BLACK SWAN (Crni labud – Darren Aronofsky)

Izgleda da se balerine tokom karijere namuče koliko i prosečan svetac, a pri tom ne dobiju ni praznik sa svojim imenom.

            Darren Aronofsky je, kako kažu, kontroverzni režiser i još jednom je pokušao da nas uveri da mu ta titula nije pripisana tek tako. Moram se složiti, recimo, da „scenu sa rukom“ iz Rekvijema za san (ko je gledao, zna o čemu pričam) nikad neću zaboraviti. Takođe, zahvalan sam mu i što je Mikija Rurka izvukao gotovo iz zaborava i pretvorio ga u Rvača. Ali, isto tako, mora se priznati da je The Wrestler, iako film na mestu, opet pomalo... suvišan?

            Dobro, a šta je sa Crnim labudom?

            Pa, Black Swan je kao Rvač, ali u svetu baleta. Natali Portman je balerina koja jako jako jaaako želi ulogu i belog i crnog labuda. Beli joj ide OK, ali sa crnim se muči, jer izgleda da ga nema u sebi. A onda se malo više unese u ulogu. A pri tom ima istoriju mentalnih bolesti. Nego šta.

            Filmova o umetnicima koji flipnu pod pritiskom ima. Na pamet mi pada film Sjaj, a i Profesorka klavira. Oba dobra i oba različita, a nijedan nije moja šolja čaja.

            A Black Swan?

            Profesorka klavira sreće Stivena Kinga. Tako sam ja to negde očekivao iz najava. I naprimao sam se kako nisam odavno. Možda sam zato pomalo razočaran. Ili, malo više?

            Natali Portman je sjajna, režija je kul, i snimanje iz ruke je ispalo kako treba, a i efekti (šta su već, mislim na ona krila). Ali, kao što Dejvid Memet kaže, čim se sve to hvali, znači da je scenario... pa, slab. I to nije daleko od istine. Kao i posle Rvača i sad imam utisak da Aronofsky traći talenat na prosečne scenarije. Sve ovo je mogao da uradi i neko drugi (ne tako dobro, ali da uradi) i mi bismo taj film ubrzo zaboravili. Međutim, Aronofsky je ipak dao pečat dovoljan da se film ne zaboravi. Ali, da ćemo ga pamtiti po zlu, to je već drugo pitanje.

            Kao i u slučaju Rvača, ja nemam šta da zamerim onome što je u njemu, ali imao bih štošta da kažem o onome što mu nedostaje. Uroš Stojanović (Čarlston za Ognjenku) mi je u jednom četu rekao da su filmovi koji su celi dobri zapravo sebi postavili niske standarde i da vremenom naučiš da ceniš filmove koji imaju nekoliko genijalnih scena.

            Da, nisu ispunili te visoke standarde, ali su barem probali.

            Stiče se utisak da Aronofsky ponovo igra na sigurno, na margini, ali ne nad ponorom. Uopšte ne sumnjam da će film pokupiti oskare za glavnu žensku ulogu, režiju, fotku (i zaslužio je).

Ali, setimo se ponovo Memetovih reči. 

MUZEJ ĐUBRETA Željko Obrenović

            Uvek kad je bila u PMS-u, osećala se baš tako – kao da je u PMS-u. Bila je razdražljiva, a i sva čula bila su joj razdražena.

            Jutro posle kiše: mokra trava i zemlja. Miris blata u nozdrvama. Činilo se da taj miris ništa ne može da nadjača, ali vonju mokre kore drveća je ovoliko falilo.

            Jovana više nije bila sigurna da je šetnja tako dobra ideja.

            Prešli su most i uputili se ka parku. Marko je žvakao poslednje zalogaje sendviča i kao da su ga jedino puna usta sprečavala da kaže: Gde si me to jebeno dovela? Ipak su nastavili dalje. Staza kroz park bila je blatnjava i strma i neretko bi se okliznuli. Prejaki mirisi razarali su mozak i toliko je zaokupljali da nije stizala da misli o PMS-u koji je trajao dva meseca.

            Tog jutra su sišli sa voza. Nije bila sigurna gde su pošli, pa joj se nije ni žurilo. Htela je da poseti park iz detinjstva. Mada je kontekst bio bizaran.

            Marko je progutao poslednji zalogaj sendviča i osvrnuo se.

