The Tall Man

Autor kultnog filma Martyrs ponovo je uspeo: dekonstukcija žanra na najvišem nivou. The Tall Man izgledao kao horor i laže vas da je horor, ali nije. No, nemojte da mislite da tu ima neka nagla promena žanra kao u Rodrigezovom Od sumraka do svitanja.

The Tall Man je savršeno motivisan.

Džesika Bil je preživela Teksaški masakr, tako da se nismo brinuli za nju. Ali čak je i odabir nje za ulogu „majke“ odličan, baš zbog tih prevarenih očekivanja. Neko otima decu. Pa otme i njeno dete. Samo što...

Daglas Vinter: Run

Run je roman koji bih voleo da sam napisao. Negde na pola puta između Elroja i Shielda. Naslov je tolikoznačan da je besmisleno ulaziti u to. Stil pisanja je paklen. Bez pravila.

A tema?

Preprodavci oružja i run koji je pošao po zlu.

The Raven -- Gavran

The Raven je film u kom je Edgar Alan Po glavni lik – istražuje ubistva zasnovana na njegovim pričama. The Raven je dobrim delom sniman u Srbiji, ali se to ne vidi.

Ne očekujte neku filozofiju, ali je jako zabavan.

Pressing 65

U novom broju Pressinga možete da pročitate moj tekst o seriji Breaking Bad, ali i tekst Marka Stojanovića o Talogu, kao i intervju sa mnom. Takođe, svi ostali tekstovi su, kao i uvek, super. Potrudite se da nabavite svoj primerak Pressinga. Ili barem čitajte na netu.

Talog, promocija na Ubu

U sredu 25. 07. 2012, u 21 h, u dvorištu Muzičke škole na Ubu održaće se promocija Taloga. Gost, Angelina Milićević, na violini svira System of a Down. Bićete u prilici da pogledate trejler za roman, slušate razgovor i muzičku pratnju i sve to za dž.

Ako znate nekoga sa Uba, prosledite mu ovaj link.

EDIT:

Na Ubu je bilo fenomenalno. Odlična posećenost, sjajno gostoprimstvo. Veče je proteklo savršeno u svakom pogledu. Ko nije bio, može da pogleda TV prilog i uhvati delić atmosfere.

Željko Obrenović: Talog (U gradu -- intervju)

Dao sam intervju za sajt Ugradu.info.

1)    Kako ste se odlučili i šta Vas je navelo da se bavite književnošću?

Teško da neko može da odluči da se bavi književnošću. Prosto osećaš potrebu da pričaš priče. Započneš skromnije, koliko ti mogućnosti dopuštaju, sve više čitaš, gledaš filmove... i, naravno, sve više pišeš. I možda jednog dana neko za tebe kaže da si pisac. Dug je put od mojih prvih pokušaja do Taloga. A opet, to je jedini put i svako ko želi da bude pisac mora da ga pređe.

2)    Do sada ste objavili dva romana. Odakle potice inspiracija za pisanjem trilera?

Na svoju prozu ne gledam kao na žanr trilera ili krimi žanr ili dramu ili na bilo koji drugi žanr; nastojim da pišem priče o ljudima, priče vredne pričanja i vredne čitanja, priče koje će neko želeti da pročita i za nekoliko hiljada godina i koje će mu biti jasne i kad se mnogo toga u svetu, kulturi i tehnologiji promeni. Takve su sve one klasične priče koje i dalje traju. A sve one su o ljubavi, smrti, potrazi; o malom čoveku u neobičnim vremenima. Talog je prvenstveno priča o osveti, ali protagonistkinja zapaža zemlju u tranziciji, pojedince koji se ubrzano bogate, pojedince koji misle da im je sve dozvoljeno (čini se da jeste) i o sukobu ta dva sveta. U Talogu će protagonistkinja provesti čitaoca kroz razne svetove: svet sitnih dilera, svet bivših robijaša, svet okultnog, svet posleratne zemlje, svet serijskih ubistava i serijskih ubica…

3)    Kakve su reakcije čitalaca na “Talog”?

Reakcije su odlične. Svakoga dana dobijem barem jedan mejl-poruku od čitalaca koji su pročitali knjigu i kojima se dopala. Za sada niko nije tražio da mu vratim novac, što je lepo (smeh). Pošto sam aktivan na društvenim mrežama, čitaoci lako mogu da me pronađu i da podele svoje utiske sa mnom, što oni jako cene. Mislim da je ta vrsta interakcije neophodna i poželjna.

