SRPSKA VEZA (intervju - Nik Harkavej)

Nik Harkavej (rođen 1972. godine u Kornvelu, Engleska) je pisac i scenarista. Autor je romana The Gone-Away World, objavljenog u junu 2008. godine. Sin je čuvenog romanopisca Džona Le Karea. Porede ga sa Čakom Polanikom i Kurtom Vonegatom.

Željko Obrenović: Tvoj prvi roman je mešavina avanturističkog romana i postapokaliptične ratne priče. Sa ninđama, naravno. Puno ideja u jednoj knjizi. Je l’ u pitanju nagomilana inspiracija ili nešto drugo?

Nik Harkavej: Hteo sam da eksplodiram! Pisao sam filmske scenarije, što može da bude veoma ograničavajuće, te sam očajnički želeo da radim nešto zabavno. Hteo sam da razbijem okvire, pa sam sve što mi je palo na pamet ubacio u roman.

ŽO: Odakle ti ideja da ubaciš ninđe u roman? Priznajem da je to jedna od stvari koje su me naterale da pročitam knjigu.

NH: Ninđe su strava. Zabavne su jer te navode na misao da jedna osoba može da bude neviđeno jaka i da čini čuda. Ninđa, kao i gangster ili dečak-čarobnjak, je neko ko sam može da postroji vojsku. Skroz su u fazonu sedamdesetih. I, za mene, imaju neki retro šarm.

Mislim da je za avanturu najbitniji negativac. Ako je negativac zajeban, junak može da bude heroj kako mu dolikuje. U suprotnom, ne. Svako ko može da pobedi veliku grupu ninđa, zaslužuje poštovanje.

ŽO: U romanu imaš dosta promišljanja, poput Čaka Polanika. Je I’ misliš da je za pisca među najvažnijim stvarima da bude svestan savremenog sveta i opasnosti koje on nosi?

NH: Veoma je važno. Pokušavam da ne mislim previše o “dužnosti umetnika” itd; mislim da previše teoretisanja narušava priču. Svet nije ono što mi mislimo da jeste. Mnogo je kompleksniji i isprepletaniji, a opasnosti sa kojma se suočavamo često su stvari na koje jednostavno nismo obratili pažnju ili ih ne razumemo.

Izluđuje me što neki inače veoma inteligentni ljudi – pogotovo u Britaniji – veruju da je legitimno reći “Oh, ne razumem ti se ja u nauku”. Zaprepastili bi se da neko kaže “Šta sad, ne volim knjige”, ali ignorisati čitavu nauku je nekako OK. Glupost. Nauka otkriva sve više i više o našem svetu i nama samima, i pisci nikako ne mogu da pišu o svetu u potpunosti bez svesti o ovim saznanjima. A opet, mnogi to čine i niko ih ne opominje.

ŽO: Baš pre nego što sam pročitao tvoj roman, završio sam Generation Kill. Moram ti priznati da sam zapazio neke sličnosti, pogotovo u tonu koji je kod tebe doprineo na uverljivosti fantastičnih elemenata. Jesi li razmišljao o tome?

NH: Pročitao sam Generation Kill tokom priprema za pisanje. Nisam bio u vojsci a nisam želeo da ispadnem budala. Nikad nećeš moći da prikažeš rat ako nisi učestvovao u njemu, ali opet nisam hteo da pišem gluposti. OK mi je ako neko kaže “nije to baš tako”, ali užasavala me je pomisao da će neko pomisliti kako sam omanuo u svemu.

Tako da sam pročitao tu knjgu, zatim Jarhead i još neke. Čini mi se da je bilo dovoljno.

ŽO: Koliko si istraživao pre pisanja The Gone-Away World?

NH: Kao što rekoh, nešto jesam, ali naposletku sam izmislio svet iz onoga što sam znao i što sam mislio da će ga učiniti interesantnim. Osim što sam malo proučavao kako bih se uverio da rat o kom pišem nije besmislen, pustio sam mašti na volju.

ŽO: Je l’ voliš svoj roman? (Znam mnoge koji mrze svoje knjige kad su gotove, ali uživaju u samom činu pisanja.)

NH: Trenutno ga se pribojavam. Plašim se da ljudi neće naredni toliko voleti. Ipak, volim The Gone-Away World. Ponekad pročitam odlomak i donekle zaboravim da sam ga ja napisao pa pomislim “Opa, ovaj lik nije loš!”, a onda se setim da sam to ja. Dobar osećaj.

Nisam od onih koji veruju u terapeutsko pisanje; samo želim da ispričam priču. Ostalo prepuštam drugim piscima. Što se mene tiče, bilo bi užasno kad bi se vratio nečem što sam napisao i shvatio da ga mrzim.

Što ne znači da kad zavirim u knjigu ne pomislim “Uh, ovo sam mogao bolje. Ovaj deo sam mogao da ubacim desetak stranica kasnije itd.”

Ali, u nekom momentu moraš da staneš. Bolje je da pustiš knjigu i pružiš ljudima šansu da uživaju u njoj, nego da u nedogled traćiš vreme pokušavajući da je učiniš savršenom. Nikada neće biti savršena.

ŽO: Da li pratiš TV-serije kao što su Lost, The Wire, Middleman, Veronica Mars? Neki kažu da je u njima budućnost medija i da su filmovi prevaziđeni. Šta misliš?

NH: Veliki sam fan House, My Own Worst Enemy i još nekih. Mislim da je The Wire remek-delo. Ne mislim da su filmovi prevaziđeni ništa više od pozorišta ili knjiga. Drugačiji je doživljaj.

Problema za medij ima na sve strane – mislim da će biti sve više obračuna vezanih za autorska prava i slično, i da će ljudi naposletku morati da prihvate da proizvodnja košta i da ako zahtevamo da sve bude besplatno, kvalitet će ispaštati. Što će reći, vlasnici prava će morati da iskuliraju i potraže nove mogućnosti. Kompleksno pitanje.

Ali da odgovorim, nisam siguran da u ovom trenutku jedan medij može da zameni drugi. Mislim da je to obeležje Postmoderne: ništa ne nestaje.

ŽO: Omiljeni roman svih vremena?

NH: Nemam pojma. Previše ih je. Volim Einstein’s Dreams. Baš je ponovo čitam.

ŽO: Najbolji roman u skorije vreme?

NH: Čitam u prevodu Paris Noir, koji je neverovatan.

ŽO: Omiljeni strip?

NH: Veliki sam fan Powers.

ŽO: Omiljeni strip u skorije vreme?

NH: Verovatno Fables. Ali opet, mnogo ih je odličnih.

ŽO: Omiljeni strip-junak?

NH: Još jednom, previše ih je. Ali što se mejnstrima tiče, Betmenov sam fan, pogotovo kad ga piše Grent Morison.

ŽO: Koju super-moć bi voleo da imaš?

NH: Definitivno, što više njih. Ali ako moram da se odlučim, izabrao bih Vulverinovu moć iscelivanja.

ŽO: Možeš li da nam kažeš nešto o romanu koji trenutno pišeš?

NH: Pa, mogu da kažem samo nešto uopšteno; ako mislite da je The Gone-Away World vestern, novi će biti gangsterski.

NH: Da li bi došao u Srbiju u cilju promovisanja?

NH: Zašto da ne. Imam drugara koji često dolazi i kaže da je strava. Misliš da bih bio dobrodošao?

ŽO: Naravno. Nadam se da ćemo se uskoro videti i želim ti puno sreće u daljem radu.

Intervju na engleskom možete pročitati ovde:

Pročitajte intervju sa Džejsonom Starom, Bretom Istonom Elisom krimi žanra.