            „Molim te“, reče ona. „Samo nemoj da baciš tu kesu.“

            Raširio je ruke. „K’o da ima razlike?“

            „Kažem ti.“

            „Ali...“

            „Znaš kol’ko treba toj kesi da se raspadne?“

            Prećutao je.

            „Bolje da ne znaš. Ali, recimo, da ti to ne bi doživeo, a ni tvoja deca. A ni njihova deca.“

            Marko je zavagao glavom.

            „Šta?“

            Namrštio se. „Ta priča me je i pre smarala. A posle svega... sad je besmisleno.“

            „O čemu bre pričaš? Je l’ znaš gde smo?“

            Marko je klimnuo glavom. „Baš zato“, reče on. „Pazi. Mi smo deo prirode.“

            „Da?“

            „Znači, ono što mi stvaramo je takođe deo prirode? Inače nas priroda ne bi ni stvorila.“

            „Ma daj...“

            Zastao je. „Ne, ozbiljno. Pazi, čovek evoluira. Zašto ne bi i priroda evoluirala?“

            „Ali...“

            „Ne, pazi. Ko smo sad ti i ja da kažemo u kom smeru ta evolucija treba da ide? Ako evolucija teži uništenju...“

            Jovana se nasmejala; nije znala šta da kaže na ovo. Nastavila je dalje. Bili su na pola puta do vrha. Nigde nikoga. U čitavom jebenom gradu nije bilo nikoga. Ali, tragova ljudi bilo je na sve strane. To je i rekla Marku.

            „Nemoj mi reći da ti ne smeta...“

            Odmahnuo je glavom i pokazao ka zemlji. „Vidi.“

            Prišla je bliže i ugledala izbledeli karton. „Šta je to?“

            „Ne sećaš se?“

            Bolje se zagledala, ali nije bila sigurna šta vidi.

            „Tetrapak“, reče Marko. „Pravi tetrapak, sa četiri strane. Je l’ se sećaš? Bili su kao, ovaj, piramida, trouglasti, belo-roze?“

            „Jao, stvarno. Jebote, nisam to videla...“

            „Dva’es godina?“, reče Marko. „Pazi, mi smo ovde kao u muzeju. Muzeju raritetnog đubreta. Priznaj. Priznaj da te spičio flešbek! Kao kod onog Francuza... Flobera. Sa čajnim kolutićima.“

            „Prusta.“

            „A?“

            Jovana je odmahnula glavom i pogledala ka zemlji, ovog puta na drugu stranu. Ćutala je, ali misli su joj šetale kroz vreme. Veliki odmor u osnovnoj školi: kifla i jogurt u tetrapaku. Pravom tetrapaku. Štekanje kusura za barbi sličice. Setila se i koliko često bi preskočila užinu – čak iako ju je već kupila – kad bi se pored nje promuvao... kako se ono zvao?

            „Vidi ovo.“ Marko ju je prenuo iz misli. Odvojio se nekoliko metara a da to ona nije ni primetila.

            Ponovo je gledao ka zemlji.

            Kroz travu se nazirao isprani staniol sa „soka u čaši“ – zlatne kapi. Markov komentar bio je izlišan. Nakrivila je glavu da bolje vidi narandžastog medu-logo i gotovo da je zaboravila zašto su ovde.

            Marko je stajao nad njom i takođe se osmehivao.

            „Ovo je...“, zausti ona.

            Marko je klimnuo glavom. „I znaš šta sam još video usput? Lord pljuge. Žicao sam ih od keve kao klinac. Tako sam počeo da pušim. Jebote, imao sam... Ma, nemam pojma kol’ko sam imao godina.“

            Jovana je vrtela glavom, ali osmeh je i dalje bio tu.

            „Video sam i flašu malog tutuškastog piva koje nisam video... pa, kol’ko i sve ostalo.“

            Osmeh je ispario sa Jovaninog lica već pri sledećem koraku: delom zbog toga što su gotovo stigli do vrha, a delom zbog onoga što je videla. Uz stazu, u jarku, odbačeni stari nameštaj, najlonski džakovi u kojima ko zna šta je sve bilo (čak se i krzno naziralo). Mogao je Marko do sutra da priča na šta ga to podseća – ona je videla samo ruglo. Videla je budućnost o kojoj je govorio i nimalo joj nije bila privlačna ni romantična.

            Možda je istina da nuklearna elektrana koja je pošla po zlu učini više štete ekologiji nego svi ljudi za čitav život. Možda. Ali, kako bi ona izreka o čišćenju i svom dvorištu?

