Kažu da imaš mamurluk samo ako prestaneš da piješ?
-Kod mamurluka je najveća radost što nije stanje redovno, poput gripa ili malarije. Ako se mamurluk smesti među merne jedinice možemo ga se rešiti putem jednačine. Postoje ljudi koji uživaju u mamurluku, verovao ili ne.
Da li su ti neke stvari jasnije kad si mamuran?
-Naravno. Što je mamurluk teži i gori, to je znak da si se izvanredno proveo opijajući se. Postaje ti jasno koliki si slabić, u pokušaju da se spaseš od njega i kolika si ljiga pošto lažeš sebe da nećeš više piti. Kod mamurluka su otvorene karte na stolu.
Kažu da je čovek u životu mamuran oko 3000 dana, u proseku?
-Epohalna statistička greška. Nemoguće je toliko dana preživeti mamurluk, osim u asocijaciji na neko nadrealno epsko herojstvo. Što bi Vi mladi rekli, Čak Noris nikada nije bio mamuran.
Koji su ti pisci uzori?
-Meni su drugi otkrili da po stilu ličim na Hantera Tompsona, a da ga nikada pre te konstatacije nisam pročitao. Nisam ni posle. Ne mogu reći da sam imao neke uzore, što se pisanja tiče. Mogu samo da zavidim Hemingveju na životu, Karlu Maju na maštovitosti, Marku Tvenu na duhovitosti, Oskar Vajldu na gizdavosti, Ivi Andriću na revolucionarnoj mladosti.
Kako pristupaš pisanju. da li planiraš unapred?
-Ne. Ja pišem tako kao da želim sam sebe da iznenadim svakom sledećom stranicom. Nikada kada krenem dalje, posle prethodne tačke, ne znam kako ću da završim narednu rečenicu.
Tri najbolje knjige koje si pročitao u poslednje vreme?
-Vlad-poslednja ispovest, K.K. Hamfriz; Dopler, Erland Lu; Samoubistvo nevinosti, Džefri Judžinidis.
Da je mamurluk pesma, bio bi?
-Ako budem iskren, smejaće mi se ljudi…ovako neka bude još gore po mene pa ću reći: “Feel”, Robija Vilijamsa…
Da li si nekad imao problema zbog aluzija na stvarne ličnosti u svojim romanima?
-Jesam sa onima koje bi htele da budu na mestu tih ličnosti. Bilo je par nesuglasica, ali su ubrzo otklonjene mojim savetom čitaocima, koji mudri Vuk Stefanović Karadžić smisli pre mene: “Čitaj kako je napisano…”
Zašto danas svaka pevaljka misli da je pisac? Ko je sledeći?
-Imam direktno iskustvo sa tim, nazovimo ga, fenomenom, jer sam radio kao direktor marketinga u izdavačkoj kući koju svi osuđuju zbog fabrikovanja istih. Odgovor je jednostavan. Živimo u vreme kada čitalačka publika kreira autore, a ne obrnuto. Kada nepismeni kupuju knjige više nego ikada. Kada uporediš sa brojem objavljenih knjiga, broj regala u Srbiji, shvatiš da tu još ima mesta za pojedine nijanse. Neko sa jakim stomakom, to na vreme shvati, i lepo unovči. Svima njima je dobro. Važno je da se ne zaustavlja Kozaračko kolo i da se miške znoje. Dok je hiper marketa, biće i hiper produkcije. Meni je drago zbog toga jer je sve deblja linija podele između njih i nas. Šta su oni, a ko smo mi, vreme će presuditi. Ko je sledeći? Mislim da ih neće biti…svako dno, ima svoje dno.
Šta je potrebno da neko bude dobar pisac?
-Da bude hrabra, dostojanstvena, živopisna ličnost uvek spremna na eksperiment sa zabranjenim supstancama, vazda u latentoj opoziciji političkoj korektnosti. Heroji literature su marginalci, ne može se elitistički pristupati pisanju. Ovde govorim isključivo o formi romana. Ostalo može svako da sklopi. Moja pokojna baba može da piše blogove i kolumne za novine, a ne bih bio siguran da ih i ne piše. Imala je prepoznatljiv stil. Bila je nepismena.
Od kojih pisaca si bolji, domaćih i stranih?
-Bolji sam, definitivno, od svih stranih pisaca čije su knjige započeli da čitaju moja majka i moja supruga, i odložile ih sa strane ne pročitavši ih do kraja. Retki su takvi. Ne smem ni da pomislim koliko je to štivo dosadno, kada uporni čitaoci poput njih dve odustanu. Deca se trenutno igraju sa dva-tri takva naslova. Odštamani su na zgodnom papiru za šaranje i cepanje. A, od domaćih autora, bolji sam od svih umišljenih pisaca, njihovih užasavajuće dosadnih knjiga, tzv. pretedenata na fotelje u SANU, samoproklanovanih laureata za Nobelovu nagradu za književnost, takođe izuzetno aktivnih u NVO sektoru. Od svih onih koji me podsećaju likom na Peru Cvećara iz Davitelja protiv Davitelja, a delom na kolumne koje pišu u bescenje po dnevnoj štampi. Za njih je jedna Jelena Bačić Alimpić vrhunska književnica i gospođa. Ona i jeste proizvod gore-pomenutih. Njihovi stereotipi i dosada su detonirali domaću književnost i prostrli crveni tepih pred prostaklukom. Nažalost mnogi su moja generacija, a ima i mlađih. Dakle neće uskoro fizički nestati, što je velika opasnost po nadolazeća pokoljenja. Međutim stiže lagano nova generacija pisaca koja će rasturiti tu kliku koja je dobila zbirno ime: “pisci-gosti u Utisku nedelje kod Olje Bećković”. Ne bih da ih imenujem, pošto onda moram da pomenem i tebe, a onda to već prevazilazi dobar ukus zbog zloupotrebe prostora. Da ne bude po onoj staroj: Našo, pa zašo.
