Piter Straub Koko

Koko je, uz Priču o duhovima, po mnogima najbolji Straubov roman. Za razliku od većine ostalih, u ovome nema natprirodnog te bi se, uslovno rečeno, mogao podvesti pod krimić. U pitanju je roman od preko 800 strana sitnog teksta, zbog čega je Koko mnogo više od krimića. Stranice i stranice romana potrošene su na likove, njihove svakodnevne živote i probleme, a usput se pokupi i toliko informacija o upravljanju restoranom da svako može da se oproba u tome.

Radnja se u knjizi šeta između sadašnjosti i Vijetnamskog rata. Nekolicina veterana primećuje poznate sheme u ubistvima koja se trenutno dešavaju i povezuje ih sa događajima sa bojišta. Njihov cilj je da uhvate ubicu pre nego što se i sami nađu među štikliranim imenima.

Straub je u Koko stilski nastavio da briljira, ali je ova knjiga, za razliku od Julije, oslobođena nepotrebnih unutrašnjih monologa i gomilanja emocija. Sa druge strane, Straubov problem, evidentan u svim njegovim romanima, ni ovde nije prevaziđen. Naime, pisanje je na mestu, likovi su razvijeni, razvodnjenost mu ide naruku, ali kad se celina pogleda izdaleka, lako se uočava da je priča previše mehanička i kruta, i da se većina događaja nije morala odviti onako kako jeste, ili tim redosledom, osim što je to autor tako želeo.

Svakako ima veštijih zapletača od Strauba, ali je malo ovakvih stilista, i u žanrovskoj književnosti i van nje. Neko vreme sam zaista živeo u ovom romanu. A to je, valjda, i najveći kompliment pisanoj reči.

Karen Rasel Orange World and Other Stories

Karen Rasel je među omiljenim novijim Njujorkerovim autorima. Piše uglavnom kratke priče i to veoma dobro. Dosad je objavila tri zbirke, St. Lucy's Home for Girls Raised by Wolves, Vampires in the Lemon Grove: Stories i aktuelnu Orange World. Njen roman Swamplandia! našao se u najužem izboru za Pulicerovu nagradu godine kada ona na kraju nije ni dodeljena.

Karen u svojim pričama na neobičan način prepliće realnost i fantastiku, stvarajući začudnu i gotovo pa bajkovitu atmosferu. Vampiri iz njene druge zbirke žive na plantaži limuna jer im kiseli sok suzbija želju za sisanjem krvi. U novoj knjizi farmer uzgaja tornado, ali to nikome nije čudno pošto je to uobičajena praksa. Takođe, momak se zaljubljuje u mumiju devojke stare dve hiljade godina, ali ni to nije toliko nekrofilski koliko izgleda. Ni mumija ni oni iz njihovog okruženja ne ponašaju se kako bismo očekivali.

Karen u priči Black Corfu stiže čak i do Korčule u sedamnaestom veku gde će se pozabaviti istorijski zabeleženim slučajem vampirizma. Priča govori o doktoru zaduženom da preminulima preseče tetive kako se ne bi povampirili. Oklevetan je za previd. A onda se oživeli javljaju u okolnim šumama. Ni u ovoj priči, kao ni u ostalim, nema žanrovskih momenata u onom trivijalnom i očekivanom ključu. Priča se mnogo više bavi klasnom strukturom ovog mesta i uticajem klevete na sudbinu i karijeru lekara nego vampirima i vukodlacima.

Nisu sve priče u ovoj zbirci vrhunske, ali ih je dovoljno onih koje jesu, a čak i one koje bismo mogli nazvati slabijima imaju u sebi dovoljno začudnog da bismo ovu autorku s pravom mogli zapitati gde nalazi ideje.

Povratak jastreba osičara Eme De Jong

Povratak je priča o Simonu Antonisu, vlasniku knjižare u doba krize i njegovoj borbi sa izborom da li da proda knjižaru imperijalističkom lancu ili da održi poslednje obećanje ocu.

Ova svedena i vešto ispripovedana drama se jednim delom odvija u sadašnjosti a drugim u prošlosti. Eme umešno pretapa vremenske tokove i na kašičicu daje ključne informacije. Dva prelomna događaja u Simonovom životu će se na sličan način preplesti. Prvi se odigrao u njegovom detinjstvu kada mu je najbolji prijatelj stradao pred očima, a drugi u sadašnjosti kad je prisustvovao samoubistvu nepoznate žene. Sve ovo snažno utiče na njegovu psihu i savest, stvarajući mu osećaj krivice.

Eme crta alternativno i svedeno, ali su njeni prikazi kako ljudi i njihovih reakcija tako i objekata izuzetno ubedljivi. Najtalentovanija je za kadriranje i režiju. Gotovo je magično kako ona u "zamrznutom" mediju oživljava pokret ne koristeći čak ni vizuelnu onomatopeju.

Čini se jedino da je ovaj grafički roman mogao imati koju desetinu stranica više kako bi se dodatno razvio, mada i u njegovoj svedenosti i simboličnosti leži snaga. Puno je toga ovde nagovešteno, a i sâm naslov se odnosi na još jedan Simonov neostvareni san, kao i na upečatljivu prirodu pomenute ptice.

Robert Luis Stivenson Sabrane priče

Neizmerna je tragedija što se jedno ovako kapitalno delo pojavilo na srpskom jeziku a ne samo što nije dobilo sve moguće nagrade za izdavački poduhvat već je promaklo čak i poklonicima ovog autora.

Naime, Stivensonove sabrane priče pročitao sam još koliko prošle godine na engleskom jeziku i nije mi bilo mrsko da im se tako brzo vratim u prevodu. Ovde je reč o obimnom dvotomnom izdanju koje sadrži čak i neke priče kojih nema u originalu. Prevod Milana Miletića je izuzetan, taman koliko treba arhaičan i originalan (valja napomenuti da nas je isti čovek već zadužio prevodom Romole i Srednjovekovnog maniheizma). Kod ovakvih knjiga izdavači često podlegnu smanjivanju fonta i margina kako bi smanjili i broj strana, ali ovde ni to nije slučaj. Knjiga je štampana na debelom krem papiru, lepo dizajnirana, izuzetne a suptilne naslovnice.

