So Many Doors Oakley Hall

Oakley Hall je autor Warlocka, jednog od mojih omiljenih romana, koji je za mit o Vajatu Erpu učinio ono što je Andrić za naše epske junake u Putu Alije Đerzeleza.

So Many Doors je njegov prvenac koji je Hard Case Crime nedavno reizdao i sačuvao od zaborava. Premda je ovaj izdavač ustremljen isključivo na krimi romane -- za uvu knjigu su kazali da je najbolja koju su ikad publikovali -- So Many Doors nije krimić. Ili nije samo krimić. U pitanju je roman sastavljen iz 5 novela u trećem licu, različitih fokalizatora, a središte im je V, devojka čiji ćemo razvoj od krhkog devojčurka do fam-fatal sagledati kroz njihove oči i njihovu povezanost s njom, odnosno ono što je naposletku eskaliralo zločinom.

U pitanju je doba Velike depresije, nemaštine, slabo plaćenih šljakera i devojaka koje se na sve moguće načine dovijaju da sastave ovaj i idući mesec. Sjajno je što je ovo prvi roman koji sam ikad pročitao u kojem fam-fatal nije tek tako data, kao završena i "vanzemaljskog" porekla, nego neko kome su okolnosti pokrenule ono najdublje i inače verovatno i neslućeno žensko-demonsko.

Mizanscen ove knjige je noar, cigarete, zamračene prostorije, pa i fam-fatal, ali njegova suština je znatno dublja i prefinjenija, a stilski stoji ravnopravno sa bilo kojim velikanom.

Vladimir Nabokov Sabrane priče I

Vladimir Nabokov nije pisac za svakoga. Čak ni meni koji ga izrazito volim nisu svi njegovi romani podjednako dragi i ne samo to nego čak u nekima od njih ne mogu ni da prepoznam genijalnost uma koji je napisao Lolitu. Njegove priče su zato sjajno mesto da se, naročito ako ovog autora niste ranije čitali, upoznate sa svim onim što on ume.

Jako je teško reći šta to sve ove priče povezuje na takav način da se one čitaju poput kakvog romana, budući da su sve različite i po glasu, i po stilu, i po tematici, i po atmosferi, ali utisak je jednostavno takav.

Svakako se i ovde može izdvojiti nekolicina boljih priča, na stranu lični ukusi, no i s tim izdvajanjem gotovo da se štiklira 90% sadržaja. A čak i u onim retkim naslovima koji možda nisu u potpunosti po mojim željama nađe se makar neka tako upečatljiva i nesvakidašnja slika koja me natera da zastanem sa čitanjem i najpre je više puta detaljno izanaliziram, a onda sa žaljenjem konstantujem da ja to nikada neću umeti tako dobro.

Pa opet, dok je ovakvih pisaca i ne moram.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- citat -- čitaoci

Ovo je verovatno boljka svakog pisca početnika, pa ću poveden ovim citatom iz svog romana, reći nešto o tome. Početnik će se obavezno zapitati, Kako to da niko nije zainteresovan za ono što je u njemu nastajalo od rođenja a sad kad je porođeno svakako bi moralo da privuče pažnju svakoga ko uopšte ume da čita.

Realnost poručuje nešto sasvim drugo jer će čak i ljudi koji čitaju mnogo radije čitati bilo kojeg dokazanog i proverenog autora nego nedomišljene i nesigurne početničke korake. Što pre pisac raščisti sa tim, pre može sebi da kaže da je pisac. Jer se ne piše zbog publike, makar i te probne-rođačke, već zato što se oseća potreba da se nešto nezadrživo izbaci iz sebe.

Tom Perota Ostavljeni

Puno je romana o postapokalipsi, ali je malo onih sa ovako jednostavnom a efektnom premisom: šta bi se desilo da odjednom i bez ikakvog objašnjenja nestane nekoliko miliona ljudi?

Odnosno, kako bi se oni koji su ostali nosili s tim? Ima i ovde nihilističkih sekti koje propovedaju nestanak rase, i propovednika, i beba-mesija, i lutanja postapokaliptičnim pustošima, ali je sve to mnogo realističnije i drugačije nego u većini romana slične tematike (čak i u odnosu na Put Kormaka Makartija). Ostavljeni su prevashodno roman o ljudima na razne načine izgubljenim u psihičkim lomovima.

Roman je ekranizovan i Dejmon Lindelof (Lost) je zajedno s Perotom bio zadužen za adaptaciju knjige u HBO seriju. No valjalo bi reći da događaji iz knjige pokrivaju samo ono što je obrađeno u prvoj sezoni, dok je ostatak domaštan i nije ničime ni nagovešten u romanu.

