Gogoljeva supruga (Gogol's Wife) Tommaso Landolfi

Nakon susreta sa Bucatijem i beskrajnog oduševljenja ovim autorom, poželeo sam da se još malo upoznam s italijanskim piscima kratkih priča. I tako sam dobio preporuku ua Landolfija. Ovaj autor, za razliku od Bucatija, nije tako lako prohodan, ali je količina uvrnutosti i bizarnosti u njegovim pričama još i veća. Moram da priznam da u nekim pričama do kraja nisam bio najsigurniji o čemu su, ali mi to svejedno nije pokvarilo utisak.

Gogoljeva žena

Gogoljeva žena je u stvari bila lutka na naduvavanje, koja s vremenom postaje sve življa i sve više utiče na ponašanje i razum ovog slavnog pisca.

Pastorala

Kroz epistolarnu formu ova pripovetka govori o krajevima u kojima ljudi zimu provode u hibernaciji. Došljak oseti da će se to i njemu desiti i počinje da se pribojava da l' će se ikada probuditi.

Dialogue on the Greater Harmonies

Čovek na brodu od kapetana nauči persijski jezik. Savladavši materiju dovoljno, on napiše i tri pesme. Po okončanom putu shvati da ga kapetan nije učio persijski i da nijedan lingvista ne zna koji je jezik u pitanju i da li zaista postoji. Ali kako onda proceniti vrednost pesama? Ova priča čitaoca odvede do ozbiljnih dijaloga o samom pisanju, smislu pisanja i procenjivanja književnog dela.

The Two Old Maids

Ovde je reč o podužoj noveleti, veoma raspričanoj i pomalo konfuznoj, koja govori o dve starice i njihovom majmunu koji noću beži iz kaveza i u obližnjem manastiru krade i pije vino za pričest. Ova duhovita postavka, kao i gorepomenutoj priči, takođe odvede do ozbiljnih teoloških rasprava o Bogu i tumačenju njegove reči.

The Death of the King of France

U ovoj noveleti već sam naziv upućuje na muzički komad koji je naročito dug i monoton, i mada priča nije monotona, teška je za praćenje. Ali, recimo, da se bavi strahom od pauka, sa poprilično širokim shvatanjem tog pojma.

A Romantic's Letter on Gambling

Ovo je tek kratka crtica o kockanju kao smislu života i novootkrivenom svetu kad se sve izgubi.

Giovanni and His Wife

Takođe izrazito kratka priča, s neopisivo sjajnom idejom o bračnom paru koji unisono peva u falšu, što je gotovo ili apsolutno nemoguće. Osim, izgleda, u slučaju prave ljubavi.

Suzan Hil I'm the King of the Castle

Ovoga puta nije u pitanju priča o duhovima kao u Ženi u crnom, već knjiga o deci koja nije za decu. Malo je takvih romana. Što me je i privuklo. Postavka je, kao i u Ženi u crnom, viktorijanska gotika. Iako je sad priča savremenija, teško je utvrditi o kojem se dobu tačno radi. Da se povremeno ne pomenu telefoni ili automobili, stekao bi se utisak da je reč o mnogo daljoj prošlosti.

Na početku romana dečak Hooper je od dede nasledio veliku kuću, gotovo zamak, u koju se potom preseli sa svojim ocem (majka mu je preminula). Kako dečak tamo ne bi bio usamljen, otac dovodi ženu kao ispomoć i njenog sina kao društvo za svog (otac je preminuo). Takođe se nagoveštava i moguća buduća ili već postojeća afera između ovo dvoje odraslih.

Sa druge strane, Hooper umesto da u Kingshawu vidi potencijalnog druga, on vidi samo pretnju, prepreku i žrtvu. Nijedan od dečaka nije odmah jasno postavljen kao siledžija ili žrtva, ali obojica manje-više znaju šta su ili šta bi želeli ili ne bi želeli da budu.

Sitna ali istrajna Hooperova bockanja, uz potpunu nezainteresovanost Kingshawove majke za to, teraju ovog dečaka da pobegne od kuće, ali Hooper mu čak ni to ne dozvoljava, već ga sledi i pokušava da se nametne kao vođa, nastavljajući da kuša svoje mogućnosti i moći. Kako vreme prolazi, njih dvojica bivaju sve dublje izgubljeni u šumi, a odnosi siledžije i žrtve se iz časa u čas smenjuju, od prilike do prilike.