            Marko je išao za njom i po svoj prilici nije obraćao pažnju na to što je promenila raspoloženje. Čak i kad je zastala na vrhu brda i suznim očima pogledala mrtvi grad, ništa nije rekao. Stajao je kraj nje i ćutao. Ali, činilo se da je shvatio poentu.

            „Je l’ znaš“, zausti Jovana, „da se odavde zvezde neće videti još...“

            Marko je zaustio, ali prekinula ga je podignutom šakom. „Nemoj. Neću da čujem još jednu romantičnu opservaciju koja je sve samo ne tačna.“ Pokazala je rukom. I tek sad kad su gledali uništeni grad, bez obzira na sve što je videla na TV-u, sve što je čitala u novinama, tek sad je zapravo shvatala razmere katastrofe. „Pogledaj.“

            Marko je oklevao, pa na kraju podigao pogled. Gledali su grad u komi. Grad na izdisaju.

            „Znam da je lakše da ne misliš o ružnim stvarima“, reče Jovana i mogla je da oseti novu jutarnju mučninu. „Priznajem da mi je bilo simpatično što si rekao o... muzeju đubreta.“

            Marko je oborio pogled.

            Jovanina ruka je kliznula ka stomaku i zaustavila se tamo. Dugo su ćutali – ona zagledana u grad, on zagledan u zemlju, a oboje zagledani u sebe – a kad je napokon ponovo progovorila, pažljivo je odmerila šta će reći:

            „Znaš, pored svega, i dalje živimo u svetu gde je više prirode nego đubreta i otrova. Barem spolja. I... i, zato je moguće da neko, kao ti, da neko u svemu tome vidi... nešto. Samo, plašim se, da će, recimo, naše dete šetati po đubretu i posmatrati parčiće prirode onako kako mi posmatramo fragmente đubreta.“

            Marko ništa nije rekao, oborio je pogled, pa pošao da je zagrli; a čak je i taj zagrljaj posle svega morao da izgleda trapavo i nespretno. Ali, nakon nekog vremena ipak su uspeli da se pribiju jedno uz drugo i dugo nastavili da gledaju u pretnju. Sunce je sijalo, i noć će pasti, a zvezda neće biti.

KRAJ

           

twitter.com/zeljkoobrenovic

           

            

DREAM HOME (Stan iz snova)

         Izgleda da je u tom Hong Kongu teže doći do stana nego u Beogradu. Malo prostora, mnogo ljudi, a cene, jelte, visoke. Pogotovo ako pripadate radničkoj klasi: štek baš i nije neki. A čak iako ste čitav život štekali za željeni stan – nekad ni to nije dovoljno.

            Takve je (ne)sreće junakinja filma Dream Home. Taman kad je skupila dovoljno da kupi stan, vlasnici su se predomislili i digli cenu.

            Šta sad?

            Srpska metoda: ključ u ruke. Ali, ne ključ od stana, nego, recimo, francuski ključ. Ili još bolje, nož, sekiru i ostatak alata. Zaređaš od stana do stana u željenoj zgradi i potamaniš stanare.

            I, naravno, cena stana padne.

            Niko neće da živi u zgradi gde se desio masovni pokolj. Čak ni u Hong Kongu. Zatim ponudiš vlasnicima pola kinte od onoga što su već tražili – i ne mogu da te odbiju.

            Kažu, film je po istinitom događaju.

            Nije ni čudo, kažem ja.

            Dream Home je osveženje u podžanru slešera i efektno je produbljen (i proširen) upotrebom flešbekova na odrastanje u tom i takvom Hong Kongu. Flešbekovi daju jasniju sliku čega sve teba da se odrekneš da bi došao do stana i kakve sve frustracije doživiš dok odrastaš bez stana (recimo, lokalne bande ubacuju zmije u haustore i zaključaju vrata da bi oterali stanare!). I onda ti nekako bude sasvim jasno zašto uzmeš taj, ehm, ključ u ruke.

            Umeju ti Azijati da naprave dobar film od nečega što bi se kod nas završilo na nivou paskaljevićevske patetike. Nema kinte, šteka za stan, nevolje u komšiluku, socijalni život pati. Je l’ da da ima osnovu za „domaći film“?

