Najbolje knjige u 2017.

Goodreads kaže da sam ove godine pročitao 72 knjige (19.631 strana), prošle godine je to bilo 78 knjiga, što je ukupno 23.651 strana. Najduža od njih bila je Freedomland Richarda Pricea, najkraća Mapping the Interior Stephena Grahama Jonesa, a najpopularnija na internetu je The Handmaid's Tale Margaret Atwood. Prosečna ocena koju sam davao knjigama je 4.2, a knjiga koja na ovom sajtu ima najvišu ocenu je The War Nerd Iliad (koja je i meni, verovatno, knjiga godine). Ove godine nisam objavio novu knjigu, ali su i Kameno jezero i Karton siti izašli krajem prethodne godine, tako da ih još gledam kao sveže (kliknite na naslove da pročitate više o njima).

ODLIČNE:

Kalendar Maja, Zoran Ferić

Nije ova knjiga bez mana, ali nekako ne liči na savremenu „domaću“ književnost ni po pisanju ni po zamahu.

Freedomland, Richard Price

Gotovo svaki njegov roman podjednako volim jer poznaje ljude i način na koji oni govore.

Hard Rain Falling, Don Carpenter

Ponekad je sirovost plus i u pisanju.

All the Beautiful Sinners, Stephen Graham Jones

Teško je opisati o čemu je knjiga, a nisam siguran ni da li sam je razumeo, ali to ne smeta.

Dirty Snow, Georges Simenon

Kažu mnogi, najbolja knjiga o Drugom svetskom ratu i moj prvi susret sa ovim potcenjenim piscem.

The Haunting of Hill House, Shirley Jackson

Najpoznatija knjiga o duhovima – bez duhova.

Blood Meridian, or the Evening Redness in the West, Cormac McCarthy

Triput sam počinjao ovaj roman (na engleskom, pa kao audio knjigu i u prevodu), drago mi je što sam ja na kraju pročitao.

The Train, Georges Simenon

Jedna od dve njegove najbolje koje sam zasad pročitao.

Prave Beograđanke, Igor Marojević

Uz Ferića jedini domaći roman: pisao sam o njemu za Ona magazin.

The Left Hand of Darkness (Hainish Cycle #6), Ursula K. Le Guin

Očigledno nisam dovoljno čitao SF u mladosti, pa sad imam mnogo toga klasičnog, na sreću.

The Pledge, Friedrich Dürrenmatt

Ovako se piše krimić (ili ne baš krimić)!

The Force, Don Winslow

Stil mu je kao da čitate non fiction, ali tako uvuče u priču da ne čudi što je već najavljen film koji će pisati Dejvid Memet.

Salvage the Bones, Jesmyn Ward

Koliko je samo ova knjiga u isto vreme i mračna i pozitivna...

Arthur & George, Julian Barnes

Nikada više Artura Konana Dojla neću gledati istim očima.

The Dispossessed, Ursula K. Le Guin

Podjednako dobar kao i onaj gore.

My Absolute Darling, Gabriel Tallent

Uh, kako je ovo i dobro i mučno.

The Twelve Lives of Samuel Hawley, Hannah Tinti

Jedna od omiljenih ove godine.

The Lost City of the Monkey God: A True Story, Douglas Preston

Non fiction o ekspediciji koja je otkrila ovaj grad.

Never Let Me Go, Kazuo Ishiguro

Napokon sam pročitao i Nobelovca.

The Friends of Eddie Coyle, George V. Higgins

Kod Higinsa ima dijaloga više nego i kod Prajsa, a možda ih i bolje piše.

Child of God, Cormac McCarthy

Na drugo čitanje mi je bolja i od nekih znatno poznatijih naslova ovog autora.

A Feast of Snakes, Harry Crews

Grit lit u pravom značenju reči.

Nineteen Seventy Four (Red Riding, #1), David Peace

Peace je skinuo Elrojev stil, ali ga je i nadgradio.

The War Nerd Iliad, John Dolan

I prevod i prepev Ilijade, kao HBO serija.

SKORO BEZ GREŠKE:

Prokleta avlija, Ivo Andrić

Epski pristup koji ne dozvoljava da se likovi razvijaju uvek mi umanji uživanje u ovoj savršeno komponovanoj noveli.

The Quiet American, Graham Greene

Grin pleše na granici patetike, ali ovde je maestro.

