NAJBOLJI DRUG

Dok gledaš u monitor i on gleda u tebe.

Sa tom mišlju sam sela za svoj prvi komp. Roditelji su rekli: kompjuter je prozor u svet koji teško da ćeš inače videti. Ali, nisu shvatali da informacije, osim što kroz taj prozor izlaze – one takođe u njega i ulaze.

Prava prijateljstva se zasnivaju na podjednakom davanju i uzimanju.
I ja sam ga hranila, hranila sam svoj računar. Hranila sam ga svojim dnevnicima, svojim razmišljanjima. Novim saznanjima. Hranila sam ga idejama.
A on je uzvraćao. Bili smo u neprekidnoj vezi. Neko je u onlajn vezi sa prijateljima iz inostranstva. Ja sam bila u onlajn vezi sa bićem iz druge dimenzije. Malim Sivim (tad su računari bili samo sivi) Vanzemaljcem iz druge dimenzije. Druge planete. Drugog sveta.
Bio mi je zahvalan, Mali Sivi Vanzemaljac, bio mi je zahvalan na informacijama koje sam mu pružala. I nagrađivao me je šetnjama kroz nove svetove. Poput Tardisa, vodio me je u nove dimenzije. Šetao me je kroz prošost, budućnost, sadašnjost. 

Naročito budućnost.

I bili su u pravu, moji roditelji, zaista sam videla svetove koje inače nikada ne bih. Ali, opet, verujem, na sasvim drugačiji način nego što su to oni mislili.
Moje drugarstvo sa Malim Sivim Vanzemaljcem trajalo je dugo. Ali, kao i većina prijateljstava, u nekom trenutku moralo je da smanji intenzitet. Ne zbog svađe, niti obesti. Iz prostog razloga – prevazišli smo se.

Ali, nijedno od nas se nije bunilo. Mali Sivi Vanzemaljac nije se ljutio kada sam kući dovela Malog Crnog Prijatelja (evolucija je rasu računara dovela do raznih boja), niti je rekao i reč protiv. Računari su inteligentna bića. Isto tako se ni Mali Crni Vanzemaljac nije bunio kad sam kući dovela Malog, još manjeg, Roze Drugara, sa tetovažama iza monitora.

Čovek vredi onoliko koliko ima prijatelja.

WATCHMEN

Za nekoga ko se smatra velikim fanom TV-serije Lost, a opet čeka finale pete sezone pre nego što će je pogledati, mogu se smatrati strpljivim čovekom. Ipak, ta vrlina nije me omela da Watchmen pogledam neposredno po njegovoj premijeri, naravno na bioskopskoj kopiji. Za blokbaster tog tipa trebalo bi da mi je barem «loš» snimak umanjio uživanje, međutim, da odmah otkrijem – nije! Film je savršen.

Watchmen, najznačajnije delo najznačajnijeg strip-scenariste ikad, priča je je o penzionisanoj grupi retro-superheroja koji – nakon što su im sve prvobitne ideje, koje su ih i okupile, pale u vodu, a velikim delom i pod pritiskom vlade – reše da helanke i kukuljice okače o klin. Nakon ubistva jednog od njih, Komedijaša, i pod pretnjom nuklearnog rata, rasturena banda se bojažljivo, delom i nesvesno, ponovo okuplja. Ne zaboravimo Roršaha, koji je rekao svoje «Nikada!» i, zapravo, nikad nije ni prestao sa borbom protiv kriminala.

Komedijaševa smrt nije kraj. Jednom za drugim, neko smešta penzionisanim superherojima: Roršaha strpa u zatvor gde ga čekaju svi oni koje je on prethodno smestio iza rešetaka; Dr. Menhetn, pod optužbom da je svojim radioaktivnim telom prouzrokovao karcinom bliskim ljudima, svojevoljno se povlači na Mars. Ali, zašto? Zašto sad? Nakon svih tih godina, kad gotovo da su svi zaboravili dane slave maskiranih osvetnika.