Što se samih priča tiče, Stivenson je danas, nažalost, upamćen kao pisac za decu (Ostrvo sa blagom) i po jednom izletu u horor (Doktor Džekil i mister Hajd), ali je njegov opus znatno bogatiji i zanimljiviji. Obala Falesa, po meni njegova najbolja novela, može se čitati i kao svojevrsno Srce tame i kao meditacija nad kolonijalnim imperijalizmom, ali i kao naprosto fenomenalno napisana avantura. Olala je sa druge strane otvoreni omaž nekolicini poovih priča, naročito Ligeji. Prokleta Dženet je izvrsna sablasna priča s motivima iz folklorne fantastike. Veseli momci nam nude sasvim originalan pogled na pirate i "zakopano" blago. Paviljon na dinama je jedna od boljih priča o opsadi. A kad se sve storije okončaju, stiče se utisak da je Doktor Džekil među slabijim boljim pričama, te da ide na efekat iznenađenja, koji je opet savremenom čitaocu poznat.

Proverite zašto se Borhes ovom autoru rado i često vraćao.

Peter Straub Julia

Julia spada u rani Straubov opus. U pitanju je priča o ženi koja se nakon smrti kćerke i razvoda seli u novu kuću. Tamo će je dočekati negostoljubiv dom, naseljen utvarom jedne druge devojčice. Julia počinje da istražuje sumorne događaje koji su se tu odigrali nekoliko decenija ranije, istovremeno strahujući od pojave nasilnog bivšeg supruga. Takođe, ni sama Julia sve vreme nije sugurna da li je onostrano zaista prisutno ili je to plod njene izmučene svesti i nemirne savesti.

Straub spada u vrhunske stiliste ne samo žanrovske književnosti već uopšte i neopisivo je zadovoljstvo čitati svaku njegovu rečenicu. Međutim, ovoj knjizi je naprosto trebalo ili više rada ili makar uredničke pažnje: previše je unutrašnjih monologa koji gomilaju jedne te iste emocije i deluju repetativno a ne produbljujuće u pogledu glavnog lika. Te bi se prostim skraćenjem knjiga znatno unapredila.

Sve u svemu, ovo je pristojan i lepo napisan roman koji čitaoca upoznaje s manje poznatim Straubovim delom, koje je, između ostalog, korisno i zbog praćenja njegovog razvoja jer je on nedugo potom napisao svoja najbitnija dela.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- citati i komentari

Dok sam na internet postavljao citate iz Kamenog jezera, nastojao sam da svaki od njih makar malo prokomentarišem. Rezultat je neka vrsta eseja. Pročitajte:


Otkad su nastali prvi softveri za pisanje pa do danas, taj nestrpljivi kursor koji čeka nastavak pisanja i frustrira i podstiče. Ne jednom sam napisao sledeću reč te zatim i rečenicu kako bih otklonio njegovo dosadno prisustvo. A kad dođem do kraja a on i dalje treperi, slatko se nasmejem svojoj maloj pobedi nad nerazumnim programom.

Ovo je verovatno boljka svakog pisca početnika, pa ću poveden ovim citatom iz svog romana, reći nešto o tome. Početnik će se obavezno zapitati, Kako to da niko nije zainteresovan za ono što je u njemu nastajalo od rođenja a sad kad je porođeno svakako bi moralo da privuče pažnju svakoga ko uopšte ume da čita.


Realnost poručuje nešto sasvim drugo jer će čak i ljudi koji čitaju mnogo radije čitati bilo kojeg dokazanog i proverenog autora nego nedomišljene i nesigurne početničke korake. Što pre pisac raščisti sa tim, pre može sebi da kaže da je pisac. Jer se ne piše zbog publike, makar i te probne-rođačke, već zato što se oseća potreba da se nešto nezadrživo izbaci iz sebe.

Čini se da mnogi autori greše u pretpostavkama šta je to čitaocima strašno. Inače bismo svake godine imali masu zastrašujućih naslova, a njih opet ima jako malo.

U Kamenom jezeru se nisam bavio horor žanrom iako su u njemu prisutne određene trope koje bi se na prvu mogle prepoznati kao takve. Težeći da ih dekonstruišem, promišljao sam i o tome.

I horor romane koje jako volim volim najpre jer su to dobre knjige, dok one koje su mi izazvale jezu jedva mogu da nabrojim na prste jedne ruke.


Kako reče jedan drugi pisac, za početak je najbolje gledati ka detinjstvu i onome što nas je kao male plašilo a danas nam deluje krajnje nebitno. Tamo leži užas.

Koliko ste puta gnevno ugasili film, ili zatvorili knjigu, kad neko upravo ovo učini? I zašto bi to neko, zaboga, radio? Čak i da je superheroj? A tek ako nije? Logičnije je, valjda, da iskoristi bilo kakvu prednost koju ima i dobije tu borbu ako za tim iole ima izgleda.

Ovo je još jedan način na koji sam se u Kamenom jezeru borio i poigravao sa stereotipima, i komentarišući ih, i postupajući, kroz likove, suprotno od toga.


Što nužno ne znači da je takvo delanje likovima pomoglo. Naprotiv, realnost situacije i pronalaženje njene fiktivne paralele u stvarnosti ne znači ništa. Osim pokušaja traganja za ključem dobre literature.

Ponekad se i ovo desi, da vam neko radi o glavi a da nemate nikakvu predstavu o njegovim motivima i njegovoj vezi s vama.


Jedan od ciljeva u Kamenom jezeru bio mi je da preispitam ovakvo polazište. Kako to sve čovek može biti upleten u tuđe planove i predstavljati prepreku čak i kad ona nije ni namerna ni svesna.

Da li ste se nekad zapitali da li potpisujući neki ugovor -- čak i najjednostavniji u banci -- niste usput prodali i svoju dušu? Bukvalno.

Sećam se kako je jedan haker u listu stavki koje mi ne razmišljajući otpišemo klikćući na "I agree" uvrstio baš to i da je za kratko vreme sakupio pozamašnu kolekciju duša.

Ili možda neko od vas zaista čita ugovore pre nego što ih potpiše?


Moj junak u Kamenom jezeru to svakako nije učinio. Nije baš izgubio dušu zbog te greške. Ali na neki način i jeste.

Da li mržnja može da bude korisna? Protagonisti mog Kamenog jezera se tako činilo. Naprosto je toliko puta izrađen, a premda se svaki put zakleo da neće ponoviti istu grešku i da je iz pređašnjih nešto naučio, isto se ponavljalo.