Rodoslov loze Vampira, Momčilo Nastasijević

U dobrim pričama je sjajan, u drugima previše hermetičan.

The Blue Room, Georges Simenon

Odlična kompozicija, aktuelan kao i uvek.

Heart of Darkness, Joseph Conrad

Neverovatno je koliko sam paralela na novo čitanje izvukao s Prokletom avlijom.

The Turn of the Screw, Henry James

Iz današnjeg ugla priča je poznata, ali jezik!

Pnin, Vladimir Nabokov

Ne volim pretererano komične i parodične romane, ali kad to Nabokov radi, radi to vrhunski.

Act of Passion (New York Review Books Classics), Georges Simenon

Bolji je od Stranca.

The Dark Labyrinth, Lawrence Durrell

Roman o Minotauru iz pera tvorca Aleksandrijskog kvarteta.

The Collector, John Fowles

Prva polovina ovog romana je besprekorna, a druga je nepotrebna.

Invitation to a Beheading, Vladimir Nabokov

Proces pre Procesa.

A Scanner Darkly, Philip K. Dick

Često se u ovom romanu ne zna šta se dešava, ali ne smeta (ne znaju ni likovi).

The Widow, Georges Simenon

Za nijansu slabiji, ali takođe teški egzistencijalizam.

Sudija i njegov dželat, Friedrich Dürrenmatt

Nije tako dobar kao Zavet, ali svakako zanimljiva dekonstrukcija krimića.

Sing, Unburied, Sing, Jesmyn Ward

Po mnogima roman godine, ali joj je ipak gorepomenuti prvenac bolji.

Dark Gods, T.E.D. Klein

Jedna od najpoznatijih horor kolekcija, bolja u glavnotokovskim nego u žanrovskim namerama.

Beloved, Toni Morrison

Bilo mi je nezamislivo da ovo može da prođe bez patetike, a može.

More Than Human, Theodore Sturgeon

Kao i sa Ursulom, više od SF-a.

Lapot, Živojin Pavlović

Srbija – crna kakva jeste.

MOGLE SU BOLJE:

Kako upokojiti vampira, Borislav Pekić

Sjajna ideja koja je podlega esejizaciji.

The Butcher Boy, Patrick McCabe

Namerno (i previše) konfuzan ali originalan i snažan roman.

Ill Will, Dan Chaon

Ambiciozno, često isuviše.

Brighton Rock, Graham Greene

Mlako.

Monsieur Monde Vanishes, Georges Simenon

Ume on i bolje na istu temu.

Wolf Moon (Luna, #2), Ian McDonald

Solidan šekspirovski SF.

The Handmaid's Tale, Margaret Atwood

Pretenciozno.

She Rides Shotgun, Jordan Harper

Usponi i padovi.

Pale Fire, Vladimir Nabokov

Genijalnost i sumanutost.

Волшебник и друге приче [Volšebnik i druge priče], Vladimir Nabokov

Usponi i padovi.

The Devil's Highway: A True Story, Luis Alberto Urrea

Solidan non fiction o ljudima što prelaze iz Meksika u USA.

The Man Who Watched Trains Go By, Georges Simenon

Možda sam se i zasitio Simenona, ali svejedno solidan.

Dog Soldiers, Robert Stone

Previše raspričano, a često ne vodi nikuda.

Manhattan Beach, Jennifer Egan

Lep jezik, dobra ideja, ali nedovoljno razrađeno.

IZBEGAVATI:

Broken Harbor (Dublin Murder Squad, #4), Tana French

Odličan početak i poznavanje procedure, ali posle previše nategnuto.

The Gospel of Z, Stephen Graham Jones

Zaboravljivo.

The Narrows, Ronald Malfi

Slabašno.

The Last Final Girl, Stephen Graham Jones

Žrtva koncepta.

Black Water, Joyce Carol Oates

Isprazno.

Mapping the Interior, Stephen Graham Jones

Nerazvijeno. Dobra zamisao.

The Killing Lessons (Valerie Hart, #1), Saul Black

Retro.

The Snowman's Children, Glen Hirshberg

Odlična ideja, slaba egzekucija.

Prozirne stvari, Vladimir Nabokov

Ima on mnogo boljih dela.

Broken River, J. Robert Lennon

Pojela ga metanaracija.