Watchmen (strip), ispripovedan je maestralno: nizom paralelnih tokova, priča u pričama, stripova u stripovima, odlomaka iz novina, dnevnika, proznih tekstova, sa lažnima reklamama, biografijama... Briga o detaljima dovedena je do vrhunca. Mur je uspeo sve: da ispriča uzbudljivu priču (čija kičma je noar), kritikuje politiku, izvrši dekonstrukciju superheroja, da omaž palp junacima novinskog stripa, iznese viziju alternativne stvarnosti, ugradi čak i melodramske elemente, postvjetnamsku depresiju.... Prenese svoju pesimističku viziju autodestruktivne sudbine ljudske vrste.

Nimalo lak zadatak za ekranizaciju? Pa i nije. Prava za film odavno su bila otkupljena a od režiserske stolice odustao je niz faca (među kojima i Teri Gilijam). Lično sam bio uz pesimiste koji su verovali da film nikad neće biti snimljen, a da je tako verovatno i bolje.

Rulet se zaustavio na Zeku Snajderu, režiseru rimejka kultnog Romerovog zombi filma Dawn of the Dead. Zek nam je potom isporučio i 300, palpičnu viziju bitke kod Termopilskog klanca (po stripu Frenka Milera). Koliko god mnogi pljuvali pomenuti film, zaboravljaju da ni sam strip nije baš Milerova «lična karta» (meni je čak film i bolji) i da je lovljenje faktografskih grešaka i nelogičnosti u tako ličnoj i palp obradi – besmisleno.

Međutim, to što Snajderu retko ko da je osporio je vizuelni identitet koji se može meriti sa masterpisom kakav je Heroj: breathtaking scene, sa obiljem matriksovskih usporenih snimaka (od kojih, opet, neki šize; a Snajder hoće da se sve vidi.), ili momenata kad se slika u potpunosti zamrzne... da bi krenula dalje.

Još otkad je Snajder umešao prste u realizaciju filma, bilo je jasno da će se držati plota (kao pijan plota) i da će što je manje moguće odstupati od predloška. Gledao sam intervju u kom se, gotovo suznih očiju, pravdao zašto i strip u stripu (film u filmu?) o Crnom jedrenjaku, ne može da uglavi u film od dva i po sata. Ne mari. Snajder je zadržao sve što je bitno (gotovo da je sve zadržao!!!), blago izmenio kraj (ali ne i smisao) i isporučio nam film koji će se iznova i iznova gledati.

Paralela sa Lost, na  početku teksta, nije bila tek nasumična: Lindelof (jedan od tvoraca i scenarista Losta koji se mini-serijalom Ultimate Wolverine Vs. Hulk i u stripu dokazao kao talentovani scenarista) veliki je fan Alana Mura pa je i seriju postavio na temeljima Watchmena: brojni fleš-bekovi, pripovedanje napred-nazad, briga o detaljima, slojevitost, višeznačnost...

Opet, Lost je, zasigurno, znatno pitkiji od Watchmena i tu leži jedina moja briga: koliko će se ovaj film dopasti ljudima koji sa stripom (i samom estetikom) nisu upoznati? Da li će razumeti (imati strpljenja) da isprate sva ta brojna sečenja narativa. Da li će zadržati nit? Ne znam, nisam objektivan.

Alan Mur će, naravno, kukati kako su mu i ovaj strip uništili – ali, po prvi put, za to nema razloga. Ja? Odoh da repriziram film, dok se ne pojavi neka bolja kopija ili ne stigne i do naših bioskopa.

Tekst je izvučen iz arhive bloga.

Željko Obrenović: DEVICA (prvi deo)

Uvrnula sam prekidač na vibratoru koji je smesta počeo da se džilita. Žilice utisnute u plastiku prema modelu kuratog pornićara trzale su se kao da kroz njih juri krv. Pomilovala sam plastikanca, klizeći prstima od zamišljenih dlakavih rezervoara sperme ka glaviću što je veselo skakutao u ritmu zujanja elektromotora. Alkalne duraselovke šljakale su da otplate svaki izgužvani dinar sa što sam nakon kupovine vibratora i lisica ispljunula za njih. Trebalo je da prođu dani pre no što ružičasta plastika zaštuca i umiri se.