U psihologiji postoji termin žrtve naučene bespomoćnosti, koji se odnosi na one što su toliko puta besmisleno ubijeni u pojam da više ne samo što ne veruju u izbavljenje već i ne nastoje da do njega dođe.


Da li su u Srbiji svi koji se bave nekim kreativnim poslom, koji se ne ceni i gde svako gleda da ih iskoristi, ovakve žrtve? I da li se mržnjom koja je jača i od patnje nešto može promeniti?

Verovatno se svaki pisac susreo sa ovim fenomenom, te je tako je i s protagonistom Kamenog jezera. Ljudi uglavnom ili traže da ih ubacite u knjige, ili da to ne činite, ili imaju spremnu priču koju biste mogli -- morali -- da zabeležite pošto to oni nikako ne stižu.


Sa druge strane, svakako da, premda ne pišem tu vrstu štiva, ranije ili kasnije nešto iz života završi i u prozi, bilo da se dogodilo meni, bilo da sam za to čuo od nekoga ili pak tome posvedočio. Ali najređe se desi da među takve delove zaluta nešto od onoga što su mi nudili ili me opet zaricali da ne upotrebim.

Da li je kod ljudi strah od toga da će biti zaboravljeni veći od svakog drugog? Zašto danas svako ima potrebu da napiše knjigu? I to knjigu koja je izrazito biografska? Zašto svako smatra da je ono što je on proživeo toliko bitno i drugačije da to jednostavno ne sme da se zaboravi?

I koliko su te male priče zapravo bitne?

Protagonista mog romana Kameno jezero se susreo i sa ovim pitanjem.


Da se razumemo, ovde ne govorimo o Aleksandru Makedonskom već o ljudima čiji se život svodi na hranu, ili uzdržavanje od nje, piće i mobilni telefon.

Da li i vi, kao junak Kamenog jezera, ponekad osećate da ne postoji dovoljno mirno mesto i da bi vas, gde god da odete, neko uznemirio? Ili biste makar sa sobom poneli neki problem od kuće koji vam ne bi dao mira?

Da li je svrha umetnosti eskapizam? Da li prava umetnost može da bude i eskapistička? Da li se eskapizam može postići i kroz stvaranje umetničkog dela?

Džim Tompson Divlja noć (Savage Night)

Nakon tri Tompsonova romana koja sam zaredom pročitao i onih koje sam ranije imao priliku da upoznam, stekao sam određeni utisak koji mi se čini da je za ovog autora bitan. Tompson je mag koji lako i uspešno uspeva da drži pažnju čitaoca a da ovaj pri tom i ne zna kakvu to knjigu zapravo čita. Kad napokon shvati o kojem je tipu romana reč, Tompson neprimetno počne da odstupa od toga i opet se na koncu dobije nešto potpuno drugačije i od očekivanog i od poznatog.

Iz nekog razloga mi je na um palo Kucijevo Osramoćenje i Barnsova Ovo liči na kraj. Ali, verujte, Tompson je bolji.

U početku je svakako teško dokučiti o čemu se ovde radi. Čarls Biger je plaćeni ubica koji se kao podstanar uselio u kuću čoveka kojeg Gazda (nepojmljivo bogat mafijaš i tajkun o kojem malo saznajemo) želi mrtvog da ne bi protiv njega svedočio na sudu. Čarls je s jedne strane okrenut pronalaženju idealnog načina da to ubistvo počini a da ono ne bude očigledno, a sa druge pritisnut paranojom da se u kući nalazi još neko ko radi za istog čoveka.

Smer u kojem ovaj roman ode teško da je bilo koji čitalac uspeo da predvidi a on, zajedno sa ostatkom, ovu priču čini maestralnom. I taman kad se učini da Tompson nikako nije mogao nadmašiti Populaciju 1280 i Prevarante, on ukaže na tu grešku.

Džim Tompson Prevaranti (The Grifters)

Prosto je neverovatno da je neko u stanju da napiše tridesetak romana i da svi oni budu u krimi ključu a da opet i ne budu krimići i još budu tako različiti.

Prevaranti su roman o kriminalcima koji nije žanrovskog opredeljenja. Što nije tako često. Ni lako. To se čak ne da ni primetiti dok se knjiga ne okonča i dok se dobro ne razmisli o onome što se u njoj desilo. Pratimo sitnog prevaranta Roja, koji ne želi da uđe u ozbiljnije ilegalne poslove a, možda, ni da se tekućim bavi još dugo. Zatim njegovu, podzemlju blisku, majku Lili, koja se nenadano ponovo pojavljuje u njegovom životu. I, naravno, Mojru koja bi da privoli Roja na ozbiljnije prevare.

Roj će se veći deo knjige oporavljati od povreda koje je zaradio tokom jedne provaljene prevare i čitalac će, mnogo više nego kakav zaplet, pratiti njegove dileme -- zapravo više rastrzanosti -- u pogledu budućnosti i sadašnjosti.

Naravno, takvo okruženje će i Roja i ostale protagoniste na koncu odvesti putem antičke tragedije, koji je svima njima, na stranu htenja, odavno i bio predodređen.

Neizrecivo je lepo čitati ovu knjigu i praviti paralele s njenom podjednako uspešnom ekranizacijom jer su sve razlike u oba slučaja izuzetne i teško je odlučiti se ko je tu veći majstor.

Žorž Simenon Ruka (The Hand)

Simenon je napisao preko 500 romana. Pročitao sam desetak i zasad nisam naišao na loš. Doduše, čitao sam samo njegove durs romane, s kojima se bio nameračio na Nobelovu nagradu, ali ne i, recimo, one o Megreu.

Bilo kako bilo, čini se da je Simenon bolje poznavao ljudsku prirodu od ijednog pisca. Sve ono što se dešava u glavama supružnika, predstavnika najrazličitijih kasti i zanimanja a čega oni ni sami nisu svesni njemu je izvanredno jasno. I zato je njegov egzistencijalizam neuporedivo upečatljiviji od, na primer, Kamijevog. Osim toga, Simenon je posedovao i jednu osobinu koju smatram najvećim kvalitetom pisca, a malo je onih koji je imaju. Naime, njegove knjige bi, da im ne znamo godinu izdanja, bilo izuzetno teško datirati. Nešto je u njima vanvremensko i univerzalno, ali na potpuno nenametljiv način.

