"The Informers" Bret Easton Ellis

“The Informers” Bret Easton Ellis

Čovek koji me je kupio “Američkim psihom”, i zauvek me načinio svojim fanom, verovatno me nikada neće izneveriti svojom novom knjigom. Ovo sad više i nije neko sveže izdanje, ali sam ga ja tek sad nabavio. Kako god, Elis je napisao divnu zbirku priča, koja je, ustvari, mnogo više od obične zbirke. Ponovo je sve pisano u prvom licu, pa se veoma brzo identifikuješ sa gl. likom, osim ako je peder, bar ja tako reagujem. Priče su, može se reći, povezane, tj. tačnije bi bilo reći da se neki likovi provlače, a još tačnije da se ista imena prenose kroz celu knjigu. Pošto je u svakoj priči drugi lik pripovedač (i žene takođe), a atmosfera ostaje ista, često se navučeš da je to isti onaj lik iz prethodne priče, dok već jednom ne prihvatiš da je ta priča završena. Sve priče, bez obzira na pol i uzrast pripovedača, fantastično oslikavaju besmisleni, besciljni, život bogatih ljudi u L.A.-u, koji žive samo zato što ne znaju šta drugo da rade. Na momente je to hedonistička zasićenost svim porocima, a često se uzrok “ne vidi”. Elis uvodi “radnju” in medias res, a likove daje u skicama, bez nekog detaljisanja u opisima, i sve, onako, usput, ali ih ti odmah vidiš onakve kakvi jesu. Nijedna od priča nema zaplet, kao i skoro svaka njegova knjiga-roman, ali su opet zanimljivije od većine dela sa “radnjom” i bezbrojnim “nepredvidljivim” preokretima. Hvala mu na tome. Ipak, nisu sve priče tako savršene i podjednako dobre, ali su više nego vredne čitanja. Sve je ponovo neverovatno filmično, prepuno divnih dijaloga, kadrova, pa nije ni čudo što su da sada po njegovim romanima snimljina dva odlična filma “Pravila privlačnosti”, Roger Avery-a, i “Američki psiho”, Mary Haronna, a “Less Than Zero” nisam gledao, pa ne znam kakav je. Koliko sam čuo Roger Avary snima, trebalo bi da je do sada već snimio, ekranizaciju “Glamorame”.

Željko Obrenović

HOSTEL

Šta gledam dok tražim izdavača.

“Hostel” Eli Roth

Ne, nije Tarantinov film!!! Autor je Eli Roth, koga znamo iz “Cabin Fever-a”. Moram da kažem da je čovek stvarno napredovao od prošlog filma, ali ima još da uči. Prva stvar koju sam primetio je da oba projekta imaju probleme u odnosu sopstvenih delova. “Cabin Fever” se u drugoj polovini pretvara u neku bizarnu komediju, a “Hostel” ima druge probleme koji ne dozvoljavaju da zanimljivi elemenati ostvare celinu. Za uvodni deo ovog filma bi jedan moj drug rekao: “gde mi živimo”, a za drugi “dobro je nama”, što će biti jasno svakome ko ga bude odgledao.
E, sad, trojica Amerikanaca na proputovanju po Evropi u potrazi za uzbuđenjem i zabavom. Nije neophodno reći da su je pronašli. Fabrika u kojoj frustrirani, bogati, turisti evropljani dobro plate da ubiju nekoga, onako kako vole. Nisu došli u Srbiju, što je baš šteta. Nema ko da je preporuči.
Sisa u ovom filmu ima, vala, da bude puno i onom ko i obožava, i to ovih domaćih, slovenskih. Lepo je to, sex-a nikad puno, al’ se ono zbog čega smo došli suviše odlaže, a saspensa nema. Kao dva odvojena filma! Reklamom najkrvavijeg filma ikad (ili kako već bi?), jasno je rečeno šta ih očekuje, pa nema iznenađenja kao u, recimo, “From Dusk Till Dawn”.
Bez obzira, “Hostel”, zajedno sa “Wolf Creek-om”, “Saw”, i rimejkom “Texas Chainsaw Massacre”, “Devil’s Rejects” i mnogoočekivanom rimejku “Hills Have Eyes” predstavlja još jedan film koji oživljava, meni posebno drage, horore sedamdesetih poput ”TCM”, Tobe Hooper-a, “Last House On the Left”, Wes Craven-a.
Krvav jeste, ali nije baš toliko. Likovi nisu nešto posebno razđrađeni, ali izgleda da to nije bila ni namera. Na momente se mogu osetiti Quantin-ove intervencije u pojedinim dijalozima (ili se to meni samo čini). Na kraju, naravno, navijate da svi zlikovci plate za svoja zlodela, jer je, jelte, takav red. A plate, aha.
U principu, ovo treba gledati, mislim da ima sasvim dovoljno dobrih elemenata da ne izneveri ni horor fanove, a ni one koji samo, eto tako, ponekad zažele krvavu zabavu. Ako ništa, videćete na par sekundi Takashi Miike-a, japanskog hiperproduktivnog režisera koji ne prestaje da oduševljava svojim filmovima. Čak ima veoma zanimljivu repliku.
Ah da, ima i jedan mali omaž Tolstoju. Da ne kvarim baš uživanje, al’ u pitanju je voz. Jesam li sve otkrio, a?