4)    Postoji li, i u kojoj meri, navika za čitanjem kod mlađe populacije?

Nažalost, situacija je takva da većina ljudi pročita jednu ili nijednu knjigu godišnje. Koliko god to meni bilo nezamislivo, to je činjenica. Ali, to ne znači da mladi ne čitaju i da stariji čitaju i obrnuto. Neki čitaju, neki ne čitaju. I tu se ništa ne može. Čitalačka navika se uglavnom stiče jako rano i retko se tu nešto menja kasnije. Reklama može, recimo, da dopre do nekoga ko inače ne čita i lepo je ako to, naprimer, bude moja knjiga, ali mnogo su mi draži čitaoci koji na moju knjigu nisu naleteli slučajno, nego koji su tačno znali šta traže i koji nisu bili razočarani.

5)    I na kraju, da li je u pripremi Vas treći roman; kada ce biti objavljen?

Što se pisanja tiče, nešto je uvek u pripremi, između ostalog i novi roman, koji će biti objavljen onda kad ga zavšim i kad prođe moju visoku autocenzuru, dane i dane peglanja i sređivanja, a kad će to biti… nadam se uskoro. Do tada su tu Talog, Srpski psiho, moje priče i moj blog.

Željko Obrenović: Talog (Helly Cherry intervju)

Dao sam intervju za Helly Cherry.


Koja je osnovna dužnost pisca?

Osnovna dužnost pisca je da da sve od sebe. Da se potrudi i napiše knjigu kakvu bi on sam želeo da pročita i da ne dozvoli da mu bilo šta stane na put dok to čini. Zaboravite na to šta će reći okolina, šta će reći bilo ko, jedino o kome bi trebalo da brinete ste vi sami. Odnosno šta vam vaše unutrašnje ja govori da je ispravno. Samo tako možete da napišete knjigu koju će neko poželeti da pročita. Nadam se da sam ja to uspeo u Talogu.

Da li jedino u radu i aktivnosti leži smisao života?

Stvaranje, i umetnost uopšte, čini život lepšim. Lično ne mogu da ga zamislim bez toga. Za mene je uvek bilo nešto, bez obzira da li je to muzika, strip, ili književnost.

Kada ste i kako počeli da se bavite pisanjem?

Na neki način sam to oduvek radio. Još kao klinac sam pisao svoje ninđa romane. Zatim sam pisao scenarije za stripove koje sam crtao. Pa razne priče. Sve je to došlo nekako spontano i ne mogu tačno da odredim trenutak kad sam sebi rekao: Znaš šta, ti ćeš od sada biti pisac. Jednostavno su neke stvari došle na svoje mesto. Sve ono što sam pročitao, svi filmovi koje sam pogledao. Došlo je do akumulacije i osećao sam potrebu da te ideje izbacim iz sebe. Prvo je došao Srpski psiho, a sad je tu Talog.

Od koga ste se učili pisanju?

Samo i isključivo od dobrih pisaca, bez obzira da li pisali romane, stripove ili filmove-serije. Dobro pisanje se oseti na kilometar. Čak ćete i tok šou prepoznati ako je dobro skriptovan, jer danas izgleda da samo ljudi u običnom govoru ne koriste scenario, a i to je diskutabilno. Iznova i iznova čitam-gledam stvari za koje smatram da su remek-dela i svaki put kad im se vratim, naučim nešto novo. A onda sednem i pišem. Nema boljeg saveta koji bih dao mladom piscu. Pisci pišu. Tačka.

Koji su pisci na Vas izvršili najveći uticaj i zašto?

Puno ih je. Recimo, Stiven King, jer ume da stvori ubedljive likove i ubedljiv mizanscen, a knjige su mu različite uprkos nekim motivima koji se neprestano ponavljaju.

Zatim, Brajan K. Von u stripu, jer me je puno naučio o dinamici pripovedanja, o šetanju kroz vremenske tokove, o dijalogu i tome kako ozbiljno pisanje može da bude i te kako zabavno.

Dejmon Lindelof na TV-u, jer nam je uprkos svim manama koje Lost ima, podario seriju o kojoj se i dalje priča, iako je serija sad već odavno okončana. Takođe, dokaz je da možete da budete dobri čak iako ne udovoljite svima.

Jako volim Majkla Šejbona, Džejmsa Elroja i Kormaka Makartija. Ako sam u Talogu dotakao delić njihove genijalnosti, ja sam zadovoljan.