            U Hong Kongu su stvari proste i iskrene. Nema šećerenja, objašnjavanja, osuđivanja i moralisanja. I u toj jednostavnosti leži lepota. Gotovo da se mogla napraviti predstava od ovakvog setinga.

            Ipak, čudno je što ovaj film dolazi baš iz Hong Konga. Jasno, Azija je poznata po filmovima koji samo pričaju priče i ne morališu. Ali, Hong Kong je ipak bio rezervisan za akcijaše sa tučnjavama i ne preterano ozbiljnim hororima.

            Ali, kao što rekoh, imaju ti Azijati nešto što mi nemamo, a imamo i mi nešto što oni nemaju. A i ne treba im. A bogami ni nama. No, dok je interneta, sve što svet ima, kao da je i naše.

            

Francuska škola: ANIMAL'Z (Enki Bilal)

          Postapokalipsa ne bi trebalo da postoji. Zapravo, mogla bi da postoji, ali bez ljudi. Možda neki parčići zemlje koji lutaju univerzumom. Pa čak i da planeta ostane u jednom komadu, barem ne bi trebalo da više bude ljudi. Recimo.

            No, razrušeni svet u kom se preživeli motaju tu i tamo i pokušavaju da opstanu bar još koji dan, stara je tema, a čini se da je poslednjih godina sve aktuelnija (čudo). Naravno, nisu sva dela ovog podžanra podjednako uspešna, ali na svakih nekoliko promašaja, dođe poneki biser. Kao što je Put Kormaka Makartija u prozi ili istoimena adaptacija u filmu.

            Ili Animal’z Enkija Bilala u stripu.

            Bilal nije stran Srbima, pogotovo što je ovde i rođen pod imenom Enes Bilalović. A nije se bavio samo stripom jer kako kaže, kad ga smore stripovi, on ode pa pravi filmove. Tako da je mnogima možda poznatiji po filmu Immortal, nego po stripu. No, šta da se radi.

            Zahvaljujući Veselom četvrtku koji je za domaću publiku objavio ovaj Bilalov album i svima nama nepismenim za francuski jezik – a verujem da nas ima – omogućio da pratimo savremeno stvaralaštvo ovog autora.

            Za nekoga ko se već dugo hrani američkim stripom, može biti čudno da isti čovek i piše i crta stripove, pa ih još crta pastelom, ali za Francusku to nije ništa novo ni nepoznato. Bilalov strip je jedna ekonomična priča u svetu na vodi – brodovima – sa mutiranim ljudima, ljudima ukrštenim sa ribama i plivajućim sisarima. Priča o svetu gde teško da se nekome može verovati ili gde veća riba, ehm, jede manju. Ono što ovom stripu daje još bizarniju notu je to što u tom opštem rasulu ljudi jedni drugima persiraju. Da, da, persiraju. I za one koji su i dalje skeptični da se još kaže – proverio sam – tako je i u originalu, kažu oni koji se razumeju u francuski.

            Zamislite sad taj svet gde se leđa ne okreću nepoznatima, a bogami ni poznatima, a svi su besprekornih manira. Neki straaaašan svet. Dalje od mene. Pu, pu.

            Kao što nas je francuski strip već naučio i navikao, na malo strana dobija se mnogo toga. Najpre, fenomenalan crtež. Ili, tačnije, slike. Jer Bilalovi kadrovi opušteno mogu da se iskroje sa stranica, uvećaju i kače po zidovima. I čak će i vaši prijatelji krajnje skeptični prema stripu da vam kažu: lepa slika.

            Takav je Bilal.

            Svet koji je stvorio u Animal’z počiva na osnovama koje nas je pop kultura postapokalipse naučila da očekujemo, ali ima dovoljno motiva i originalnosti da ga ne pobrkamo sa još nekom od silnih franšiza. Plus, iako smo na malo strana dobili ukusan obrok, Bilal nas tera da nezahvalno poput Olivera Tvista tražimo repete. A znajući da je Bilal sigurno mekša srca nego što su to bili Dikensovi kuvari, verujem da će nam izaći u susret. Dakle, repete.

MUZEJ ĐUBRETA

Blog dan posvećen ekologiji. Moj doprinos – priču Muzej đubreta – možete pročitati ovde.

SRPSKA VEZA (intervju - Nik Harkavej)

Nik Harkavej (rođen 1972. godine u Kornvelu, Engleska) je pisac i scenarista. Autor je romana The Gone-Away World, objavljenog u junu 2008. godine. Sin je čuvenog romanopisca Džona Le Karea. Porede ga sa Čakom Polanikom i Kurtom Vonegatom.