U Ruci nam Simenon prikazuje temu koju je neretko obrađivao: čoveka koji je doživljava otkrovenje.

Dva para porodičnih prijatelja odlaze na zabavu. Pri povratku s nje, kola im se zaglave u mećavi. Prelazeći prešice nekoliko stotina metara, koliko ih deli od doma, Ray Sanders se odvoji i izgubi. Donald Dodd potom inscenira da je otišao da ga traži. Dok je zapravo u zaklonu čekao dok nije bio uveren da je ovaj mrtav.

Zašto je to uradio? Šta se potom zbiva? Sve su to pitanja na koja će i sam narator morati da nađe odgovore. I mada će kod njega doista doći do otrežnjenja, ono ne mora nužno da bude prijatno. Niti da ga odvede ka srećnom svršetku.

Stjuart O'Nan Snežni anđeli (Snow Angels)

Retki su pisci koji me nijednim svojim delom nisu razočarali. Stjuart O'Nan je jedan od takvih. Neki romani su mu drame, drugi su drame koje koketiraju s krimi žanrom, ali sveukupno O'Nan veoma vešto i istrajno secira malu sredinu i obične ljude koji se nose s nesrećom.

U slučaju Snežnih anđela, pomenuta tragedija tiče se gubitka deteta, međutim to nije sve. Priča otpočinje u prvom licu gde posredno saznajemo za ubistvo mlade žene, a do kraja romana paralelno pratimo i naratora u ich formi, čiji je deo ponajviše priča o odrastaju, i razne fokalitatore u trećem licu, koji se bave sudbinom pomenute devojke i njene porodice.

Premda u prvom poglavlju ova knjga zaliči na kakav krimić, ona je daleko od toga. Naime, ubica je odmah poznat, a ni u ostatku priče nema bitne misterije. Pa opet, teško se može predvideti emotivni razvoj i stapanje ove dve priče, do kojeg, na onaj fizički i trivijalni način, zapravo i ne dolazi.

O'Nan je još jednom pokazao kakav je majstor pripovedanja i koliko dobro poznaje ljudsku dušu.

The Mars Room Rachel Kushner

The Mars Room je roman o ženskom zatvoru pisan u prvom licu, iz ugla zatvorenice Romy Hall, osuđene na dve doživotne robije. Pratimo je od trenutka kad je zatvorskim autobusom prevoze do mesta služenja robije, pa do... zapravo ni do čega, jer niti ona na kraju, naravno, izlazi iz zatvora, niti tamo, još, umire.

Usput ćemo saznati o njenom prošlom životu striptizete u čuvenom klubu u San Francisku Mars Room, nevoljama s jednim naročito opsesivnim klijentom, pa i o samom zločinu zbog kojeg je utamničena (premda ne previše).

Rachel Kushner piše živim modernim jezikom, a glavni narativ je ponegde presečen umecima u trećem licu -- gde su fokalizatori čuvari, drugi zatvorenici ili različiti zatvorski radnici -- ali i odlomcima iz dnevnika Teda Kazinskog, poznatijeg kao Unabomber.

The Mars Room nije roman s previše nasilja, nema u njemu ni zatvorskih silovanja, pa čak ni bekstava (makar genijalnih i uspešnih), nema ni previše akcije bilo koje vrste. Ovo je jednostavno spora drama: veoma realistična i temeljno istražena slika zatvorskog života, koja se i rodnih i trans momenata dotiče na inventivan način.

Robert E. Hauard Kraljica Crne obale

Robert Hauard nikada nije važio za preterano dobrog pisca, niti je sebe tako doživljavao, pa opet nakon što sam pogledao sjajan bigrafski film o ocu Konana Varvarina The Whole Wild World, poželeo sam da pročitam i jednu od njegovih saga.

Ni sam ne znam šta me je tačno u ovoj priči kupilo i kako ona uopšte uspeva da se održi na nogama kad se čini da ni u stripu ne bi najbolje funkcionisala, ali svejedno sam u Kraljici uživao mnogo više nego u većini romana iz žanra epske fantastike koje sam probao da čitam. Tu su polugole piratkinje, drevni gradovi i degenerisani predstavnici nekada napredne civilizacije. Tu je Konan. Verovatno više i ne treba.

Stvar je, valjda, u tome što je Hauardova proza puki eskapizam u punom značenju te reč i on nijednog trena ne pokušava da nas uveri da je išta od ovoga stvarno, niti nam pruža uvid u misli svojih junaka ne bi li ih produbio. A i samom autoru je pisanje ovakvih priča predstavljalo beg iz sumorne teksaške svakodnevice: kako u filmu kaže, radije bi pisao o bilo čemu samo ne o ljudima koji ga okružuju.

Priča je maštovita, ekonomično ispripovedana i sasvim pristojno napisana (kad jedan palp pisac uporedi zvezde s komadima užarenog ćilibara, voleo bih da vidim koji će mu savremeni pisac stati na crtu). I da, pored sjajne avanture, Kraljica Crne obale nam nudi i jednu od najlepših ljubavnih priča ikad. Nenametljivo. Baš kako treba.

Džim Tompson Populacija 1280

Džim Tompson je napisao scenarije za Kjubrikove filmove Ubijanje i Putevi slave, kao i tridesetak romana od čijih su adaptacija najuspešnije one za The Grifters i After Dark, My Sweet. Većina njegovih romana se svrstava u krimi žanr i većina njih to i jeste, međutim u slučaju Populacije 1280 pred sobom imamo nešto potpuno drugačije i to toliko drugačije da ga je žanrovski teško odrediti koliko i svrstati u bilo koji koš.

Nik Kori je šerif u naselju od 1280 duša, priču nam pripoveda u prvom licu, teškim dijalektom i mada bi bilo najlakše reći da je on nepouzdani narator, to nije u potpunosti tačno jer on čitaoca, kao i ostale junake, ne obmanjuje svesno (valjda), tako da je ovo pre, recimo, nepouzdani roman.

U svakom slučaju, Nik nastoji da sačuva svoje mesto šerifa, a pri tom mu ne pada ni na kraj pameti da svoju dužnost izvršava. Naprotiv, u svakoj situaciji koja zahteva njegovu intervenciju on će gledati da se izmakne, a uz to sve ono što on govori često deluje da nema nikakvog smisla... sve dok se oči ne otvore i čitaocu i pojedinim likovima.