Lično nisam bio toliki ljubitelj serije koliko većina drugih (i koliko romana), a razlog je najpre u tome što su naknadne sezone znatno uspešnije od prve, a one su, mada zaista valjano izvedene, nagovestile i trend psihodelije koji mi nije nimalo drag.

Svakako pročitajte i knjigu i pogledajte seriju jer su u oba slučaja u pitanju nesvakidašnja dela, a samo je pitanje ukusa i senzibiliteta šta će vam se više dopasti.

Knjigu sam čitao na engleskom čim je najavljena serija, tako da ne mogu da svedočim o kvalitetu prevoda, ali budući da Dereta u poslednje vreme jako vodi računa o tome, ne sumnjam da je na nivou.

Henri Džejms Okretaj zavrtnja

Bilo da je u pitanju priča o ludilu ili o natprirodnim zbivanjima, ova novela Henrija Džejmsa spada i među najpoznatije novele ovog autora i među najpoznatije priče o duhovima svih vremena.

Džejms kao jedan od najvećih stilista svih vremena ovo pitanje potpuno obesmišljava jer, kako neko reče, priča ovako izgleda: lepe reči, lepe reči, lepe reči, pojavi se duh, lepe reči, lepe reči, lepe reči, pojavi se duh. I to nije daleko od istine, ali isto tako to ne bi trebalo da ijednog ljubitelje dobre proze i razočara i obeshrabri.

Lično je jednom posmatram na prvi, drugi put na potonji način, a svejedno uvek uživam u magiji unutrašnjih monologa koji proniču u suštinu ljudske duše.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- citat -- nestrpljivi kursor

Otkad su nastali prvi softveri za pisanje pa do danas, taj nestrpljivi kursor koji čeka nastavak pisanja i frustrira i podstiče. Ne jednom sam napisao sledeću reč te zatim i rečenicu kako bih otklonio njegovo dosadno prisustvo. A kad dođem do kraja a on i dalje treperi, slatko se nasmejem svojoj maloj pobedi nad nerazumnim programom.

Agota Kristof Blizanačka trilogija

Da li postoji neko ko prvi put nije pomislio da je u pitanju pogrešno napisano ime Agate Kristi?

Ova spisateljica mađarskog porekla koja se odrekla svog jezika zarad usvojenog francuskog nema nikakve veze s pomenutom bakom od krimića. Blizanačka trilogija je, na prvu, ratni roman smešten u neimenovni grad na granici neimenovane zemlje.

U središtu sva tri dela su sudbine dvojice blizanaca, koje se neprekidno menjaju. Trilogija je zbog toga mnogo više od ratnog romana zapravo roman ličnosti ili, još tačnije, roman identiteta, odnosno potrage za njim: sve se ovo nakon prvog dela mnogo više pretvori u nekakav predložak za film Dejvida Linča nego u bilo koji znani ratni roman.

Agota piše redukovanim jezikom kao, naprimer, Kormak Makarti ali bez poetizacije. Ima u njenom delu mnogo toga jakog i precizno izdvojenog iz života, ali što se tiče celine, čini se da se malo na tom putu izgubila ili da taj put nije unapred dovoljno isplanirala.

Korto Malteze

Korto Malteze je poslednji romantičarski junak, moreplovac, lutalica, istodobno i plemenita duša i antiheroj.

Hugo Prat je mnogo od svog neizmernog znanja i iskustva utkao u ovaj lik koji, kako kaže Umberto Eko u predgovoru, čak i liči na njega. Odnosno sa godinama je sve više počinjao da liči na njega.

Priče su prepune pustolovina, potraga za blagom, upadanja i uplitanja u razne ratne sukobe, koincidencija -- očito, namernih -- je koliko i u kakvom pikarskom romanu.

Upoznajte se, ako već niste, sa ovim svojim novim prijateljem koji će vas rado povesti u neku novu avanturu.

Željko Obrenović Kameno jezero, citat

Šta mislite o autobigrafskim romanima i da li oni imaju pravo da se zovu romanima?

Mnogima će smesta u glavi odzvoniti -- Bukovski. Ali da li je i Konrad imao isti iako neizmerno literarniji pristup?

Večita je polemika da li i koliko autor sebe treba da unese u književno delo. Verovatno i jedni i drugi ekstremisti greše jer s jedne strane književnost nije bez razloga fikcija, a sa druge sve što autor piše,  bilo to lično proživljeno ili ne, svakako se opet na neki način prelama kroz njega i njegovo iskustvo, i životno i čitalačko.

Zacelo je mnogo dela gde je teško razdvojiti pisca od naratora, neka su uspešnija od drugih, ali samo pravi majstori su uspevali da izvedu onaj vrhunski trik: da čitalac za sve što je izmišljeno pomisli da je stvarno i obrnuto.

