KONSTANTINOVO RASKRŠĆE - Dejan Stojiljković

Kad se latite tako bolesno pretencioznog projekta kakav je Konstantinovo raskršče, čekaju vas samo dva ishoda: da se survate sa visine kojoj niste dorasli ili da shvatite kako zapravo letenje i nije tako teško (ili vam jednostavno ide od ruke). Roman Dejana Stojiljkovića pripada potonjim.

Bolesno pretenciozni projekat bio je: napisati roman koji će se odvijati za vreme Drugog svetskog rata, u Nišu, sa Nemcima, Srbima, Bugarima… i da, vampirima. Nikako ne smemo zaboraviti ni potragu za Konstantinovim mačem, magijske rituale… i da, vampire.

Znači, imamo 250g Otpisanih, 400g Alana Mura, 150g Losta, mrvice Indijane Džonsa… A ima, bogami, tragova i Andrića, Selenića, čak i Dobrice.

Roman je struktuiran mnogo pre onako kako to rade moderni strip scenaristi i scenaristi TV-serija, nego romanopisci. Što je svakako samo plus. Znači, poglavlja su isplanirana, vešto vođena i tempirana tako da se za sam kraj čuva važa informacija koja nam može istrgnuti tepih pod nogama. Recimo, ličnost koja se ne imenuje, a pošto je u senci ni ne vidi, na kraju poglavlja se identifikuje kao niko drugi do glavom Adolf Hitler. Česti su i lostovski paralelizmi među scenama, gde likovi razmišljaju ili delaju u saglasju iako su međusobno odvojeni i ne znaju o akcijama onog drugog. Tu je i efikasni metod (Alan Mur), kad se poglavlje završi nekom rečenicom (koja je panč lajn), a naredno poglavlje (sa drugim likom) počne istom rečenicom. Ima tu i bendisovskih telefonskih razgovora, kad čujemo samo jednu stranu a na osnovu njegovih replika pretpostavljamo šta druga osoba govori.

Sama poglavlja su uvek (uvek!) završena dramaturškim udicama (klif hengerima), koje čitaoca prosto teraju da nastavi čitanje. A ako klif henger i izostane, tu je panč lajn da zapečati pročitano/napisano. Da još više doprinese dinamici tu je i kokainska montaža dostojna Tonija Skota.

Roman jeste zapleten kao žanrovska proza (ako pod time podrazumevamo knjige uz koje ne počnete da zevate nakon dva pasusa), ali širina Stojiljkovićevog zamaha se nikako tu ne završava. Konstantinovo raskršće je žanrovski roman onoliko koliko je to i Šejbonov The Yiddish Policemen’s Union ili bilo koji klasični King. E sad, pošto je Šejbon dobitnik „pulicera“, a on se ne daje za žanrovska ostvarenja, jasno je da je to samo klasifikacija onih koji te knjige žele da prodaju.

Svaki od likova ima svoje obeležje, bilo ono nasilna ženidba sa nevoljenom ženom i nemanje poroda (što je motiv blizak Bori Stankoviću, pa čak, ajde sad, Ćosiću), preko motiva krivice za smrt nekog bliskog (takav arhetip da nije potrebno navoditi dela); potom, andrićevski motiv okupatora koji je, svaki koji dođe, gori od prethodnog, i neminovan sunovrat svake imperije koje ne spozna ograničenja.

Za nas, koji svršavamo na pop reference, ima tu dosta materijala i mozgalica. Najočiglednije su posvete Seleniću (u imenu jednog od likova – Krsman), Stivenu Kingu (u samom prologu Nešto je u magli), Šabanu Bajramoviću (mali cigančić po imenu Šaban)…

Motiv vampira i vukodlaka (ili Konstantinovih čuvara) predstavlja iskonsko balkansko zlo, kom ni svemoćna arijevska imperija nije dorasla i u sukobu sa kojom joj sledi jedino grč samrtnog ropca. Samim tim, nedorečenost i metaforičnost tih ala i bauka dodatan je plus.

Nasuprot izmaštanim stvorenjima, podjednakao brutalni su prizori nacističkih streljanja, četničkih klanja, a i savezničkih bombardovanja.

Na sve ono napisano u romanu ne možete imati nikakvu primedbu jer one naprostno ne stoje. Primedbe jedino možete imati na ono šta nije tu, a moglo je da bude. Recimo: malo više statičkih delova, kad lik sedne zapali cigaretu, zagleda se u plafon i ništa preterano zanimljivo se ne dešava, a mi opet mnogo saznamo o samom liku iz čisto, recimo, načina na koji je gledao zid. Potom, ne bi škodilo ni dodatnih sporednih egzotičnih, lokalnih niških pijandura i zgubidana, koji su sigurno postojali i dali bi dodatni kolorit. Kad smo već kod Niša (a tamo se odvija gotovo čitav roman), meni lično bi agresivnija upotreba dijalekta (od kog nailazimo samo na tragove), takođe doprinela egzotici, a pri tom roman nikako ne bi počivao na njemu, jer ima jebenu priču od koje ti se zavrti u glavi.

Pošto sam iščitao kompletan dosadašnji Stojiljkovićev opus, mogu da napravim paralelu. Jedina mana koju sam njegovom ranijem pisanju mogao da priheftam je: nedorađenost, previše opštih mesta u pojavi natprirodnih bića i sitnice vezane za jezik. Kad smo kod jezika (koji je u Konstantinovom raskršću sočan, vrcav i savršeno ispeglan), tu leži zamka za sve domaće pisce. Naime, pošto domaćih uzora (bez obzira na žanr) ima jako malo a da su dobri, jedino što ostaje je okretanje stranim facama. E, tu su dva puta: čitanje u originalu i čitanje prevodne literature, a i jedan i drugi imaju svoje mane. One koje sam ranije u Stojiljkovićevim radovima uočavao (a kojih znatno manje ima u Konstantinu), uglavnom se odnose na prevode: kučkin sine, prokletstvo, za ljubav božju… Ali, kako kažu, dobra knjiga ima sto mana, loša samo jednu – loša je.

Ništa u Konstantinovom raskršću ne može pokvariti tako precizno postavljenu i hiruški iskrojenu priču. A to šta svako od nas želi da se nalazi u romanu, a već nije našlo svoje mesto u njemu, govori samo to da mi želimo da se to nađe u romanu i ništa drugo.

Stojiljković je, bez sumnje, dokazao da mu letenje ide od ruke. Nadam se da će sa te visine (i veoma ugodne perspektive koju će mu ovaj roman zasigurno obezbediti), ugledati još mnoge priče vredne pričanja i podariti nam još koji masterpis ovog kvaliteta.

Do tada… Uvek sam bio sklon reprizama.