Glumatala sam kurveštiju, mada mi nije priličilo; u halterima i čipkastom vešu, mlatarala sam vibratorom, samo kako bih postigla to što sam želela. Pantalona srozanih do butina, Karim je ležao na krevetu i kezio se. Gladio je crnog pitona koji je barem za tri prsta nadmašivalo plastičnog suparnika u mojim rukama. Navlačio ga je znalački, sa puno ljubavi: onako kako to verovatno čini svaki mužjak koji se na vreme upoznao sa prijateljem koji ga nikad neće napustiti (eventualno izneveriti). Pogotovo muškac kod kog Bog nije štedeo na materijalu.

Bili smo u Karimovom apartmanu u Narcisu, gajbi za koju je klub svakog meseca pljuvao kintu. Na zidu je visila slika iz Karimovih mlađih dana: čekinjasta potkraćena kosica, fudbalska lopta recipročna glavi pod miškom; pod drugom rukom nešto mlađi mališan – Hakim, Karimov brat. Sa izuzetkom okrnjenog keca, dva reda bleštavih zuba – zbog kojih je Karimu verovatno svako van Afričkog kontinenta zavideo – udarali su kontrast kao mrak crnoj koži. Znojem orošeno čelo, za koje se činilo da kad bi ga obrisao peškirom ono bi na njemu ostala boja imalina. Oko slike koja je jedina narušavala bolnički neintimnu atmosferu sobe, nazirali su se zarovani tragovi eksera, nagoveštavajući prethodne neuspele pokušaje bešenja slike. Šteta koju će isti tim što plaća sobu nadoknaditi čim Karim pokupi prnje i zapali natrag u svoj vigman.

Na podu: patike sa srolanim čarapama, uguranim u otvore za stopala; dres CZK, brižljivo prebačen preko naslona stolice; oveća sportska torba preko čijeg oboda se protezao izgužvani peškir. 
Na noćnom stočiću, levo od Karimove glave, poput Biblije u američkim motelima, počivao je radio-budilnik. Nogama poput džinovskih makaza, iskrojila sam dva oštra koraka do kineskog uređaja, uštekala ga u šteker i udahnula mu život. Madona se ušetala u sobu valjevskog hotela, uzdišući uz zvuke svog prvog hita Like a Virgin. Ironija me nijednog momenta nije mimoilazila. Zavrtela sam glavom, osmehnujući se za sebe. Karim je, i dalje šetajući kožuricu, upitnim pogledom propratio moju reakciju. Poput proteze za ruku, odmahnula sam vibratorom, ignorisala sam detaljnije obrazloženje crnim očima što su sevale u polumraku.

Savila sam kažiprst, urolala ga prema dlanu i zakačila ga palcem. Pokazala sam šaku Karimu. Otkrio je zube.

„Čmar“, rekoh na engleskom. Pokazala sam na rupicu što se obrazovala u središtu srolanog prsta. Desnom šakom stisnula sam vibrator čiji obim su palac i kažiprst jedva uspevali da obuhvate. „Kurac.“

„I onda kurac razjebe dupe!“, reče Karim.

Potvrdila sam glavom i gurnula plastičnu batinu ka rupici savijenog prsta. „Upravo.“ Treskala sam vibrator što je razjebavao zamišljeno dupe, poskakujući u kontrapunktu.

„Da nije veliki?“, rekoh šacujući plastikanac.

„Ma jok. Kakvi!“

„Sigurno?“

„Ma da.“

Slegnula sam ramenima. „Da ti verujem…“

„Koliki si najveći primila?“

Slegnula sam ramenima. „Bilo i je i većih, valjda.“

„Od tog?“

„Aha.“

„A od ovog?“ Preusmerio je pogled ka svojoj batini što je pretila da eksplodira od krvi nakupljene u glaviću.