Željko Obrenović: Tvoj prvi roman je mešavina avanturističkog romana i postapokaliptične ratne priče. Sa ninđama, naravno. Puno ideja u jednoj knjizi. Je l’ u pitanju nagomilana inspiracija ili nešto drugo?

Nik Harkavej: Hteo sam da eksplodiram! Pisao sam filmske scenarije, što može da bude veoma ograničavajuće, te sam očajnički želeo da radim nešto zabavno. Hteo sam da razbijem okvire, pa sam sve što mi je palo na pamet ubacio u roman.

ŽO: Odakle ti ideja da ubaciš ninđe u roman? Priznajem da je to jedna od stvari koje su me naterale da pročitam knjigu.

NH: Ninđe su strava. Zabavne su jer te navode na misao da jedna osoba može da bude neviđeno jaka i da čini čuda. Ninđa, kao i gangster ili dečak-čarobnjak, je neko ko sam može da postroji vojsku. Skroz su u fazonu sedamdesetih. I, za mene, imaju neki retro šarm.

Mislim da je za avanturu najbitniji negativac. Ako je negativac zajeban, junak može da bude heroj kako mu dolikuje. U suprotnom, ne. Svako ko može da pobedi veliku grupu ninđa, zaslužuje poštovanje.

ŽO: U romanu imaš dosta promišljanja, poput Čaka Polanika. Je I’ misliš da je za pisca među najvažnijim stvarima da bude svestan savremenog sveta i opasnosti koje on nosi?

NH: Veoma je važno. Pokušavam da ne mislim previše o “dužnosti umetnika” itd; mislim da previše teoretisanja narušava priču. Svet nije ono što mi mislimo da jeste. Mnogo je kompleksniji i isprepletaniji, a opasnosti sa kojma se suočavamo često su stvari na koje jednostavno nismo obratili pažnju ili ih ne razumemo.

Izluđuje me što neki inače veoma inteligentni ljudi – pogotovo u Britaniji – veruju da je legitimno reći “Oh, ne razumem ti se ja u nauku”. Zaprepastili bi se da neko kaže “Šta sad, ne volim knjige”, ali ignorisati čitavu nauku je nekako OK. Glupost. Nauka otkriva sve više i više o našem svetu i nama samima, i pisci nikako ne mogu da pišu o svetu u potpunosti bez svesti o ovim saznanjima. A opet, mnogi to čine i niko ih ne opominje.

ŽO: Baš pre nego što sam pročitao tvoj roman, završio sam Generation Kill. Moram ti priznati da sam zapazio neke sličnosti, pogotovo u tonu koji je kod tebe doprineo na uverljivosti fantastičnih elemenata. Jesi li razmišljao o tome?

NH: Pročitao sam Generation Kill tokom priprema za pisanje. Nisam bio u vojsci a nisam želeo da ispadnem budala. Nikad nećeš moći da prikažeš rat ako nisi učestvovao u njemu, ali opet nisam hteo da pišem gluposti. OK mi je ako neko kaže “nije to baš tako”, ali užasavala me je pomisao da će neko pomisliti kako sam omanuo u svemu.

Tako da sam pročitao tu knjgu, zatim Jarhead i još neke. Čini mi se da je bilo dovoljno.

ŽO: Koliko si istraživao pre pisanja The Gone-Away World?

NH: Kao što rekoh, nešto jesam, ali naposletku sam izmislio svet iz onoga što sam znao i što sam mislio da će ga učiniti interesantnim. Osim što sam malo proučavao kako bih se uverio da rat o kom pišem nije besmislen, pustio sam mašti na volju.

ŽO: Je l’ voliš svoj roman? (Znam mnoge koji mrze svoje knjige kad su gotove, ali uživaju u samom činu pisanja.)

NH: Trenutno ga se pribojavam. Plašim se da ljudi neće naredni toliko voleti. Ipak, volim The Gone-Away World. Ponekad pročitam odlomak i donekle zaboravim da sam ga ja napisao pa pomislim “Opa, ovaj lik nije loš!”, a onda se setim da sam to ja. Dobar osećaj.

Nisam od onih koji veruju u terapeutsko pisanje; samo želim da ispričam priču. Ostalo prepuštam drugim piscima. Što se mene tiče, bilo bi užasno kad bi se vratio nečem što sam napisao i shvatio da ga mrzim.

