CONFESSIONS

Motiv osvete nije stran azijskim filmovima. Naprotiv, čini se da ljudi njihovu kinematografiju najpre dovode u vezu sa kosmatim duhovima i osvetnicima. Međutim, šta se još može reći u osvetničkom podžanru i kako?

            Postoji puno načina da se ispriča priča. Ponekad je sam način dovoljan da osveži ne tako originalnu priču. Ponekad taj način služi da maskira bajatu priču.  

Ponekad se režiser-scenarista razmeće.

            Znate onu nezaobilaznu scenu iz filmova po romanima Agate Kristi: Poaro okupi sve koji imaju veze sa ubistom ili zločinom i razjasni ko je kriv i iznese njegov MO. Naravno, ta scena je uvek na kraju. Logično.

Confessions počinje takvom scenom. I ta scena traje trideset minuta. Profesorka drži posledenje predavanje učenicima i polako dolazi do poente: dvojica klinaca iz tog razreda su iz obesti ubila njenu kćerku, ali ih zakon o maloletnicim štiti.

Ništa od policije.

Ali, za osvetu nije kasno.

Sama osveta – zapravo, opipavanje terena i traženje najpogodnijeg načina za poigravanje psihom dvojice psihopata – je zanimljiva i originalna. Pripovedanje iz različitih uglova i vremenskih tokova služi da priču otkriva lagano i dozira informacije koje su bitne.

Confessions nije samo priča o osveti. Osveta je okidač za priču koja sledi i onu koja joj prethodi. Za priču o porodici, roditeljima sa srušenim iluzijama, deci željnoj pažnje i priznanja. Priču o tinejdžerima koji truju porodice i uredno kače info na blogu. Priču o klincima koji bi učinili bilo šta, samo da ih primete.

Ali, svaki postupak nosi odgovornost. Što će klinci-ubice – iako na veoma različite načine – ubrzo saznati. A sve to što se dešava neće mimoići ni njihove školske drugove. Niti novog nastavnika.

Ponekad je rizično pričati priču na drugi način. I Confessions je podlegao tom riziku. Film bi pre svega trebalo da pokazuje, a ne da objašnjava. A Confessions je ispripovedan na takav način da nam neko neprestano priča, prepričava i objašnjava.

Ne kažem da je film pao zbog narativa – za koji je jasno zašto su ga autori odabrali – ali nije morao tako da izgleda. I uveren sam da bi bio bolji. Oni koji uspeju da ogole film, imaće pred sobom zanimljivu, originalnu, brutalnu i... univerzalnu priču. Ne zaboravimo, Japan nije ekskluzivan, a Haneke nas je već naučio: deca umeju da budu jaaako zla. 


Moju recenziju filma Confession možete pročitati i na nemačkom.

MEGAMIND (MEGAUM)

Znamo kako nastaju heroji: bez obzira da li svete roditelje čiji ubica nije uhvaćen (Betmen), da li svete strica čiji ubica nije uhvaćen (Spajdermen) ili ženu i decu (Panišer). Međutim, kako nastaju zlikovci? I da li oni uopšte imaju priliku da biraju?

Sudeći po junaku filma Megamind – nemaju. Nekoga jednostavno neće pa neće. Ako vas roditelji pred uništenje planete strpaju u raketu i pošalju u nadi da ćete naći spas, možete pasti u naručje bogate porodice ili u... zatvor? A pri tom, možda niste ni naročito lepi, a ni popularni. I možda se nijedan vaš pokušaj da budete dobri neće ceniti. I možda će Pozitivac ispasti pozitivac šta god radio.

I onda prelomite i shvatite da možda ne treba da se trudite da budete nešto što vam ne ide od ruke, kad možete da budete uspešan zlikovac. Ili možda ne tako uspešan, ali barem... zlikovac.

U Nolanovom The Dark Knight smo naučili da se pozitivci i negativci dopunjuju i da nestanak jednog ukida svrhu postojanja drugog. I stvarno, bez obzira što se često nerviramo jer Zeleni goblin, Džoker, Leks Lutor... prežive i ponovo stanu na put našim herojima, realno, šta bi bez njih?

Megamind postavlja to pitanje.

Šta ako zlikovac pobedi?