Nik Kori je možda i otelotvorenje Sotone, kome je, kako sam kaže, dopalo da se umesto s političarima i pravim zlotvorima razračunava sa stanovinicima ove zabiti, prikriven iza lica priglupog čuvara reda, pokazujući usput svu svoju volšebnu lukavost.

Prosto je neverovatno koliko je ova knjiga u stanju da vas vuče za nos a da nijednog trena ne znate ni šta će se sledeće zbiti, ni kako će do toga doći. Sve dok ne bude prekasno.

U pitanju je jedan od najvećih romana svih vremena, zasad ekranizovan jednom u Francuskoj kao Coup de Torchon, dok je Jorgos Lantimos, koji se čini kao idealan izbor za režisera ovog dela, najavio novu adaptaciju. Roman sam prethodno čitao u originalu, a sad sam mu se vratio u sjajnom prevodu Ratka Radunovića (još nije objavljen, ali se nadamo da će uskoro biti pošto to ovakvo remek-delo zasigurno zaslužuje).

Radjard Kipling Pripovetke iz Indije

Kipling je danas da li zbog svojih imperijalističko-rasističkih stavova (koji su bili tek produkt toga doba) ili iz nekog drugog razloga mahom zaboravljen i otpisan, izuzev kao autor književnosti za decu. A opet, reč je o čoveku koji se s pravom može i mora uvrstiti u najbolje pisce kratkih priča svih vremena.

Nedavno sam pročitao njegove Sabrane priče strave i fantazije (preko 700 strana) i tad sam to i sâm spoznao, a ovoga puta sam mu se vratio kroz ovo izdanje izabranih priča, publikovano kod nas 1932. godine. Jasno, neke od ovih priča sam već pročitao u pomenutoj gromadi, ali mi je svejedno prijalo da im se vratim i u prevodu. A spektar tema koje nam Kipling servira je spektakularan i svaka od priča je toliko dobra da bi bila dovoljna tačno da više nijedna nije tako kvalitetna (a jeste). Tu su storije o visokim državnim službenicima koji ostavljaju sve za sobom da bi hodili svetom proseći i, na koncu, postali sveci. Kao i o plesu slonova koji nijedan čovek nikada nije video. Kao i o tajnoj rupi i pustinji u kojoj žive oni koji bi trebalo da su umrli. Kao i o Najboljoj priči na svetu, i kako ona nastaje.

Kipling je izuzetan i kad piše književnim jezikom, i kad se okreće dijalektu, a Indija je sama po sebi dovoljno egzotična da vrhunskom autoru nije teško da je sagleda kao kakav izmišljeni svet prepun čudesa. Jedino je šteta što na našem jeziku ne postoji ozbiljnije i opširnije izdanje koje je ovaj majstor nesumnjivo zaslužio.

P.S. Zbog starosti ovoga izdanja zabavno je obratiti pažnju na fusnote koje bi danas svakako izostale: džungla, kobra i sl.

SRPSKI PSIHO – Željko Obrenović i Aleksandar Ilić – recenzija – Danica Dabić

Danica Dabić ne samo što je pronašla ovu knjigu u Javnoj biblioteci San Franciska već ju je i pročitala i podelila svoje utiske s nama. Uživajte.

Ovo je žestoko, brutalno, užasavajuće štivo koje će čitalac završiti u nekom momentu, ali mu više neće dati mira. Pisano je jasnim, konciznim, modernim jezikom i teraće da mislite, da se preispitujete, poželite da pročitate ponovo jer možda niste najbolje shvatili zašto…

Poseban je talenat biti glumac pa se stopiti s datim likom i biti uverljiv. A još je veći talenat biti pisac pa roditi lik, disati kroz njega, oblikovati ga u 3D, podariti mu glavne karakterne osobine kojima ga mi vidimo, i one manje uočive koje nam ukazuju na to da niko nije potpuno loš ili jednostavno dobar. Mladi srpski psiho je pametan i kreativan lik. Toliko je načina da se drugom živom stvoru zada bol, da mu se otme život i zametne trag! U glavi kao da mu je šaroliki košmar sa Bošovih slika. On ima društvo, ima devojku koja je oličenje muškog sna, ima i senku koja ga uhodi ali nema kajanja ni za jedno od svojih (remek) dela. Jer, on se gadi. Gađenje prevazilazi gaženjem.

Ništa slično do sada nisam pročitala jer mi nasilje ne leži mada jesam odgledala film ili dva. Ali svakom čitaocu preporučujem da iskoči iz okvira u koje se ušuškao i upusti se u avanturu nepoznatog žanra. Ekranizacija ovog dela mogla bi da se ostvari digitalnom obradom a la “Sin City”. Tako sam ga ja videla tokom čitanja. Muzičkom pratnjom roman već sam obiluje pa tu ne bih imala šta da dodam. Za kraj... Kraj ce vas iznenaditi. A možda i neće?

Željko Obrenović -- Bookvar -- intervju

Prvi put sam čuo za Vas kada ste zajedno sa Aleksandrom Ilićem napisali i objavili roman Srpski psiho. Oduvek me je zanimalo kako dva pisca pišu jedan roman. Jedan je pisao parnim, a drugi neparnim danima ili kako se odvijao taj proces?

Ovo je verovatno jedno od češćih pitanja na koja odgovaram (smeh) i uvek dajem isti odgovor. Nekad je bolje o nečemu ne znati mnogo, nego znati previše. Jer sa ovim znanjem o spisateljskom zanatu i rutini i izdavaštvu teško da bih se uopšte, kao početnik, odlučio i da počnem nešto da pišem, nekmoli da izdajem. No, tad sam bio više čitalac nego pisac i ta mi ideja nije delovala, ako je za poverovati, nimalo strano ni čudno. Danas mislim da to ne bi ni bilo izvodljivo, čak i kad bih poželeo da se ponovo upustim u sličnu avanturu, pošto se sa godinama, ovakav ili onakav, kod svakog autora formira svojevrstan glas koji se nikada ne bi u potpunosti usaglasio s tuđim. Proces je tu manje-više izgledao ovako: zajedno smo osmislili kostur priče, pa je jedan od nas napisao jedno poglavlje, drugi drugo i tako do kraja, a onda smo neretko zajedno sedeli za računarom i pisali, i toliko sređivali u hodu, da za neke delove verovatno nijedan od nas nije najsigurniji ko je to napisao.