Što ne znači da kad zavirim u knjigu ne pomislim “Uh, ovo sam mogao bolje. Ovaj deo sam mogao da ubacim desetak stranica kasnije itd.”

Ali, u nekom momentu moraš da staneš. Bolje je da pustiš knjigu i pružiš ljudima šansu da uživaju u njoj, nego da u nedogled traćiš vreme pokušavajući da je učiniš savršenom. Nikada neće biti savršena.

ŽO: Da li pratiš TV-serije kao što su Lost, The Wire, Middleman, Veronica Mars? Neki kažu da je u njima budućnost medija i da su filmovi prevaziđeni. Šta misliš?

NH: Veliki sam fan House, My Own Worst Enemy i još nekih. Mislim da je The Wire remek-delo. Ne mislim da su filmovi prevaziđeni ništa više od pozorišta ili knjiga. Drugačiji je doživljaj.

Problema za medij ima na sve strane – mislim da će biti sve više obračuna vezanih za autorska prava i slično, i da će ljudi naposletku morati da prihvate da proizvodnja košta i da ako zahtevamo da sve bude besplatno, kvalitet će ispaštati. Što će reći, vlasnici prava će morati da iskuliraju i potraže nove mogućnosti. Kompleksno pitanje.

Ali da odgovorim, nisam siguran da u ovom trenutku jedan medij može da zameni drugi. Mislim da je to obeležje Postmoderne: ništa ne nestaje.

ŽO: Omiljeni roman svih vremena?

NH: Nemam pojma. Previše ih je. Volim Einstein’s Dreams. Baš je ponovo čitam.

ŽO: Najbolji roman u skorije vreme?

NH: Čitam u prevodu Paris Noir, koji je neverovatan.

ŽO: Omiljeni strip?

NH: Veliki sam fan Powers.

ŽO: Omiljeni strip u skorije vreme?

NH: Verovatno Fables. Ali opet, mnogo ih je odličnih.

ŽO: Omiljeni strip-junak?

NH: Još jednom, previše ih je. Ali što se mejnstrima tiče, Betmenov sam fan, pogotovo kad ga piše Grent Morison.

ŽO: Koju super-moć bi voleo da imaš?

NH: Definitivno, što više njih. Ali ako moram da se odlučim, izabrao bih Vulverinovu moć iscelivanja.

ŽO: Možeš li da nam kažeš nešto o romanu koji trenutno pišeš?

NH: Pa, mogu da kažem samo nešto uopšteno; ako mislite da je The Gone-Away World vestern, novi će biti gangsterski.

NH: Da li bi došao u Srbiju u cilju promovisanja?

NH: Zašto da ne. Imam drugara koji često dolazi i kaže da je strava. Misliš da bih bio dobrodošao?

ŽO: Naravno. Nadam se da ćemo se uskoro videti i želim ti puno sreće u daljem radu.

Intervju na engleskom možete pročitati ovde:

Pročitajte intervju sa Džejsonom Starom, Bretom Istonom Elisom krimi žanra.

NAJBOLJI FILMOVI U 2009.

Šta god ljudi pričali, svake godine kad podvučem crtu vidim da tu ima jako dobrih filmova. Jeste, snima se i mnogo toga lošeg, ali koga je briga za to dok je tu barem deset fenomenalnih filmova?

1. Watchmen

Lepo je kad blokbaster bude još i dobar film. Snajder odlično razumeo Mura i podario nam superherojski film koji će gledati i naši unuci. Ako pre toga ne bude smak sveta.

2. Inglourious Basterds

Jako sam se plašio na šta će ličiti ovaj Tarantinov film. Strani kritičari su odlepili, domaći su pljuvali. Ali, pošto ja ne marim za kritičare, pogledao sam film uživajući. Tarantino je još jednom pokazao koliko je vešt dramaturg i svakim filmom pokaže koliko je napredovao kao režiser. Tarantino nam je isporučio stripovsku verziju WW II. A oni što ih brine prekrajanje istorije u ovom filmu, nek čitaju istorijsku čitanku.

3. Antichrist

Šta da kažem o ovom? Možete da ga volite ili da ga mrzite. Ali, kom god taboru pripadali, priznaćete mu barem tri antologijske scene. Jako vešto režiran film, prepun simbola i podteksta.