Naravno, ni tu nije kraj. Ma koliko da je Hooper fizički slabiji, i ma koliko da ga često Kingshaw izvadi iz nevolja u koje svojom nemarnošću i nespretnošću upadne, to niukoliko neće umanjiti njegovu mržnju i on će iznova iznalaziti načine i spletke kojima će napakostiti drugom dečaku. Dok će roditelji sve vreme ostati slepi za sve to što se dešava.

Roman je napisan u trećem licu, fokalizatori se smenjuju po potrebi, ali je veći deo događaja sagledan iz Kingshawovog ugla. Knjiga predstavlja deo školske lektire u Engleskoj, što se dâ videti iz brojnih gnevnih prikaza na Goodreadsu. Jedina zamerka u mojim očima odnosi se ne to što se u priči ne oseća prava gradacija događaja, pa se, uprkos kratkoći, stiče osećaj repetativnosti.

Kameno jezero -- prikaz -- Ivana Balnožan

"Fikcija je bila na mojoj strani. Pozitivci pobedjuju u lošim pričama. Negativci u besnim dekonstrukcijama. U pravoj literaturi pobedjuju sivi likovi. Likovi s milion mana, ali koji ti iz nekog razloga prirastu za srce. Takvi kao što sam ja. A ovo je moj život. Moj roman. Moja pravila."

Željko Obrenović, Kameno jezero

Pisac u stvaralačkoj krizi. Jezero za lošom reputacijom i tajnovita devojka. Misteriozni niz dogadjaja koji unose nemir. Vrisak u noći.

Svi ovi motivi su tipična okosnica jednog dobrog trilera. Roman je razradjen sa puno podzapleta, likovi su veoma interesantni i uglavnom "sivi", kako sam pisac kaže - ni crni ni beli. Ali, ono što me je oduševilo jeste autorovo poigravanje sa metafikcijom - on piše roman o piscu koji piše scenario za film (pritom, u prvom licu) i diskretno nam ukazuje na postupke koje koristi. Iza glavne radnje romana vodi se tiha polemika šta to zapravo publika želi da čita, šta pisac želi od svojih priča, kako teče proces stvaranja dela, kako treba da izgleda efektna korica knjige. Granica izmedju pisca knjige i pisca u knjizi tako, na momente, postaje nejasna. Ko nam zapravo govori o značaju prve rečenice u romanu i kako ga efektno treba završiti?

"Kameno jezero" nije razočaralo u smislu zapleta, tenzične atmosfere i (moje) želje da se do raspleta dodje što pre. Ipak, ono što me je osvojilo je taj svet ispod površine radnje, fikcija koja me je terala da se zapitam da li je zapravo fikcija, da razmišljam o pozadinskom značenju i da zaista uživam u ovoj knjizi.

Toni Morison Sula

Pošto mi se onomad poprilično dopala Beloved, uzeh da čitam Sulu i već posle nekoliko desetina stranica mogao sam da potvrdim da je Toni zbilja ozbiljan pisac. Najpre, ponovo sam ustanovio da ovo nije osvetnička literatura uperena protiv belaca. Ona piše o crncima i njihovim problemima, za šta su, naravno, mahom krivi belci, ali belaca ovde ima jako malo tako da to nije na prvom mestu, a što je još važnije, nema popovanja. Takođe, crnci su daleko od idealizovanih. Ljudi su kao i svi drugi. Često spremni da naude jedni drugima. Dve odrasle osobe su žive spaljene, a jedan dečak utopljen. Naročito je tragično što te smrti dolaze niotkuda i često je potrebno vratiti se nekoliko pasusa za slučaj da se nešto nije propustilo (nije), takođe se nakon toga tome ne pridaje veliki značaj jer smrt je nešto svakodnevno i uobičajeno, čak i tako ekstremno nasilna.