„Od njega nije“, rekoh. „Definitivno, nije.“

„O čemu onda pričamo?“

„OK, kako kažeš.“ Pustila sam pljuvačku koja je, rastežući se, kliznula na vibrator. Razmazala sam je šakom, gladeći plastikanac uzduž. Madona je bila na solo deonici gde na nekoliko mirnih o-o-o-o-ooo dođe jedno glasno aahhh – poput signala da ga je primila do balčaka.

„Znaš da su pederi prvi načeli tu priču… o veličini?“

„Pederi?“, reče Karim iznenađeno. „Što pederi?“

„Zato što dupe primi duplo veći kurac od čke-pi. Nijedna žena nema realnog razloga da želi toliki…“ Pogledala sam ka komadini crnog mesa u Karimovim šakama.

„To je tačno… za dupe“, reče Karim. „Rekao sam ti da je to… Zato što ga nijedna nije… Da sa tobom…“

„Trebalo je da budeš der-pe.“ Osmehnula sam se. „Bog te predvideo za pedera.“

„Jebeš pedere“, usprotivi se Karim. „Je l’ znaš?“

„Uh. Baš si im uvalio. ’Jebeš pedere’?“

Karim je ćutao  i posmatrao kako migoljeću plastiku vlažim pljuvačkom. „Ne, stvarno. Znaš kako je to frustrirajuće.“

„Šta?“

„To. Kad riba ne može da… Kad ne možeš da ga uvališ do kraja.“

„Mogu misliti.“

„Ne, ozbiljno“, reče Karim. „Skiči ko da sam joj pocepao pičku, a nije primila ni pola. I, i svaki put treba da ga pridržavam.“

„Bog je hteo da budeš der-pe, lepo ti kažem…“

„Jebeš pedere!“, reče Karim.

„OK.” Presekla sam vazduh vibratorom. „Da počnemo…“

Karim se pridigao sa kreveta, pantalone su skliznule do zglavaka. Uzela sam lisice sa komode i dobacila mu ih.

Pogledao me je ispod oka. „Što to?“  

„Da stvari učinimo zanimljivijim“, rekoh. „Prikopčaj se za krevet.“

„OK.“ Za trenutak je oklevao, pa namaknuo lisice na ruku. „’Oću samo da ti kažem kol’ko sam… Kol’ko mi drago da smo, da sam našao nekog s kim mogu da…“

Po poslednji put sam odmerila vibrator. „Reči su suvišne…“  

DRUGI DEO

UBISTVA U ULICI MORG

Gotovo je nemoguće početi priču o Ogistu Dipenu a ujedno ne pomenuti i Šerloka Holmsa. No, hajde da odaberemo drugačiji početak.  

Sećam se kad sam kao klinac naložen na gotiku otišao u biblioteku ne bih li uzeo zbirku Edgara Alana Poa, koji je obećavao da zadovolji sve moje mračnjačke prohteve. Jedna od večito neljubaznih bibliotekarki pogledala me je preko naočara nataknutih na vrh nosa, frknula i napokon mi tutnula u šake pohabanu knjigu poispadalih stranica.

            Dok sam išao kući, pokušavao sam da složim stranice po rasporedu koji im je bio predviđen. A kad sam konačno počeo da čitam, prva priča sa kojom sam se susreo nije bila jedna od Poovih gotskih, već upravo priča o Ogistu Dipenu.

Dakle, detektivska priča.

Sećam se da sam bio zbunjen: Kakve ovo ima veze sa gotikom? Međutim, takođe se sećam da sam bio zapanjem Dipenovom dedukcijom.

Što nas vraća na početak teksta i na Šerloka Holmsa. Nažalost, Dipen, iako prvi detektiv poznat literaturi, nikad nije doživeo slavu kolege sa Ostrva. Ali, oni međusobno toliko liče, da bi se moglo reći da su braća.

Obojica su osobenjaci, čudaci, koji pre svega i iznad svega veruju u nauku i moć dedukcije.

Priča Ubistva u Ulici Morg mi je naročito ostala u sećanju. I to iz prostog razloga – zbog ubice. A ko je ubica? To ću ostaviti vama da saznate. Ali, da pomognem. Možda je pravilnije postaviti pitanje: Šta je ubica?