Ja sam se ovim očekivanjima svesno poigrao u Kamenom jezeru na neki metanarativni način i mnogi su mi čitaoci rekli da veruju da je u njemu jako puno autobiografskog dok ja ne bih rekao da ga je više nego u bilo čemu drugome što sam ikada napisao. Svakako je bilo zanimljivo igrati na tu kartu i svesno manipulisati logičnim očekivanjima. 

Kipling Tales of Horror and Fantasy

Nil Gejmen je pisao predgovor, Stiv Džons pogovor, a između je 800 strana fenomenalnih priča. Između ostalog, tu je Čovek koji je hteo da bude kralj, po kojoj je snimljen istoimeni film Džona Hjustona, sa Šonom Konerijem u glavnoj ulozi. Ne očekujte Knjigu o džungli, ovde će vam se predstaviti jedan potpuno drugačiji Kipling. Čak i one priče, nastale u kanonu viktorijanskog slova, osvežene su makar poentom. Prava poslastica za svakog ljubitelja kratke forme i svakako knjiga koju vredi imati i često jos se vraćati.

Džim Krejs Dar kamena

Džim Krejs piše drugačije od svih. Stil mu je prvoklasan a opet rečenica nikad prekomplikovana. Teme su takođe nesvakidašnje, od prave priče o Isusu, u Karantinu, preko izmišljenih kontinenata, do kamenog doba u Daru kamena. Nijedna od njih ne prelazi 200 strana, čak ni potonja, koju sam nedavno pročitao. Jedino što bih mogao zameriti toj bitnoj priči o susretu prošlosti (kamenog doba) sa onim što dolazi (bronzano doba) je isuviše moderno pisanje za jednu tako drevno priču. Ali to je verovatno samo moj stav o tome kako bi je trebalo obraditi. Uverite se sami koliko se ništa nije promenilo i koliko nam je i danas blizak a mrzak susret s promenama.

Filip K. Dik Valis

I pored toga što se u ovom romanu Dik često poziva na raznorazne prethodnike, on piše kao da niko pre njega nije postojao i kao da upravo sam izmišlja pisanje. Valis je i roman, i rasprava s velikim religijama, i uspostavljanje sopstvene religije. Valis je i autobigrafija, makar nekim svojim delom, jer u nju prodiru lični delovi, u prvom licu, a Dik neretko komentariše ili citira i svoja dela. Sveukupno ovo je neizrecivo bitan roman (ako je roman) i čitati ga je prevashodno zbunjujuće koliko i opčinjavajuće iskustvo.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- prikaz -- Popaj -- Goodreads

Roman nema praznog hoda, nema nijedne suvišne rečenice, suvišnog opisa. Sve je odlično ukomponovano. Svi likovi su detaljno i pažljivo oblikovani. Dijalozi su potpuno realni i odgovaraju likovima koji ih vode. Priča je uzbudljiva i nepredvidljiva do samog kraja. 

Od prve stranice čitalac upada u priču, u njenu čudovišnu atmosferu i ostaje u njoj do kraja. To je ono što je mene u startu kupilo. Na momente sam se smejao, na momente ježio, na momente jedio prepoznajući našu svakodnevnicu. Uživao sam do samog kraja koji je začas doleteo. 

Iznad svega, bilo mi je iznenađujuće da je roman napisao domaći autor, i to tako mlad. Izvrsno delo. U rangu sa najboljim svetskim delima toga žanra.

Kameno jezero – Željko Obrenović – recenzija – Ana Zlatkov – Delfi kutak

Danas imamo toliko različitih pisaca i žanrova da se može naći roman za svačiji ukus. Meni se to baš i ne dopada jer tako strada kvalitet. A i nisam ljubitelj svih žanrova i moram priznati da trilere ne volim. Knjigu sam kupila na osnovu prikaza u Delfi kutku i... otkrila blago.

Kameno jezero me je oduševilo. Ne samo zato što je napisano tako promišljeno, pametno i kreativno, već zato što nas uvuče u priču gotovo neprimetno i zavodi svakom sledećom stranom i neobičnom atmosferom. Od prve strane sam bila tamo.

Autor je vrstan pisac i veoma maštovit, a njegovo građenje priče je vrhunsko. Iščekivanja čitaoca su sve veća i zaplet se komplikuje na takav način da nije providan i predvidljiv. Do samog kraja niste načisto šta se sve dešava i drži vam pažnju, pa imamo onu situaciju koju svi volimo, ali je nemamo tako često pa je vrednija – kada želite da znate šta se sve desilo ali ne i da se priča završi.

Meni se čini da mi ovde imamo pisca svestskog kalibra koji zaslužuje OGROMNU reklamu u svim našim medijima, knjižarama i preporuku da se što više kupuje i poklanja.