Porodična saga se zatim lagano pretvara u priču o dve drugarice, sledi desetogodišnji jaz tokom kojeg se Sula školuje, a Nel udaje i rađa decu. Nakon Sulinog povratka sve se promenilo. Ona nosi u sebi nešto drugačije, gotovo demonsko, zbog čega je se čitav grad plaši. Nije slučajno što od rođenja ima i beleg na licu. Ubrzo ona počinje da otima tuđe muževe zbog čega je žene dvostruko mrze jer muškarce odbacuje brzo kao da ništa nisu ni vredeli.

Ovakva priprema terena se iznenada urušava u nešto sto u prvi mah deluje kao melodramatičnost i gotovo prometejska kazna odvažne i drugačije žene. Međutim, na sreću, Toni nije ovde izgubila dah. Sledi gotovo trilerski obrt u kojem se sve izvrće naopačke. Čak i ključna pitanja: ko je zapravo dobar, a ko zao?

Toni piše u trećem licu, prelazeći s jednog na drugog fokalizatora u hodu, bez neke simetrije, ali budući da je u pitanju porodična saga, gde se dani i godine sumiraju i gde ima jako malo dijaloga, takav pristup deluje posve prirodno i odgovarajuće. Zanimljivo je i to što ova knjiga nije previše obimna, a opet se ne stiče taj utisak i to ne u smislu da je dosadna i spora već da na dikensovski način oživljava likove i prostor.

Blesak iz prošlosti

Knjiga snimanja za film po mojoj priči Najbolji čovekov prijatelj je pas, koja je na koncu završila kao osnova za istoimeni strip u Karton sitiju. Za režiju je bio zadužen Nedeljko Jevtic, a za kameru Nemanja Sofronic. I dalje mi nije jasno zašto to na kraju nismo snimili. Mada, nikad nije kasno. Možda je bio potreban samo pravi trenutak.

Najbolje knjige u 2019.

Goodreads kaže da sam u 2019. pročitao 35 knjiga, odnosno 10,157 strana. To je gotovo trostruko manje nego pre 3-4 godine, ali je opet, čini mi se, na ovom spisku mnogo manje loših knjiga nego ranije. Doduše, lista onih knjiga od kojih sam odustao posle manjeg ili većeg broja strana je takođe podugačka.

Što se mene tiče, u 2019. objavio sam dve priče na engleskom na Amazonu, Death is a Cliché

i The Invisible Man,

u prevodu Kristijana Vekonja i moje malenkosti, za koje je naslovnice uradio Nemanja Radovanović, zatim kolekcionarsko izdanje stripa Karton siti (koje možete nabaviti direktno od mene po bagatelnoj ceni od 250 dinara), a moje delo je postalo i deo jedne važne i ozbilje studije Mimezis romana Ostoje Prodanovića

(desetak strana sitnog teksta koji predstavlja možda najtemeljniji pregled mog dosadašnjeg rada). Takođe, Kameno jezero i Karton siti i dalje dobijaju odlične recenzije, zbog čega mi je neizmerno drago.

Ali da vidimo šta sam to čitao u prethodnoj godini.

BEZ GREŠKE:

The Woman in Black Hill, Susan 

Verovatno jedan od upečatljivijih romana o duhovima.

Starve Acre Hurley, Andrew Michael

Upravo je na ovog autora uticala gorepomenuta Suzan Hil, ali je on ipak znatno bolji od nje.

    

Leva ruka tame Le Guin, Ursula K.

Ovo je drugo čitanje, ovoga puta u prevodu. I dalje jedan od najboljih SF romana ikada.

             

Edge of Darkness Martin, Troy Kennedy  

Scenario za kultnu britansku TV-seriju koji se čita kao Šekspir.

Gole kosti King, Stephen

Čini mi se da sam od novih Kingovih knjiga zauvek odustao, ali je sjajno što i dalje postoje ovakvi biseri koje sam propustio. Čisto uživanje u jednom od najspontanijih i prirodnijih rođenih pisaca.

The Man from Everywhere Simenon, Georges

Ovaj Simenonov roman mi je bio potpuno nepoznat, ali je ispao jedan od najboljih dosad.

The Cider House Rules Irving, John

Pisao sam o ovom romanu ovde.

 

True Confessions Dunne, John Gregory   

Pisao sam o ovom romanu ovde.

 

Catastrophe: And Other Stories Buzzati, Dino

Pisao sam o ovoj knjizi ovde.