Tri romana i tri različita izdavača. Zanima me da li je za Vas, kao autora, isto kada Vaše romane objavi zaista velika izdavačka kuća i kada ih objave manji izdavači? Zanima koliko sam autor mora da se angažuje na promociji svojih dela, a koliko je sve na leđima samih izdavača?

Stvar je u tome da tu nema pravila. Postoje brojni autori kojima ni najbolje izdavačke kuće ni njihova neograničena pažnja i trud nisu pomogli da prodaju više od zanemarljivog tiraža. A opet, svedoci smo da čak i romani prvenci objavljeni kod malenih izdavača dobijaju prestižne nagrade ili postanu bestseleri. Što se mene tiče, jako mlad sam imao priliku da radim sa ozbiljnim urednicima i izdavačima, i da naučim nešto što mnogi, nažalost, nikad ne nauče, a nemam više ni tu potrebu za dokazivanjem i nadmetanjem. Niko se ovde neće obogatiti od pisanja, a kad je već tako, niti želim da godišnje pišem po roman, niti da svaki od njih tempiram za Sajam. Pišem svakodnevno, ono što mi se piše, onako kako mi se piše, dugo promišljam napisano i srećan sam ako mi nekolicina ljudi do čijeg mišljenja mi je stalo kaže da sam sa svakim delom otišao makar mali korak dalje.

Kako mladi (i nepoznati) autori mogu da zainteresuju publiku za svoja dela?

Mislim da je za njih mnogo bitnije da napišu dobra dela nego da zainteresuju publiku. Jer je zapravo bitno napisati dobar roman a ne prodati to što si napisao, ili grešim? Trebalo bi da se piše za nekakvog idealnog čitaoca i budućnost, a ne da se pisanje posmatra kroz zakon tržišta. To bi trebalo prepustiti izdavačima. A opet, danas je više nego ikada moguće dopreti do publike, ali je ujedno i više pisaca nego čitalaca i prosto je iluzorno očekivati da će se svaka knjiga prodati u nekom basnoslovnom tiražu. Ali ako je nekome samo novac pokretač za pisanje, onda mislim da ima mnogo sigurnijih načina da se do njega dođe.

Da li u Srbiji može da se živi isključivo od pisanja ili je pisanje, za većinu autora, i dalje samo na nivou hobija?

Može, svakako. Postoji nekolicina njih koji to mogu. Ali i kod njih to predstavlja mašineriju i gomilu kompromisa (pričam o onima koji pokušavaju da pišu ozbiljno, a ne za starlete ili one koji knjige prodaju na osnovu svog imena i to ne kao knjige već kao markirane komade s njihovim imenom na sebi. Nemam ništa protiv njih. Jer ako mi delimo istu publiku i ako treba da se oko nje otimamo, onda mogu odmah da prestanem da pišem). Ako je jedna knjiga hit, to im omogući neku svotu novca, ali dogodine za Sajam moraju da imaju novu, i ona takođe mora da bude hit, i ona sledeća takođe, i moraju da pišu još raznorazne gluposti i da se pojavljuju na TV-u kod mediokritetskih voditeljki i da se smeškaju, a onda ih to neretko navede i da jure za uspehom prvog ili najvećeg hita, i sve to osetno utiče na kvalitet.

Kako biste opisali i ocenili srpsku književnu scenu? Imamo li kvantitet iz kojeg bi trebalo da se izrodi kvalitet?

Čini mi se da je u Srbiji danas svako ko ima računar ili muzički producent ili dizajner ili pisac. Tako da kvantitet svakako imamo. Gotovo svakoga dana otkrijem nekog novog domaćeg pisca i prosto sam raspamećen činjenicom da ti ljudi pišu prvence od po sedamsto strana ili trilogije ili šta god, a da sve to postoji i traje samo u nekom paralelnom svetu. Što se kvaliteta tiče, nisam baš osoba koja bi mogla da dâ ovaj odgovor sa sigurnošću jer, nažalost, ne stižem da čitam domaće pisce koliko bih želeo. Međutim, stvarno nisam siguran da postoji autor za kojeg bih mogao da garantujem da će ostati upamćen za pedeset ili sto godina.

Poznati ste i po Vašim stripskim radovima, a neki od Vaših stripova su prevedeni na poljski jezik. Da li možete malo više da nam kažete o ovoj strani Vaše umetničke ličnosti?

Karton siti je strip album za koji sam ja pisao scenario, a nekolicina crtača i kolorista bila je zadužena za vizuelni deo. Taj strip je objavljen i na srpskom i na engleskom, a predgovor je pisao i čuven engleski strip autor Dejvid Hajn. Ove su priče na neki način potpuno različite i stilski i žanrovski, ali mi se čini da opet čine kompaktnu celinu. Stripovi su moja velika ljubav i čitam ih i danas u ogromnim količinama. Čas se zasitim američke scene, pa se vratim francuskoj, pa s komercijalnog stripa pređem na autorski i tako ukrug, ali ljubav ne prestaje. Jedan od stripova iz Karton sitija preveden je na poljski i to baš onaj koji je rađen po priči koju je prevoditeljka prvu pročitala od sve moje proze.

Koliko je u Srbiji teško/komercijalno objavljivati stripove? Ovde se ljudi mahom vrte oko Zagora, Alana Forda i Dilana Doga i malo njih želi da istražuje nove sadržaje. Zašto je to tako?

Mislim da to poslednjih godina nije baš tako, pošto su se pojavili brojni izdavači i za kratko vreme pokrili sve bitne sfere, tako da sad imamo i kvalitetne grafičke romane, i bonelijeve, i alternativne, i autorske, i japanske... Čini mi se da danas više nego ikada ljudi koji inače ne čitaju stripove pročitaju poneki strip, i to je sjajno. Dobro je što stripovi postoje i na trafikama, i što nisu preskupi, jer je to dobar način da se klinci zainteresuju. Mnogo je logičnije da se to desi tako nego da kupe, ne znam, Alan Murov Iz pakla koji košta koliko solidne patike. Nisam previše istraživao načine proboja na strano tržište u vidu pičeva za njihove izdavače pošto je to, opet, previše izgubljenog vremena i neizvesnosti, ruku pod ruku sa gomilom kompromisa, ali sam zadovoljan onim što smatram uspehom a koji je Karton siti tamo napravio. Ovde je, naravno, nesuvislo sanjati neki uspeh, ali je Karton siti bio sasvim lepo primećen i prihvaćen i od ljubitelja stripa i od onih koji tek ponekad pročitaju neki strip.