Željko Obrenović, hvala ti što si tako dobar pisac i što postavljaš i pomeraš standarde visoko. Ti naravno znaš cenu toga. Oni koji možda i ne znaju mogu deo odgovora, pored sjajnog zapleta u urušenoj i moralno osakaćenoj zemlji, naći u Kamenom jezeru.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- recenzija -- Nikolina Samadržić -- Delfi kutak

Glavnom junaku našeg romana, koji se bavi pisanjem, prijatelj Damir nudi ugovor da napiše scenario za film, i to za strano tržište. Pod uslovom da ode da piše u blizini Kamenog jezera. Tamo će ga čekati devojka po imenu Una, u čijoj vikendici će moći da odsedne i na miru piše. A ona će mu pomagati i baviti se prevodom.

Ali, uvek postoji ono ali, ima nešto mistično u vezi s tim jezerom. Ko god se tamo okupa, udavi se. I tela nikad ne pronađu. Šta to u stvari čini jezero tako neobičnim? I iz kog razloga je to malo mesto tako pusto? Hoće li naš pisac uspeti da završi scenario do kraja? I šta ga sve čeka na tom naizgled mirnom mestu?

Kratka poglavlja. Nema mnogo likova. Nikad o tome nisam razmišljala, ali definitivno mi se sviđa. Možeš da se posvetiš svakom liku, kroz ceo roman malo po malo otkrivamo osobine svakoga od njih. Izdaja, razočaranje, strah, borba za život. I još mnogo toga sa čim se ovde susrećemo.

Početak je tako lagan, pitak, ma to klizi, teče, naprosto zaboraviš kako si pročitao da je triler, da se ljudi dave u jezeru. Opustiš se skroz. A onda onako neprimetno tok se menja, kreće akcija. Odjednom se lepo zakuva. Pa ne smem sa kreveta mrdnuti, sve se nešto okrećem. Još ja pametnica našla da čitam u gluvo doba, a ono mrtva tišina u sobi.

A kraj?

E, nije mi se svideo kraj. Nije da je nedovršen, dovršen je! Ali želim još! Ne želim da se rastanem sa likovima! Daj mi još Une, još Suzane, još njega, tog bezimenog Pisca, ma još i tog jezera jezivog. Bože, koliko sam se primila na knjigu, ne mogu racionalno da opišem ovu završnicu. Previše me je uvuklo da bi se tako brzo završilo. Pročitah za dan. A želim još!

Znači, zamerka, roman je trebalo da bude deblji! Šalim se, naravno, onda ne bih imala ovaj osećaj koji imam trenutno. A to je, između ostalog, da ne mogu da prestanem da razmišljam o romanu. I nekako sam, zato što smo se u kutku družili i pričali sa Željkom, zamislila ovo delo kao njegovo autobiografsko i da je taj Pisac zapravo on. I to me je nekako još više zbližilo sa knjigom.

Da čujem vas koji ste čitali šta kažete, a vi koji niste obavezno se upustite u ovu pustolovinu. Neće vam jezero ništa. Ljudi su zli, a ne jezera.

„Strašno je kad ti neko zađe u privatnost. Tamo gde bi trebalo da si bezbedan.”

„U pravoj literaturi pobeđuju sivi likovi. Likovi s milion mana, ali koji ti iz nekog razloga prirastu za srce. Takvi kao što sam ja. A ovo je moj život. Moj roman. Moja pravila.”

Kameno jezero – Željko Obrenović -- recenzija – Zorana Milovanović

Svako ko se kupao u Kamenom jezeru, nije preživeo. Glasine kruže, razvijaju maštu, ali niko nije siguran da li je to istina ili ne. Tela nisu nikad pronađena. Šta se ovde dešava?

U takvom jezivom i mračnom okruženju uz pomoć Une, koja i sama deluje čudno, pisac piše scenario za američko tržište i traži mir za pisanje. Ali, nema mira na Kamenom jezeru. A kada uđe u jezero, ne može pobeći od misli: šta ako ga zauvek zarobi?

Kao i u svakom malom mestu, i ovde se prošlost krije od stranaca i ljudi koji tu ne pripadaju. Kako je moguće da možemo ćutati i pustiti svog komšiju ili školskog druga da nastavi normalno da živi iako znamo da čini užasne stvari?

I jedna za drugom, otkrivaju se izdaje.

Priča kreće sa jedne tačke, udaljava se i nastavlja u drugom pravcu. Misterija ili surovost, tako česta ljudska osobina. Da li je strašnije sresti mitsko čudivište ili shvatiti da se neko šeta vašom kućom kada biste trebali biti sami u njoj?

Pisac vam daje mogućnost da sami završite ovaj neobičan roman.

