Novi magazin: Drhtanje na plaži

Na naslovnoj strani je Ejmi Vajnhaus, unutra sam ja. Vule Žurić se raspitivao šta je dovelo do fenomena domaće žanrovske književnosti koja je preko noći došla na bestseler liste domaćih knjižara. Odgovore su pokušali da mu pruže dežurni krivci, među kojima i iskreno vaš. Sinoć sam pročitao tekst – svež iz štampe – i sjajno izgleda. Pošto ovakva vrsta teksta zahteva više pitanja (i odgovora) da bi se izvukli bolji citati, posetioci bloga imaju priliku da pročitaju i ono što nije stalo u tekst (što se tiče mog dela). Koga zanima kako sve to izgleda i šta su rekli i ostali pisci – neka kupi Novi magazin. Nije horor svaki dan intervjuisan. Unutra imate još svašta nešto, ali pretpostavljam da će vas tekst o Ejmi Vajnhaus ponajviše zanimati. Znači, trk na trafike: Novi magazin.

A da, Vule, hvala za ono: „Čini se da je ipak sve počelo sa romanom Srpski psiho“.

Ajmo sad na ekskluzivu.

Srpski psiho je u doba kad se pojavio napravio pravi džumbus na književnoj sceni. Priseti se malo tog iskustva pisanja te krvave bajke u četiri krvave ruke.

Željko Obrenović: Osećali smo da je domaća književnost pretrpana neinspirativnim, neambicioznim romanima, bez trunke hrabrosti u sebi. Naravno, želeli smo da donesemo sve to što je nedostajalo. Forma trilera-horora-psihološkog romana je zadovoljavala to što smo hteli da postignemo; i kad smo jednom počeli, knjiga se sama napisala. Znali smo šta nameravamo da kažemo, a usput smo probali načine kako da to kažemo. Oni koji pažljivije od mene prate domaću scenu, kažu da se uticaj Srpskog psiha primećuje u nekim novijim romanima drugih autora. To valjda govori da smo uspeli (smeh).

Zavrsio si književnost, odakle to interesovanje za žanr kod tebe? Ima li to veze sa generacijom, ili nešto drugo. I, iz Valjeva si, koliko Beograd malo zna o scenama u unutrašnjosti?

ŽO: Odrastao sam u divno vreme eksploatacije: video klubovi, stripovi, roto romani. Od karate i ninđa filmova, preko ratnih, horora (sve redom B), do Indijane Džonsa, Gunisa. Kasnije sam prešao na Tarantina, Linča. A pošto sam oduvek puno čitao, poželeo sam da nešto slično nađem i u literaturi. Ta želja me je naterala da počnem da čitam knjige u originalu, jer gotovo da nisu postojali prevodi romana koji su me interesovali. Otvorio mi se jedan sasvim novi svet (izdvojio bih Kormaka Makartija, Majkla Šejbona i Džejmsa Elroja). Mislim da scena ne postoji ni na nivou čitave Ex-Yu, a kamoli u unutrašnosti. U Srbiji ne podržavaju autore koji rade nešto novo i zanimljivo. Stalno se priča o istim piscima, istim romanima. Isti ljudi pričaju. Verujem da postoji armija mladih ljudi koji imaju šta da kažu, samo im treba pružiti šansu. Iznova me iznenađuje činjenica da nemamo nijedan filmski ili muzički magazin. A nijedan od postojećih magazina ne objavljuje priče. Čak ni najkraće.

Veliki se poznavalac žanrovske književnosti. Gde je naša ta scena u odnosu na svet i ima li uopšte smisla porediti se.

ŽO: Ima pojedinaca koji bi u nekim boljim uslovima (kada bi mogli da se posvete pisanju u punom radnom vremenu, sa punom uredničkom pažnjom) mogli da priđu svetskim velikanima. Čini mi se da se stvari lagano menjaju (u smislu da se izdavači malo više usuđuju da objave autore koji koriste žanrovske matrice), ali jako jako sporo. Dovoljno je reći da Pekićevo Besnilo i dalje nije baš prihvaćeno u akademskim krugovima; ili da smo mi morali da objašnjavamo da nismo ubice, nego je to narator Srpskog psiha. Tim stvarima se ljudi preko odavno ne bave.

Daj neku preporuku za drhtanje na plaži.

ŽO: Ja zapravo nisam ljubitelj čistog horora. Volim mešavinu žanrova ili, tačnije, sve zanimljive priče. Najpre mi na pamet pada prošlogodišnji hit Džastina Kronina Prolaz. Kronin je kao i Pekić mejnstrim autor koji se prešaltao na žanr (moja omiljena sorta) iz prostog razloga što voli interesantne knjige. Ispripovedao je cigletinu od hiljadu strana koja obuhvata period od nekoliko stotina godina, ima složenu naraciju i duge rečenice – a opet je postala neverovatan hit; u planu je i film u visokoj produkciji. Trenutno čitam Cloud Atlas Dejvida Mičela (još jedan mejnstrim autor u žanru) koji nije horor ali je neverovatno ambiciozan i uspešan roman. Sve koje interesuju dalje preporuke, pozivam da svrate na http://zeljko-obrenovic.blogspot.com/

Publika je bukvalno napustala čitanja kada ste čitali onu scenu na Avali. Je li takva reakcija čini pisca horora ponosnim?

ŽO: Svaki put kada se pokaže da si uspeo u onome što si planirao, naravno da si ponosan. Ta scena konkretno trebalo je da ima takav efekat – i u tome je uspela. Roman je izašao davne 2007, a i dan danas svakodnevno dobijam mejlove od ljudi koji su roman pročitali po deset puta i traže da im objasnim neke detaljčiće za koje smo mislili da ih niko neće ni primetiti ni povezati. To me čini još srećnijim.

Klikni da se uveća

Klikni da se uveća

Klikni da se uveća