Koliko je dug put od misli do njenog ostvarenja na papiru, a koliko od rukopisa do romana?

Jako jako dug. Te misli koje pisac formira u glavi, ma koliko bile uredne i sistematične, kad počnu da se pretaču u reči na papiru, brzo počnu da se menjaju, jer shvatiš da su to dve potpuno različite stvari: misli i reči. Misli su nešto intimno, čemu niko drugi nema pristup, pa samim time ne moraju ni da budu savršene. Reči na papiru su već nešto što drugi mogu da vide, pa samim time nivo autokritičnosti se povećava. Tako bi barem trebalo da bude. A gotov roman je tek priča za sebe. Tako je barem bilo sa Talogom, dalje ćemo videti.

Biraju li pisci teme ili teme biraju njih?

Verovatno je odgovor negde na pola puta. Ideje su svuda oko nas, nije u tome problem. Pitanje je samo koliko ste vi sposobni da ih vidite. A čak je još bitnije to koliko ste sposobni da od njih nešto napravite. Pre neki dan sam pročitao sjajan sinospis za roman The Leftovers: Nekoliko miliona ljudi je odjednom nestalo. Niko ne zna kako i gde. Roman se bavi onima koji su ostali i kako se oni nose sa činjenicom da su im bližnji nestali bez traga.

Nisam pročitao roman, pa ne znam šta se dešava. Ali mozak već počinje da traži način na koji bih ja to rešio, čime bih se bavio itd. Mislim da bi tako trebalo pristupati i pisanju sopstvenih romana. Igrajte se idejama i razmatrajte razne aspekte.

Kakav odnos pisac treba da ima prema čitaocu?

Ne bi  trebalo da ga potcenjuje. Pisci često uzimaju čitaoce za naivne i uprošćavaju romane kako bi „prosečni čitaoci“ shvatili o čemu se tu radi. Velika greška. Što dokazuju mnogi sjajni bestseleri koji su sve samo ne jednostavni za čitanje. Dok sam pisao Talog, nastojao sam da napišem inteligentnu knjigu za inteligentnog čitaoca, što ne znači da roman nije za široku ciljnu grupu. Naprotiv. Samo, ko bude želeo, videće dalje i više od ostalih. Ali ni oni koji traže samo zabavu neće biti razočarani.

Zašto je bitan ritam u priči/romanu?

Bitan je kao i u životu. Ako deset dana sedite u mestu, pa negde naglo odete, možda će vam tamo biti lepo, ali će vam posle biti žao što i onih prethodnih dana niste negde išli. Tako je i sa literaturom, ona bi trebala da vas svakom rečenicom vodi na novo putovanje na kom vam neće biti dosadno i sa kog ćete se vratiti drugačiji. Čitaoci mi kažu da Talog pročitaju u dahu. Nadam se da to znači da ima dobar ritam.

Kakvi su bili Vaši počeci? Koji su Vam najdraži uspesi?

Početaka ima puno (smeh), ali drago mi je, sad kad pogledam unazad, što su neke teme i motivi koji su mi bili bitni u ranom periodu života i stvaranja i dalje tu, samo su sad, naravno, na višem nivou. Još dok sam uz stripove učio da čitam, susreo sam se sa mešanjem raznih žanrova, sa lepotom spontanog propovedanja i mislim da je to nekako zauvek ostalo sa mnom.

Svaki dan kad napišem nešto novo je novi najveći uspeh. A svaka objavljena rečenica kojom sam zadovoljan je sledeći najveći uspeh.

Ima i onih manje apstraktnih, kao što je, recimo, nagrada Akademije umetnosti koju sam nedavno dobio za kratku priču Muzej đubreta, zatim prevod Srpskog psiha na poljski jezik i, naravno, moj novi roman Talog.

Recite mi nešto više o romanu Psiho koji ste napisali sa Aleksandrom Ilićem. Kako je tekla Vaša saradnja? Da li je bilo teško uklopiti vaše stilove? Na kakav je prijem naišao roman kod publike?

Roman je prošao više nego dobro. Prodao se u odličnom tiražu u publika je bila prezadovoljna. Čak i danas mi se često neko javi i kaže da je nedavno pročitao roman i da je oduševljen. Nije bilo teško uklopiti stilove, jer kad se jednom formira glas protagoniste, sve je lako.