4. Martyrs

Najbolji horor od Descenta. Žrtva ostaje žrtva i nikad ne može da pobegne, čak i kad joj se čini da je uspela. Pri tom, ne mislim na bežanje od nekakvog manijaka sa maskom. Ne, mislim na psihički beg. Ovaj film donosi u horor retko dobru filozofsku ideju.

5. Dread

Po jednoj od najboljih Barkerovih priča. Gledajući ovaj film shvatio sam šta znači kad režiser uhvati duh predloška i kad sve izmene i dodaci samo rade u korist filma. Zajedno sa Martyrs ulazi u „nove horore sa idejom“.

6. Moon

Pokazuje da je i posle milion sezona i epizoda raznih serija tipa Zone sumraka moguće napraviti film stare škole, a da on bude odličan. Kamerna atmosfera, maksimalno redukovani kasting i scenografija. A SF se setio svoje prave svrhe.

7. Vinyan

Još jedna vizija Srca tame. Odlična vizija. Roditelji izgube dete u cunamiju. Šest meseci kasnije gledaju dokumentarac o burmanskim plemenima i vide svoje dete. Ili im se možda čini? A ta poslednja scena je… uh.

8. Adventureland

Eh, kako ti filmovi o odrastanju umeju da budu depresivni. I dobri. Ako nisu patetični. Ovaj nije patetičan. Odlično napisan film koji budi nostalgiju, onu dobru.

9. Star Trek

Već sam poninjao da nisam fan ove franšize. Ali, Lindelof je umešao prste i naterao me da pogledam film. Sva sreća. Uživanje za sva čula.

10. The Girl With the Dragon Tattoo

Možda ovo izgleda kao TV-film. Ali, likovi su fenomenalni i imaju jako puno prostora, a pri tom zaplet ne pati. Pročitaću i roman.

11. Accident

Evo jednog iz Azije. Grupa plaćenih ubica koja namešta ubistva tako da izgledaju kao nesreće, a onda i njih zadesi nesreća. Ili to nije slučajnost? Stara škola paranoje odlično obrađena.

www.zeljkoobrenovic.net

KONSTANTINOVO RASKRŠĆE - Dejan Stojiljković

Kad se latite tako bolesno pretencioznog projekta kakav je Konstantinovo raskršče, čekaju vas samo dva ishoda: da se survate sa visine kojoj niste dorasli ili da shvatite kako zapravo letenje i nije tako teško (ili vam jednostavno ide od ruke). Roman Dejana Stojiljkovića pripada potonjim.

Bolesno pretenciozni projekat bio je: napisati roman koji će se odvijati za vreme Drugog svetskog rata, u Nišu, sa Nemcima, Srbima, Bugarima… i da, vampirima. Nikako ne smemo zaboraviti ni potragu za Konstantinovim mačem, magijske rituale… i da, vampire.

Znači, imamo 250g Otpisanih, 400g Alana Mura, 150g Losta, mrvice Indijane Džonsa… A ima, bogami, tragova i Andrića, Selenića, čak i Dobrice.

Roman je struktuiran mnogo pre onako kako to rade moderni strip scenaristi i scenaristi TV-serija, nego romanopisci. Što je svakako samo plus. Znači, poglavlja su isplanirana, vešto vođena i tempirana tako da se za sam kraj čuva važa informacija koja nam može istrgnuti tepih pod nogama. Recimo, ličnost koja se ne imenuje, a pošto je u senci ni ne vidi, na kraju poglavlja se identifikuje kao niko drugi do glavom Adolf Hitler. Česti su i lostovski paralelizmi među scenama, gde likovi razmišljaju ili delaju u saglasju iako su međusobno odvojeni i ne znaju o akcijama onog drugog. Tu je i efikasni metod (Alan Mur), kad se poglavlje završi nekom rečenicom (koja je panč lajn), a naredno poglavlje (sa drugim likom) počne istom rečenicom. Ima tu i bendisovskih telefonskih razgovora, kad čujemo samo jednu stranu a na osnovu njegovih replika pretpostavljamo šta druga osoba govori.

Sama poglavlja su uvek (uvek!) završena dramaturškim udicama (klif hengerima), koje čitaoca prosto teraju da nastavi čitanje. A ako klif henger i izostane, tu je panč lajn da zapečati pročitano/napisano. Da još više doprinese dinamici tu je i kokainska montaža dostojna Tonija Skota.