Kičma noći (Dan za noć) - Oto Oltvanji

            Danas se retko ko usudi na pisanje ambicioznog romana kakav je Kičma noći (Oto Oltvanji, Samizdat, 2010.). Koliko god da su reakcije dobre, uspeh teško može biti recipročan uloženom trudu. Srećom, ima pisaca koji ne razmišljaju o tome. Ili, koji bi pisali tačno i da su poslednji čovek na zemlji, bez nade da će ih neko čitati.

            Ranije sam uvek tačno znao kakve romane bih želeo da čitam (ali, niko ih nije pisao), kao i tačno kakvu muziku bih voleo da slušam (ali, niko je nije stvarao).

            A onda je počelo.

            Ako pročitate roman The City & The City Čajne Mjevila ili preslušate album Scarsick benda Pain of Salvation, znaćete o čemu govorim. Neverovatno kompaktan žanrovski miks.  

Isto je i sa Kičmom noći.

            Roman ima jako zahtevnu i strogu formu. Dobrim delom tu su tri pripovedača, koji se ciklično smenjuju u poglavljima gotovo iste dužine. Svako ima svoju priču, potragu, istragu, opsesiju. Ili svoje duhove prošlosti. A najčešće sve to zajedno. Da bi se negde na polovini sve priče stopile.

            Ako prvih trista strana možemo da uporedimo sa prve tri sezone serije Lost, onda se ostatak romana da uprediti sa preostalim sezonama iste serije. Znači, sve što je bilo ludo, u nastavku je na kub.

            Kad se susretnete sa ovako obimnom knjigom (koliko god voleli obimne knjige), neretko pomislite: „Ovo je moglo kraće“ ili: „Ovde se baš rasplinuo“. Ali, ne uvek. Ne ovde. Svaka rečenica, svaki lik (ma kako usputno delovao u početku), svaki detalj – sve ima svoje mesto u kompleksnoj šemi romana.

            Najčešće upravo ti „usputni“ detalji imaju ključnu ulogu u nekom od preokreta (a vala ima ih). Prevarenih očekivanja je na tone, navođenja na krivi trag – isto toliko. Sve što ste mislili da vam je jasno – nije. A svako to drugo rešenje je mnogo bolje od tog što ste ga imali na tacni.  

Neke važne informacije serviraju se čitaocu već na početku (najčešće one koje navode na kriv trag), a mnoge se od njih čuvaju za kasnije i višestruko nagrađuju čitaočevo strpljenje.

            Žanrovski, Kičmu noći je teško odrediti. Recimo da je kičma noar, ali da se radnja odigrava u nekom poluparalelnom vočmenovskom svetu, prepunom filmskih stilizacija, sa mjevilovskim natprirodnim bićima koja ne teže da sruše građevinu na čvrsto postavljenom temelju, već su logičan deo kompleksne arhitekture.

            Što se stilizacije tiče, mislim da ako neko bude imao problem sa nekim aspektom Kičme noći, to može da bude jedino stilizacija. Što je stvar ukusa. Reći će neko: „Baš će banda uličnih krimosa da se oblači u markirana odela i jurca po gradu poput Crazy 88 u Kill Bill“ (scena u Geneksovoj zgradi je gotovo pa omaž) ili: „Ova druga banda je k’o iz Paklene pomorandže“ ili: „Ko je sad pa ovaj predsednik, kad on ne postoji!?“ ili...

            Ali, ta pitanja maše poentu.

            Stilizacija može da vam se dopadne ili ne, ali pred pričom ne možete da zatvorite oči. Čak ni vi kojima stripovska estetika nije bliska.

            Priča je tako složena da se ni Elroj ne bi postideo. Dešava se za malo jače od nedelju dana (mada se flešbekovi protežu i do nekoliko decenija unazad), isključivo noću (pojašnjava koncept u naslovu) i tiče se zavere koja u smešnoj državi kakva je Srbija ladno može da postoji.

            Flešbekova nema mnogo, ali su svi dobro tempirani i sadrže prave informacije. A strukturu je najlakše uporediti sa Elrojevim The Big Nowhere ili romanom Dark Places Džilijen Flin.

            Svakome ko je pročitao makar pasus Otovog dosadašnjeg rada, nije potrebno previše objašnjavati kakvo je samo pisanje. Nema tu nijedne rečenice koja nije sto puta promišljena, pre nego što je napisana.

            Možda i previše.

            I tu dolazimo do moje jedine zamerke romanu. Oto toliko pegla i poetizuje tekst, da se to donekle oseća i u dijalozima. Možda je to već traženje dlake u jajetu (ali, ako već tražimo dlaku, znači da je omlet dobar), ali čini mi se da bi realističnosti romana još više doprineli bendisovski iskidani dijalozi.

            Likovi su živi (imalo je vala i vremena da ih zavolimo ili zamrzimo, na petsto i kusur strana). Bilo da se radi o simpatičnom taksisti-švaleru, majstoru kung-fua, (koji bi svoj prilici trebalo da bude antipatičan, ako ništa zato što sluša Azru), novinaru-čudaku (koji se bori za vašu naklonost, mada se čini da bi trebalo da je dobije već na početku, barem zbog Bila Hiksa), ili pandurki, i muškobanjastoj i seksi u isto vreme. A niko od njih nije bezbedan (Deni Apsou?).

            Čak i oni koji bezbedno dočekaju poslednju stranu, nisu isti ljudi sa početka. Mnoge su tajne otkrivene, mnogo je krvi proliveno.

            Kičma noći se od domaće literature može dovesti u vezu jedino sa Pekićevim Besnilom. I to ne, kako se ranije činilo, kao sa jedinim domaćim žanrovskim kamenom spoticanja. Već po ambicioznosti. Kažu da je Pekić prikupljanjem građe za Besnilo unapredio znanje o tom virusu. Ne znam da li se u Otovom romanu krije lek za sidu, ali dosadu uspešno otklanja.

            Malo li je?

            Kičma noći je jako ambiciozan i svež roman koji igra po pravilima, ali ne robuje šablonima.

www.zeljkoobrenovic.net

http://twitter.com/ZeljkoObrenovic 

IMPERIAL BEDROOMS Bret Easton Ellis (Bret Iston Elis)

            Los Anđeles, noar, Meksikanci sa ski-maskama, snaf i odlično pisanje. Molim lepo, meni za dobru knjigu više ne treba.

            Moram da priznam da sam poslednjih godina znatno izgubio interesovanje za Ellisa. Nisam mislio da ću nastaviti da pratim šta piše. Nisam znao ni da li je u međuvremenu nešto pisao.

            Onda sam na fejsbuku video da ima novi roman i da ga dovode u vezu sa Chandlerom. Dovoljno da se zainteresujem? Nego šta.