PREVEDI ME: KRIMIĆ SREĆE DRAMU

Krimić je odavno prevazišao zagonetke Agate Kristi i razvio se u raznim pravcima. Ovoga puta reći ću nešto o spoju krimića i drame, i preporučiti vam tri kvalitetna romana iz te oblasti.  

Megan Abot (Megan Abbott) je autorka romana Dare Me u kojem se bavi svetom koji je nama tako dalek koliko i SF o životu na Marsu. Radi se o svetu srednjoškolskih navijačica. Svetu koji smo do sada viđali samo usput, kao deo dekora u američkim filmovima (ili serijama) gde su navijačice kraljice mature, a kvoterbekovi njihovi kraljevi. Ostalo su gikovi koji im se sklanjaju sa puta. A pošto je Megan Abot, naravno, pripadala potonjima, bilo joj je naročito teško da se ubaci u glavu neprijatelja. U školu dolazi novi trener, žena o kojoj malo znaju ali u koju se navijačice smesta zaljube, dok jedna od njih ne pada pod šarm i u njoj vidi pretnju i konkurenciju. Dare Me nije krimić u tipičnom smislu, pošto je akcenat na psihološkom stanju tih devojaka i na tome šta su sve spremne da učine kako bi uspele, kao i o nadmetanju koje se brzo iz sporta prenese u sve sfere njihovih života. Čisto da ne brinete, ima i poneko ubistvo.

Baš je Megan Abot na svom tviter profilu pohvalila roman Gravesend Vilijama Bojla (William Boyle), i mada često te međusobne preporuke pisaca ne znače ništa, u ovom slučaju je pohvala na mestu. Reč je prvencu, iako se to po virtuoznosti ne bi reklo. Roman govori o čoveku koji se vraća iz zatvora (gde je robijao zbog ubistva), i o bratu ubijenog momka koji želi osvetu, ali kad dođe po nju zatiče nešto neočekivano – čoveka koji je spreman da umre. Roman prati tri lika, mladu glumicu koja se nakon majčine smrti vraća u rodni kraj i čija priča najviše podseća na film Yound Adult, zatim momka koji želi osvetu, i sestrića ubice, zadojenog hip-hopom i iluzijama o ujaku (reference na epizodu Sopranovih u kojoj Džeki upada na mafijašku partiju pokera su eksplicitne).

Laura Lipman (Laura Lippman) je sigurno najpoznatija od ova tri pisca, a po kvalitetu je verovatno prevazišla i Gilijan Flin (Gillian Flynn). Lipmanova je odavno prestala da se pita „ko?“, i posvetila se pitanju „zašto?“, tako da se svi njeni romani (naročito oni koji ne pripadaju serijalu o detektivki Tes Monahan) okrenutiji dramskom i dekostrukciji američke porodice i malih zločina, kao i njihovim posledicama. U romanu After I’m Gone nije poenta čak ni u zločinu. Feliks Bruer je umešan u ilegalne poslove, preti mu zatvor i on... nestane. Nekoliko decenija kasnije i dalje se ne zna da li je pobegao sa novcem ili ga je neko ubio, ali njegov nestanak svejedno utiče ne samo na porodicu koja je ostala bez raskoši na koju je navikla, ali i bez objašnjenja, već i na mnoge druge koji su bili u vezi sa Feliksom.  

Prevedi me: četiri horor romana

Bez obzira što si čitalac širokog spektra, ako pratiš samo prevode, propustićeš mnogo, ali ako te zanimaju romani koji se čitaju sa baterijskom lampom ispod pokrivača a osuđen si na prevode, čini se da ćeš propustiti – sve. Koliko god da se izdavači inače trude, kada na red dođu horor naslovi, kao da ih svi od reda ignorišu. Potrudiću se da tu nepravdu donekle ispravim i uputim vas na četiri romana koji zaslužuju pažnju.

Najpre su tu Poslednji dani Brajana Evensona (sa spiska obavezne literature za ljubitelje serije True Detective). Reč je o detektivu Klajnu koji ostane bez šake, i umesto da kao utehu dočeka mirnu penziju i nadoknadu, on dolazi u susret sa Bratstvom osakaćenih, sektom koja ga poziva da u njihovim krugovima istraži zločin, pošto to njemu, kao jednom od njih, mogu da dopuste. Poslednji dani se sastoje iz dve novele, a motiv samopovređivanja može se dovesti u vezu sa Balardovim Sudarom, mada je Evenson otišao znatno dalje.  

