Outloud -- intervju -- Željko Obrenović

Intervju je izvorno objavljen ovde. 

1.Kada si se susreo prvi put sa stripom i koji je to strip bio?

Bila je to epizoda Bleka Stene Samurajski mač koju mi je otac kupio kad sam imao 5 godina, verovatno pretpostavljajući da ću je raskupusati do kraja dana, ali ta slikovnica za odrasle me je toliko opčinila da sam preko noći naučio latinicu kako bih mogao da je pročitam. Od toga dana sam počeo da skupljam stripove i ta ljubav nikad nije prestala. Krajem osnovne škole sam otkrio Dilana Doga i družio sam se s njim gotovo do kraja srednje škole, kad sam se upoznao s francuskim autorom po imenu Mebijus. Tek na fakultetu sam prešao na američki strip gde sam i dan danas.

2.Uspešno si objavio dve knjige, ,,Talog“ i „Srpski psiho“ kog si pisao sa Aleksandrom Ilićem. Odakle ideja da za stvaranje stripa?

Ta ideja postoji verovatno koliko i moje druženje sa stripovima. Oduvek sam se bavio crtanjem i dugo je delovalo da će mi se život kretati u tom smeru, no sticajem okolnosti danas gotovo da više uopšte ne crtam, a pisanje je preuzelo primat. Jednostavno sam shvatio da je teško biti i solidan u dvema umetnostima, kamoli dobar, tako da sam crtanje prepustio drugima. Barem zasad.

3. U nekim ranijim intervjuima izjavio si da su priče iz stripa zapravo tvoje, ranije pisane, kratke priče. Da li je teško preurediti kratku priču u scenario za strip, s obzirom da je dodatno potrebno smanjenje teksta koji dopunjuju slike?

Nije mi bilo teško da adaptiram samoga sebe, naročito što je većina tih priča pisana pre više godina, pa sam bio objektivniji u njihovom sagledavanju i bolje sam video šta u njima funkcioniše, a šta ne, i šta bi valjalo promeniti. Moj stil pisanja je prilično vizuelan tako da nije potreban radikalan pristup adaptaciji kako bi se priče prevele u scenario.

4.Scenario je tek pola posla u stvaranju stripa. Potrebni su crteži da ga isprate. Koliko je bilo teško naći crtače?

Crtači su uglavnom moji prijatelji ili poznanici koje sam tokom godina upoznao preko zajedničke ljubavi. Nije bilo toliko teško naći ih, pa čak ni ubediti da se prihvate crtanja po mojim scenarijima koliko naterati ih da započeto završe, i to što pre. Iz tog razloga je nastajanje stripa trajalo znatno duže nego što sam želeo (gotovo 10 godina).

5.Ko je čitao tvoje knjige (koje preporučujem) zna da veoma slikovito umeš da opisuješ.U kojoj meri si se vodio klasičnom formom scenarija te opisivao scene crtačima ili si im dao odrešene ruke?

Uglavnom sam pisao detaljne scenarije, ali nisam imao problem kad neko od crtača iznese svoje mišljenje ili ponudi bolje rešenje. Na kraju krajeva, to je zajedničko delo. Neke stripove sam pisao direktno kao scenarije, neke sam adaptirao od postojećih priča, neke sam skicirao crtačima kao storibord, pa tek kad su oni nacrtali table, pisao scenario kako bih video šta će ko i kad reći. Nisam se držao nekog univerzalnog pristupa. Sad uglavnom pišem samo detaljne scenarije i ne ekperimentišem previše.

6.Priče su uglavnom ispunjene dijalozima koje sjajno upotpunjuju unutrašnji monolozi junaka. Bez obzira što dijalozi generalno uspravaju radnju stripa to se u tvom radu ne primeti. Kako si uspeo da uklopiš unutrašnji monolog i same dijaloge?