Roman jeste zapleten kao žanrovska proza (ako pod time podrazumevamo knjige uz koje ne počnete da zevate nakon dva pasusa), ali širina Stojiljkovićevog zamaha se nikako tu ne završava. Konstantinovo raskršće je žanrovski roman onoliko koliko je to i Šejbonov The Yiddish Policemen’s Union ili bilo koji klasični King. E sad, pošto je Šejbon dobitnik „pulicera“, a on se ne daje za žanrovska ostvarenja, jasno je da je to samo klasifikacija onih koji te knjige žele da prodaju.

Svaki od likova ima svoje obeležje, bilo ono nasilna ženidba sa nevoljenom ženom i nemanje poroda (što je motiv blizak Bori Stankoviću, pa čak, ajde sad, Ćosiću), preko motiva krivice za smrt nekog bliskog (takav arhetip da nije potrebno navoditi dela); potom, andrićevski motiv okupatora koji je, svaki koji dođe, gori od prethodnog, i neminovan sunovrat svake imperije koje ne spozna ograničenja.

Za nas, koji svršavamo na pop reference, ima tu dosta materijala i mozgalica. Najočiglednije su posvete Seleniću (u imenu jednog od likova – Krsman), Stivenu Kingu (u samom prologu Nešto je u magli), Šabanu Bajramoviću (mali cigančić po imenu Šaban)…

Motiv vampira i vukodlaka (ili Konstantinovih čuvara) predstavlja iskonsko balkansko zlo, kom ni svemoćna arijevska imperija nije dorasla i u sukobu sa kojom joj sledi jedino grč samrtnog ropca. Samim tim, nedorečenost i metaforičnost tih ala i bauka dodatan je plus.

Nasuprot izmaštanim stvorenjima, podjednakao brutalni su prizori nacističkih streljanja, četničkih klanja, a i savezničkih bombardovanja.

Na sve ono napisano u romanu ne možete imati nikakvu primedbu jer one naprostno ne stoje. Primedbe jedino možete imati na ono šta nije tu, a moglo je da bude. Recimo: malo više statičkih delova, kad lik sedne zapali cigaretu, zagleda se u plafon i ništa preterano zanimljivo se ne dešava, a mi opet mnogo saznamo o samom liku iz čisto, recimo, načina na koji je gledao zid. Potom, ne bi škodilo ni dodatnih sporednih egzotičnih, lokalnih niških pijandura i zgubidana, koji su sigurno postojali i dali bi dodatni kolorit. Kad smo već kod Niša (a tamo se odvija gotovo čitav roman), meni lično bi agresivnija upotreba dijalekta (od kog nailazimo samo na tragove), takođe doprinela egzotici, a pri tom roman nikako ne bi počivao na njemu, jer ima jebenu priču od koje ti se zavrti u glavi.

Pošto sam iščitao kompletan dosadašnji Stojiljkovićev opus, mogu da napravim paralelu. Jedina mana koju sam njegovom ranijem pisanju mogao da priheftam je: nedorađenost, previše opštih mesta u pojavi natprirodnih bića i sitnice vezane za jezik. Kad smo kod jezika (koji je u Konstantinovom raskršću sočan, vrcav i savršeno ispeglan), tu leži zamka za sve domaće pisce. Naime, pošto domaćih uzora (bez obzira na žanr) ima jako malo a da su dobri, jedino što ostaje je okretanje stranim facama. E, tu su dva puta: čitanje u originalu i čitanje prevodne literature, a i jedan i drugi imaju svoje mane. One koje sam ranije u Stojiljkovićevim radovima uočavao (a kojih znatno manje ima u Konstantinu), uglavnom se odnose na prevode: kučkin sine, prokletstvo, za ljubav božju… Ali, kako kažu, dobra knjiga ima sto mana, loša samo jednu – loša je.

Ništa u Konstantinovom raskršću ne može pokvariti tako precizno postavljenu i hiruški iskrojenu priču. A to šta svako od nas želi da se nalazi u romanu, a već nije našlo svoje mesto u njemu, govori samo to da mi želimo da se to nađe u romanu i ništa drugo.

Stojiljković je, bez sumnje, dokazao da mu letenje ide od ruke. Nadam se da će sa te visine (i veoma ugodne perspektive koju će mu ovaj roman zasigurno obezbediti), ugledati još mnoge priče vredne pričanja i podariti nam još koji masterpis ovog kvaliteta.

Do tada… Uvek sam bio sklon reprizama.