 

The Hand Simenon, Georges

Pisao sam o ovom romanu ovde.

 

The Grifters Thompson, Jim         

Pisao sam o ovom romanu ovde.

 

The Mars Room Kushner, Rachel

Pisao sam o ovom romanu ovde.

 

Pop. 1280 Thompson, Jim            

Pisao sam o ovom romanu ovde.

 

Savage Night Thompson, Jim      

Pisao sam o ovom romanu ovde.

 

Pripovetke iz Indije Kipling, Rudyard        

Pisao sam o ovoj knjizi ovde.

 

The Speed Queen O'Nan, Stewart

Pisao sam o ovom romanu ovde.

            

Fat City Gardner, Leonard

Pisao sam o ovom romanu ovde.

(NON-FICTION)

Masters of Command: Alexander, Hannibal, Caesar, and the Genius of Leadership Strauss, Barry S.

Sjajna knjiga o trojici velikih vojskovođa.

The Anarchy: The East India Company, Corporate Violence, and the Pillage of an Empire Dalrymple, William

Priča o tome kako je jedna privatna londonska firma zavladala čitavom Indijom i izmislila kapitalizam.

The Medici: Godfathers of the Renaissance Strathern, Paul

Kumovi renesanse. Sve je rečeno.

Fudbalski rat Kapuściński, Ryszard

Malo je ljudi spremno da na ovakav način stavi glavu u torbu radi priče.

SKORO PA SAVRŠENE:

Mračni karneval Bradbury, Ray  

Najpre me je očaralo kako je Bredberi umeo da piše suptilnu fantastiku i horor, kao i da to radi stilski izuzetno, potom sam se malo zasitio. Verovatno je trebalo da pravim veće razmake između priča.

 

Outer Dark McCarthy, Cormac   

Nije ova knjiga na visini njegovih najboljih, naročito u pogledu same priče, ali po pisanju i izuzetnim opisima-slikama nimalo ne zaostaje za njima.

  

The Night Country O'Nan, Stewart

Pisao sam o ovom romanu ovde.

                          

Grob bez dna Bierce, Ambrose

Sjajna knjiga, ali mi se čini da je Birsa ipak bolje čitati u nekim kraćim pregledima gde repetitivnost ne dolazi toliko do izražaja, ili makar praviti veće pauze kad se čita ovo izdanje.

 

Snow Angels O'Nan, Stewart

Pisao sam o ovom romanu ovde.

              

MOGLO JE BOLJE:

Koko Straub, Peter          

Pisao sam o ovom romanu ovde.

 

Orange World and Other Stories Russell, Karen

Pisao sam o ovoj knjizi ovde.

 

Julia Straub, Peter

Pisao sam o ovom romanu ovde.

IZBEGAVATI:

Transcription Atkinson, Kate       

Life During Wartime Shepard, Lucius

The Last Good Kiss (C.W. Sughrue, #1) Crumley, James     

The Feral Detective Lethem, Jonathan

Mimezis romana Ostoja Prodanović

Moj dosadašnji književni rad našao je svoje mesto u jednoj temeljnoj i ozbiljnoj studiji po imenu Mimezis romana vrsnog teoretičara Ostoje Prodanovića. Bilo mi je izuzetno zadovoljstvo čitati ovako detaljno i posvećeno iščitavanje mog opusa na više od deset strana sitno kucanog teksta.

Karton siti -- Željko Obrenović -- prikaz -- Nataša Spasojević

Pre par meseci sam u jednoj simpatičnoj igrici u našoj grupi dobila na poklon strip Karton siti, koji potpisuju slikar Željko Vitorović i književnik mlađe generacije Željko Obrenović. Moram priznati da sam bila pomalo skeptična po pitanju toga kako može da izgleda strip domaćih autora, ali sam već  prvim čitanjem uvidela da su moje sumnje bile neosnovane i da je ovaj strip, kao i šest epizoda koje mu slede, iz pravih razloga preveden i na druge jezike, i da je zasluženo imao dobru prođu u inostranstvu.