Da li mi se svidela knjiga. Jeste, preporučujem je i očekujem od našeg mladog i talentovanog pisca još mnogo dobrih knjiga budući da se tek zaleće.

Džo Hil, sin Stivena Kinga, stvaralaštvo

Verovatno bismo svi mi voleli da imamo ključ koji bismo udenuli u bravu na vratu Kingovog juniora, zatim mu otključali glavu, podigli poklopac, pa zavirili u taj ponor fantazma i pokrali sve te sjajne ideje kojih očigledno ima i više nego što mu treba.

Odmah da kažem: ideja nije moja, Hilova je.  

          I to je samo jedna od mnogih ideja koje se u Locke & Key nižu kako jedan pisac, a i čitalac, samo poželeti može.

          No, put do uspeha nije lak čak ni za sina čuvenog bestselerovca kakav je Stiven King. Džo je u startu odlučio da zaobiđe breme nepotizma: i u pozitivnom smislu (smatrao je da bi mu očevo prezime kao reklama bilo od koristi samo na kratke staze) i u negativnom smislu (još jedno dete zvezde) i počeo je da piše pod pseudonimom. Čak prva tri romana nije želeo da mu objavi niko u Americi, Engleskoj i Kanadi.

          U početku se bavio glavnotokovskom književnošću, pa se okrenuo žanru, u kojem se, kaže, sigurno ne bi oprobao da nije bilo pseudonima (ponovo zbog oca), dok je ovako bio zaštićen. Počeo je pričom Pop Art, koja se nalazi u njegovoj zbirci 20th Century Ghosts, zatim se pojavio sjajni prvenac Heart-Shaped Box koji se bavi rok zvezdom koja preko interneta kupi – duha.  

Kada jednom krene, čini se da sve ide po planu, dokaz je i sjajni roman Horns koji je za razliku od prvenca prepun začudnih elemenata i dosta bliži logici Locke & Key, a po kom je snimljen i film u režiji Aleksandra Aže dok je u glavoj ulozi mlađani Hari Poter odnosno Danijel Redklif.

          Više nikoga nije briga što je Džo Kingov sin, a čini se ni samoga Hila koji sad sarađuje sa ocem, što u pričama (In The Tall Grass), što u stripu (Throttle i Duel).

          Hil inače često ističe kako sebe više doživljava kao strip scenaristu nego kao pisca, delom što je doživotni fan stripa, a delom što je najpre uspeo da objavi strip (epizoda Spajdermena), pa tek ubrzo prvu prozu.

          A Locke & Key je... strip o kome je izuzetno teško pričati ako ga već niste pročitali a čak i u tom slučaju verovatno bi svakoga od nas fascinirale potpuno različite ideje i bili bismo oduševljeni potpuno različitim nivoima priče, a nivoa i slojeva je tako puno.  

Priča je o porodici Lok koja nakon tragične smrti oca odlazi u Kuću ključeva i u kojoj najmlađi član Bod pronalazi, jedan za drugim, ključeve od kojih svaki ima neku moć, otključava razna vrata, od kojih neka vode... bilo gde; kad prođete kroz druga, postanete duh, a neki ključ vam otvara glavu pa tako u nju možete da staviti šta poželite ili pak izvadite nešto što vam više ne treba (što Kinzi i učini sa ona dva anđela koji neprestano kljucaju). Locke & Key se između ostalog bavi i posledicama takvih odluka, od kojih su neke stare desetinama i stotinama godina (a sve se tiču ključeva), a neke su potpuno aktuelne, kakav je i Kinzin postupak.

         

Naravno, koliko god ti ključevi bili zanimljivi i ma kakva vrata otvarali, ipak to ne bi bilo dovoljno da se od toga napravi strip, odnosno, verujte, mnogima bi bilo i više nego dovoljno, ali Hil puca mnogo dalje od većine, te je tako priča dosta složenija, prožeta tinejdžerskim problemima podmlatka porodice Lok (Tajlerovi pokušaji da nađe devojku ili traumama nakon očeve smrti) i sukobima sa drevnim zlom koje želi da se dokopa ključeva.

          Hilovi scenariji su bez greške i ako pratite njegov tviter nalog često ćete naići na zapanjene kolege koje prosto ne mogu da poveruju da je za poneki od scenarija pisao i po pet-šest verzija. Ali taj rad se vidi. Odnos onoga što je nacrtano i izgovoreno je odličan, tako da se Hil i sjajni crtač Gabrijel Rodrigez (koji je inače po zanimanju arhitekta, što se  još kako očitava u svim tim sjajnim crtežima Kuće ključeva) ne preklapaju. Režija je fenomenalna i često vas iznenađuje tablama u kojima se iz kadra u kadar ponavlja isti ugao, dok se samo protagonisti pomeraju ili vreme prolazi, što bi bio neki ekvivalent filmskih dugih kadrova, koji su tako retki u stripu, izuzev možda u nekim stripovima Alana Mura (From Hell). Kad pominjemo Mura, tu je i njegov metod nadovezivanja scene na scenu u preklapanjima istih ili sličnih kadrova, kao i kod ulaska u flešbek.  