Da li je Kameno jezero iz Vašeg trećeg romana zaista inspirisano Kameničkim jezerom u okolini Valjeva?

Istina je. Ali se tu svaka sličnost završava. Bio sam zaintrigiran tim jezerom, odnosno pričama koje oko njega kruže, o navodnim brojnim davljenjima. A pošto sam tamo proveo dosta vremena i imao priliku da uživam u njegovim čarima, i privatnosti koju garantuje, neretko s knjigom u ruci, nije mi puno trebalo da se sve to spoji u priču. I od svih romana dosad Kameno jezero sam najlakše napisao. To je za mene prvenstveno priča o piscu koji piše scenario za američkog B glumca, izolovan na jezeru, u društvu neobične saradnice i okružen brojnim tajnama, što svojim, što njenim, što onima koje su zatekli u tom mestašcetu. Ali sa brojnim iznenađenjima i dramaturškim udicama koje čitaoca navode da roman pročita u dahu. To mi je, naravno, bio cilj, a brojni su čitaoci koji su dosad potvrdili da je to stvarno tako.

Kameno jezero se našlo u širem izboru za NIN-ovu nagradu. Šta mislite o književnim nagradama. Da li postoji neka razlika između dodela domaćih i dodela stranih nagrada? Da li knjige valja vrednovati po priznanjima koje su dobile ili nagrade imaju uglavnom komercijalni smisao?

Nagrade su, kao i veliki uspesi romana, mač sa dve oštrice. Znam da mi niko neće poverovati, ali nakon inicijalnog uspeha Srpskog psiha, neretko sam sâm sa sobom razmišljao kako bi bilo dobro da se sve to polako stiša. Inače bih, kao i neki dobitnici određenih nagrada, do kraja u očima svih bio isključivo onaj što je napisao Srpskog psiha i svi bi od mene želeli samo još jednu takvu knjigu. Ovako se sve to okončalo taman kad je trebalo. Tako da me danas mnogi prepoznaju po tom romanu, ali ne samo po njemu i ne misle svi da mi je to najbolja knjiga. Isto je i s nagradama, i ovde i u svetu, razne su kalkulacije u igri i teško da su svi dobitnici bilo koje nagrade opravdani. Nagrade većini, zasigurno, makar u prvi mah, pomognu po pitanju prodaje, ali pokušaj da se setiš svih koji su dobili, recimo, NIN-ovu nagradu u poslednjih deset godina i vidi koliko ćeš ih nabrojati i koliko je njih posle toga objavilo išta što je ne vredno pažnje nego što je uopšte primećeno. Isto je sa svim nagradama. Samo što je u svetu tržište veće, kritika bitnija i nisu nagrade jedino što (pored zvučnosti imena) prodaje knjige. Super su mi pisci poput Majkla Šejbona koji je nakon Pulicerove nagrade rekao, OK, sad mogu da pišem šta hoću. Ali takvi su retki.

Da li možete čitaocima Bookvara da otkrijete na čemu trenutno radite? Kada možemo da očekujemo novi roman ili priču?

Uvek uporedo pišem i romane, i pripovetke, i scenarije, i onda oni na taj način mogu da odstoje i kad im se ponovo vratim, imam distancu, a za to vreme sam ipak pisao, nisam čekao da distanca nastane. Sklon sam tome da na rukopisu radim jako dugo i temeljno, i da se poslednja ruka gotovo do neprepoznavanja razlikuje od prve i po obimu, i po naglašenosti određenih motiva, i po stilu. Stoga mi je teško da kažem šta će se od onoga na čemu trenutno radim prvo pojaviti (i da li će se uopšte pojaviti). Ali pišem. I dajem sve od sebe da podignem lestvicu barem za jedan stupanj u odnosu na prethodna dela. To je jedino bitno.

Šta volite da čitate i šta biste, posetiocima Bookvara, mogli da preporučite za čitanje?

Poslednjih desetak godina pročitao sam mnogo savremenih pisaca i jednostavno sam se zasitio. Trenutno čitam sporije i promišljenije. Nedavno sam pročitao Kiplingovu pozamašnu knjigu Tales of Horror and Fantasy, trenutno po ko zna koji put čitam Okretaj zavrtnja i oduševljavam se unutrašnjim monolozima Henrija Džejmsa, počeo sam i Sabrane priče I Vladimira Nabokova (koji mi je omiljeni stilista svih vremena). I dalje cenim Stivena Kinga, Džejmsa Elroja, Majkla Šejbona, Džonatana Litema... Marlon Džejms je, recimo, ime na koje treba obratiti pažnju. I na njegov roman Kratka povest sedam ubistava, za koji je dobio Bukera, i na njegov novi fentezi roman, koji mi je u prvih 200 strana bio nešto najbolje što sam ikad pročitao, iako ne volim fentezi, i oprostio sam mu čak i to što narednih 600 strana nije bilo na tom nivou. I dalje čitam puno i trudim se da otkrivam nove svetove, da ne zakucam samo na dva imena, ali je važno da kad čitaš znaš zašto nešto čitaš, jer kao pisac, nažalost, naprosto nemaš više taj luksuz da čitaš samo iz pukog eskapizma.

Među borovima, 5 balada o zločinima Erik Krik (Besna kobila)

Pamtite li Kejvov album Murder Ballads? I pesmu s Kajli Minog Tamo gde rastu divlje ruže? Čitav album je posvećen ispovestima zločinaca, kako i naziv poručuje. Kad je reč o ovom album -- strip albumu -- pred nama su takođe povesti o ubistvima, ponekad ispričane iz perspektive žrtve, ponekad zločinca, a ponekad i jednih i drugih jer se ta tanka linija u tmurnom svetu koji prikazuju često potpuno briše.

Tradicija ovakvih pesama vezuje se za Ameriku, ali su mnoge od njih doputovale na brodovima iz Evrope i usmeno se prenosile, menjale i tesale za večnost.

