Mnogo volim da čitam horore, ali posebna vrsta horora koju obožavam da čitam jeste srpski horor i ovoga puta sam čitala „Srpski psiho". Mogu vam reći da je bilo zanimljivo, zastrašujuće, brutalno i prepuno misterija i pitanja na koja nisam mogla da dam odgovore.
Priča prati neimenovanog junaka iz srpske prestonice, koji postaje serijski ubica, nakon što počinju da mu stižu VHS kasete na kućnu adresu sa uvek istim snimkom i da ga zove nepoznati broj. Ono što je meni bilo fascinantno je to što što čitajući ovu knjigu nikad nisam bila sigurna da li se nešto stvarno dešava ili samo u mašti našeg junaka. Opet odlika pravih horora.
Dopalo mi se to što nema previše likova. Priča drži pažnju. Nema previše krvi, a i kad je bilo, u mojoj glavi se režirao zastrašujući horor film. Par scena je takvo da ćete sigurno želeti da ih pročitate što pre i da se pogledate u ogledalo da proverite da li vam fale neki delovi tela. Dopalo mi se što sam kroz celo čitanje postavljala neka pitanja i to što sam na samo jedno dobila odgovor od pisaca. Za ostalo, razmišljaj čitaoče ili što bi mi Vranjanci rekli: „Dubi na glavu". Knjiga malo više obiluje i eksplicitnim sadržajem (malo više za moj ukus, isrekno), ali s razlogom. Malo su mi smetale vulgarnosti, ali u suštini, to je današnji stil života, pa to i nije neka zamerka. Kraj mi se dopao, jer je u stilu Ejkmana i Lavkrafta. U knjizi ga nema, ali u svojoj glavi, čitaoci će sigurno nastaviti da prave razne scenarije.
I rečenica koja me je kupila je: „Ceo život od naše veze pravi roman Sidni Šeldona".
Velika preporuka za ljubitelje horora, za ljubitelje domaćih pisaca i za one koji vole da se posle pročitane knjige pitaju par dana šta je kraj i da li ga ima.
No comments:
Post a Comment