"Kameno jezero" Željka Obrenovića bilo je dugačko
dvestotinjak strana, a sinopsis na koricama je obećavao svima koji se odvaže da
se „okupaju u njemu“ – ludu vožnju.
Za sve one koji još nisu „upoznali“ Željka Obrenovića kroz njegovu
prozu, treba napomenuti da je on diplomirao na katedri za srpsku književnost na
Filološkom fakultetu u Beogradu, i da je ovo njegov treći roman. Prvi roman,
"Srpski psiho", je objavio zajedno sa Aleksandrom Ilićem 2008. godine
u izdanju Lagune, a drugi roman, "Talog", je 2012. godine objavio za
Mascom Booking. Prošle godine je za Modesty Comics objavljena i njegova
izvanredna strip-kolekcija "Karton Siti" (ukoliko još niste
pročitali, učinite to što pre), kojom je pokazao kako uistinu ume da se
poigrava sa književnošću i elementima popularne kulture. Nakon ove
strip-kolekcije knjiški moljci s razlogom očekuju mnogo od Obrenovića.
Glavni junak Obrenovićevog trećeg romana je pisac, i to ne bilo kakav
pisac nego onaj koji je u stvaralačkoj krizi. On pokušava da nađe ideju za novo
delo jer mu poslednji roman – koji je apsolutna fikcija i predstavlja piščevu
originalnu ideju – nije prošao onoliko dobro kao romani koji su u sebi krili
dozu autobiografije. Jedan od ortaka (koji mu je ujedno i prijatelj i povremeni
poslovni partner) mu nudi da napiše scenario za film B-produkcije, za glumca
koji je postao institucija takvih filmova. Kako ga ništa ne bi ometalo u
kreativnoj produkciji, pisac se povlači u vikendicu na obali Kamenog jezera,
koja se nalazi u vlasništvu tajnovite devojke Une. Kao što i jezero krije tajnu
(ono je uzrok misterioznih davljenja), tako se čini da i Una krije tajnu. U
toku svog boravka na jezeru, pisac će upoznati momka koji radi kao obezbeđenje
na jednom od poseda u okolini (njegov otac je jedna od mogućih žrtava ovog
čudnog jezera), vlasnicu male prodavnice koja pokušava da pobegne od vlastite
sudbine, ali i tajanstvenog vozača mercedesa koji mu radi o glavi. Piščev mir
se transformiše u uznemirenost, paranoju i strah - strah za vlastiti život i
život osobe koja mu postaje draga. On će uzeti stvari u svoje ruke, da bi (kao
što to uspešno radi u svojoj prozi) raspleo niti i konačno video pauka koji je
ispleo mrežu u koju se upetljao.
Ovako sročen sinopsis daje naglasak na onu očitu radnju – na
površinski sloj romana. Interesantno je kako se sam roman ponaša poput Kamenog
jezera. Dakle, kao što jezero reflektuje kamenje, tako i površinski sloj romana
reflektuje nekoliko tipičnih klišea: pisca u krizi, scenarije filmova
B-produkcije, kuću na obali jezera, auto sa tajanstvenim vozačem, vrisak u
noći, dvostruke igre,... Evidentno je kako Obrenović ima mnogo čitalačkog i
gledalačkog iskustva i on iz tog iskustva izvlači funkcionalno najefektnije
motive i pomoću njih postavlja pred čitaoce okvir onoga što bi se moglo nazvati
prototipskim trilerom. A to je, u stvari, Obrenovićeva zamka - pošto je i sam
iskusan čitalac, on može da pretpostavi šta će publika očekivati od datih
motiva – i to mu daje mogućnost da razbije klišee i okrene stvari u sasvim
neočekivanom pravcu, i ostavlja mu dovoljno prostora da ostane u granicama
žanra, ali i da se, kao i u "Karton Sitiju", poigrava njim.
Ono što takođe fascinira jeste razgranatost samog romana. Imamo prvi,
a ujedno i glavni, zaplet (pisca koji pokušava da prevaziđe svoju krizu
pisanjem scenarija za Amerikance) u koji se lagano upliće mnoštvo manjih
podzapleta za koje se nikako ne može reći da guše priču. Oni je oplemenjuju,
čineći je tako bogatom i zanimljivom. Svaki podzaplet za svoju svrhu ima i
dublje oslikavanje nekog od likova u romanu, a likovi su apsolutno
interesantni. Oni u početku deluju jednodimenzionalno – kao da reflektuju
prototipsku podelu na dobre i loše junake, međutim, Obrenović muti tu
isključivost crne i bele krajnosti. Njegovi likovi nisu ni isključivo dobri,
niti isključivo loši - oni su u isto vreme i žrtve i nasilnici. Autor u jednom
momentu kaže kako su pravi likovi „sivi likovi“ – oni sa milion mana i više
lica, a to je i životna lekcija koju smo svi mi odavno naučili. Zbog toga
Obrenovićevi likovi deluju životnije i opipljivije, i reaguju nekako više
ljudski, a manje plastično.
