BLACK ORCHID

Ovako je Gaiman počeo. Radeći spin-off za ČUDOVIŠTE IZ MOČVARE Alana Mura. Bio je to dobar početak. Čak i sad kad ga uporedim, recimo, sa SANDMAN-om, ovde nalazim nešto više. Dok čitam ovako nešto teško mi je da razdvojim crtež od teksta, a i ne treba ih razdvajati. Toliko su sliveni jedno u drugo da je to čak i nemoguće. U SANDMAN-u to nije slučaj.

Prvo bih rekao nešto o crtežu Dave McKean-a, koji me je od prvog trenutka kad sam video njegove radove privukao svojim neobičnim, uvek drugačijim, maksimalno inventivnim.... radom. Tako je i ovde. On je jednom rekao baš za ovu grafičku novelu da mu se, sad kad pogleda, čini da su ti crteži preterano dovršeni. Možda jesu, al' su divni. U ovom slučaju nije koristio kombinaciju fotografije i crteža, već samo dobro kolorisan crtež. Kadrovi su filmski, sa dosta paralelne montaže, muzike, nota...

A Gaiman, k'o Gaiman, što rekoše za njega: u tome što radi niko nije bolji od njega. On tera tu svoju priču sa bajkovitom atmosferom koju smešta na među između urbanog i čiste prirode, i to kod njega, kao i uvek, funkcioniše. Priča na momente ima padove, i čini se kao da ni sam nije znao šta tačno hoće dalje da uradi, ali tu je McKean-ov crtež da skrene pažnju sa toga. Jezik je žargonski. Veoma. I to mi se dopada. Gaiman je zaista u tome što radi najbolji.

Željko Obrenović