ni čudo što su da sada po njegovim romanima snimljina dva odlična filma “Pravila privlačnosti”, Roger Avery-a, i “Američki psiho”, Mary Haronna, a “Less Than Zero” nisam gledao, pa ne znam kakav je. Koliko sam čuo Roger Avary snima, trebalo bi da je do sada već snimio, ekranizaciju “Glamorame”.

Željko Obrenović

HOSTEL

Šta gledam dok tražim izdavača.

“Hostel” Eli Roth

Ne, nije Tarantinov film!!! Autor je Eli Roth, koga znamo iz “Cabin Fever-a”. Moram da kažem da je čovek stvarno napredovao od prošlog filma, ali ima još da uči. Prva stvar koju sam primetio je da oba projekta imaju probleme u odnosu sopstvenih delova. “Cabin Fever” se u drugoj polovini pretvara u neku bizarnu komediju, a “Hostel” ima druge probleme koji ne dozvoljavaju da zanimljivi elemenati ostvare celinu. Za uvodni deo ovog filma bi jedan moj drug rekao: “gde mi živimo”, a za drugi “dobro je nama”, što će biti jasno svakome ko ga bude odgledao.
E, sad, trojica Amerikanaca na proputovanju po Evropi u potrazi za uzbuđenjem i zabavom. Nije neophodno reći da su je pronašli. Fabrika u kojoj frustrirani, bogati, turisti evropljani dobro plate da ubiju nekoga, onako kako vole. Nisu došli u Srbiju, što je baš šteta. Nema ko da je preporuči.
Sisa u ovom filmu ima, vala, da bude puno i onom ko i obožava, i to ovih domaćih, slovenskih. Lepo je to, sex-a nikad puno, al’ se ono zbog čega smo došli suviše odlaže, a saspensa nema. Kao dva odvojena filma! Reklamom najkrvavijeg filma ikad (ili kako već bi?), jasno je rečeno šta ih očekuje, pa nema iznenađenja kao u, recimo, “From Dusk Till Dawn”.
Bez obzira, “Hostel”, zajedno sa “Wolf Creek-om”, “Saw”, i rimejkom “Texas Chainsaw Massacre”, “Devil’s Rejects” i mnogoočekivanom rimejku “Hills Have Eyes” predstavlja još jedan film koji oživljava, meni posebno drage, horore sedamdesetih poput ”TCM”, Tobe Hooper-a, “Last House On the Left”, Wes Craven-a.
Krvav jeste, ali nije baš toliko. Likovi nisu nešto posebno razđrađeni, ali izgleda da to nije bila ni namera. Na momente se mogu osetiti Quantin-ove intervencije u pojedinim dijalozima (ili se to meni samo čini). Na kraju, naravno, navijate da svi zlikovci plate za svoja zlodela, jer je, jelte, takav red. A plate, aha.
U principu, ovo treba gledati, mislim da ima sasvim dovoljno dobrih elemenata da ne izneveri ni horor fanove, a ni one koji samo, eto tako, ponekad zažele krvavu zabavu. Ako ništa, videćete na par sekundi Takashi Miike-a, japanskog hiperproduktivnog režisera koji ne prestaje da oduševljava svojim filmovima. Čak ima veoma zanimljivu repliku.
Ah da, ima i jedan mali omaž Tolstoju. Da ne kvarim baš uživanje, al’ u pitanju je voz. Jesam li sve otkrio, a?

Željko Obrenović

MOJE PRIČE U "TREĆEM TRGU"

U 11-om broju elektronskog časopisa za književnost i umetnost “Treći trg” objavljene su moje priče “Skriveno unutra” i “Priča o dva dečaka”, koje sam pisao uporedo sa romanom "Srpski psiho”.

Časopis možete čitati, online, na adresi: http://www.trecitrg.org.yu/Elektronski/Elektronski_casopis.htm, ili ga na istom mestu download-ovati u pdf formatu i čitati offline.

Željko Obrenović

KONTAKT

zeljkoobrenovic@gmail.com (Željko Obrenović)

Džefri Ford “Portret gospođe Šarbuk”

Evo šta ja čitam ovih dana dok tražimo izdavača.

Kada sam na internetu pročitao sinopsis za ovu knjigu, kao neko ko se bavi slikanjem, malo je reći da sam bio zaintrigiran. Konačno jedna knjiga sa elementima fantastike koja liči na nešto što bih ja voleo da pročitam.

To što slikara, Pjamba, angažuje devojka da naslika njen portret, za jednog portretistu ne bi trebalo da je naročito neobično, međutim kada sazna da svoj model nikada neće videti i da će slikati samo na osnovu njenog glasa, dok ona sedi iza paravana, stvari postaju zanimljivije.

Od ostalih protagonista valjalo bi pomenuti Pjambovu verenicu, Samantu, šarmantnu devojku koja je ujedno najživlji lik u delu; i njegovog prijatelja Šenca (takođe portretistu) koji, sa ličnom istorijom koja ga izjeda, pokušava da pomogne u nemogućoj misiji onome u čiju veštinu neizmerno veruje.

Pripoveda se iz prvog lica (vatreni sam zastupnik ovog postupka), naravno u pitanju je Pjambo, ali on često predaje reč tajanstvenoj gospođi Šarbuk, koja mu govori o svom neobičnom detinjstvu koje je sa porodicom provela na vrhu planine, jer se otac bavio kristalologijom (nauka koja proučava značenja u oblicima snežnih pahuljica). Kako se radnja razvija tako je čitalac sve više uvučen u radnju i teže mu je da prekine čitanje.

Za čoveka koji nije slikar i koji kaže da je pre početka rada na ovoj knjizi imao oskudno znanje iz ovoj oblasti, moram reći da je verno preneo atmosferu stvaralačke autodestruktivnosti i opsesivne predanosti slikanju. Da bi uneo još mistike u roman radnju smešta na kraj 19-og veka u Viktorijansku Ameriku, čije vreme fantastično dočarava, i čini opipljivim blatnjave ulice kojima jure crne kočije od kojih kao da svaka nosi neku okultnu priču, i atmosferom veoma podseća na roman Mark Frosta “7”, čija radnja se odigrava u Viktorijanskoj Engleskoj.

Roman je dobro napisan (nominovan za “World Fantasy Award” 2003. godine), a jedina stvar koja je meni zasmetala je odsustvo nečeg prepoznatljivog u stilu autora. Koliko god knjiga bila zanimljiva, dobro vođena i bez problema u naraciji i dijalozima, neprekidno sam imao utisak kao da čitam neku “žensku knjigu”, samo što ima elemente fantastike i što je smeštena u prošlost.

Željko Obrenović