Svaka od predstavljenih priča sadrži svojevrsni preokret, ali se on zapravo sve vreme naslućuje; i bolje je što je tako jer bi inače njegov učinak bio antiklimaktičan. Ovako imamo storije koje nas ne iznenađuju, već prosto svedoče o izopačenoj ljudskoj prirodi najbolje što umeju.

Crtež je alternativan, no veoma vešt, crno-beo, tek s jednom dodatnom bojom za senčenje, koja se menja od epizode do epizode. Što sve sjajno doprinosi opštoj atmosferi i konceptu.

Dok sam čitao ovaj grafički roman, u glavi mi je osim Kejva bio i Embroz Birs, kao i film braće Koen The Ballad of Buster Scruggs. A to bi već trebalo da pobudi dovoljno asocijacija.

Apsolutna preporuka.

MITOVI O KTULUU Lavkraft & Breća (Darkwood)

Lavkraft mi nikad nije bio među omiljenim piscima, pa opet ne mogu da mu otpišem kolosalni uticaj koji je svojom bogatom mitologijom, koja je danas poprimila razmere religije, izvršio na brojne pisce i raznorodne umetnike (mnogo više, recimo, od neizmerno boljih Poa i Birsa). Svejedno mi je vraćanje na njegovu prozu, često komičnu u svom pokušaju ozbiljnosti, bilo vazda mučno, ali me je saznanje o ovom stripu nagnalo da ga ipak, na neki način, ponovo posetim.

Priče u ovom albumu nastale su sedamdesetih godina iz pera, četke i ko zna čega sve još Alberta Breće i nakon sklopljenih korica, nisam osetio razočaranje. Naime, Breća je dobro razumeo ono što kod Lavkrafta ima da se razume i, za razliku od većine strip autora uopšte, podredio svoju veštinu atmosferi. Samim tim, crtež svesno varira od hiperrealističnog do onog kad je gotovo nemoguće -- ili posve nemoguće -- razlučiti šta je na njemu. U pitanju je crno-beli crtež različitih tehnika, od kojih je neke doista teško raspoznati (kao da se vlažnom četkom povlače potezi po staklu).

Uz takvu maestralnu vizuelnu izvedbu manjkavosti Lavkraftove ovde kompresovane proze padaju u senku i čitalac se uspešno prebacuje u "bogohulnu" atmosferu kosmičkog užasa.

Norbertu Buskalji očito nije bio plan da ozbiljnije adaptira sam tekst, što je razumljivo ali je i šteta, te je ove priče ipak bolje čitati sa određenim pauzama, kako silne repeticije i u jeziku i u pričama ne bi previše padale u oči. I na taj način se, izgleda, delo ovog kultnog a nevelikog pisca (Borhes ga je smatrao nesvesnim parodistom Poa) ipak može iznova sagledati i vrednovati. A tek će ljubitelji ovog autora, kojih je nesumnjivo mnogo, otkriti poslasticu kojoj će se učestalo vraćati.

Braća Fasmer (Makondo)

Strip Braća Fasmer zasnovan je, delimično, na stvarnom slučaju ubice i kanibala Karla Denkea, koji je početkom dvadesetog veka ubio i pojeo tridesetak osoba, uredno beležeći koliko je koja od njih težila.

Strip je smešten u sadašnjost i prati čoveka čiji je brat, snimajući dokumetarac o tom monstrumu, naprasno nestao. Istraga će ga odvesti u maleno mesto u kojem svi kao da nešto kriju, a sama kuća Karla Denkea ništa manje od ostalih.

Kako se priča razvija narator će saznavati sve više o pomenutim zločinima, ali će ga oni toliko ophrvati da sve ono što mi saznamo o njemu treba uzeti s rezervom.

U slučaju Braće Fasmer se s pravom može govoriti o grafičkom romanu jer je on s vizuelne strane kao produženi košmar. Crno-beli isprani kadrovi (David von Basevic) asociraju na dokumentarne snimke kakvog pravog zločina, dok često prikrivena ili zamrljana lica unose dodatni nespokoj i preispituju samu suštinu identiteta.

Sa druge strane, stiče se utisak da bi ova upečatljiva priča (Per Meter) imala još veću silinu da je nekim slučajem razrađena na duplo više strana, te preokret na kraju, premda pripreman, deluje pomalo antiklimaktično.

U svakom slučaju je reč o delu koje ne treba zaobići.

Željko Obrenović -- Jutarnji program -- TV VA Plus -- 4.2.2019.

Gostovanje Željka Obrenovića u Jutarnjem programu TV VA Plus u kojem govori o kratkim pričama i Loliti Vladimira Nabokova, Srcu Tame Džozefa Konrada, Gradu i Gradu Čajne Mjevila, serijama Prokletstvo uklete kuće na brdu, Happy!, Vavilon Berlin, kao i svojim romanima Srpski psiho, Talog, Kameno jezero i stripu Karton siti.

Bleksad, Huan Dijaz Kanales

Bleksad je strip o detektivu mačku u antropomorfnom svetu, smeštenom u zlatno doba džeza i bluza u Nju Orleansu.

Huan Dijaz Kanales predstavlja jednog od bitnijih i talentovanijih novijih francuskih scenarista i ovaj nagrađivani strip je njegovo remek-delo. Sve poznate trope detektivske literature i filma su tu -- dim cigareta, ventilatori, oznojena i umorna tela, kao i zgodne žen(s)ke -- a životinje koje predstavljaju ljude su pažljivo birane (tako je, recimo, polarni medved -- arijevac). Međutim, kako to često biva sa antropomorfnim likovima, oni su i ovde znatno upečatljiviji i u svom zlu, i u svojoj dobroti, i u svojoj patnji od ljudi ili mi makar uz pomoć ovakve distance sve to bolje vidimo.

Maestralni crtež (Huanho Gvarnido) je svakako doprineo da ugođaj bude potpun, pa opet verujem da bi ovo delo i bez njega svojim pričama, na koje nas Francuzi kvalitetom nisu navikli koliko crtežom, privuklo gotovo podjedaku pažnju.

Bleksad je strip o detektivu mačku u antropomorfnom svetu, ali je mnogo više strip o nama u izvitoperenom ogledalu koje u stvari odražava realnu sliku.