Potpuno je očekivano da prva asocijacija na pomen reči „koloseum" mnogima bude ogromni amfiteatar u kom su se održavali brojni spektakli, a pre svega borbe gladijatora – rimskih boraca koji su se borili ili protiv životinja ili jedni protiv drugih. Željko Obrenović je svojim sjajnim stilom pisanja nalik uspešnim holivudskim ostvarenjima pretočio istorijsku paralelu rimske arene u savremeno doba u kom gladijatora u pravom smislu te reči više nema, dok ih prenesenom značenju i te kako ima. Dopalo mi se to što, iako i sama knjiga nosi naslov „Koloseum", akcenat ipak nije u velikoj meri stavljen na tu savremenu arenu koja, uistinu, predstavlja centar razvoja ostatka radnje romana, već je, po mom mišljenju, Obrenović akcentovao svoje likove, dajući im potpunu verodostojnost i živost.
Čitajući prethodni Željkov roman „Kameno jezero", a zatim i „Koloseum", došla sam do zaključka da je za ovog pisca karakteristično to da nijedan njegov glavni književni lik nije ni protagonista ni antagonista. Fascinantna je ta doza umeća da se radnja podjednako obavija oko većeg broja likova, a da istovremeno nijedan od njih nije u svakom trenutku čitaocu odbojan, a ni privlačan. Naime, čim se u čitaocu probudi želja za poistovećivanjem sa datim likom, Obrenović veoma lukavo iznese na podijum onu stranu njegove ličnosti koja jednim potezom ugasi svaku mogućnost za posmatranim poistovećivanjem. U nekoliko navrata sam, čitajući „Koloseum" počinjala da se vezujem za određene likove, da bih isto toliko često prema svima njima osetila veliku odbojnost, pa čak i gnušanje u pogledu njihovih pojedinih postupaka. Takav način karakterizacije likova smatram veoma teškim i generalno zahtevnim zadatkom, budući da i u stvarnom životu nijedan čovek nije karakterno sasvim crn ni sasvim beo – uglavnom je siv, a Željko je baš kao i u „Kamenom jezeru" uspeo da pogodi onu pravu nijansu te boje.
Pored navedenog, važno je napomenuti i to da su Obrenovićevi ženski likovi ne samo sjajno zamišljeni, već i potpuno uverljivo prezentovani, počevši od Une, devojke mastiloplave kose iz romana „Kameno jezero", pa do novinarke Tare iz romana „Koloseum". Obe su na svoj način nosioci radnje, i svaka od njih, osim posedovanja pažnje vredne karakterizacije, predstavlja hrabru, snažnu i stamenu ličnost, koja je pritom potpuno uverljiva – toliko da deluje da u svakom trenutku bilo ko od nas sasvim slučajno može proći pored nje na ulici.
Iako je, dakle, karakterizacija (naročito glavnih) likova odlično sprovedena, imala sam mali problem u pogledu imena i nadimaka sporednih „uloga", budući da sam, zbog njihove brojnosti i zvučne sličnosti na momente gubila nit u pogledu njihove individualnosti. Međutim, do kraja romana uspela sam da u svojim rukama pokupim sve te niti i da ih spojim u jedno klupko koje je zatim u potpunosti zaokružilo celinu ove priče.
Žanrovski, „Koloseum" najviše pripada nekom tipu dinamičnog romana, ali se tu njegova kategorizacija ne završava. Naime, Obrenović je ovim romanom otvorio brojna socijalna, ekonomska i porodična pitanja današnjice, poput korupcije na fakultetima, mladalačke zaljubljenosti, osećaja nepripadanja, iskorišćavanja položaja ugroženih pripadnika manjih grupa, ali i pitanja poput prihvatanja različitosti karaktera i napravljenih izbora u sklopu porodice i dostizanja pravde.
Pored svega navedenog, ne mogu a da ne pomenem i originalnost u pogledu načina na koji Obrenović završava svoje romane, pri čemu kao pandan navedenih specifičnosti uzimam njegove romane "Kameno jezero" i "Koloseum". Naime, na prvi pogled, završnice oba romana deluju prenagljeno i donekle nedorečeno, mada ukoliko se zađe u dublju analizu celovitosti samih priča, u oba slučaja dolazi se do zaključka da su obe u potpunosti završene i suštinski narativno zaokružene.
Dopao mi se i akcenat koji je Obrenović stavio na novinarstvo kao profesiju na koju danas mnogi gledaju sa nipodaštavanjem, da bi je prikazao upravo onako kako bi ona trebalo da izgleda – nimalo jednostavna veština prikupljanja informacija na osnovu sprovedenih istraživanja u cilju prenošenja aktuelnih događaja široj publici. Samim tim, da se vratim na početak ovog teksta, kako je i za rimske arene bilo specifično da imaju brojne posmatrače, tako je i za savremenu arenu u vidu novinskih članaka objavljenih online ili u štampanim izdanjima, ali i književnost, potrebno postojanje publike. Nažalost, kako je sam Koloseum primao do 80.000,00 ljudi koji su željno iščekivali krvavi spektakl, ne čudi da se i danas najveći deo publike okuplja oko sličnih, samo u prenesenom značenju u odnosu na to vreme, gladijatorskih borbi. A pitanje je ima li tu uopšte pobednika.