Ova neobična priča smeštena je u budućnost u kojoj Indija i Kina dele svet na pola, pomerajući pritom i Ekvator da bi se usaglasile, a okidač za sve njihove probleme, i pokretač svih ratova, opet se nalazi na Balkanu i opet je toliko apsurdan, kao i uvek, da nam ne izgleda nimalo neverovatan. Kao omaž noar filmovima na scenu stupa detektiv, koji to nije, i bogartovski biva uvučen u radnju čiji akter ne želi da bude. Sve se naravno zakomplikuje, a kako se rešava, moraćete sami da otkrijete.

Moram reći da sam iskreno uživala u ovoj priči. Čitala sam je nekoliko puta, i svaki put se na drugim mestima smejala, svaki put mi je nešto drugo zapalo za oko. Ova priča, bez obzira na to što je smeštena u budućnost i  što je groteskna, pravi je odraz naše svakodnevice i apsurdnosti sveta u kome živimo.

Kao neko ko je, kao i autori, odrastao u gradu čiji je zaštitni znak bio slogan Valjevo siti, ili Valjevo si ti, ne mogu da ne primetim tu analogiju sa naslovom ovog stripa Karton siti, i da se ne zapitam da li smo mi stvarno postali ona tačka na planeti u koju se "sliva sva beda ovog sveta, bez dokumenata, u prolazu, van sistema" kako  pisac primećuje. Jesmo li?

I da zaključim, verujem da ovaj strip može biti prava poslastica za prave ljubitelje stripova, ali je isto tako i dobar uvod u žanr za sve nas koji volimo dobru i zanimljivu priču, pa otuda od mene i ova preporuka.

Karton siti -- promocija -- Doctrina Fair

Anegdota sa sinoćne promocije:

Nakon završetka jedan momak mi kaže, "Da li bi mogao da mi razjasniš nešto što nisam razumeo?", ja kažem, "Naravno, šta ti nije jasno?", a on odgovori, "Pa, ništa mi nije jasno". I sad ga ja zabezeknuto gledam pitajući se da li je moguće da sam baš toliko konfuzno pričao, a on onda objasni da je rođen u Londonu, da i sad tamo živi i da slabo govori srpski. Da li je potrebno da objašnjavam koliko mi je laknulo?

Inače, želeo bih da se zahvalim svima koji su došli i saslušali me, a posebno onima koji su kupili strip (nadam se da su uspeli da dešifruju posvete).

Vidra na Gradcu

Još od deteta na Gradcu provodim puno vremena. Kupao sam se i igrao i gde može i gde ne može. Znao sam da su vidre zaštitni znak ove reke, no nikad nisam ni pomislio da ih tamo i dalje ima, a kamoli da ih je moguće videti. I tako juče: na drugoj brani, kod River bara, ugledamo ovu neverovatnu životinju kako se penje uz vodopad, sa pozamašnom ribom u ustima, zatim pliva ka obali (ka nama), gde se nalazi s mladunčetom, a onda se oboje zavlače ispod stena. Nalik je na omanju foku i ispušta slične zvuke. A posmatrali smo je iz takve blizine i tako dugo kao što je teško i neku manje retku i pitomiju životinju. Neverovatno. Marina je bila pribranija od mene i ova fotografija je njena zasluga.

Nenad Okanović Oki i Kameno jezero

Okija sam upoznao davne 2006. godine na snimanju filma Sigismund, gde sam ja statirao, a on, kako sam kaže, ostvario svoju omiljenu ulogu dosad. Nešto kasnije 2011. zajedno smo razrađivali TV seriju u kojoj je trebalo da igra i Majkl Medsen (delove ove epopeje možete pročitati u mom romanu Kameno jezero). Bilo je lepo videti se sad posle toliko vremena, prisetiti se tih starih stvari i popričati o nekim novim.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- prikaz -- Zelenmajskibluz

Slučajno pronađoh ovaj prikaz Kamenog jezera na Instagramu:

Ljudi su zli. A ne jezera.