Ta priča je očito bila zanimljiva i Klajvu Barkeru koji je pokušao ponovo da je povampiri i da joj da svoj bizarni pečat u Novim ubistvima u Ulici Morg.

No, ovoga puta pričamo o jednoj drugoj obradi ove priče. U pitanju je istoimeni strip koji potpisuju Morvan i Drie. Verno iščitavanje Poa, koje ne teži da otkrije tolu vodu, već da neke nove čitaoce upozna sa skrajnutim detektivom.

Kao i uvek u francuskom stripu, brzo se prelazi na stvar. Već na prvoj strani saznajemo kako su se Dipen i njegov „Votson“ upoznali. Odmah zatim imamo demonstraciju Dipenove dedukcije. A posle toga se javlja i slučaj po čijem imenu priča nosi naziv: dve žene su ubijene, vrata su zaključana iznutra, a u pitanju je četvrti sprat. I sve bi to bilo OK da je ubica unutra.

Ali, naravno, nije.

Ne mogu da odolim da ne pomenem fenomenalnu seriju Šerlok Stivena Mofata o kojoj smo već pričali. Dva razloga:

A)   Način na koji su se Dipen i njegov pomoćnik upoznali i nabrzinu odlučili da stanuju zajedno jako liči na prvu epizodu Mofatove reinkarnacije Šerloka Holmsa.

B)   Druga epizoda serije bavi se sličnim slučajem ubistva u sobi koja je zaključana iznutra.

Ono što ovog detektiva razlikuje od Holmsa je to što mu Po nije posvetio ni blizu toliko priča koliko je Konan Dojl posvetio Šerloku, pa samim tim nije imao vremena da detektiva tako profiliše i osenči do najsitnijeg detalja kao što je to uradio Dojl. Takođe, Dipen nije tako često viđen kao junak na TV-u, filmu ili stripu. Ali, ako se ponovo dohvatite, recimo, Lige izuzetnih džentlmena, obratite pažnju, možda se sretnete sa nekim poznatim.

Što se same izvedbe tiče, strip boluje od „francuske groznice“. U pitanju je, naravno, format strip-albuma od pedesetak strana koje po meni nikako nisu dovoljne da se bilo koja priča ispriča na valjan način. Jedostavno, bez obzira na ekonomičnost koju uvek podržavam, stiče se utisak da su likovi siluete koje koje su tu da kažu najvažniji deo teksta koji im je namenjen i to je to. Nemojte očekivati da ćete zateći junake kako sede, puše i gledaju u plafon. Ako tako nešto i urade, spremite se da čujete Dipenovu dedukciju koja iz toga sledi.

Sve u svemu, ovo je sasvim solidna obrada Poove priče u maniru klasičnog strip-albuma za koji pretpostavljam da će se dopasti svim ljubiteljima francuskog stripa, a i onima koji sa stripom (a i sa Poom) tek treba da se upoznaju, ili mu se, poput mene, vraćaju sa nostalgijom.

Album je opremljen i upakovan za svaku pohvalu, koja je upućena Veselom četvrtku. Reč je o tvrdokoričenom izdanju sa kvalitetnim papirom i odličnom štampom. Prevod je takođe solidan. Zameram jedino što nigde nema biografija autora stripa, a na ovako lepo izdanje bi lepo legao i neki predgovor.

Ne morate da budete Dipen pa da zaključite da je primerak vredan vaše kolekcije.

THE SUNSET LIMITED

Kada je Tarantino napisao True Romance, predvideo mu je budžet od oko tri miliona dolara; pošto taj novac nije dobio, spustio je prohteve i napisao Natural Born Killers za koji je predvideo upola manji budžet, no naravno, ni taj novac nije dobio; onda je potpuno snizio prohteve i napisao Reservoir Dogs koji su koštali oko sto hiljada dolara.

Kako je uopšte moguće napraviti film koji tako malo košta?