            Nisam preterani fan Ellisaovog ranog pisanja, tako da Less Than Zero nisam ni pročitao, iako negde na polici spremno čeka. Pošto je glavni lik Imperial Bedrooms, Clay, protagonista LTZ, opet sam oklevao.

            Zašto?

            Ellis je u ranijoj fazi pisao romane o nezainteresovanim, besnim, bogatim tinejdžerima: seks, droga, izlasci i tako ukrug. Epizodični romani bez zapleta, a ponekad i priče. I koliko god mi kritika savremenog potrošačkog društva i otuđenja bila zanimljiva (što je čitaocima redovno promicalo od sveg tog seksa i opijanja, kao i kritika kod Scarfacea, Vidimo se u čitulji, i kod pesama Beogradskog sindikata), jednostavno, više mi to nije bilo dovoljno.

            Dalja faza?

U Glamurami se mogao primetiti, doduše razuđeni, zaplet paranoičnog špijunca (visoka moda i terorizam). A u Lunar Parku je zaplet bio još čvršći i inspirisan horor arhetipom – ukletom kućom. Mogu slobodno da kažem da je Lunar Park do sada bio Ellisovo najzrelije ostvarenje. Iako se temeljio na gomili stereotipa i opštih mesta, Ellis mu je dodao taman toliko dekonstrukcije i ironije da sve to sasvim fino profunkcioniše.

            Ali, tek u Imperial Bedrooms postigao je idealan brak zapleta i svog stila.

            Šta sam onda imao protiv Claya?

            Noar po pravilu, ko god bili protagonisti, obećava (i traži) junaka koji je u priči do poslednje čestice bića. Bio on i detektiv (znači, neko ko radi za pare), već u prvoj trećini romana biće do grla lično isprovociran i emotivno umešan. A tek ako je civil?

            Međutim, Clay je nezainteresovan za sve, pa i za ono što mu se dešava?

Na prvi pogled, da. I dalje bogat (sad u četrdesetim godinama), trenutno scenarista (mada se time bavi više da bi nešto radio, nego što ga stvarno zanima ili što, ne daj bože, mora), i dalje na kokainu, alkoholu i u pohodu sa žurke na žurku.

            Međutim, ubrzo vidimo da Clay, mada nije bitno promenio život, istinski čezne za ljudima i bliskošću, ali se boji ljudi jer ih je upoznao u najgorem izdanju (seks na drogama je bolji jer sve perverzije izgledaju nevinije). A i kad pomisli da je našao nekoga ko je drugačiji  (a to je naravno žena, jer šta je noar bez fam-fatal?), pokazaće se da njegov strah možda i nije toliko iracionalan.

            Ellisov svet je svet ljudi koji se međusobno druže ali nisu prijatelji. Svet ljudi koji jedni drugima gotovo da ne znaju imena i često se pamte po brendovima koje nose. Svet ljudi koje ništa ne interesuje, a i kad ih zainteresuje nismo sigurni da li je to stvarno tako ili samo žele da probaju još nešto novo (problem hedonizma?).

            Zamislite šta paranoja radi čoveku okruženom ljudima koji mu nisu prijatelji i kojima ne može da veruje. Šta paranoja radi čoveku koji se ne seća imena devojke koju je sinoć kresnuo, a nije siguran ni da li ju je kresnuo.

            A ako pri tom paranoja nije iracionalna (kako već kažu: zovu je paranojom samo ako ne možete da dokažete)? Ako su svi vaši „prijatelji“ deo zavere u čiji cilj niste sigurni? E onda čak i ellisovski nezainteresovani lik postaje emotivno umešan. Možda čak i više nego klasičan junak noara.

            Ellis je ovde uspeo da isplete odličan noar zaplet koji poštuje pravila, ali pri tom ni po čemu nije izneverio elemente stila po kojima je postao poznat i koji su svih ovih godina prisutni u njegovom pisanju. I dalje je tu prvo lice, mnoštvo referenci (pominje se čak i Lost!), brendovanje, apatični likovi, novac, beskrajni i često besmisleni dijalozi... i „krem“ El Eja?  

            Neko vam provaljuje u stan za vreme kad ste odsutni. Po stanu se mota duh pokojnog mladića/prethodnog vlasnika (ili možda samog Claya kakav je nekad bio?). Nepoznata kola vas prate gde god da pođete (i to ne jedna, nego dvoja) ili čekaju ispod prozora kad ste kod kuće. Devojka za koju pokažete interesovanje ispostavi se ne samo da nije to što ste očekivali nego je sve suprotno i još mnogo toga. Psihijatar više neće da vas leči jer smatra da ne može da vam pomogne, a i njemu (kao i svim ostalim likovima) je poznata zavera čiji deo postajete a jedino vi je niste svesni. Ljudi oko vas nestaju, snimci njihovih egzekucija se pojavljuju na internetu, a vas mrzi da odete i na sahranu.

A onda vas pukne i shvatite da je šala na vaš račun.

            Ako kažem da je ovo najbolji Ellisov roman verovatno neću biti u pravu i mnogi se verovatno neće složiti (iako za mene jeste). Ali, ako kažem da je najzreliji, ajde baš da vas čujem?

            Ili, hajde da se zakačimo Stephena Kinga. King je za Američkog psiha rekao da je to loš roman odličnog pisca. Ellis je za Lunar Park rekao da ga je napisao pod uticajem Kinga, a King je rekao da je upravo ovakav roman očekivao u Ellisovom razvoju.

            Ja sam očekivao Imperial Bedrooms. Hvala mu što ga je napisao. A mislim da će i King revidirati iskaz.

            P. S. I Less Than Zero i Imperial Bedrooms  su pozajmljeni iz pesama Elvisa Costella.

twitter.com/zeljkoobrenovic

myspace.com/zeljkoobrenovic

SCOTT PILGRIM VS THE WORLD (SKOT PILGRIM PROTIV SVETA)

Scott Pilgrim je najbolji film – ikad! U podžanru? A kom tom, majke ti, podžanru? Anima-indi-videoigre-adaptacijastripa podžanru? Kako god, film je sjajan! Ed Rajt se već serijom Spaced dokazao kao režiser koji je toliko talentovan da je to zabrinjavajuće: serija je snimljena sa gomilom (tačnije, grupicom) prijatelja i uz pomoć štapa i kanapa, i važi za jednu od najboljih fanovskih serija ikad, a među njene obožavaoce se ubraja i Kventin Tarantino koji je na DVD-u bio jedan od komentatora, ili kako da to već nazovemo.

