Džo Hil, sin Stivena Kinga, stvaralaštvo

Verovatno bismo svi mi voleli da imamo ključ koji bismo udenuli u bravu na vratu Kingovog juniora, zatim mu otključali glavu, podigli poklopac, pa zavirili u taj ponor fantazma i pokrali sve te sjajne ideje kojih očigledno ima i više nego što mu treba.

Odmah da kažem: ideja nije moja, Hilova je.  

          I to je samo jedna od mnogih ideja koje se u Locke & Key nižu kako jedan pisac, a i čitalac, samo poželeti može.

          No, put do uspeha nije lak čak ni za sina čuvenog bestselerovca kakav je Stiven King. Džo je u startu odlučio da zaobiđe breme nepotizma: i u pozitivnom smislu (smatrao je da bi mu očevo prezime kao reklama bilo od koristi samo na kratke staze) i u negativnom smislu (još jedno dete zvezde) i počeo je da piše pod pseudonimom. Čak prva tri romana nije želeo da mu objavi niko u Americi, Engleskoj i Kanadi.

          U početku se bavio glavnotokovskom književnošću, pa se okrenuo žanru, u kojem se, kaže, sigurno ne bi oprobao da nije bilo pseudonima (ponovo zbog oca), dok je ovako bio zaštićen. Počeo je pričom Pop Art, koja se nalazi u njegovoj zbirci 20th Century Ghosts, zatim se pojavio sjajni prvenac Heart-Shaped Box koji se bavi rok zvezdom koja preko interneta kupi – duha.  

Kada jednom krene, čini se da sve ide po planu, dokaz je i sjajni roman Horns koji je za razliku od prvenca prepun začudnih elemenata i dosta bliži logici Locke & Key, a po kom je snimljen i film u režiji Aleksandra Aže dok je u glavoj ulozi mlađani Hari Poter odnosno Danijel Redklif.

          Više nikoga nije briga što je Džo Kingov sin, a čini se ni samoga Hila koji sad sarađuje sa ocem, što u pričama (In The Tall Grass), što u stripu (Throttle i Duel).

          Hil inače često ističe kako sebe više doživljava kao strip scenaristu nego kao pisca, delom što je doživotni fan stripa, a delom što je najpre uspeo da objavi strip (epizoda Spajdermena), pa tek ubrzo prvu prozu.

          A Locke & Key je... strip o kome je izuzetno teško pričati ako ga već niste pročitali a čak i u tom slučaju verovatno bi svakoga od nas fascinirale potpuno različite ideje i bili bismo oduševljeni potpuno različitim nivoima priče, a nivoa i slojeva je tako puno.  

Priča je o porodici Lok koja nakon tragične smrti oca odlazi u Kuću ključeva i u kojoj najmlađi član Bod pronalazi, jedan za drugim, ključeve od kojih svaki ima neku moć, otključava razna vrata, od kojih neka vode... bilo gde; kad prođete kroz druga, postanete duh, a neki ključ vam otvara glavu pa tako u nju možete da staviti šta poželite ili pak izvadite nešto što vam više ne treba (što Kinzi i učini sa ona dva anđela koji neprestano kljucaju). Locke & Key se između ostalog bavi i posledicama takvih odluka, od kojih su neke stare desetinama i stotinama godina (a sve se tiču ključeva), a neke su potpuno aktuelne, kakav je i Kinzin postupak.

         

Naravno, koliko god ti ključevi bili zanimljivi i ma kakva vrata otvarali, ipak to ne bi bilo dovoljno da se od toga napravi strip, odnosno, verujte, mnogima bi bilo i više nego dovoljno, ali Hil puca mnogo dalje od većine, te je tako priča dosta složenija, prožeta tinejdžerskim problemima podmlatka porodice Lok (Tajlerovi pokušaji da nađe devojku ili traumama nakon očeve smrti) i sukobima sa drevnim zlom koje želi da se dokopa ključeva.

          Hilovi scenariji su bez greške i ako pratite njegov tviter nalog često ćete naići na zapanjene kolege koje prosto ne mogu da poveruju da je za poneki od scenarija pisao i po pet-šest verzija. Ali taj rad se vidi. Odnos onoga što je nacrtano i izgovoreno je odličan, tako da se Hil i sjajni crtač Gabrijel Rodrigez (koji je inače po zanimanju arhitekta, što se  još kako očitava u svim tim sjajnim crtežima Kuće ključeva) ne preklapaju. Režija je fenomenalna i često vas iznenađuje tablama u kojima se iz kadra u kadar ponavlja isti ugao, dok se samo protagonisti pomeraju ili vreme prolazi, što bi bio neki ekvivalent filmskih dugih kadrova, koji su tako retki u stripu, izuzev možda u nekim stripovima Alana Mura (From Hell). Kad pominjemo Mura, tu je i njegov metod nadovezivanja scene na scenu u preklapanjima istih ili sličnih kadrova, kao i kod ulaska u flešbek.  

Locke & Key morate da čitate pažljivo, jer ako ne pratite sve kadrove i ono što se u njima nalazi, a pri tom se u narativu sve ne kaže eksplicitno (što je gotovo uvek), propustićete mnogo toga; gledajte odraz u naočarama mornara koji pripaljuje cigaretu, kao i u autobus koji je daleko u pozadini iza njega, pa čak i u ime čamca gde vidite ime Keli Link, koje vam sasvim sigurno neće privući pažnju ako ne znate da je to i ime spisateljice kojoj, kako se čini, Hil duguje koliko i ocu (Linkova iza sebe ima pregršt priča kojima je jedino zajedničko to koliko su drugačije jedna od druge, a toliko su drugačije da kritičari redovno imaju problem da je žanrovski odrede).

          Zlobnici su odavno prestali da porede Hila sa Kingom jer im je on svojim neverovatnim (iako još malim) opusom začepio usta, a kako se čini to će i nastaviti da radi jer već njegov novi roman, zanimljivog naslova Nos4a2 (pročitajte naglas za potpun doživljaj) koji po obimu nadmašuje prethodna dva romana skupa, preti da bude prava stvar, a ako je suditi po ranim recenzijama – i jeste. Dok se Locke & Key sigurnim stopama kotrlja ka svom finalu, iznova iščitavamo prethodne arkove, tražimo skrivena značenja ili recimo pokušavamo da odgonetnemo da li je Locke & Key uvrnuta književnost ili priča o odrastanju i gubljenju dečje nevinosti ili epska priča o borbi dobra i zla ili porodična saga ili horor ili triler ili sve to zajedno i mnogo mnogo više ili... ili se prosto prepustimo magiji sjajnog pripovedača koji nas podseća na ono najvažnije pravilo: nije važno o čemu je priča, važno je da je dobra. A Hil se pobrinuo da u to nema nikakve sumnje.