I verujte, slika nije nimalo lepa. Međutim, ono čime se takođe niko ne bavi je: da li svaki pozitivac želi ulogu heroja? Da li je možda i njemu ta uloga slučajno dopala kao i suparniku uloga zlikovca? Šta ako neko ko ima rendgenski vid, neprobojnu kožu, moć letenja, želi da bude... kantri pevač? I to ne baš dobar?

Život nas je naučio: igrate sa kartama koje su vam podelili. Tako vam je kako vam je.

Pa onda rešite, ako već nemate heroja koji će vas juriti, možda da napravite jednog? A šta ako on, opet, ne želi da bude heroj? Sa svim tim moćima, lakše je pljačkati banke i ulivati strah u kosti nego baktati se sa pravdom.

I možda, možda konačno dobijete priliku da budete ono što ste na samom pročetku želeli. Da budete pozitivac.

Crtani filmovi nas već godinama iznenađuju i redovno obraduju pričama za kojim toliko čeznemo u filmovima ali ih uporno ne dobijamo. I ne mora svaki crtani da bude sarkastičan i morbidan kao South Park da bi ga gledali i voleli. Jasno, svakom giku će Megaum biti draži jer poznaje reference na koje se uporno puca u filmu. Biće im jasne aluzije na Leksa Lutora, Supermena i još mnogo toga. No, svakome ko ne prepozna ništa od toga, uživanje neće biti ništa manje. Takođe, Megamind možete da gledate i ako imate sedam ili, ovaj, nešto više godina. Pa onda vidite na čijoj ste strani: zlikovca ili pozitivca. Kao što rekosmo, u životu su stvari retko crno-bele.

SRPSKI PSIHO - recenzija

Srpski psiho je objavljen 2007. godine. Recenzije se i dalje pojavljuju. Ova je izašla u jučerašnjem Pressu. Kliknite na sliku. 

Malo je romana koji vas prodrmaju, uzdrmaju i obore sa nogu. Ti romani ne moraju da budu savršeni, ali moraju da budu jaki. Moraju da imaju nešto što drugi nemaju. Takav je Srpski psiho.

Roman je pisan u četiri ruke, govori o amoralnom serijskom ubici i pisan je jezikom kojim se u Srbiji retko piše. A tema je takođe takva. Svi smo navikli na ušećerene romane ili romane-eseje besposlenih domaćica, (načuo sam da Suzana Mančić piše roman i spreman sam da se bacim na nož prvom psihu na koga naiđem!) ali malo je romana koji imaju narativ, koji imaju likove i koji imaju šta da kažu. Ovo poslednje je i najbitnije. Jer, možda na prvi pogled nije očigledno ali autori Srpskog psiha itekako imaju šta da kažu. Istina je da govore kroz usta psihopate, ali zar su istine manje istinite ako ih govori ubica ili žrtva?

Glavni junak Srpskog psiha je natprosečno inteligentni bezimeni dvadesetpetogodišnji serijski ubica – brutalan, surov, iskren, strastven u svemu što radi pa i u ubijanju – koji nije opterećen svim onim što se pod Srbijom obično podrazumeva: rat, Evropska unija, sankcije, Milošević, politika. U pogledu žanra roman se može svrstati u horor-triler, koji je ovog puta dopunjen i pornografskim sadržajima. To, međutim, knjigu ne svrstava u pornografiju jer su ti sadržaji u romanu funkcionalno dugačiji, odnoso dok se u pornografiji sve završava na tome da se konzument napali, svrši i oženi, u Srpskom psihu eksplicitni erotski sadržaja služe da se što vernije dočara jedan alternativni pogled na svet.

Roman će vas provesti kroz noćni život Beograda, mnogobrojne seksualne avanture, preverzije, brutalnu muziku, okultne magijske rituale, nekoliko žena i nekoliko krvavih ubistava.

Da li ste nekada pomislili da i ubica može biti uhođen? Da i njemu kao ultimativnom zlu neko radi o glavi? Niste. E pa, sad ćete da vidite. Da li mislite da zlo uvek biva kaženjeno? Razmislite dvaput.

Zbog ovog romana ćete se preispitati, a i preispitaćete i svoje prijatelje. Jer, ubice su uvek oni koji tako ne izgledaju. Inače bi bili sumnjivi. Takav je i bezimeni protagonista Srpskog psiha. Ako je nekome baš frka da sazna identitet, ja znam ko je on!