            Usledio je fenomenalni Shaun of the Dead koji se nikome ko ga nije pogledao ne može prepričati. Jer jednostavno ne može. Spoj britanskog humora i mrzovolje i nezainteresovanosti za bilo šta – i zombi film. Ortaci gejmeri i pivopije – i zombiji. I pab. I zombiji. I stripovska rešenja.

            Iako je Hot Fuzz nekima njegov najbolji film, meni nije legao. OK mi je, ali to je to. Nema magije. A kad se pročulo da će Rajt da režira strip koji posledenjih godina žari i pali indi scenom – osećalo se da je to pravi projekat za njega.

            Zašto?

            Da vidim... Kanadska indi rok scena, video-igre, manga-obračuni, Hong Kong, akcije, video-igre, manga-obračuni. Da, čini se da je to to.

            Zaplet je prost. Skot upozna novu devojku, Ramonu, i da bi ostao sa njom mora da porazi u borbama njenih sedam zlih bivših. E tu prepričavanje staje, jer dalje ne može. Mora da se vidi.

            Već od prve scene u film, bio sam u fazonu: jebote, taman kad pomislim da sam sve video, da nema ništa toliko novo da se izmisli u toj režiji i filmu, al’ ne lezi vraže, eto ti Eda Rajta, k’o da je izmislio film. Tako samouveren, gazi levo, desno, baca, to samo pršti. Scena za scenom, scena za scenom, scena za scenom. Lepljene maskama prelivaju se i utapaju jedna u drugu da je to bolesno. A kako montira! Za Nacionalnu klasu.

            Jebiga, kad je strip crtan kao manga (velike oči, tanki vratići, stršljave frizurice – u stvari, nerealistično), teško je zamišljati neki svoj kasting za film. Međutim, kako se to pokazuje u novijem superherojskim i strip-filmu (au, sad), kasting se radi kako valja te se danas valjda ne bi desilo da predlažu Švarcenegera za ulogu Dr. Menhetna u Watchmen. Tako je i u Pilgrimu. Likovi su najbolji što mogu biti i čim se priviknete da nisu crno-beli i da nemaju veeeelike oči, sve ostalo je tu.

            Kad već pomenuh noviji strip-film, da dovršim. Kick-Ass je odlično režiran film po odličnom stripu. Ali, iako je Pilgrim verniji predlošku, a oba filma sjajno režirana – Pilgrim, barem meni, nosi tako zajebeno osetnu autorsku crtu režisera da se to ne može prevideti. Sad, ima tu još nešto. Kick-Ass sam gledao neposredno nakon čitanja stripa, a u slučaju Pilgrima sam se malo odvojio. I Wanted kad sam ponovo gledao, sa distancom, bio mi je mnogo bolji nego nakon stripa.

            Ma, kao da je i bitno. Ne znam šta da kažem, nadam se da će se uskoro pojaviti neka bolja kopija, ali kod dobrih filmova mi ni to ne smeta. Aj, sad.

MACHETE (MAČETA) by Robert Rodrigez

Poštujem Rodrigeza. Teško je ne poštovati nekoga ko je učestvovao u medicinskom eksperimentu kao guinea pig da bi zaradio novac za prvi film. Od tog filma je prošlo mnogo, ali neke stvari se nisu promenile. Rodrigez podjednako voli eksploatacijski i B film i kombinuje ih sa stripovskom estetikom kao i na početku. Možda jedino lakše dolazi do novca za njihovo snimanje. Oni koji ne znaju šta je Rodrigez dosada snimio, odavno su prestali da čitaju ovaj tekst, tako da nema potrebe da ih upoznajem sa životom i delom režisera.

Znači, Machete.

Vidim kažu ljudi na netu da film pati jer se trudi da ispoštuje sve scene iz trejlera za fiktivni film po kom je Machete nastao. Reč je, naravno, o trejleru iz Rodrigez/Tarantinovog Grind House. E pa, ljudi greše. Iako će se sad mnogi usprotiviti i staviti barem Sin City ispred  Machete (bar što se tiče novije faze), spreman sam da tvrdim suprotno. Ono što je Rodrigezu pošlo za rukom u Machete je da napravi stripovskiji film od filma rađenog po stripu. A to, složićete se, nije lak posao. E u tom grmu leži zec. Čini se da to Rodrigezu nije teško. Naprotiv, film izgleda kao da ga je snimio neko ko je uživao u svakoj sekundi: od pisanja, do poslednjeg kadra. To se vidi i to se ceni.

Bitno je reći da se Rodrigezovi filmovi ne dešavaju u Meksiku, ne dešavaju se ni u Americi, ne dešavaju se ni na njihovoj granici – dešavaju se u imaginarnom, Rodrigezovom svetu. U tome je njegova veličina: stvorio je svoj svet, svoja pravila, svoje likove i zato sve i funkcioniše tako dobro.

Ne može se reći da je Rodrigez ranije uvek uspevao da napravi savršen balans: dosta likova, paralelnih dešavanja; nekad je to manje smetalo (Sin City), nekad više (Once Upon a Time in Mexico). Ovde mu je čak i to pošlo za rukom.

Da, ali Machete je sam po sebi dosta jednostavniji film, reći će neko. Slažem se, ali to ga ne čini manje vrednim.

Ucene te da izvršiš atentat, a ubrzo shvatiš da si žrtveni jarac i onda sve pođe po zlu. A oni koji su ti u prvih pet minuta filma pretvorili život u pakao su odgovorni za to što si nastavio i dalje da padaš. Ali su, takođe, nesvesno od tebe stvorili mit – Machete. Umesto da se po milioniti put zataškaju dilovi Meksika i Amerike, da korumpirani budu još više korumpirani, a žrtve ostanu žrtve, jedan čovek podiže revoluciju. A često je samo jedan čovek i potreban da se revolucija digne.

Vern kaže da živimo u divno vreme, jer se događaju stvari koje su ranije bile nezamislive: recimo, da Stiven Sigal i De Niro igraju u istom filmu. Slažem se, ali to nije sve: obojica su na visini zadatka. A kako je to moguće? Pa tako što Rodrigez zna šta radi.

Ne treba isticati kako je sve odlično režirano, jako duhovito i prepuno fenomenalnih detalja. Na primer? Revolucionarka sa povezom preko oka, osvetnica u odori časne sestre, sveštenik sa puškom („Bog prašta, ja ne!“), Sigal i „nema“ azijatkinja, De Niro kao rednek političar koji se zalaže da se svi Meksikanci vrate u Meksiko ili oteraju u pakao, harikiri nakon izgubljene borbe, eksplozije, eksplozije, eksplozije. I Machete. A ko je on? Pa, barmen iz Od sumraka do svitanja, hitmen iz Desperada. Sa mačetom.

Znači sve u filmu je savršeno?