Sledeći roman za drhtanje je Remzi Kembelov Osmeh tame, primer nešto suptilnijeg horora. Mladi kritičar Sajmon istražuje kinematografiju zaboravljene ikone nemog filma. A Kembel je majstor modernih strahova: izgubili ste se u nepoznatom gradu, bankomat vam se “isplazio kreditnom karticom”, operater uporno odbija da vas razume, iza sebe čujete batove džinovskih cipela, a na sve to, roditelji vaše devojke samo čekaju da se pokažete kao nedostojni njihove kćerke.  

Uz horor je noć duža nego inače, a zora ni na vidiku, pa se prihvatite blažeg naslova Vila Zubarica, koji potpisuje Grejem Džojs. Čuli ste za legendu kako će ako pod jastukom ostavite tek ispali zub, po njega doći Vila Zubarica. Džojs u ovu legendu unosi zastrašujuću notu. Ipak, to je prevashodno roman o odrastanju (na privatnom spisku, među najboljima), u kojem nismo sigurni da li je Zubarica plod mašte istraumiranog dečaka, ili stvarna. Na to pitanje ne može da odgovori ni psihijatar kod kojeg Sem odlazi na seanse, i kojeg će taj slučaj oterati u prevremenu penziju. Ali, svi protagonisti će kraj dočekati promenjeni, pa sad, da li zbog toga što su im se u živote uplele natprirodne sile, ili zato što su odrasli, procenite sami.

Za kraj sam ostavio naslov Mrtvi na zapadu Džoa Lensdejla, za koji je po sadržini teško pretpostaviti da je napisan davne 1986, jer kao da više priliči postmodernom dvadeset prvom veku. U pitanju je, najprostije rečeno, roman sa zombijima na Divljem zapadu. I ako ste se susreli sa stripom Garta Enisa Propovednik, sad vam je jasno gde crpi inspiraciju. Mrtvi na zapadu su palp u pravom značenju reči, luda vožnja za koju vam je potrebno tek onoliko koliko i suncu da izbije. A dan ćete gledati drugim očima.

Paul Gravett: Najbolji stripovi u 2016.

Paul Gravett je najvažniji britanski strip teoretičar i autor knjige 1001 strip koji moraš da pročitaš pre smrti. Kao ilustraciju teksta o najboljim stripovima u 2016. odabrao je baš naslovnicu našeg stripa Karton siti. Ovo je neviđena čast i, nadam se, dokaz da je Cardboard City premostio jezičku barijeru.

Željko Obrenović -- Kameno jezero -- citat 03

Kameno jezero -- Sajam knjiga -- Beograd

Potražite Kameno jezero na štandu Kontrast izdavaštva u prvom prstenu hale 1 i kupite ga po promo cenama, kao i mnoga druga zanimljiva izdanja. 

Sve Kontrastove knjige moći ćete da nabavite po specijalnoj sajamskoj ceni sa popustom od 30%.

Akcije:
- 4 knjige Filipa K. Dika: "Suvišni izveštaj", "Čovek u visokom dvorcu", "Da li androidi sanjaju elektronske ovce", "Tri stigme Palmera Eldriča" - 1999 RSD
- 2 knjige Simona Sineka: "Počni sa zašto" i "Lideri jedu poslednji" - 999 RSD
- 2 knjige Roberta Grina: "33 strategije ratovanja" i "48 zakona moći" - 899 RSD
- "Logika reke, pruge i otpada" + "Klara i leksikon minimalnog života" (autor: Daniel Kovač) - 499 RSD
- "Kowloon" (Anja Marković) + "09:99 ujutru" (Jelena Anđelovska) + 
"Priče o gospođi Kon" (Aleksandar Šurbatović) - 499 RSD
- "Kameno jezero" (Željko Obrenović) + "Dete istog besa" (Viktor Radonjić) + "Šaptači stihova" (Zoran Petrović) - 999 RSD

Ja ću knjige potpisivati u subotu.

Kameno jezero u Rusiji

Kameno jezero se čita i na Crvenom trgu u Rusiji.