Dobra knjiga, skroz.

Izvor: Press
Autor: Dule Nedeljković

NAJBOLJE SERIJE U 2010.

SKINS: Znam da bi matorci voleli da su klinci kao u domaćoj seriji Priđi bliže, ali to je daleko od istine koliko i kvalitet britanske serije od domaćeg pokušaja. Droga, alkohol, tinejdžeri, autodestruktivnost.

MISFITS: Ako je Spaced bio engleski odgovor na Prijatelje, onda je Misfits odgovor na Heroes. Vrh scenarističkog posla i nešto što je lako moglo da izađe iz pera (ili tastature) Marka Milara. Problematični klinci na društveno-korisnom radu. I onda...

SHERLOCK: Stiven Mofat nas je podsetio zašto smo toliko voleli serije sa Ostrva. Njegovu modernu viziju Šerloka Holmsa odgledao sam više od bilo čega u poslednje vreme.

DOCTOR WHO: Ponovo Mofat. Priznajem da mi je Šerlok za nijansu draži, ali The Doctor nimalo ne zaostaje. Kakve ideje! I nema veze sa onim drugim doktorom. A ni sa bolnicama.

WALLANDER: Krimići u epizodama od sat i po. Čini mi se da su mogli da ih spakuju i u pola tog vremena i da bi za toliko bili bolji. Kenet Brana nosi seriju.

THE WALKING DEAD: I dalje redovno čitam strip, mada teško da ću Kirkmana ubrojati među omiljene scenariste. Serija? Uh, moglo je bolje. Kao da veliki Darabont gubi kompas. Ili izazov nije shvatio previše ozbiljno.

BREAKING BAD: Nešto najbolje iz Amerike. Dlanovi se znoje kao dok je išao Shield. Profesor hemije sazna da umire od raka i želi da obezbedi porodicu. Kristal met, da.

LIP SERVICE: U posledje vreme su preterali sa muškim gej likovima na TV-u i na platnu, sad nam nude lezbejke. Drama koja nije na nivou Six Feet Under, ali je vredna gledanja. Ponovo Britanija.

TERRIERS: Kažu da su im naziv serije i plakat došli glave (serije je ukinuta). Šteta, pristojan noar.

NAJBOLJI FILMOVI U 2010.

Edge of Darkness: Serija mi je bila draga, ali mi je film možda i draži. Mel Gibson, kako rekoše u South Parku, još jednom pokazuje da ume da konstruiše priču. Posebno su mi dragi filmovi koje on ne piše i ne režira, ali su očigledno pod njegovom kontrolom.

Red: Po stripu Vorena Elisa. Neodoljivo podseća na Burn After Reading braće Koen. Odlična zabava sa penzionisanim CIA agentima.

Kick-Ass: Po stripu Marka Milara. Strip je nešto najzabavnije u dugo dugo vremena. A film ni malo ne zaostaje. Kako superheroj izgleda u stvarnom životu i šta ga sve čeka?

Scott Pilgrim Vs The World: Po stripu Brajana Li O’Malija. Već sam pisao o tome.

The Crazies: Osveženje u podžanru zombi-horora.

Winter's Bone: Odličan noar smešten u redneck ambijent. Plus, protagonist je devojčica. Što je za noar sve samo ne tipično.

Inception: Mene je Inception kupio onim delovima kojima se retko ko bavio a to su lične priče, a pao mi je na onom nivou koji svi potenciraju – ideji.

The Social Network: Ko bi rekao da film o fejsbuku može da bude toliko dobar? Istina je da liči na TV-film, ali skript Erona Sorkina je masterpis i film vredi gledati ako ništa zbog sjajnih dijaloga.

Black Swan: već sam pisao.

I Saw the Devil: Sjajan osvetnički film koji menja značenje pojma osvetnički film. Morate da vidite da biste znali o čemu pričam.

The American: Džordž Kluni u filmu koji kao da je izgrađen na temeljima odličnog In Bruges. Drama maskirana u... triler?

True Grit: Koeni rimejkuju kaubojac za koji je Džon Vejn dobio oskara. Sjajan film bez kog se ipak moglo. Mislim da je vreme da konačno ekranizuju Šejbona kao što su i najavili.

Dream Home: već sam pisao.

Machete: već sam pisao.