Locke & Key morate da čitate pažljivo, jer ako ne pratite sve kadrove i ono što se u njima nalazi, a pri tom se u narativu sve ne kaže eksplicitno (što je gotovo uvek), propustićete mnogo toga; gledajte odraz u naočarama mornara koji pripaljuje cigaretu, kao i u autobus koji je daleko u pozadini iza njega, pa čak i u ime čamca gde vidite ime Keli Link, koje vam sasvim sigurno neće privući pažnju ako ne znate da je to i ime spisateljice kojoj, kako se čini, Hil duguje koliko i ocu (Linkova iza sebe ima pregršt priča kojima je jedino zajedničko to koliko su drugačije jedna od druge, a toliko su drugačije da kritičari redovno imaju problem da je žanrovski odrede).

          Zlobnici su odavno prestali da porede Hila sa Kingom jer im je on svojim neverovatnim (iako još malim) opusom začepio usta, a kako se čini to će i nastaviti da radi jer već njegov novi roman, zanimljivog naslova Nos4a2 (pročitajte naglas za potpun doživljaj) koji po obimu nadmašuje prethodna dva romana skupa, preti da bude prava stvar, a ako je suditi po ranim recenzijama – i jeste. Dok se Locke & Key sigurnim stopama kotrlja ka svom finalu, iznova iščitavamo prethodne arkove, tražimo skrivena značenja ili recimo pokušavamo da odgonetnemo da li je Locke & Key uvrnuta književnost ili priča o odrastanju i gubljenju dečje nevinosti ili epska priča o borbi dobra i zla ili porodična saga ili horor ili triler ili sve to zajedno i mnogo mnogo više ili... ili se prosto prepustimo magiji sjajnog pripovedača koji nas podseća na ono najvažnije pravilo: nije važno o čemu je priča, važno je da je dobra. A Hil se pobrinuo da u to nema nikakve sumnje.

         

Željko Obrenović -- intervju -- Slučajna domaćica

Intervju je izvorno objavljen ovde.

Upoznajte Željka Obrenovića

Tragajući za zanimljivim sagovornicima koji imaju šta da poruče javnosti, u Fejsbuk grupi „Delfi kutak“ upoznala sam Željka Obrenovića koji je u izdavačkoj kući Kontrast nedavno objavio svoj treći po redu roman Kameno jezero.

Željko Obrenović je rođen 1982. godine u Valjevu u kome i danas živi. U Beogradu je završio Filološki fakultet, smer srpska književnost i jezik.

Do sada je napisao romane: Srpski psiho (u saradnji sa Aleksandrom Ilićem),  Talog i  Kameno jezero. Na poljski jezik prevedeni su roman Srpski psiho, priča Ko je ubio ljubav i strip Najbolji čovekov prijatelj je pas, a na engleski strip Karton siti.

Dobitnik je nagrade Akademije umetnosti na konkursu U potrazi za novom pričom, Talog se našao u najužem izboru za nagradu Proza na putu, a Kameno jezero u širem izboru za NIN-ovu nagradu.

Do sada je napisao veliki broj priča i književnih i filmskih prikaza, a njegovi stripovi nalaze se i u antologijama Balkan Twilight i Linije fronta 2.

Željkovi romani

SD:  Željko, pripadaš generaciji novih mladih pisaca na srpskoj književnoj sceni. Da li si se promenio od kako si postao popularan u javnosti?

Promenio sam se, svakako, jer je od tada prošlo desetak godina, ali se nisam promenio zbog toga što sam postao popularan, ako se uopšte bilo koji pisac može pohvaliti nekakvom bitnom popularnošću. Čini mi se da više sujeta promeni ljude nego popularnost. Baš iz razloga što su u Srbiji, a i u svetu, znatno poznatije osobe koje se bave drugim delatnostima a ne pisanjem.

SD: Roman Srpski psiho  napisao si u saradnji sa Aleksandrom Ilićem. Kako je došlo do te saradnje i zašto ste izabrali spoj žanrova horora i trilera?

Nije neuobičajeno da pisci u svoje prvence požele da ubace sve ono što se u njima akumuliralo u dotadašnjem životu. To je verovatno bio naš takav pokušaj. Bili smo jako mladi i sve smo radili dosta impulsivno. Očito se i u nama puno toga nakupilo, ali je, nadam se, izletelo u vidu neke smislene i kontrolisane bujice.

SD: Kakav prijem je kod čitalaca našao Srpski psiho?