Napisali ste i roman Talog. Koliko se on razlikuje od prvenca i koliko Vam je bilo teže (odnosno lakše) da radite na njemu?

Mislim da je najbolje da čitaoci sami prosude kako se i na koji način Talog i Srpski psiho razlikuju. Meni je samo bitno da uoče korak napred, jer to je svakom autoru najveća pohvala. Bilo ga je lakše napisati jer sam sad veštiji kao pisac, ali ujedno i teže jer se želi više, a tu je i taj sindrom drugog romana i velikih očekivanja.

Vaše su ljubavi, pored pisanja i književnosti, strip i muzika. Koji su Vam omiljeni stripovi i zašto?

Ima ih mnogo. Bendisov Daredevil i Alias, Milarov Ultimates, Vonov Ex Machina, Aronov Scalped, Murov From Hell, Watchmen itd. Sve su to različiti stripovi koje spaja jedino to što su sjajno napisani i što kad zaronite u njih ne želite da se priča okonča. Mislim da je takav spoj vizuelne i pisane umetnosti nešto najsavršenije. Jer kako kažu: Slika vredi hiljadu reči. A u stripu imate i sliku i hiljadu reči. Pa vi vidite.

Od novijih stripova religiozno pratim: Sweet Tooth, American Vampire, Morning Glories, Chew, Locke & Key...

Mislim da sam u Talog uspeo da ugradim nešto te svedenosti i kompresovanosti stripa. Ljudi koji poznaju i strip i prozu kažu da sam uspeo. Hvala im.

Koje muzičke pravce pratite? Utiče li muzika na Vaše stvaralaštvo?

Uglavnom volim alternativni rok-metal: Tool, A Perfect Circle, Pain of Salvation. Ali redovno skidam sve što mi neko preporuči i otvoren sam za nove stvari. Ovih dana slušam Florence & the Machine.

Muzika svakako utiče na pisanje, mada ne mogu da slušam muziku dok stvaram – ometa me. Ali naravno, muzika je nešto najbliže poeziji u savremenoj kulturi.

Sa Mirkom Lukovićem, frontmenom benda Rare, radim na pesmi koja predstavlja neku vrstu auditivnog trejlera za Talog. Pretpostavljam da će ljudi uskoro moći da čuju šta smo uradili.

Kao neko ko se (između ostalog) bavi pisanjem književnih kritika sigurno dosta toga pročitate tokom godine. Kakva je književna produkcija danas? Šta bi valjalo menjati?

Trudim se da pročitam barem roman nedeljno i uglavnom čitam anglosaksonske pisce u originalu. Ne mislim da bi bilo šta trebalo menjati jer je puno odličnih pisaca, sve više je autora koji su otvoreni za nove stvari i mešanje žanrova, sve više je uticaja TV-a, filma, stripa, video igrica. Što se mene tiče – nikada nije bilo bolje. Samo neka potraje.

Radite li na nečem novom?

Da. Trenutno pišem novi roman, a radim i na nekoliko strip albuma sa raznim crtačima. Nadam se da će se nešto od toga uskoro pojaviti.

Razgovor vodila

Tamara Lujak

Talog u društvu

Najbolje knjige u 2012. (drugi kvartal)

Već ste imali priliku da pročitate listu Najbolje knjige u 2012. (prvi kvartal), sada su tu i Najbolje knjige u 2012. (drugi kvartal). Nadam se da ćete pronaći nešto za sebe i za plažu.

Don Vinslou: Savages

Savages je roman po kom je Oliver Stoun uradio film. Možete da pogledate trejler i shvatite kako film obećava.

Na brzinu sam pročitao Savages kako bih bio spremniji za premijeru filma.

Vinslou nije baš moja šolja čaja, ali nije loš. Nastoji da redukuje rečenicu, ali da se ne lažemo: nije ni Elroj, ni Kormak Makarti. Ipak, sama ideja nije loša i ima tu dosta nekih situacija koje su zabavne i lepo rešene.

Savages donosi sveže likove i OK priču. Ako ne pročitate roman, obavezno pogledajte film.

Stiven Dobins: The Church of Dead Girls

The Church of Dead Girls nije treš horor kako možda naslov obećava. Nije čak ni horor, uopšte. Pre bi se reklo da je krimi-drama jako jako pogrešno odabranog imena.

Dobins se poslužio zanimljivom pripovedačkom tehnikom: u prvom licu, ali gotovo pa sveznajućeg pripovedača. Jer je, naime, reč o hronici jedne palanke, gde se sve o svakome zna.