Pa, moguće je, ako veći deo filma smestite u jednu prostoriju. Drugim rečima, ako od filma napravite gotovo pa predstavu. Tarantino je u očaju došao na ovu ideju pošto je pogledao film Intruder Skota Spigela – koji se dešava u supermarketu – ali to, naravno, nije jedini sličan film. Pomenućemo, recimo, sjajan Hičkokov film Konopac.

No, ne treba zaboraviti ni TV. Na stranu sitkomi, setimo se genijalne serije Homicide i sjajne epizode koja se čitava odvija u „kutiji“ za ispitivanje. Ili, iz recentne istorije, serija Breaking Bad i epizoda Fly, koja je čitava snimljena u laboratoriji za kuvanje kristalnog meta gde protagonisti čitavu epizodu jure muvu, a istovremeno se među njima odigrava velika prećutna drama.

Ali, da konačno pomenemo i ono zbog čega smo se okupili: The Sunset Limited. U pitanju je film po drami Kormaka Makartija i čitav se odvija u jednoj prostoriji. Igraju samo dva glumca: Semjuel L Džekson i Tomi Li Džons, koji je takođe potpisao i režiju. A sve to je zakuvala HBO produkcija.

Da sumiramo: imamo najboljeg živog pisca, dvojicu najboljih živih glumaca i HBO. Ne može da omane? Pa i ne. Dobili smo film koji možemo da gledamo iznova i iznova i da nam nikad ne dosadi. Dobili smo film koji i mi koji ne volimo pozorište možemo da gledamo kao predstavu.

Priča je prosta: Tomi Li Džons je pokušao da se ubije tako što će se baciti pod voz, a Semjuel L Džekson mu je spasao život. Semjuel ga je potom odveo na svoju gajbu i ne da mu da ide kući jer se plaši da će ponovo pohrliti ka suicidu.

Opravdano. Tomi je profesor u teškoj depresiji koja traje čitavog života. Ne veruje ni u šta i ništa ga ne čini srećnim. I rođendan mu je.

Semjuel je bivši robijaš, sad rehabilitovan, koji živi u najgorem kraju, citira bibliju, i pokušava da pomogne narkomanima iz kraja, za koje zna da im pomoći nema.

Ono što će nam The Sunset Limited pružiti je sat i po vremena najgoreg (zapravo, najboljeg) egzistencijalizma. Razgovor o bogu, religijama, knjigama, zatvoru...

Ko se dosada nije susretao sa delom Kormaka Makartija, bolje da što pre ispravi grešku, jer život je kratak, a Kormak je jedna od stvari koje ne bi trebalo propustiti. No, ako ste barem pogledali adaptacije No Country for Old Men ili The Road, imaćete sliku. Makarti je sav u jeziku, u valjajućim dijalozima koji vas uvlače u priču, dok vas svaka replika zakucava kao citat.

Evo jednog primera iz No Country for Old Men. Parafraziram:

Ako se ne vratim, reci mojoj majci da je volim.

Ali, majka ti je mrtva.

Onda ću joj sam reći.

Takav je Makarti. A Tomi Li Džons je njegov stari fan, koji je igrao i u pomenutoj adaptaciji No Country for Old Men. Tomi Li se pokazao kao vešt režiser, jer da se ne lažemo, nije lako napraviti film koje se čitav dešava između četiri zida. Verovatno zato nijedan od sličnih filmova ne traje dugo. The Sunset Limited nije dugačak, a recimo Hičkokov Konopac je još kraći. Hičkok je Konopac snimio u svega nekoliko kadrova, ali on ipak ima barem više glumaca, pa time dobija na dinamici.

Tomi Li je iskoristio sve moguće trikove: jedan od likova stoji, drugi sedi; obojica sede; obojica stoje; jedan sedi, drugi leži. Ista stvar je i sa kadriranjem.

No, sve to je sad manje bitno. Jer ovaj film nosi sjajna priča i nose je dva sjajna glumca. Kao i uvek, Makartijev pesimizam je sveprisutan, a kraj je nešto što ne bih da prepričavam.

Kinezi kažu da ako nekome spasite život, odgovorni ste za njega. Ali, šta ako on ne želi da bude spašen?