U prvom razredu srednje škole sam prvi put izgubila nevinost.
Kad odrasteš u malom mestu, kakvo je Valjevo, valja ti da paziš na svaki naredni korak. Ako ti pažnja popusti i kojim slučajem pridobiješ nadimak Ćurka, Koza, Viršla, Spermuša – tog prilepka nikad se nećeš otresti. Sećam se te što su je zvali Viršla: mesnim proizvodom džarala je unutrašnjost pičkice i viršla se zalomila; ova se poverila najboljoj drugarici, a drugarica čitavom kraju. Dosta godina je otišlo – gde već godine odlaze kad se potroše – ali nju i dalje zovu Viršla. Možda ne javno, barem ne svi – ali ona će zauvek biti Viršla. Isto je sa Ćurkom, isto sa Kozom. Isto sa Spermušom. Za Spermušu se pričalo da je pušila tipu, pa kad joj se sručio u usta, ona ga onako sa spermom što se mulja po usnoj duplji, pitala „Je l’ sad da progutam?“. Moguće da nije bilo tako, ili barem ne baš tako. Ali, zar je bitno. Pogotovo za Spermušu.
Jedna greška…
Te devojke su trajno obeležene. Niko ne želi da jebe kurvu. Ne, niko ne želi da bude sa „kurvom“, bila ona to zaista ili ne. Donekle mogu i da razumem te tipove. Zamisli, pričaš sa ortakom i kažeš da imaš novu devojku, on te pita kako se zove; odgovoriš mu, a on kaže „Aha, Spermuša.“ Ili Viršla, ili Ćurka, ili Koza. Niko ne želi da bude sa kurvom.
Stoga se plašiš da ne ispadneš Jebulja. Ali, i da te ne krste Virdžina. A kako da znaš gde je granica, pre nego što bude prekasno? Istina je, nikako. Jedino čemu možeš da se nadaš jeste malo sreće.
Neke od mojih drugarica su se već odavno pojebale – ili su barem tako pričale. Često su u opisima gotovo do blaženstva dovodile trominutno karanje na zadnjem sedištu krša, pri čemu ih tip nije video kao ništa drugo do držača za pičku. Bilo je nekoliko mesta gde je većina mojih poznanica – a verovatno i sama polovina grada – razdevičena: dvorišta osnovnih škola, parking kod benzinske pumpe pokraj Krušika, Picin park, neosvetljeni puteljci uz Gradac, prilaz Petnici…
*
Na dočeku devedeset i neke, upoznala sam Sašu. Žurka je bila u diskoteci krštenoj Art-hol. Sa Umetnošću nije imala dodirnih tačaka, a da je Rupa, ne poričem. Muzika se šetala od tad već popiziranog Ivana Gavrilovića, preko Si Bloka do D Prodidži. Neposredno nakon što je ponoć otkucala, Kalašnjikov je najavio muzički prelaz ka seljaniji.
Milica je novogodišnji poljubac sa Nikšom razvukla u petominutno žvalavljenje i nije se obazirala što hoću da se upišam. Naposletku sam, iznervirana, sama pošla do WC-a. Poput kroz džunglu, krčila sam put kroz pijanu masu, žaleći što ne držim mačetu u rukama. Svako drugi je na glavi nosio nataknutu kapu Deda Mraza, ukrasne trake otrnute sa zidova, oko vrata; sve muško slalo je pijane poljupce, ne obazirući se na prezrive poglede svojih devojaka. Iskobeljala sam se iz mase, konačno probivši se do vrata WC-a. Na sreću bešike – što je pretila da otkaže poslušnost – kabina je bila slobodna. Ali je zato reza na vratima bila razvaljena. Još jednom sam proklela Milicu što nije pošla da mi čuva stražu i svukla pantalone. Samo mi je falila pijana budala da uleti dok meditiram nad čučavcem. Što se, naravno, i desilo.
„Zauzeto je!“, vrisnula sam zalupivši vrata iznutra.
„O?“, rekao je Sirovi. „Ne smetaš ti meni…“
„Odjebi, bre. Koji ti je kurac!?“
„Ej… Što si takva“, rekao je ponovo pokušavši da uđe u kabinu. „Nova je godina… Samo malo da virnem.“
„Ma puši kurac i jebala te Nova godina!“, rekla sam i stala da navlačim pantalone, istovremeno jednom rukom pridržavajući vrata.
„Samo ti piški…“
„Marš bre u pičku materinu!“, zaurlala sam. Pošla sam da izađem iz kabine, ali u tom momentu neko se navali na vrata.
„Gledaj mene dok pišam, ako ti je fetiš. Seljačino.“ Čula sam glas pridošlice.
„Ej, ej“, reče Sirovi. „Šta se ti mešaš, a?“
„Što da se ne mešam?“
„Ajde bre, neću sad da se…“
„Šta nećeš?“
„Ajde da iskuliramo, neću sad…“
„Pitam te, ’šta nećeš’?“
„Ej, zez’o sam se“, reče Sirovi. Pokušao je da se nasmeje, ali glas mu je drhtao.
„Ja se ne zezam!“ Reči je propratio zvuk koji raskopčavanja rajferšlusa.
„Ej… Ej! Šta to radiš! Ej!“, zavapio je Sirovi. „Koji kurac…“
„Jeste, kurac.“
Ponovo sam pokušala da otvorim vrata i ona se odškrinuše.
„Sačekaj sekund“, reče Spasilac. „Samo da se ispišam.“
Stajala sam leđima oslonjema o vrata i osluškivala dalje.
„Nemoj, brate, ej!“
„Nisam ti ja brat.“
„Ma ajde bre u kurac“, reče Sirovi. „Idem ja odavde.“
„Ideš“, reče Spasilac. „Ali, ne još.“
„Ma ajde bre… A-a-a… Ah-ah-a-a… Slomićeš… Slomićeš mi ruku! A-a-a…“
„Na kolena!“
Usledio je čokor – pretpostavljala sam snop mokraće – praćen zapomaganjem Sirovog.
„Sad možeš da ideš“, reče Spasilac. „Gubi se!“
Sekund kasnije Spasilac mi je otvorio vrata. Namignuo mi je, udenuo kopču na kaišu i okrenuo se ka lavabou. Pustio je mlaz vode i istisnuo tečni sapun u šake. Gledala sam u iskeženo lice u ogledalu. Na zidu, gde sam pretpostavljala da je Sirovi klečao, mokraćom je bio oslikan lik čovela na kolenima.
„Ladno…“, izustila sam. „Ladno si ga popišao.“
Klimnuo je glavom, kezeći se. „Pazi gde staješ, ispromašivao sam se.“
„Ladno si ga popišao“, ponovila sam za sebe. „Nije baš… Nisi morao.“
„Nema na čemu.“
„Čekaj, je l’ se znamo mi“, rekoh zagledavši ga. „Ti si Nikšin ortak?“
„Aha…“, rekao je. Prethodno obrisavši ruku o pantalone, pružio ju je ka meni. „Saša.“
No comments:
Post a Comment