Pa, ne. Džesika Alba je bezveze, borba sa Sigalom je mogla duže da traje, uvodna scena je malo isforsirana. Ali, to su sitnice. Ipak se ovaj film ne zove Skalpel već Machete. Pa ne očekujte hirurške rezove, već paranje utrobe naživo.

  

www.zeljkoobrenovic.net

twitter.com/zeljkoobrenovic

NAJBOLJE KNJIGE U 2006.

Evo, prođe 2006. godina, pa sedoh da pregledam šta sam to značajnije pročitao u njoj. Pošto, naravno, nisam zapisivao sve što mi je prošlo kroz ruke, a ne mogu baš da sakupim sve te knjige na jednu gomilu (iz raznih razloga), ova lista nije potpuna; takođe u nju nisu uračunati silni klasici koje sam silom prilika morao da čitam za fakultet. Još bi valjalo napomenuti da sam u listu uvrstio «sve» knjige koje sam pročitao 2006., bez obzira da li sam ih tada čitao prvi ili ko-zna-koji put.


Christopher Fowler - Personal Demons 4+ (odlična zbirka, svaka preporuka)
Chuck Palahniuk – Lullaby 2+ (može on i mnogo, mnogo bolje)
Raymond Chandler - Farewall My Lovely 4+ (fenomenalno!!)
Bret Easton Ellis - Lunar Park 4- (takođe, može i bolje)
Tim Lebbon - Fears Unnamed 4+ (strava)
Kurt Vonnegut - Slaughterhouse Five 4- (jako dobro, al’ ima i nekih zamerki)
Jim Thompson - The Killer Inside Me 5- (fenomenalno!!!)
Chuck Palahniuk - Survivor 4 (cool)
John Le Carre - A Murder of Quality 3+
Nancy A. Collins - Sunglasses After Dark 2 (u, što mi se ovo nije dopalo, a baš sam puno očekivao)
Stephen King - Carrie 4 (King je stvarno King. Povlačim sve što sam ranije rekao. Bacio sam se na pažljivo iščitavanje i starijeg i novijeg opusa)
Elmore Leonard - Get Shorty 3 (moglo je to i bolje. Mada, jako je zabavno i JAKA škola)
Christopher Fowler - Full Dark House 3 (Teška srca, al’ stvarno, sad kad pogledam, ne može više. I pored svih kvaliteta…)
Kinky Friedman - The Love Song of J. Edgar Hoover 4 (ludilo, zezanje, reminiscencije na pop kulturu. Ko voli, to je to.)
Mišel Uelbek - Proširenje područja borbe 2+ (Slabo, precenjeno)
Mišel Uelbek - Elementarne čestice 3 (bolje, al’ rasplinuto)
Mišel Uelbek - Mogućnost ostrva 4+ (to je to)
James Ellroy - The Big Nowhere 5 (nema rasprave)
Bret Easton Ellis - The Informers 3
Clive Barker - The Great and Secret Show 4- (Iako ima praznog hoda, neiskorišćenog materijala i likova, problematičnu završnicu, odlično ispripovedana knjiga sa cool likovima)
John Shirley - Demons 4-
Zoran Živković - Most 3- (On ume, mnogo, mnogo bolje.)
Sir Artur Conan Doyle - The Adventures of Sherlock Holmes 4

Željko Obrenović

BLOCK OUT

Petak, 27. oktobar
SKC, Beograd

Stižemo na koncert. Predgrupe (Histera i Follower) su završile sa svirkom – trenutno praše Bjesovi. Probijamo se kroz masu. Atmfosfera je odlična. Zvuk je solidan, iako malo probija. Ne znam sve pesme koje sviraju. Pevač izvede na binu tipa u košulji i džemperu, koji u pavleaksentijevićskom duhu otpeva “Himnu kosovskih junaka”... odlazimo da se ne vratimo... Na pola pesme, pevač Bjesova podigne bas gitaru iznad glave i počne da je lupa o pod. Parčići lete na sve strane. Iako je muzika preglasna, svaki udar se savršeno čuje... možeš me zvati kako god hoćeš, jer ja ne znam više da se smejem... Masa je u ekstazi.

Konačno, Block Out... reči nisu važne, očima se kaže... Svako moje strahovanje sada prestaje, oni zvuče neverovatno! ...vertikalno gledano, ja sam prokleti ateista, Bog mi je svedok to je istina... Nikola svira midi gitaru, stvara puno neobičnih zvukova i efekata. Odlična psihodelija. Vokali koji se prepliću, distorzija, kontrolisana mikrofonija. Smenjuju se crveni, plavi, ljubičasti snopovi svetlosti na bini... ja sam bio tako mlad dok sam pravio prvo, sad ih imamo troje i volimo k'o svoje... Najbolje ozvučen bubanj koji sam ikad čuo kod nas. Mita je neverovatan na bini: sam taj njegov pogled, pokreti, izraz lica... glas... sve što radim, radim protiv sebe... Riba iza mene vrišti tako glasno da probija kao sa lošeg zvučnika. Neko prska pivom. Pokušavam da napravim snimke benda na bini. Sviraju “Deponiju”, koju ja nešto i ne kapiram, pa odem po pivo. Posle se čuje “Neki moji drugovi” i to je malo bolje… neki moji drugovi su imali seljačke svadbe (indeed)... “SDSS” i “Godinu sirotinjske zabave” sviraju kao jednu pesmu, kombinujući njihove delove… zaboga, zaljubi se u bogalja i saznaj što ga voliš... ako me voliš, pomozi mi, pucaj u čelo...

Tu je negde kraj.

Očekujem bis: “Zvezdane staze”, ali ništa od toga. Svetla se pale; ljudi trepću, žmure, lagano mile niz stepenice… crteži i humoreske menjaju mi stil, moj glas danas odlazi u manastir.

REČ-DVE O:

Muzika:
Bili smo na koncertu Morbid Angel i fenomenalno se proveli. Nisu svirali ništa sa poslednja tri albuma, tako da smo videli uživo njihove najbolje pesme. Svaka čast. Još uvek sam pod utiskom, pa se u winampu često čuje DOMINATION. Inače, ovih dana vrtim Edu Maajku, novi Tool (koji je dosta, dosta dobar. “Vicarious” im je, otprilike, jedna od najboljih pesama. Ikad!); Slipknot - “Vol3-The Subliminal Verses” (njihov album koji najviše volim. Odličan spoj brutalnosti, tehnike i melodije.); Fear Factory – “Archetype 2004” (nije kao stari albumi i liči na dosta novih bendova koji su inspirisani upravo Fear Factory, al' drži se), Marchelo – “Puzzle Shock 2006” (Dobar je Marčelo, nastavio je svoju priču i na ovom albumu, sada dosta zrelije); Suid – “Drama koja se šunja sama” (ovo mi je bilo otkrovenje. Suid je ubedljivo najbolji hoper kod nas, odlični tekstovi: dosta autopoetike; originalan stil sa dosta džeziranja u harmonijama).