"Nabavila sam ovu knjigu u akciji @kontrast_izdavastvo. Odavno nisam čitala triler i zaboravila sam kako je to čitati knjigu u dahu, pa me je ova na to podsjetila. Mračan i jeziv, ali tako da takva atmosfera uopšte nije forsirana, nego već u prvim poglavljima se formira i ostaje do samog kraja. Osjećanja nelagode i uznemirenosti su tu; apsolutno svaki lik, pa i glavni junak, vas uznemiruju na svoj način - da li postupcima, čuvanjem tajni, a ponekad i samom pojavom. Kameno jezero reflektuje kamenje i stijene, ali će se u njemu ogledati i živi. Obrenović vas tako dobro uvlači u priču i ne dozvoljava da mrdnete do kraja. A bogami, i kad je završite. Odlična knjiga, drago mi je da sam otkrila ovog pisca!"

zelenmajskibluz

Marselo Kintanilja TUNGSTEN

Nakon nebrojenih pročitanih stripova čovek nauči da ne očekuje nemerljiva iznenađenja i revolucionarna dela. Nauči da uživa u lepom pisanju i lepom crtežu, i to često bude najviše što dobije (a i dovoljno). Onda povremeno naleti na strip kakav je Tungsten i shvati da se zapravo privikao na prosek i da treba i od sebe i od drugih da traži i više nego što mogu da daju. Jer ovde je reč o takvom delu.

Naime, ovaj nemali grafički roman se, za početak, odigrava za svega nekoliko minuta, uz poneki flešbek. Započinje momcima koji ilegalno love ribu dinamitom i dvojicom posmatrača koji će na taj prizor dvojako reagovati. Dok se čeka dolazak policajca, koji se zapravo nalazi nekoliko stotina metara dalje na plaži, mnoštvo ukrštenih sudbina prikazaće nam se vanrednim postupkom montaže i režije.

Gotovo je nestvarno to kako Kintanilja uspeva da zamrzne pokret u jednom "mrtvom" mediju dok čitaocu drži pažnju kao u kakvom kratkom akcionom filmu koji ne daje vreme da se trepne. A opet, kad se korice sklope, nemamo utisak da smo pročitali akcijaš, već fino nijansiranu dramu sa sudbinama tako bliskim patetici a nikada zapravo takvim. Ima li šta teže od toga?

Džon Irving The Cider House Rules (Tuđa pravila, Laguna)

The Cider House Rules je roman koji bi trebalo da se proučava na svim kursevima kreativnog pisanja, kao što bi ga neizostavno trebalo preporučiti svakom mladom a i zrelom piscu. Knjiga se čita neometano i pripoveda priču na krajnje tradicionalan način. Na početku nam se čini da nam je ova storija poznata i da joj unapred možemo predvideti ne samo kraj već i razrešenje svake scene. Ali ništa od toga. Irving je majstor pripovedanja i upravo u izbegavanju opštih mesta, ali bez nekakvih avangardnih postupaka, leži kvalitet i lepota ovog dela.

The Cider House Rules je roman o siročetu Homeru Wellsu koji nije imao sreću da ga neko na vreme udomi, te je trajno ostao u jedinoj kući koju je znao. Usput postaje šegrt Wilburu Larchu, upravniku sirotišta i hirurgu, a naposletku i sâm stasava u vrsnog doktora, premda bez dana formalnog obrazovanja.

No sve ono što bismo očekivali od ovog nesumnjivo dikensovskog romana izostaje. Sirotište nije nastanjeno zlom i takmičarski nastrojenom decom, uprava nije sadistička i bezosećajna, a izlazak u stvarni svet ne otvara jedino vrata ka još gorim nevoljama. A opet, The Cider House Rules nikako nije ni sladunjava limunada o krasnom svetu i istim takvim ljudima. Irving je bez premca kad treba ispripovedati priču o ljudima koji ma koliko da uporno beže od svoje sudbine, koja pak ne deluje kao nešto od čega treba bežati, ona ih svejedno stiže. I kad se to na koncu desi, čitalac shvata da je sve vreme umesto komedije čitao tragediju koja mu ostavlja gorčinu u duši.

Valjalo bi napomenuti i zavidno istraživanje koje je Irving sproveo i koje izbija iz svakog reda ali nikada nije zamorno, suvoparno niti preočigledno. Nekom prilikom je čak prisustvovao hirurškoj proceduri tokom koje se žena probudila iz anestezije i pogledala svoje organe poređane na grudima, na šta joj je lekar rekao, 'Spavaj, dušo'. Što je ona i učinila. I kako ijedan pisac da smisli nešto tako dobro?