A dešavaju se nestanci devojčica.

The Church of Dead Girls se mnogo više bavi tim malim mestom i onim što ti nestanci devojčica pokreću i izazivaju, nego samim nestancima. I to je taj momenat kad krimi preteže ka drami.

Moj prvi susret sa Dobinsom i jako uspešan.

Čarli Hjuston: No Dominion

No Dominion je drugi deo u serijalu Čarlija Hjustona o vampiru detektivu. Već sam pominjao da mi je Hjuston jedan od najomiljenijih pisaca danas. I da je njegovo najjače oružje – dijalog.

Isto važi i za No Dominion. Dijalozi su tako dobri da daju neverovatnu autentičnost likovima koji ih izgovaraju i samim tim čine ubedljivim neverovatne stvari.

Hjustonu zaplet nije na prvom mestu, ali daleko od toga da je zaplet loš. Priča je o novoj drogi koja kruži vampirskim svetom i Džo Pit joj je na tragu. A to će ga puno koštati.

Džonatan Letem: You Don’t Love Me Yet

Kao što piše na koricama, kog god žanra da se Letem dohvati, razvali ga. You Don’t Love Me Yet je pričao indi bendu koji pokušava da se probije. Do novih tekstova će doći na neobičan način i to će ih na neki način puno koštati.

You Don’t Love Me Yet je u stvari priča o mladim ljudima i njihovim odnosima i dilemama.

Letem odlično poznaje muziku i njeno stvaranje. Provešće nas kroz čitav stvarački proces i još mnogo mnogo toga na svega dvesta strana, bez ijedne rečenice viška ili manjka.

Dejvid Sajmon: Homicide

Dejvid Sajmon je proveo godinu dana sa baltirmorskim odeljenjem za ubistva. Rezultat je knjiga Homicide. Knjigu verovatno niste čitali, ali se gotovo sigurno gledali istoimenu seriju.

Serija Homicide je u mnogo čemu promenila istoriju TV-a. I bila polazna tačka za mnoge serije koje su pošle istom stazom. Jedina koja ju je prevezišla je, gle čuda, plod pomenutog Dejvida Sajmona, koji je ovog puta odlučio da kormilo preuzme u svoje ruke. Naravno, The Wire.

Ispravite grešku i pročitajte Homicide. Ponekad je život zanimljiviji od najluđe fikcije.

Piter Feris: Last Call for the Living

Sve više je poznatih pisaca koji su nam podarili dostojne naslednike. I to ne samo naslednike kao autore na koje su uticali, već prave naslednike. Svoju decu. Za sada je najuspešniji i najbolji sin Stivena Kinga – Džo Hil. Ali tu je i sin Džona Le Kare – Nik Harkavej.

Sada im se pridružio i Piter Feris, sin Džona Ferisa po čijoj knjizi je De Palma snimio Furiju.

Last Call for the Living je južnjačka gotika koja se bavi pljačkom i njenim posledicama. Teži mejnstrimu i na neki način ga i dotiče. Teži Kormaku Makartiju i na neki način ga dotiče.

Ali, iako je Last Call for the Living solidan prvenac, mlađani Feris ima još da uči. Pripovedanje je solidno, no kao da Feris nije mogao da se odluči za određene fokalizatore, pa je reč davao skoro svakom u romanu. Čekamo novu knjigu.

Džilijen Flin: Gone Girl

Već nekoliko puta sam iskazao svoje oduševljenje ovom književnicom. Još od prvenca koji je neverovatan i drugog romana koji je za mene na neki način bio iznenađenje. A sada evo i trećeg romana, koji je opet po strukturi bliži drugom.

Gone Girl je priča o mužu i ženi, ispričana u naizmeničnim poglavljima u njihovim prvim licima.

Žena je nestala, svi okrivljuju muža. A tu je i njen dnevnik koji, po svemu sudeći, navodi njega kao krivca. Osim što u Gone Girl ništa nije tako jednostavno. Gilijen Flin vlada strogom strukturom romana i ponovo pokazuje da ume da ispriča novu priču.

Tom Perota: The Leftovers

Čim sam video da HBO najavljuje seriju po knjizi The Leftovers i da će Dejmon Lindelof biti za kormilom, morao sam da pročitam sinopsis, a onda i roman.

Sinopsisu se ne može odoleti: Milioni ljudi širom sveta u jednom trenutku naprosto nestanu. Niko ne zna zašto, kako i gde. Roman The Leftovers se bavi ljudima koji su ostali i načinima na koje se oni nose sa Iznenadnim odlaskom.