Stripovi:
PREACHER-a (odlični likovi, dobra priča, iako suviše razvučena, zanimljivi dijalozi – tarantinovski; crtež na momente solidan, uglavnom: funkcionalan); onda, Neil Gaiman & Dave McKean – “Mr Punch” (crtež na momente fantastičan, na momente... fantastičan. Šta god da je Gaiman ovde pisao, meni ne bi smetalo pred ovakvih slika. Ni priča nije loša.); Neil Gaiman & Dave McKean – “Violent Cases” (crtež je opet fenomenalan, a priča je bolja nego u Mr Punch). Sad sam ščepao Ultimate Spider-man i X-men i fasciniran sam, pogotovo X-menom. Crtež ubija, a priča je... uh, samo kad vidim kako je to pažljivo pripovedano, na tako malo prostora daje se tako puno... pa niz reminiscencija na sve živo. Otkrovenje.)

Željko Obrenović

U novom, 51. broju internet časopisa HELLY CHERRY objavljena je moja priča SKRIVENO UNUTRA. Priča je inače već bila objavljena u TREĆEM TRGU, ali je sada značajno dopunjena i osvežena, i izgleda neuporedivo bolje.

Ako volite Tarantina, onda je ovo priča za vas.

http://www.tvorac-grada.com/hczin/Broj51/skriveno.htm

Uživajte.

Chuck Palahniuk – LULLABY

Kada Bret Easton Ellis nešto hvali, onda to ne bi smelo da omane. Ovo je još jedna od Palahniukovih knjiga gde nastavlja svoju uobičajenu priču, ovog puta odenutu u horor ruho. Okvir je prilično “smešan” i tipski: drevna uspavanka, koju kada pročitaš nekome, on umre. E sad, kao i uvek tu ima puno ironije, kritike savremenog društva, otuđenosti ljudi, bla, bla, bla...

Pročitao sam u nekim Palahniukovim esejima priču koja leži u podtekstu, odnosno šta ga je to nateralo da napiše ovaj roman. Naime, neko mu je ubio oca, kad su posle uhvatili ubicu, tražili su od Palahniuka da svedoči; morao je da razmisli da li želi tog čoveka mrtvog, da li je za smrtnu kaznu ili ne. Koliko je lako danas ubiti nekoga, ako za to imaš šansu.

Zanimljivi su i eseji na temu tišine, odnosno buke kojom smo preplavljeni u savremenom životu i od koje nikako ne možemo da pobegnemo. Ljudi stvaraju novu buku da nadjačaju neku drugu i tako u krug.

Opšti utisak: da je ovo prva knjiga Chuck Palahniuka koju čitam, verovatno bih bio fasciniran, ovako... ne znam, dobar roman, bolji od većine aktuelne produkcije, pogotovo bestselera, ali... Verovatno bi mi bolje legao da sam ga čitao malo kasnije, pošto sam nedavno pročitao SURVIVOR.

Željko Obrenović

Christopher Fowler – PERSONAL DEMONS

U pitanju je zbirka priča sa fenomenalnim izborom tema i neverovatnom atmosferom. Raspon seže od misterije Raspućinovog kovčega, u Spanky's back in town, i bajkolike priče o čoveku koji navija sultanove satove, u The man who wound a thousand clocks, do priča koje predstavljaju neku vrstu vodiča kroz savremeni London i osvrt na njegov izgled u prošlosti (neverovatna sličnost sa nekim pričama Virginie Woolf, samo što Fowler ne smara) pa čak do priče opsade, u Armies of the heart. Poslednja priča u zbirci bila mi je najinteresantnija. Verovatno zato što ima dosta veze sa onim o čemu sam već pričao u vezi sa LUNAR PARK-om. Znači: mistifikacija, odnosno demistifikacija stvaralačkog postupka. Likovi u toj priči jedni drugima pričaju priče, a to su zapravo priče koje prethode ovoj priči u zbirci. Jedan lik zastupa ideju da između stvarnosti i fikcije nema razlike. E sad, u jednom momentu njima počnu da se dešavaju neobične stvari. Drugi lik kaže da se stvarnost i fikcija veoma razlikuju, jer da su oni u nekoj priči onda bi ono što im se dešava imalo zaplet!

Sam Fowler u predgovoru ukratko izlaže svoje shvatanje žanra i načina pisanja. Kaže da ako je Stephen King najpopularniji horor pisac na svetu, ne mora da znači da svi treba da pišu kao on. Ovu ideju je doslovno sproveo. Pošto je Christopher Fowler Englez, iskoristio je svoje poreklo i dugu tradiciju i istoriju svoje zemlje i stvorio izuzetnu atmosferu. Moram da priznam da sam se ježio dok sam čitao pojedine priče, tipa: ljudi zazidani u skrivenim prostorijama kako bi umilostivili bogove itd.

Rečenica je jasna, lepo oblikovana, tečna. Stil izuzetan. Prosto ne mogu da se ne zapitam odakle taj čovek crpi inspiraciju. Koliko znam neverovatno je produktivan. Roofworld, Rune, Red Bride, Darkest Day, Spanky, Psychoville, Disturbia i Soho Black su neki od romana koje je napisao, a tu su i zbirke priča: City Jitters, The Bureau of Lost Souls, Sharper Knives, Flesh Wounds i Personal Demons, a uz to ima i producentsku kuću. Dokle god ima ovakvih pisaca, žanr nema čega da se plaši, čak naprotiv, mislim da nikad nije imao manje razloga za strah.