Iskreno, to je nekoliko kritičara pomenulo nakon što je strip objavljen i ja sam tek tad shvatio da o tome nisam ni razmišljao. Američki stripovi, koje poslednjih godina najviše čitam, preopterećeni su dijalozima (naročito kod Bendisa), pa mi opet ne smeta. Smatram da je bitno samo da je priča dobra, da su likovi od krvi i mesa, i da su dijalozi zanimljivi, čitalac ubrzo zaboravi da li je to što drži u rukama strip ili knjiga ili tablet s filmom.

7. Priče su generalno veoma pametno sročene i ono što je verovatno ’’kupilo’’ većinu čitalaca jesu upravo obrti. Da li znaš kakav ćeš obrt napraviti na početku stvaranja priče ili on dođe u toku samog stvaranja?

Da. Još otkad sam se prvi put susreo s Poovom Filozofijom kompozicije, shvatio sam da je kraj, naročito u kratkim pričama, osobito bitan i retko se odvažim na pisanje a da prethodno ne znam kako će on izgledati. Nekad se desi da se sama završnica manje ili više promeni, ali nikad suštinski. Isto je i s romanima.

8. Posle pročitanih priča uhvatio sam sebe kako razmišljam o junacima istih. Sve u potpunosti mogu biti realne (čak i ona sa ljubičastim teletom- desilo se, gle čuda, u Srbiji). Da li si si inspiraciju tražio u stvarnim događajima ili su događaji uglavnom plod mašte?

Trudim se da sve što pišem, bez obzira na žanr, bude odraz naše realnosti i smatram da je za autore jako bitno da su aktuelni, ali opet ne treba ni tu aktuelnost trljati čitaocima na nos jer će ona za koju godinu zastariti, a ako osim nje u svojim delima ne nudiš ništa više, ona će u istoriji književnosti (ili stripa ili filma) ostati tek puke fusnote, ako i to. Ne tražim svesno inspiraciju po crnoj hronici ili futurističkim sajtovima, ali ono što me fascinira valjda samo nađe mesto u pričama kad mu se najmanje nadam.

9. Kroz knjigu čitalac ima priliku da se upozna sa raznim, mahom neprijatnim, situacijama. Dotakao si se raznih tema od zavera, do osvete, zagađenja prirode, izdaje prijatelja… Da li je upravo to bio plan? Da sklopiš kolekciju koja neće biti zaboravljena posle prvog čitanja već će moći iznova i iznova da se čita?

Kao što rekoh, pisac mora da bude aktuelan i da se bavi tabu temama. Svaka priča treba da bude takva kao da će sutra pasti meteor i kao da će sve ovo nestati u trenu. Čemu bavljenje mlakim temama? Književnost ne treba da bude previše hermetična, ali to ne znači da mora da bude laka.

10. Sedam različitih priča,četiri crtača i četiri različita stila ilustracije. Da li je možda postojao dogovor oko deljenja priča? Svaki od crtača bio je na zavidnom nivou i priče su zaista dobile dobru vizuelnu podlogu.

Nije bilo posebnog plana po tom pitanju. Više je to bila igra slučaja. Najpre sam počeo da radim sa Željkom Vitorovićem jer se s njim dugo družim, posle nam se pridružio Nemanja Radovanović, najpre kao kolorista pa kao crtač, s Mimijem sam u međuvremenu počeo da radim nešto znatno duže što, nažalost, još nismo završili, a sa Gašperom Rusom me je spojio izdavač kad je album bio gotovo kompletan.

11.Sad kad imaš prvenac u svetu stripa, proverenu ekipu crtača i kolorista, izdavača i na kraju pozitivne kritike da li je u planu još neko novo izdanje stripa?

Ne bih o planovima dok u rukama ne budem držao nešto konkretnije, kako ne bismo ponovo razglovarali za deset godina. Ono što mogu sa sigurnošću da kažem je da moj novi roman Kameno jezero izlazi iz štampe za svega nekoliko dana (pre Nove godine) i trenutno sam time najviše okupiran. Od svega što sam dosad napisao, najviše sam zadovoljan Karton sitijem i pomenutim romanom. Dugo sam radio na obe knjige i izgleda da to čitaoci prepoznaju.