Željko Obrenović: Kameno jezero (citat 02)

Željko Obrenović: Kameno jezero (citat 01)

Čas anatomije -- Kameno jezero -- RTS2

U okviru emisije Čas anatomije Marija Nenezić je 28. 7. 2017. preporučila romane Danas je sreda Davida Albaharija, Kameno jezero Željka Obrenovića, Što pepeo priča Dževada Karahasana i Tunel Ernesta Sabata.

"Ovo je prilika za upoznavanje s piscem mlađe generacije koji u formi krimi zapleta piše o savremenom trenutku kada se mladi čovek suočava sa egzistencijalnom borbom u kojoj balansira između potrebe da ostane dosledan vlastitim idealima i potrebe da preživi, u okruženju koje prihvata sve osim pošten i dosledan odnos prema svetu."

Outloud -- intervju -- Željko Obrenović

Intervju je izvorno objavljen ovde. 

1.Kada si se susreo prvi put sa stripom i koji je to strip bio?

Bila je to epizoda Bleka Stene Samurajski mač koju mi je otac kupio kad sam imao 5 godina, verovatno pretpostavljajući da ću je raskupusati do kraja dana, ali ta slikovnica za odrasle me je toliko opčinila da sam preko noći naučio latinicu kako bih mogao da je pročitam. Od toga dana sam počeo da skupljam stripove i ta ljubav nikad nije prestala. Krajem osnovne škole sam otkrio Dilana Doga i družio sam se s njim gotovo do kraja srednje škole, kad sam se upoznao s francuskim autorom po imenu Mebijus. Tek na fakultetu sam prešao na američki strip gde sam i dan danas.

2.Uspešno si objavio dve knjige, ,,Talog“ i „Srpski psiho“ kog si pisao sa Aleksandrom Ilićem. Odakle ideja da za stvaranje stripa?

Ta ideja postoji verovatno koliko i moje druženje sa stripovima. Oduvek sam se bavio crtanjem i dugo je delovalo da će mi se život kretati u tom smeru, no sticajem okolnosti danas gotovo da više uopšte ne crtam, a pisanje je preuzelo primat. Jednostavno sam shvatio da je teško biti i solidan u dvema umetnostima, kamoli dobar, tako da sam crtanje prepustio drugima. Barem zasad.

3. U nekim ranijim intervjuima izjavio si da su priče iz stripa zapravo tvoje, ranije pisane, kratke priče. Da li je teško preurediti kratku priču u scenario za strip, s obzirom da je dodatno potrebno smanjenje teksta koji dopunjuju slike?

Nije mi bilo teško da adaptiram samoga sebe, naročito što je većina tih priča pisana pre više godina, pa sam bio objektivniji u njihovom sagledavanju i bolje sam video šta u njima funkcioniše, a šta ne, i šta bi valjalo promeniti. Moj stil pisanja je prilično vizuelan tako da nije potreban radikalan pristup adaptaciji kako bi se priče prevele u scenario.

4.Scenario je tek pola posla u stvaranju stripa. Potrebni su crteži da ga isprate. Koliko je bilo teško naći crtače?

Crtači su uglavnom moji prijatelji ili poznanici koje sam tokom godina upoznao preko zajedničke ljubavi. Nije bilo toliko teško naći ih, pa čak ni ubediti da se prihvate crtanja po mojim scenarijima koliko naterati ih da započeto završe, i to što pre. Iz tog razloga je nastajanje stripa trajalo znatno duže nego što sam želeo (gotovo 10 godina).

5.Ko je čitao tvoje knjige (koje preporučujem) zna da veoma slikovito umeš da opisuješ.U kojoj meri si se vodio klasičnom formom scenarija te opisivao scene crtačima ili si im dao odrešene ruke?

Uglavnom sam pisao detaljne scenarije, ali nisam imao problem kad neko od crtača iznese svoje mišljenje ili ponudi bolje rešenje. Na kraju krajeva, to je zajedničko delo. Neke stripove sam pisao direktno kao scenarije, neke sam adaptirao od postojećih priča, neke sam skicirao crtačima kao storibord, pa tek kad su oni nacrtali table, pisao scenario kako bih video šta će ko i kad reći. Nisam se držao nekog univerzalnog pristupa. Sad uglavnom pišem samo detaljne scenarije i ne ekperimentišem previše.

6.Priče su uglavnom ispunjene dijalozima koje sjajno upotpunjuju unutrašnji monolozi junaka. Bez obzira što dijalozi generalno uspravaju radnju stripa to se u tvom radu ne primeti. Kako si uspeo da uklopiš unutrašnji monolog i same dijaloge?