Radnja romana je smeštena u sredinu koja bi lako mogla da se zamisli u
bilo kojoj zemlji. Istina, čitaoci bi lako mogli da pomisle kako se radnja
odvija u Americi, ali ne treba izgubiti s uma činjenicu da je ovo savremeni
roman i da se globalizacija (amerikanizacija) dešava i kod nas, pa čak i u onim
najruralnijim krajevima. Samo jezero i vikendica koja podseća na „čardak ni na
nebu ni na zemlji“ (sad shvatate zašto je napomenuto šta je autor završio)
deluju kao savršeni raj na zemlji, jer ta odsečenost od vreve i galame kao da
obećava mir i spokoj. Međutim, istorija jezera pruža onaj „uncanny“ (odnosno
jezovit i tajanstven) momenat koji je cenjen u gotskoj književnosti, i time je
onemogućeno da se do mira i spokoja dođe. Paranoja i strah od jezera vise poput
Damaklovog mača nad glavnim akterima i oni su zbog toga stalno u grču. Ali nije
jezero jedina stvar kojom autor „mrači“ atmosferu romana. On oslikava i malo
ruralno mesto, koje se guši u svojim tajnama, i time još više podiže nivo
neizvesnosti i misterioznosti svog romana.
Dakle, i sam površinski, tj. onaj najočigledniji, sloj romana je više
nego dovoljan razlog da se ova knjiga uzme u ruke. Ljubitelji trilera će u ovom
romanu dobiti žestoko napetu priču, začinjenu odličnim likovima, smeštenu na
veoma intrigantnom i misterioznom mestu.
Međutim, ovaj roman je mnogo više od pukog zbira same priče, likova i
mesta zbivanja. Očigledno je kako roman nije autobiografski, ali delovi u
kojima glavni lik piše o svom životu (životu pisca) i problemima sa kojima se
kao pisac susreće su toliko verno opisani da bi čitaoci mogli poverovati kako
je sve to i sam autor romana iskusio na vlastitoj koži. Posebno je zanimljivo
ono razmišljanje – da li je pisac interesantan publici samo onda dok im daje
ono za šta je siguran da žele da čitaju – fragmente autobiografije, i da li one
visokokonceptualne ideje do kojih autor dođe mogu da prođu kod širih narodnih
masa. Interesantno je kako glavni lik u jednom momentu kaže kako se trudi da
izmišlja stvari, jer u suprotnom slučaju ne bi bilo fer da bude plaćen. Malo
dalje u romanu, on razrađuje ovu ideju i kaže kako pravom piscu ne može da
ponestane ideja, dok onom koji živi od autobiografije može da ponestane života.
Moglo bi se zaključiti kako čitaoci žele da čitaju (auto)biografske romane, jer
postoji šansa da u nekom od likova prepoznaju sebe i tako ostanu ovekovečeni,
sa čvrstim dokazom da su živeli u nekom momentu i nekom vremenu. Pisci, dakle,
ostaju živi kroz svoja dela, a ostali ljudi se nadaju kako će završiti u nekoj
knjizi. To je šansa da se pobedi neopozivost smrti i brisanje iz sećanja
narednih generacija.
Ono što je apsolutno fantastično odrađeno jeste tendencija samog
romana da očijuka sa metafikcijom. Razmislite samo o tome kako Željko Obrenović
piše roman o piscu koji piše scenario, a koji, u stvari, piše i roman (obratite
pažnju na to kako je roman napisan u prvom licu) koji je na momente opterećen
problemima vlastite fiktivnosti. U jednom od poglavlja, glavni lik razmišlja o
tome kako je sam napravio korice za svoj roman – analizirajući uspešne simbole
(Koka Kola, Marlboro,...). Minimalizam koji uvek daje više i dominantna crvena
boja u kombinaciji sa belom pozadinom i crnim slovima daju utisak kao da je
korice Obrenovićevog "Kamenog jezera" napravio sam glavni lik njegove
knjige. Dakle, gledano iz ugla metafiktivnosti romana, glavni lik, pisac, želi
da se otrgne od Obrenovića i da sam vodi svoju priču. I sam kraj romana
doprinosi metafiktivnosti celokupnog dela, ali o završetku romana nikada nije
poželjno pisati jer se tako može razotkriti neka od tajni kojom je zaogrnut
roman.
U jednom od unosa na sopstvenom blogu, Željko Obrenović piše o
nasušnoj potrebi pisaca – prvoj rečenici kojom roman počinje, onoj koja deluje
kao mamac za čitaoce. Prva rečenica možda jeste važna ali: „jedino što je važno
je završetak. To je najvažniji deo priče, njen završetak. A ovaj... je baš
dobar. Ovaj je savršen.“ Ovo su reči Stivena Kinga, i mogle bi se primeniti na
ovaj roman. Obrenović je u svojim scenarijima za stripove pokazao kako ume da
napravi hirurški precizan rez, i on u ovom romanu staje baš tamo gde treba.
Čini se kako neke stvari namerno ostavlja nedorečene – ostavlja ih čitaocima da
ih razreše u svojim glavama, i tako postanu saučesnici u njegovoj fikciji.
"Kameno jezero" nije pasivan roman. Ima u njemu one obećane
„lude vožnje“ na pretek i adrenalina i akcije i ljubavi i mržnje i zavisti i
prevare i odličnog humora i mnogo ironije i svega onoga što ljudskom srcu nije
strano... Ali, ono što je bitnije od svega ovoga jesu one stvari koje
aktiviraju um čitalaca - prikrivene aluzije i intertekstualne veze koje su
neprimetno učaurene u tekstu, a koje se otkrivaju u svom punom sjaju ukoliko
čitaoci imaju iskustvo koje se barem malo podudara sa autorovim. Obrenović je
ovim svojim romanom pokazao kako se ne boji književnih izazova i on sa svakim
novim delom ide korak dalje. Treba ga pratiti u stopu!
No comments:
Post a Comment