MACHETE (MAČETA) by Robert Rodrigez

Poštujem Rodrigeza. Teško je ne poštovati nekoga ko je učestvovao u medicinskom eksperimentu kao guinea pig da bi zaradio novac za prvi film. Od tog filma je prošlo mnogo, ali neke stvari se nisu promenile. Rodrigez podjednako voli eksploatacijski i B film i kombinuje ih sa stripovskom estetikom kao i na početku. Možda jedino lakše dolazi do novca za njihovo snimanje. Oni koji ne znaju šta je Rodrigez dosada snimio, odavno su prestali da čitaju ovaj tekst, tako da nema potrebe da ih upoznajem sa životom i delom režisera.

Znači, Machete.

Vidim kažu ljudi na netu da film pati jer se trudi da ispoštuje sve scene iz trejlera za fiktivni film po kom je Machete nastao. Reč je, naravno, o trejleru iz Rodrigez/Tarantinovog Grind House. E pa, ljudi greše. Iako će se sad mnogi usprotiviti i staviti barem Sin City ispred  Machete (bar što se tiče novije faze), spreman sam da tvrdim suprotno. Ono što je Rodrigezu pošlo za rukom u Machete je da napravi stripovskiji film od filma rađenog po stripu. A to, složićete se, nije lak posao. E u tom grmu leži zec. Čini se da to Rodrigezu nije teško. Naprotiv, film izgleda kao da ga je snimio neko ko je uživao u svakoj sekundi: od pisanja, do poslednjeg kadra. To se vidi i to se ceni.

Bitno je reći da se Rodrigezovi filmovi ne dešavaju u Meksiku, ne dešavaju se ni u Americi, ne dešavaju se ni na njihovoj granici – dešavaju se u imaginarnom, Rodrigezovom svetu. U tome je njegova veličina: stvorio je svoj svet, svoja pravila, svoje likove i zato sve i funkcioniše tako dobro.

Ne može se reći da je Rodrigez ranije uvek uspevao da napravi savršen balans: dosta likova, paralelnih dešavanja; nekad je to manje smetalo (Sin City), nekad više (Once Upon a Time in Mexico). Ovde mu je čak i to pošlo za rukom.

Da, ali Machete je sam po sebi dosta jednostavniji film, reći će neko. Slažem se, ali to ga ne čini manje vrednim.

Ucene te da izvršiš atentat, a ubrzo shvatiš da si žrtveni jarac i onda sve pođe po zlu. A oni koji su ti u prvih pet minuta filma pretvorili život u pakao su odgovorni za to što si nastavio i dalje da padaš. Ali su, takođe, nesvesno od tebe stvorili mit – Machete. Umesto da se po milioniti put zataškaju dilovi Meksika i Amerike, da korumpirani budu još više korumpirani, a žrtve ostanu žrtve, jedan čovek podiže revoluciju. A često je samo jedan čovek i potreban da se revolucija digne.

Vern kaže da živimo u divno vreme, jer se događaju stvari koje su ranije bile nezamislive: recimo, da Stiven Sigal i De Niro igraju u istom filmu. Slažem se, ali to nije sve: obojica su na visini zadatka. A kako je to moguće? Pa tako što Rodrigez zna šta radi.

Ne treba isticati kako je sve odlično režirano, jako duhovito i prepuno fenomenalnih detalja. Na primer? Revolucionarka sa povezom preko oka, osvetnica u odori časne sestre, sveštenik sa puškom („Bog prašta, ja ne!“), Sigal i „nema“ azijatkinja, De Niro kao rednek političar koji se zalaže da se svi Meksikanci vrate u Meksiko ili oteraju u pakao, harikiri nakon izgubljene borbe, eksplozije, eksplozije, eksplozije. I Machete. A ko je on? Pa, barmen iz Od sumraka do svitanja, hitmen iz Desperada. Sa mačetom.

Znači sve u filmu je savršeno?

Pa, ne. Džesika Alba je bezveze, borba sa Sigalom je mogla duže da traje, uvodna scena je malo isforsirana. Ali, to su sitnice. Ipak se ovaj film ne zove Skalpel već Machete. Pa ne očekujte hirurške rezove, već paranje utrobe naživo.

  

www.zeljkoobrenovic.net

twitter.com/zeljkoobrenovic