Bio je to trenutak kad je Laguna tek počela da objavljuje domaće autore. Srpski psiho im je bio šesta knjiga. Pritom je jedan autor imao dva romana, drugi nije živeo u Srbiji i slično, a tema naše knjige bila je nešto što se u domaćem izdavaštvu dotad nije viđalo (nedavno mi je na promociji antologije Krik 2 prišao momak koji mi je rekao da je Srpski psiho bio nezamisliv presedan u Srbiji i da se posle toga mnogo toga promenilo. Drago mi je ako zaista tako). Samim tim smo dobili puno medijskog prostora, a knjiga i dan danas ima svoju publiku i mnogi me pamte i prepoznaju po njoj. Sećam se trenutka kad smo dobili nagradu Meken Eriksona i oni su nas pitali kako da nam medijski pomognu, u kojim novinama želimo da izađemo ili na kojoj TV stanici da se pojavimo, a mi nismo znali šta da odgovorimo pošto smo već bili svuda.

SD:  U romanu Talog koji po žanru pripada trileru, opisao si i skriveni život Beograda.  To je, pored Srpskog psiha, drugi roman čija se radnja odvija u nekom, koliko mi se čini,  imaginarnom Beogradu. Kolika je tvoja ljubav prema Beogradu o kome pišeš?

Beograd je metropola, kakva god ali metropola. Proveo sam tamo deceniju svog života i to deceniju u kojoj mi se svašta desilo, gde sam upoznao pregršt sjajnih ljudi i sumnjam da bi moj život danas ovako izgledao, pa čak i da bih se bavio ovim čime se bavim, i to na takav način, da nisam tamo živeo. I danas često odlazim tamo i svaki put imam isti osećaj, da sam došao u jedan veliki grad. Pri čemu pod „veliki“ ne mislim samo na površinu i broj stanovnika. Kad putuje po inostranstvu, čovek često može da prepozna komade Beograda, a opet je on nekako celovit, nije krpež raznih kultura i tradicija, već je nekakav svojevrstan sopstveni skladan entitet. Verovatno sam zato što se u njemu na ubedljiv i neprikriven a opet ne ni očit način susreću i prošlost, i budućnost, i sadašnjost, ali i neka moguća paralelna stvarnost, dva romana, zasad, smestio u taj grad.

SD: Najznačajnije pitanje je vezano za roman Kameno jezero.  Ovaj roman se žanrovski razlikuje od drugih i radnja je smeštena  u blizini Kamenog jezera na kome se dešavaju misteriozna davljenja. Gde si i kako našao inspiraciju za pisanje trećeg romana?

U okolini Valjeva postoji jezero sličnog imena koje prati fama o misterioznim davljenjima, a reč je o parčetu netaknute prirode i jezeru koje, uz malo sreće, često možete imati samo za sebe. Neretko sam tamo odlazio kako bih i plivao, i odmarao, i čitao, i valjda su se fikcija, stvarna misterija i mir sjedinili u ideju koja je učinila da se knjiga napiše sama od sebe. Zapravo je to ponajviše roman o piscu, pisanju, pokušaju da se ostvari san (scenario za američko tržište), zajedno s problemima koje su junaci poneli iz grada i onima koje zatiču u tom mestašcetu.

SD: Koliko je bilo do sada promocija Kamenog jezera i kakav je tvoj lični utisak o njima?

Ne znam im tačan broj, ali bilo ih je taman koliko treba. Još dok sam promovisao strip Karton siti, počeo sam da to činim sam, bez kritičara, i uz pomoć video prezentacije koja bi pratila promociju. Na taj način bih i publici, čija pažnja ume da odluta kad je izložena isključivo pričanju, predočim i taj vizuelni momenat, a reakcije su uvek bile izvanredne.

SD: Željko, imaš li u planu neki novi roman i da li znaš kom žanru će pripadati?

Uvek radim na više projekata, što scenarija, što romana, što priča, tako da mi je teško da kažem šta će se od toga prvo pojaviti pred publikom i šta će se uopšte ikad pojaviti pred njom. Mlad sam počeo da sarađujem sa ozbiljnim izdavačima, urednicima i PR-ima, i naučio sam ono što mnogi pisci, nažalost, nikada ne nauče, da ne žurim, da budem temeljan, da izvučem i iz sebe i iz svojih priča najviše što mogu dok ih ne pustim. Zbog toga mi je naročito drago i to posebno u ovoj najnovijoj fazi koja obuhvata Karton siti i Kameno jezero, pošto sam na njih najponosniji.

Ljubav prema stripovima

SD: Moja generacija je odrasla uz Mikijev zabavnik, Mikijev almanah, Zagora, Modesti Blejz, Faraona… Uz koje stripove si ti odrastao?