Iskreno, to je nekoliko kritičara pomenulo nakon što je strip objavljen i ja sam tek tad shvatio da o tome nisam ni razmišljao. Američki stripovi, koje poslednjih godina najviše čitam, preopterećeni su dijalozima (naročito kod Bendisa), pa mi opet ne smeta. Smatram da je bitno samo da je priča dobra, da su likovi od krvi i mesa, i da su dijalozi zanimljivi, čitalac ubrzo zaboravi da li je to što drži u rukama strip ili knjiga ili tablet s filmom.

7. Priče su generalno veoma pametno sročene i ono što je verovatno ’’kupilo’’ većinu čitalaca jesu upravo obrti. Da li znaš kakav ćeš obrt napraviti na početku stvaranja priče ili on dođe u toku samog stvaranja?

Da. Još otkad sam se prvi put susreo s Poovom Filozofijom kompozicije, shvatio sam da je kraj, naročito u kratkim pričama, osobito bitan i retko se odvažim na pisanje a da prethodno ne znam kako će on izgledati. Nekad se desi da se sama završnica manje ili više promeni, ali nikad suštinski. Isto je i s romanima.

8. Posle pročitanih priča uhvatio sam sebe kako razmišljam o junacima istih. Sve u potpunosti mogu biti realne (čak i ona sa ljubičastim teletom- desilo se, gle čuda, u Srbiji). Da li si si inspiraciju tražio u stvarnim događajima ili su događaji uglavnom plod mašte?

Trudim se da sve što pišem, bez obzira na žanr, bude odraz naše realnosti i smatram da je za autore jako bitno da su aktuelni, ali opet ne treba ni tu aktuelnost trljati čitaocima na nos jer će ona za koju godinu zastariti, a ako osim nje u svojim delima ne nudiš ništa više, ona će u istoriji književnosti (ili stripa ili filma) ostati tek puke fusnote, ako i to. Ne tražim svesno inspiraciju po crnoj hronici ili futurističkim sajtovima, ali ono što me fascinira valjda samo nađe mesto u pričama kad mu se najmanje nadam.

9. Kroz knjigu čitalac ima priliku da se upozna sa raznim, mahom neprijatnim, situacijama. Dotakao si se raznih tema od zavera, do osvete, zagađenja prirode, izdaje prijatelja… Da li je upravo to bio plan? Da sklopiš kolekciju koja neće biti zaboravljena posle prvog čitanja već će moći iznova i iznova da se čita?

Kao što rekoh, pisac mora da bude aktuelan i da se bavi tabu temama. Svaka priča treba da bude takva kao da će sutra pasti meteor i kao da će sve ovo nestati u trenu. Čemu bavljenje mlakim temama? Književnost ne treba da bude previše hermetična, ali to ne znači da mora da bude laka.

10. Sedam različitih priča,četiri crtača i četiri različita stila ilustracije. Da li je možda postojao dogovor oko deljenja priča? Svaki od crtača bio je na zavidnom nivou i priče su zaista dobile dobru vizuelnu podlogu.

Nije bilo posebnog plana po tom pitanju. Više je to bila igra slučaja. Najpre sam počeo da radim sa Željkom Vitorovićem jer se s njim dugo družim, posle nam se pridružio Nemanja Radovanović, najpre kao kolorista pa kao crtač, s Mimijem sam u međuvremenu počeo da radim nešto znatno duže što, nažalost, još nismo završili, a sa Gašperom Rusom me je spojio izdavač kad je album bio gotovo kompletan.

11.Sad kad imaš prvenac u svetu stripa, proverenu ekipu crtača i kolorista, izdavača i na kraju pozitivne kritike da li je u planu još neko novo izdanje stripa?

Ne bih o planovima dok u rukama ne budem držao nešto konkretnije, kako ne bismo ponovo razglovarali za deset godina. Ono što mogu sa sigurnošću da kažem je da moj novi roman Kameno jezero izlazi iz štampe za svega nekoliko dana (pre Nove godine) i trenutno sam time najviše okupiran. Od svega što sam dosad napisao, najviše sam zadovoljan Karton sitijem i pomenutim romanom. Dugo sam radio na obe knjige i izgleda da to čitaoci prepoznaju.