Željko Obrenović

MOJE PRIČE U "TREĆEM TRGU"

U 11-om broju elektronskog časopisa za književnost i umetnost “Treći trg” objavljene su moje priče “Skriveno unutra” i “Priča o dva dečaka”, koje sam pisao uporedo sa romanom "Srpski psiho”.

Časopis možete čitati, online, na adresi: http://www.trecitrg.org.yu/Elektronski/Elektronski_casopis.htm, ili ga na istom mestu download-ovati u pdf formatu i čitati offline.

Željko Obrenović

KONTAKT

zeljkoobrenovic@gmail.com (Željko Obrenović)

Džefri Ford “Portret gospođe Šarbuk”

Evo šta ja čitam ovih dana dok tražimo izdavača.

Kada sam na internetu pročitao sinopsis za ovu knjigu, kao neko ko se bavi slikanjem, malo je reći da sam bio zaintrigiran. Konačno jedna knjiga sa elementima fantastike koja liči na nešto što bih ja voleo da pročitam.

To što slikara, Pjamba, angažuje devojka da naslika njen portret, za jednog portretistu ne bi trebalo da je naročito neobično, međutim kada sazna da svoj model nikada neće videti i da će slikati samo na osnovu njenog glasa, dok ona sedi iza paravana, stvari postaju zanimljivije.

Od ostalih protagonista valjalo bi pomenuti Pjambovu verenicu, Samantu, šarmantnu devojku koja je ujedno najživlji lik u delu; i njegovog prijatelja Šenca (takođe portretistu) koji, sa ličnom istorijom koja ga izjeda, pokušava da pomogne u nemogućoj misiji onome u čiju veštinu neizmerno veruje.

Pripoveda se iz prvog lica (vatreni sam zastupnik ovog postupka), naravno u pitanju je Pjambo, ali on često predaje reč tajanstvenoj gospođi Šarbuk, koja mu govori o svom neobičnom detinjstvu koje je sa porodicom provela na vrhu planine, jer se otac bavio kristalologijom (nauka koja proučava značenja u oblicima snežnih pahuljica). Kako se radnja razvija tako je čitalac sve više uvučen u radnju i teže mu je da prekine čitanje.

Za čoveka koji nije slikar i koji kaže da je pre početka rada na ovoj knjizi imao oskudno znanje iz ovoj oblasti, moram reći da je verno preneo atmosferu stvaralačke autodestruktivnosti i opsesivne predanosti slikanju. Da bi uneo još mistike u roman radnju smešta na kraj 19-og veka u Viktorijansku Ameriku, čije vreme fantastično dočarava, i čini opipljivim blatnjave ulice kojima jure crne kočije od kojih kao da svaka nosi neku okultnu priču, i atmosferom veoma podseća na roman Mark Frosta “7”, čija radnja se odigrava u Viktorijanskoj Engleskoj.

Roman je dobro napisan (nominovan za “World Fantasy Award” 2003. godine), a jedina stvar koja je meni zasmetala je odsustvo nečeg prepoznatljivog u stilu autora. Koliko god knjiga bila zanimljiva, dobro vođena i bez problema u naraciji i dijalozima, neprekidno sam imao utisak kao da čitam neku “žensku knjigu”, samo što ima elemente fantastike i što je smeštena u prošlost.

Željko Obrenović