U početku, svakako, uz Bonelijeve stripove, Bleka Stenu, Zagora, Mister Noa, kasnije uz Dilana Doga i Martija Misteriju. Potom sam se u srednjoj školi susreo s Mebijusom, a onda i sa alternativnim stripom. Tek negde na fakultetu sam otkrio američki strip, prvenstveno Vertigo, i sve to što sam tada pročitao a što su potpisivali Alan Mur, Gart Enis i Brajan K. Von ostavilo je na mene trajan utisak. Ali nikada kad pišem romane ne težim da pišem stripove. U pitanju su odvojeni mediji i njihovo mešanje je zamka u koju se lako upada. Retki su pisci poput Majkla Šejbona ili Džonatana Litema koji tu egzotiku umeju umesno da pretoče u prozu.

SD:  Ko je “kriv” što si se zaljubio u stripove?

Kad sam imao četiri godine, otac mi je kupio epizodu Bleka Stene Samurajski mač i ja sam onda preko noći naučio latinicu kako bih pročitao tu beskrajno privlačnu i zanimljivu „knjigu sa slikama“. Verovatno je to bio okidač.

SD: Tvoji stripovi se nalaze u antologijama stripova Balkan Twilight i Linije fronta 2. Gde nalaziš inspiraciju kada su stripovi u pitanju?

U vezi sa stripovima smatram da je moje najvažnije delo Karton siti, i stoga što sam na njemu, uz beskrajnu pomoć crtača, radio gotovo deceniju, i stoga što je naišao na izuzetan prijem i ovde i u inostranstvu. Činjenica da je jedan od predgovora (pošto je strip objavljen i na engleskom) pisao čuveni engleski scenarista Dejvid Hajn koji je tako fino prodro u samu suštinu moga pisanja nešto je zbog čega ovog časa mogu da prestanem da se bavim stripom a da se ne pokajem.  U Linijama fronta 2 nalazi se jedan od stripova iz Karton sitija, a u Balkan Twilight strip koji sam odavno uradio i na oba sam ponosan, ali Karton siti kao celina je nešto na šta sam najponosniji.

Željko sasvim lično

SD: Željko, kako se osećaš kao dobitnik nagrade Akademije umetnosti ?

Sve nagrade su i bitne i nisu. Bitne su jer pomažu prodaju knjiga i podižu samopouzdanje, ali isto tako umeju kod ljudi da stvore i preteranu nadmenost i veru u sebe. Koliko god to godilo egu, pisac mora da bude kritičan prema sebi i da se neprestano preispituje, inače ništa od kreativnog rada.

SD: Da li će tvoji romani biti prevedeni na još neke jezike, osim poljskog?

Kao i za ekranizacije, i za prevode uvek ima nekakvog interesovanja i pregovora, ali i o tome sam naučio da ništa ne pričam dok ne bude konkretno, jer se nebrojeno puta izjalovilo.

SD: Ko je tvoj uzor kada je srpska književnost u pitanju?

Teško je izdvojiti jednog pisca, ali ih opet ovde i nemam previše: Borislav Pekić, Momčilo Nastasijević i Ivo Andrić. Tim redom.

SD: Željko, da li možeš da daš neke smernice piscima-početnicima? Koliko je teško promovisati se kao pisac u današnjoj Srbiji?

Moj savet je uvek isti: puno čitajte, puno pišite i nemojte biti nestrpljivi, koliko god to bilo teško. U suprotnom ćete se samo kajati i to iz brojnih razloga. Ako to zaista imate u sebi, niko vas neće zaustaviti na tom putu, a da li će knjiga biti čitana, koliko i kad, to jednostavno često nije ni do vas, ni do knjige, ni do izdavača. Najvažnije je da ste dali sve od sebe.

SD: Zamisli da si junak neke knjige. Koja bi to knjiga bila?

 

Uh… serijal o Tarzanu?

SD: Željko, između punka i rocka, ti biraš…

Alternativu.

SD: Ti imaš i svoj blog. Kada si počeo da ga pišeš i kako čitalačka publika reaguje na njega?

Blog sam počeo da pišem pre skoro petnaest godina. Nekada sam tamo aktivniji, nekad me nema baš dugo, ali je posećenost sasvim pristojna, pa mi je zbog toga često krivo što mu se više ne posvetim. Ipak mi je proza na prvom mestu i gledam da svaki slobodan tren usmerim ka njoj.

SD: Kako izgleda tvoj savršeni dan?

Bez razmišljanja, čitanje na samotnoj plaži.

SD: Na samom kraju, koja je tvoja poruka čitaocima ovog bloga?

Čitajte što više, to je i najjednostavniji i najjeftiniji način na posetite razne svetove, i prošle, i buduće, i izmišljene.