Comic-Con Episode IV: A Fan's Hope

Comic-Con Episode IV: A Fan's Hope je dokumentarac o strip konvencijama kao fenomenu, o svim  tim ljudima i gikovima koji se tu osećaju kao kod kuće i barem jednom godišnje ne osećaju da su čudni.

Pored sjajnih kameo pojava, Comic-Con Episode IV: A Fan's Hope se bavi i grupicom ljudi koja od konvencije očekuje više od zabave – da se probiju u strip vodama ili na takmičenju u izradi kostima.

Sjajan dokumentarac za sve koji vole stripove.

Željko Obrenović: Talog (Yellow Cab -- recenzija)

U Yellow Cabu 130 izašao je prikaz Taloga. Tekst je napisao Đorđe Bajić. Potražite Yellow Cab a onda i Talog.


Mladi pisac Željko Obrenović je skrenuo pažnju na sebe pre pet godina kada je u četiri ruke sa Aleksandrom Ilićem napisao roman Srpski psiho. Nedavno se u prodaji pojavilo prvo Obrenovićevo samostalno delo. Za razliku od prvenca koji je jedino imao da ponudi neprekidni niz prizora nasilja i seksa, ovoga puta je primetno nastojanje da se osmisli zanimljiva priča. Doduše, ima eksplicitnosti i u novom romanu, još kako, ali prskanje telesnih tečnosti nije samo sebi svrha. Obrenović je dobro poznatu osvetničku krimi matricu u Talogu obogatio elementima fantastike. Glavna junakinja, na sve spremna Jovana, počinje da istražuje sumnjive okolnosti pod kojima je umro njen dečko Andrej, žrtva loše droge, takozvanog taloga. Ona uskoro otkriva da je njegova smrt u vezi sa serijskim ubistvima mladih devojaka koja već godinama šokiraju Beograd. Kako bi razrešila misteriju, Jovana će morati da se uhvati u koštac sa nasilnim dilerima, nekooperativnim svedocima i sadističkim ubicom koji poseduje natprirodne moći. Talog je roman koji se brzo čita: kratak je i dinamičan, sa minimumom praznog hoda. Istina, na pojedinim segmentima se još moglo poraditi. Karakterizacija je uglavnom stripovska i romanu nedostaje „mesa“ (čitaj: bar još par desetina stranica za dodatnu razradu i objašnjenja). Mesta za poboljšanja ima ali, bez obzira, Talog će poklonici žanrovske  književnosti rado čitati.

Najbolji filmovi u 2012. (drugi kvartal)

Već sam dao svoju listu Najbolji filmovi u 2012 (prvi kvartal), sad je na lista Najbolji filmovi u 2012 (drugi kvartal). Uživajte.

Haywire

Haywire je priča o ženi-obaveštajcu, recimo, koja iz neznanog razloga padne u nemilost poslodavaca i gleda kako da izvuče živu glavu iz svega toga. Priča je već viđena, ali izvođenje je dobro.

Koliko su mi se u Drive svidele scene jurnjava kolima, toliko mi se u Haywire sviđaju koreografije tuča. To su s jedne strane jako osmišljene borbe, a sa druge strane imaju tu neku masnoću kafanski tuča. Neke sam morao da premotam, pa ponovo.

Šteta samo što su likovi nisu više razrađeni. Ima ih dosta, a mnogi su svedeni samo na kameo pojave.

The Cabin in the Woods

The Cabin in the Woods je delo našeg omiljenog Josa Bafi Vedona. Vedon je jako jako talentovan scenarista gotovo matematičke preciznosti što je, po meni, najviše dokazao svojim radom na Asthonishing X-menima. A saučesnik u zločinu je Godar – odgovoran za Kloverfild.

The Cabin in the Woods se poigrava arhetipima horor slešera. A onda kad mislite da vam je jasan seting, da su vam jasni likovi... sve krene malo drugačije. Mnogo drugačije.

The Cabin in the Woods je zanimljiva, zabavna, dobro napisana priča koja unosi osveženje u, čini se, posustali horor žanr.

Chronicle

Čini se da nam danas najbolji superherojski filmovi dolaze ne iz adaptacija stripova, već iz originalnih scenarija. Takav je slučaj bio sa odličnom serijom Misfits, takav je slučaj i sa Chronicle.