Željko Obrenović

LUNAR PARK - BRET EASTON ELLIS

Ključna rečenica je kada detektiv kaže da ubica prati radnju knjige, pa pisac nije u opasnosti jer nije lik u knjizi, zar ne? E pa, jeste. Bret Easton Ellis je glavni lik u LUNAR PARK-u. Uvodni deo knjige je napisan kao sažeta autobiografija, a roman se dalje razvija kao fikcija. Ellis je rešio da se razračuna sa kritičarima, piscima, čitaocima, pa komentariše svoje ranije radove, daje njihove odlomke... tumači. Tako ćeš sad saznati (ako ti to nije bilo očigledno, kako Ellis kaže) da je AMERICAN PSYCHO jedna velika metafora, i da je on čak ostavio prazan prostor, tako da se ubistva možda uopšte nisu desila, odnosno da su se desila samo u glavi Patrica Batemana. Očigledno je da je Ellis ovaj roman pisao pod uticajem dva pisca Stephen King-a i Mark Z. Danielewskog. E sad, King ne bi mogao da napiše ovako dobar roman ni da mu život zavisi od toga, a sa druge strane, u slučaju Danielwskog, Ellis je možda napravio mali kompromis, krenuo suptilnijim putem, a opet zadržao sve bitne karakteristike HOUSE OF LEAVES. Da se vratim na one simbole i metafore. Kod Danielewskog na jednom mestu Stephen King kaže, u vezi sa MOBY DICK-om, da se priča da je to simbol ovoga, simbol onoga, ali da ljudi zaboravljaju jednu bitnu stvar: on je pre svega i na kraju svega, ipak samo kit. Mislim da bi u tom smeru trebalo posmatrati i Patrica Batemana. Još jedna stvar, u vezi sa Ellisom, je to što su mu prilepili titulu moralističkog pisca, sa čime se ja opet ne bih složio, a razlozi su isti kao i u vezi sa simbolima.

Šta je se bitno promenilo u stilu pisanja Bret Easton Ellisa? Prva stvar, uopšte u njegovom poznijem radu, je to da mu se romani sve više zasnivaju na zapletu, što je ranije bilo nezamislivo. Druga stvar je da je LUNAR PARK pisao u perfektu. Mislim da je to prvi put da on piše u prošlom vremenu. Zašto? Hteo je da poveća autentičnost teksta i ”ubedi” čitaoca u istinitost ispričanog. U toj svrsi stoje i komentari, koje su mu navodno ljudi kasnije rekli, zapažanja drugih ljudi... Ovo je opet u jakoj vezi sa HOUSE OF LEAVES, samo što je Danielewski, naravno, tome posvetio mnogo više prostora. E sad, zanimljivo je što su obojica pisaca to radili tako da se knjige “samourušavaju”. Jednostavno, istovremeno i mistifikuju i demistifikuju i stvaralački postupak i radnju romana, tako da je snažna ironija jedina sveprisutna. Tako da mogu da izdvojim Breta Easton Ellisa, Mark Z. Danielewskog i Chuck Palahniuka, kao pisce kojima je pored različitih tema i motiva, ili opet sličnih, ironija glavna vodilja.
Ellis je pored homage-a Kingu napravio i čitav niz reminiscencija na razne horor filmove, “klišee” i arhetipove. Otuda, naravno, i lutka koja oživljava, duh koji ne može da se smiri zbog “nepropisne sahrane”, ukleta kuća... E, sad sam opet kod HOUSE OF LEAVES. Osim što je kuća “ukleta”, ona se i menja, preoblikuje, proširuje. Isto kod obojice.

Zamerke: iako mi je Ellis omiljeni pisac i uživam u svakoj njegovoj rečenici i iako želim da se roman nikad ne završi, mislim da na pojedinim mestima, posebno u uvodnom delu (posle autobiografije) poklanja suviše pažnje manje bitnim detaljima, dijalozima koji nisu ni preterano zanimljivi, niti imaju značaja u pokretanju radnje. Onda, kad sam pročitao sinopsis, mislio sam da će biti pisutno više nasilja, odnosno scena sličnih onim iz AMERICAN PSYCHO-a. Isto to sam mislio i za scene sex-a. E pa, nema ih. Još jednom je dokazano da Postmodernizam u okviru horora, kao žanra, najbolji mogući recept za dobar roman (hvala Pekiću za BESNILO). Mislim da je taj genijalni spoj nastao baš na toj “autentičnosti teksta”. Upravo to je i Ruggero Deodato uradio u filmu CANNIBAL HOLOCAUST-, a dosta kasnije i Eduardo Sanchez u BLAIR WITCH PROJECT. Kao što je Ramsey Campbell rekao, zajeban je žanr, svi znaju da to “ne postoji”, pa je potrebno dati neke autentičnosti, skrenuti pažnju čitaoca, tako da može da kaže: aha, pa možda to i ima smisla. Ili bar da o tome ne stigne ni da razmišlja.

Inače što se tiče stila, naracije, opisa, komentara, Ellis je tu savršen i nema reči o bilo kakvim problemima. Živeo!

Željko Obrenović

TIM LEBBON - FEARS UNNAMED

U pitanju je zbirka koja sadrži četiri priče: Remnants, White, The Unfortunate, Naming of Parts. Iako temetski različite, imaju nešto zajedničko u osnovnom konceptu sadržanom u imenu knjige.

Prva govori o silasku u Grad mrtvih i po atmosferi najviše podseća na E. A. Poa, a i na Lovecrafta. Ipak, ovo je, kako mi se čini, najslabija priča. Pisana je u prvom licu, slikovita... ali pomalo i dosadna.

Druga je “klasična” priča opsade. Po atmosferi liči na I AM LEGEND, Ričarda Metisona, samo bez zombija. Čudovišta izlaze iz snega... Lepa priča, opet u prvom licu, ali i ona na momente smori.

Treća je, po meni, najbolja. Opet stari motiv: imaš bezgraničnu sreću, ali svaku srećnu okolnost, prati nesreća tvojih najbližih. Čovek u avionskoj nesreći doživljava “kliničku smrt”, sreće Amaratha, koji mu spašava život, ali da ga/ih ovaj za uzvrat ne zaboravi....

Četvrta priča je o zombijima, ali bez opsade. Sve vreme dok sam je čitao u glavi sam imao Danny Boyle-ov film 28 DANA KASNIJE. Ova priča zatvara krug prethodne tri. Imenuje strahove.

Lebbon priča stare priče, od kojih su neke više filmske, nego književne, ali na novi način, savremenim stilom, ubrzano. Svaka priča je na granici kratkog romana. Ne bazira se samo na bizarnim, neočekivanim obrtima, već je, uglavnom, već na samom početku jasno šta se dešava i šta se može očekivati dalje. Ono što Lebbona još izdvaja iz mora pisaca su odlični flešbekovi, unutrašnji monolozi, tok svesti. Vidi se da je Lebbon pisac koji horor nije samo čitao, nego u velikoj meri i gledao. On zna da današnji čitalac ima razvijenu maštu i da mu nije problem da zamisli bilo šta od onoga o čemu se govori, pa zato i ne gubi vreme na beskrajne opise, a, hvala bogu, i uvode. Taj prostor je posvećen ličnim dramama, unutrašnjim sukobima, duhovima prošlosti...

Veoma je zanimljivo, imajući u vidu moj stav o trećem licu, da su mi se u ovoj zbirci više svidele upravo te priče, znači druge dve.
Jedna od boljih zbirki priča koje sam pročitao u poslednje vreme. Sve mane su sitne i mogu se zanemariti. Obavezno!

