Nešto jače od mesec dana kasnije, Saša me je sačekao nakon škole. Do tad smo se videli već nekoliko puta, ali sad je bilo drugačije.
„Kod tebe?“
„Aha, šta fali?“, reče Saša. „Moji su…“
„U Švajcarskoj, znam. Rekao si mi.“
„Da“, reče Saša. „Eto. Ako hoćeš… U stvari, što ne bi’ ’tela.“
Slegnula sam ramenima. Milica mi je namignula iza Sašinih leđa.
„Ajmo“, reče Saša osmehnuvši se.
Pošli smo ka prilazu za kola gde je parkirao motor. Zajahao je hondu i nastavio da turira dok sam se uspentrala na sedište.
„Uhvati me oko pojasa da ne spadneš“, reče Saša stisnuvši gas.
Nije bilo potrebe da me upozorava: čim me je inercija povukla unazad, pribila sam se uz Sašu bez namere da popustim stisak dok se ne zaustavimo. Kao da mi je čitao misli, Saša je vozio ukrug po kraju, namerno dužio put; u svaku krivinu, sigurna sam, uleteo je barem dvostruko brže nego što bi inače – samo da bih se još više usrala. Naposletku se ipak zaustavio kod kuće što su joj kapiju čuvala dva mermerna lava na stubovima. Fasadna cigla po zidovima i nalepnica agencije za sigurnost po prozorima.
Saša je sjahao sa bajka. „Pazi na auspuh.“
„Šta?“
„Auspuh.“ Klimnuo je glavom ka usijanoj cevi. „Da se ne opečeš.“
Otključao je okovana vrata i nestao u dubini prostrane kuće, dok sam ja nastavila da se kobeljam u pokušaju da bezbedno sjašem sa sedišta. Na posletku sam uspela da kliznem niz crnu kožu, potom se uputila za Sašom.
„Saša“, doviknula sam.
„Ej, ovde sam.“
Zavaljen, sedeo je na garnituri presvučenoj crvenim skajem. Jedan za drugim dizao je jastuke kojima je krevet bio zatrpan – naposletku je pod nekim od njih pronašao daljinac. Pustio je TV i odabrao neki od kanala sa kablovske. Džordž Majkl je zapevao Freedom. Znala sam je sa kompilacije koju sam dobila za rođos.
„Dođi“, reče Saša lupnuvši šakom pokraj sebe. „Sedi.“
Sela sam. Osmehnula sam se, podvukla šake pod butine, oborila pogled. Saša mi položi šaku na koleno. Nakratko sam pridigla pogled. Podigao mi je bradu.
„Ej, šta ti je“, rekao je. „Što si se…“
„Ništa.“ Nanovo sam se osmehnula. „Malo sam…“
„Šta?“ I dalje mi pridržavajući bradu, poljubio me je. Nakratko je zadržao usne na mojima. „Šta je bilo?“
„Saša…“
„Reci.“
Skrenula sam pogled ustranu. „Htela sam da…“
„Šta?“
„Znaš, da…“
„Da se kresnemo?“
Potvrdila sam glavom.
„Pa, šta je bilo“, reče Saša. „Devica?“
Povrdila sam glavom.
„Frka?“
„Nije to…“
Otpustio me je iz zagrljaja. Podigao je kutijicu marlbora sa staklenog stočića, lupnuo je o nadlanicu i izdvojio cigaretu. Uvukao je dim, snažno nategnuvši. Potom je pritisnuo šaku na čelo, sa prstima u kosi. Ispustio je dim iz pluća; okrenuo se ka meni.
„Šta je onda?“, rekao je.
„Dobila sam.“
„Edokurca!“
„Jebiga, šta da…“
„Ništa, ništa nećeš!“
„Znaš da nije do mene…“
„Jok, do mene je!“
„Znaš na šta sam mislila.“
Omahnuo je glavom. Ponovo je nategao cigaretu, potom se okrenuo ka meni. „Uložak ili tampon?“
„Šta?“
„Šta si stavila, uložak, ili tampon?“, ponovio je.
„Aha“, rekoh. „Tampon.“
„Tampon…“ Klimnuo je glavom, licem mu je provejavao osmeh što me je podsetio na veče kad smo se upoznali. „Odlično.“
No comments:
Post a Comment