Chronicle na jedan svež i originalan način prati matricu origin priče o rađanju superheroja i superzlikovaca.

Srednja škola, neprihvatanje, pronalaženje čudnog artifakta. A sve je snimljeno kao i domaći Klip iz ruke, kamerom koju neki od junaka neprestano drži uključenu. I to je možda i jedina mana filma – pomalo je to veštački i bez prave potrebe (iako se vidi motiv).

The Avengers

Kad je Milar napisao strip Ultimates znali smo da nikada nećemo videti ekranizaciju tog stripa. Previše je tu dekonstrukcije za prosečnog posetioca bioskopa.

No, Džos Vedon je ipak jedini čovek koji je toj adaptaciji mogao da priđe. I uspeo je. Da se razumemo: The Avengers nije adaptacija Ultimates, ali je prokleto blizu.

Koristi sličan zaplet, razume likove, razume strip. Razume kako treba adaptirati strip. A o ona dva savršena savršena momenta sa Hulkom, Torom i Lokijem... neću ni da govorim. Kakva gikovština.

Headhunters

Headhunters je norveški krimi film koji kombinuje priču o kradljivcu vrednih slika sa... vratolomnom poterom za istim. Na neki način, iako ni blizu tako poetično i filozofski, prizvao mi je u sećanje No Country for Old Men.

Headhunters je odlično i dosledno napisan film, ali opet kao da mu nedostaje malo duše.

Lepo je videti da se pojavljuje sve više filmova van Amerike koji su savršeno snimljeni i u koje je uložen novac. Headhunters je, svakako, stavio pare na broj koji dobija.

The Raid

The Raid je akcioni film koji ste oduvek sanjali. Poštuje sva pravila i konvencije žanra, ali ih istovremeno krši na nekim jakim mestima i to na najmanje očekivani način.

Priča u The Raid je o timu specijalaca koji upadaju u zgradu prepunu kriminalaca sa namerom da je očiste. A onda ispadne da to nije tako lako. I da nije sve kao što izgleda.

Bolje na vreme iskokajte kokice, jer nećete imati vremena za pauzu.

Get the Gringo

Get the Gringo je novi film Mela Gibsona. Neverovatno je koliko Get the Gringo ima šarma i kakvo uživanje nudi. Već uvodna scena jurnjave na granici (bukvalno) pokazuje da ćete prijatno provesti veče.

Get the Gringo je noar sa komičnim elementima. A priča je o lopovu koji završi u, ehm... neobičnom meksičkom zatvoru i tamo stiče poznastva, ali i neprijateljstva.

Gibson u hodu rešava probleme, a sva rešenja su genijalna. Kako rekoše u South Parku: On ume da postavi priču.

Get the Gringo je jedan od boljih filmova ove godine.

Livid

Livid je priča o devojci koja neguje stare i bolesne ljude. Novi posao je odvodi u gotovo pa dvorac žene koja ima sto godina, bila je slavna profesorka baleta, a sad je već godinama u komi, a priča se da u kući krije blago.

Devojka sa dečkom i bratom reši da usred noći svrate i potraže blago.

Livid je arđentovski film. Toliko je sjanih scena i ideja da se to ne može opisati. Ne sećam se kad sam se poslednji put tako naježio. Jedina mana je što je previše pretenciozan, pa mu nekoliko ideja nije bilo dosta. Nego su hteli još. Tako da na kraju nije sve baš skockano, jer je previše toga. Ali, verujte, to vam neće umanjiti uživanje u Lividu, jer to nije ta vrsta filma.

Sound of Noise

Sound of Noise je film kakav ne gledate svaki dan. Zato što ima genijalnu ideju. Krivci su Šveđani. A ideja Sound of Noise je sledeća: grupa frustriranih muzičara koja je besna što na svakom koraku čuje užasnu muziku odluči da gradu priredi nesvakidašnji Koncert za grad i šest bubnjeva.

Dakle, oni kao anarho-teroristička grupa upadaju na razne lokacije i u ilegalnim operacijama koriste „instrumente“ koji im se nađu pri ruci.

Bez reči sam.

Once Upon a Time in Anatolia

Sulejman Veličanstveni očigledno nije jedino što Turci imaju da ponude. Once Upon a Time in Anatolia je sjajan film koji traje skoro tri sata, malo šta se dešava, a opet nešto neprestano kuva i kuva i kad se film završi, vi niste ista osoba.