Roberto Bolanjo -- Polja 504 -- temat

U 504. broju časopisa za književnost Polja, objavljen je temat o Robertu Bolanju, pod priređivačkom palicom Igora Marojevića, koji je ovog pisca u neku ruku i "doneo" u Srbiju. Između ostalih tekstova, pronaći ćete i moj tekst Kozje uši, o manje uspešnim romanima ovog autora. Čitav magazin možete pročitati na ovom linku, ali preporučujem vam da sebi pribavite štampanu kopiju, jer je vredi imati.

Željko Obrenović -- Kameno jezero -- recenzija -- Godreads

Piscu verovatno ništa nije draže od pozitivnog komentara nepoznatog čitaoca. Ovaj je sa Goodreadsa:

Mesečeva:

Kameno jezero je jedna od onih knjiga zbog kojih volim Good Reads, prikaze, komentare i otkrivanja novog. Roman je mešavina trilera i misterije, dobro ukomponovanih sastojaka koji neosetno drže pažnju od prvog do poslednjeg slova. Likovi su upečatljivi i oslikani sa vrlinama i manama. Reakcije glavnih likova na dešavanja nisu plastične već deluju realno; identifikacija ovde nije samo prirodni surf kroz um naratora već i poistovećivanje sa čisto ljudskim, iskonskim obrascima ponašanja. Rečenice u romanu teku kao reka, prirodno i lako, lišeno nepotrebnog kićenja, ukazujući na izbrušen stil i umešnost koja je svojstvena retkima. 

Ukoliko ste, kao ja, pomalo zasićeni savremenom zapadnjačkom kulturnom mašinerijom i želite da pružite više šanse aktuelnoj domaćoj književnosti, slobodno se prepustite Kamenom jezeru i njegovim tajnama i uživajte. 

Željko Obrenović -- Kameno jezero -- Dnevnik -- recenzija

Ilija Bakić je za Dnevnik napisao ovaj sjajni prikaz romana. Bacite pogled.

Ilija Bakić - Prikaz romana „Kameno jezero“ Željka Obrenovića; izdavač „Kontrast izdavaštvo“ 2016.

KRIMIĆ UTEMELJEN U LOKALNOM MILJEU

           

            Žanrovska proza (fantastična, avanturistička, vestern, krimi, ljubavna...) oduvek je izazivala šarolike - mada generalno negativne - reakcije akademske stručne javnosti, u rasponu od potpunog prezrenja, formulisanog terminima šund ili paraliteratura, do zaziranja i manje ili veće uzdržanosti prema njenim dometima. Razlozi postojanja takvih stavova svakako su, pre svega, u širokoj popularnosti ovakvog štiva koja je rezultirala njegovom masovnom proizvodnjom po određenim šablonima. Ako se, međutim, zanemari ova „mana“ ostaju prigovori vezani za stilsku rudimentarnost i jednostrano građenje priče koje je u funkciji zapleta-akcije (što ide do pojednostavljenja pa i vulgarizacije realiteta i likova). Ipak, unutrašnji razvoj žanrova uzrokovao je promene u stavu kritičara: fantastike i krimići su krenuli ambicioznijim stazama, vesterni generalno više nisu široko traženi... Nakon „tvrdo kuvanog krimića“ ovaj žanr je potvrdio svoje umetničke potencijale koje su, u drugoj polovini XX veka, koristili mnogi pisci (naravno, i dalje postoji široka konfekcijska ponuda ovih sadržaja) postižući zaista umetnički vredne rezultate; usto, brojni su pisci „glavnog literarnog toka“ koristili matricu krimića u svojim delima - setimo se, primera radi, „Imena ruže“ Umberta Eka. I na ovdašnjim prostorima mogu se zapaziti slična dešavanja na tereni krimi žanra, mada, na žalost, sporadično. Otuda svako delo ovakvih usmerenja i ambicija privlači pojačanu pažnju znatiželjnih čitalaca; takav je slučaj i sa romanom „Kameno jezero“ Željka Obrenovića (1982) u izdanju „Kontrast izdavaštvo“ iz 2016. godine. Obrenović je interes čitalaca i šire javnosti pobudio romanom „Srpski psiho“ (sa Aleksandrom Ilićem 2007.g.) kao i romanom „Talog“ iz 2012.g. Uz brojne kratke proze i kritičke tekstove Obrenović je scenarista i strip albuma „Karton siti“ („Modesty comics“, 2016.).