Željko Obrenović

SURVIVOR - CHUCK PALAHNIUK

Odlična knjiga. Odličan pisac. Sve po mom ukusu. Bez zezanja, odavno nisam pročitao nešto ovako u jednom dahu. Nijednog trenutka ništa mi nije zasmetalo. Palahniuk piše baš onako kako volim: kratke rečenice, ponavljanja, unutrašnji monolozi... Zanimljivo je to kako on u dijalozima citira reči sagovornika, a sebe prepričava, tj. nikada nisi siguran šta je pomislio, a šta izgovorio, odnosno gde prestaje granica. Slično tome redi i Kim Monzo, samo dosta slabije i sa mnogo manje prostora pruženog dijalozima. Na taj način stvara se neki osećaj nadmoćnosti gl. lika nad ostalima, kao da su svi samo gosti u njegovom životu, njegovoj knjizi, filmu...
Tema? Kao i inče, bavi se egzistencijalističkim problemima, ali u duhu modernog vremena, potrošačke kulture, udaljenim ljudima. Ironija je uvek prisutna, od samog naziva Survivor i priče o verskoj zajednici koja je odlučila da sebe “isporuči bogu” pre sudnjega dana. Priča se dalje nastavlja, razgrađuje... Ako pažljivo gledaš videćeš paterne u svemu i onda neće biti razlike između gledanja u prošlost i u budućnost. Sem ovoga, roman obiluje mnoštvom “korisnih saveta”, pa lako možeš da saznaš kako da pastom za zube zapušiš rupu od metka na zidu ili kako oprati okorelu krv ispod noktiju...
Sve ono što je uradio u FIGHT CLUB-u, ovde je nastavio da razvija. Ne ponavlja se. Ima svoje teme i probleme kojima se bavi i ponovo ih posmatra iz druge perspektive i sa novim iščašenim junacima. Da li mogu nešto da uradim samostalno, da mi to neko drugi pre toga ne kaže?
Lik Fertility je jedan od onih likova za koje se ne zna da li postoje ili ne, da li su samo metafora ili opet ne, ali nije bitno. Ja ne volim te proširene metafore, pa sam je doživeo kao stvarnu osobu. Inače, zanimljivo je da ona, kao neko ko zna sve o svemu, dosta podseća na Vidojkovićevu Nadu (iz KANDŽI), samo što je ova druga, ovde je očigledno ili možda nije – metafora.
Palahniuk piše u prezentu, veoma filmično, blisko scenariju. Moderno. Dužina romana je takođe primerena savremenom romanu. Uz Bret Easton Ellis-a, možda najbolji aktivni pisac. Ne treba propustiti.

THE BIG NOWHERE - JAMES ELLROY

Ako danas odeš na jazz koncert, naići ćeš na ljude koji sviraju polustepene i celostepene skale kroz harmonije koje se neprestano smenjuju i svi oni bi radije da su na nekom drugom mestu. Kod Ellroy-a nalazim jazz klubove sa muzičarima – džankijima, kojima je muzika ili neizostavan deo života ili samo način da prežive. Ali, svi su neizostavno na dnu, u magli dima podzemnih klubova.
Psihopate, čiji horor prevazilazi užas mnogih pisaca tog žanra, kompromitovani detektivi, holivudski “glamur”, progon komunista, tabloidi... horor... horor.
James Ellroy je jedan od najboljih pisaca danas i u žanru i uopšte, a ovo je još jedan u njegovoj seriji romana o L.A.-u. Sve što kod njega očekuješ, nećeš naći. Svaki preokret je moguć, a opet, nijedan nije isilovan. Postigao je efekat, koji je Tolstoj neuspešno pokušao da upotrebi u “Ani Karenjini”. Koristi likove, koji su neverovatno jaki, slikoviti, brzi u zavođenju, tako da se uloga glavnog junaka menja. Njegov svet je crn, užasan, zao, pokvaren. Iza pudera holivudskih glumica krije se trulež, pornografija i droga.
Ellroy priča u trećem licu, ali to kod njega igra odličnu ulogu. On koristi sve prednosti ovog pripovednog postupka: razvija paralelne radnje, ukršta ih, upoznaje te sa likovima, ne da da se vežeš samo za jednog, daje brutalnu stvarnost prikazanu hladnim novinskim jezikom, punim činjenica, oslobođenim bilo kakve emocije.
Pošto uskoro treba da se pojavi De Palmin film, po istoimenoj Ellroy-evoj knjizi “The Black Dahlia”, od kojeg se mnogo očekuje, nadam se da će se neko uskoro setiti da ekranizuje i ovaj roman. On to svakako zaslužuje. A malo je ljudi koji su to u stanju i da urade.

Željko Obrenović

BENZIN - Kim Monzo

Ovu knjigu sam zavoleo još pre nego što sam počeo da je čitam. Zašto? Pa, kad vidim da se čovek zove Kim, a na početku knjige se zahvaljuje Meri En Njumen, u istoj knjizi dobijem ime Kim Njumen. Pošto mi je on jedan od omiljenih pisaca, jasno je zašto se primam. Naravno, svaka sličnost sa Njumenom ovde prestaje, ali knjigu ne čini lošijom. O čemu se radi? Pa, to i nije lako reći, ali, recimo da radnja prati jednog, odnosno, dvojicu slikara u njihovom opsesivno-kompulsivnom sagledavanju sveta u kojem žive. Znači preciznosti svih vrsta su tu, od brojanja stepenica, slaganja stvari... u kreiranju idealne scenografije za najveću pozornicu – život... Knjiga ima specifično ubrzanje, pa se stoga verovatno i zove ovako. Jedina druga ideja za naslov, dok sam je čitao, bila mi je da će se lik na kraju spaliti tako što će se politi benzinom. Nije. Na šta podseća? Ni na šta posebno, ali mi se za vreme čitanja u glavi često javljao Sabatov TUNEL...

Šta je moglo drugačije? Prvo lice! Zašto roman nije u prvom licu??!! Nemam odgovor. Roman je pisan iz trećeg lica, iako pripovedač vidi i zna samo ono što i lik, tako da mislim da ovim pripovedačkim postupkom ništa nije dobio. Zato mi nije jasno zašto je izbegnuto JA pripovedanje. Jedini odgovor: od polovine knjige radnja prati drugo lika. Ali, opet, pisac je mogao zameniti pripovedača. Osim toga, roman je na početku malo sporiji, a to je opravdano postepenim ubrzavanjem o kojem sam govorio. Inače, ovo je jedinstvena prilika da se upoznaš sa jednim katalonskim piscem i pročitaš roman vredan pažnje, ako uspeš da ga pronađeš, pošto je tiraž, izgleda, poodavno rasprodat.

Željko Obrenović