Once Upon a Time in Anatolia kreće dugom scenom u kojoj se kola voze po mraku po periferiji i malo šta se tu zna i objašnjava. Sluti se: panduri voze ubicu da pokaže gde je zakopao telo. Niti znamo koga, niti znamo što.

I tako to traje sat vremena. Ali ono što se usput ispriča.... A po danu nastavi...

Klip

O ovom filmu sam opširno pisao OVDE.

Klip 2012

Pre nekog vremena sam pisao o seriji Skins i rekao da bi roditelji voleli da su klinci kao u seriji Priđi bliže, ali da je, nažalost, realnost koju nudi Skins mnogo stvarnija. Isto bi se moglo reći i za Klip.

Klip je hrabar film koji pokazuje autodestruktivnost, egzibicionizam, pornografiju, opijanje do rane zore, beskrajan eksplicitni seks... pa pravac u školu. Da, reč je o tinejdžerima. I koliko god se to nekome sviđalo ili ne, realnost je takva. Devedesete su se vratile. Trenerke, svemirske patike, ružne uske majice. Tuče na jen’ dva.

I sve se snima.

Jer ako se ne snimaš – ne postojiš. Zato su kamere mobilnih telefona neprekidno uključene. Snima se i seks i vandalizam i maltretiranje. Ali i plakanje.

Roditelji su tu. U svojim problemima. Ništa ne primećuju. Ili ne žele da primete. Ili ništa ne mogu da promene čak i ako primećuju.

Jasna je klinka koja pada na starijeg momka koji je gleda kao nešto najbednije na svetu i tako je i tretira. Ali njoj to ne smeta. Jer, kako sama kaže, sve bi učinila za njega. Ona ne obraća pažnju na bolesnog ćaleta (doduše, ovo je malo na prvu loptu, ali ajde sad), ne obraća pažnju ni na šta, osim na to kako da uhvati i zadrži Đoleta, na svaki mogući način. A to podrazumeva ogromne količine agresivnog pornićarskog seksa. I snimanje, naravno.

Jer to je naša realnost. Pornićarke drže mikrofone i urlaju sa TV-a, nudeći nam svoju lažnu stvarnost, koju klinci prihvataju kao jedinu moguću. Iskreno, zastrašujuće je gledati te klince kako odlaze na žurke gde se sluša najodvratniji turbo folk, bez obzira da li su u pitanju nove pesme ili one koje su nastale pre nego što su se klinci i rodili.

U domaćoj književnosti i filmu osetna je težnja autora da idealizuju ili barem stilizuju stvarnost, te često rezultat bude neubedljiv. Sam odabir da saundtrek Klipa budu narodnjaci je velika i hrabra odluka. Nisam siguran da bih recimo ja bio u stanju da sa tim idem do kraja a da me gnušanje ne zadavi. Već propratni saundtrek taksija i kafana pored kojih se prolazi koji sam ubacio u svoj roman Talog, već mi je bio previše.

Iako je u novom srpskom filmu primetna fascinacija pornografijom, čini se da Klip ovu temu tretira najzrelije i najubedljivije (verovatno zato što ne ide na stilizaciju, već se bavi fenomenom). A pri tom čak donekle ima i katarzični efekat. Da se razumemo, Klip ne morališe. On prikazuje. Kao dokaz tome je sam kraj filma (zapravo kraj bez pravog kraja, osim podvučene poente koja se postavlja tokom čitavog filma). A na vama je da sudite. Ako vam je uopšte do toga.  

Dok sam gledao Klip nametnula mi se paralela sa filmom Tilva Roš. U oba su igrali naturšici. Oba prikazuju autodestruktivnost.

A oba prikazuju dva sveta koji ne mogu biti različitiji.

Dok se Klip bavi splavarima i splavarušama, Tilva Roš prikazuje alternativnu skejtersku scenau. Ali sve je gotovo pa isto. Apatični roditelji i klinci za koje sutra ne postoji.

Jedino pitanje koje se postavlja dok gledam Klip je: OK, ali čemu?

Sve je to sjajno napisano, sjajno odigrano, sjajno snimljeno, režirano, montirano, stilizovano. Ali čini mi se da bi film bio još bolji da je stavljen u neki drugi kontekst. U neku pravu priču koja bi bila zanimljiva i za sto godina kad nikome više neće biti fascinantno šta to, zaboga, klinci rade i da li je to stvarno tako, jer će do tada verovatno svi biti takvi.

Ako ih uopšte bude.