„Kameno jezero“ se može posmatrati kao nova stepenica u Obrenovićevom bavljenju žanrovskim matricama odnosno u poigravanju sa njima. U romanu ima elemenata krimića - nerešenih i zataškanih ubistava i mučenja kao i mutnih rabota vezanih za biznis - sa pripadajućim tenzija i sa epizodama punim nasilja. No, uz te žanrovski prepoznatljive odrednice koje će, kao prateće pripovedne linije, dopunjavati romantična emotivna veza odnosno živopisno mesto dešavanja (izdvojena kućica na obali jezera koga prati zloslutna priča) autor zalazi i u oblasti koje nisu čisto žanrovske: nenametljivo ali efektno slikanje raspada seoskih zajednica u kontekstu opšteg siromaštva koje je posledica ratova na ovim prostorima vođenih 1990-tih odnosno bavljenje specifičnim ekskluzivnim zabranom savremenog sveta kakav je fenomen tzv B filmova koji konstantno balansiraju između ograničenih sredstava za proizvodnju-snimanje i potrebe da se proizvod prodaje (što znači da se šabloni u stvaranju filma maksimalno poštuju) odnosno između profila njegovih zvezda i ponekog odmaka od očekivanog. Konačno, roman precizno analizira odnos pisca kako prema sebi tako i prema publici. Naime, protagonista osnovne priče je mladi pisac koji je, posle početnih uspeha (romanima sa autobiografskim elementima) i jednog problematičnog fikcijskog romana koji nije naišao na širi odjek, na svojevrsnoj prekretnici: mora da odluči da li će pisati ono što se prodaje ili ono za šta on veruje da je dobra literatura. Svaki od mogućih pravaca ima svoje prednosti ali i mane. U toj čas tihoj čas burnoj borbi sa sopstvenim demonima pisac prihvata ponudu da napiše scenario za novi film zvezde B filmova Karla Langana. Ono što je trebala biti vežba iz pisanja scenarija prerasta u projekat u koji pisac unosi mnogo strasti pa mu izuzetno teško pada saznanje da neće biti potpisan kao scenarsta jer je, u stvari, „pisac iz senke“ dakle nevidljivi najamnik. Nemirenje sa principima na kojima počiva i funkcioniše filmski biznis (ali i ostali biznisi iz oblasti široke zabave) način je da se mladi pisac odredi prema sebi, svom talentu i, konačno, svojoj budućnosti. Mada bi, nesporno, ukoliko prihvati modele poslovanja, bio uspešan u svetu B filmova pisac, ipak, sebe vidi u drugačijem svetlu i spreman je da prihvati konsekvence ove svoje odluke. I kao što „odrasta i sazreva“ u svojoj primarnoj ulozi, pisac stasava i u svetu realnih životnih pretnji i opasnosti. Uspevši (istina nešto sporije jer nije aktivan učesnik u realnosti) da razluči mračnu istinu male zajednice u koju je zadesno stigao on staje pred ubicu (koji je proizvod konformističkog odbijanja sela da prizna svoju krivicu i iskaje greh) i spreman je za konačni obračun... Mada završna scena romana ostaje otvorena čini se da dileme o pobedniku dvoboja nema.

            Obrenović roman ispisuje u kratkim poglavljima uz pažljivo doziranje informacija koje unosi u priču a koje ne opterećuju tekuća dešavanja. Višestruki zapleti razvijaju se nesmetano, ne „guše“ jedni druge već povećavaju neizvesnost kao bitan kvalitet zapleta u krimiću. U konačnom sagledavanju, „Kameno jezero“ je uzbudljiva knjiga, sa intrigantnom misterijom i jasnim, uverljivim utemeljenjem u lokalnom miljeu i kao takva zaslužuje punu čitalačku pažnju.

            Ilija Bakić

Željko Obrenović -- Radio Maestral -- Rukohvat

U ponedeljak 24.4.2017. gostovao sam u emisiji Rukohvat na Radio Maestralu iz Pule. Domaćin mi je kao i prethodna dva puta bio sjajni Ivo Čipčić. Uz opušteni razgovor smo diskutovali o romanu Kameno jezero, stripu Karton siti, ali i o mojim počecima. Snimak gostovanja možete preuzeti OVDE.