I sad, tu je ta misterija, imamo triler, imamo horor, imamo ljubavnu priču. Imamo mnoooogo dobro napisane dijaloge, imamo duhovitost u tragovima, taman da nas relaksira, kao dobri stari Hičkok, kad u trenucima najveće napetosti iz mračnog prolaza izađe „samo" mačka. Pre nego što izađe ubica.
JAO, JAO,JAO….. KAKVA KNJIGA!
Znači, tako je to. U Srbiji postoje ovakve knjige i ljudi koji ih pišu. I ja to sasvim slučajno otkrijem. Nabasam na recenziju i osetim da moram da je kupim. I pročitam je odmah. Odmah. Sreća što ima samo nešto preko 200 strana.
Knjiga je svetska, (mnogo bih volela da neko snimi film po njoj) a opet srpska, skroz srpska, zapravo skroz sa ovih naših prostora, ako smem da kažem, jugoslovenskih, sve što nam se dešavalo nataložilo se na duši glavnog junaka, njegovog najboljeg prijatelja, devojke u koju se zaljubljuje i ljudi koje sreće.
„Stvari ponekad ne upale ma koliko energije da uložiš. Ponekad nije do tebe….. Na nešto jednostavno ne možeš da utičeš. Ipak, niko ti ne brani da uživaš u lepim trenucima. Dok traju."
Proces pisanja, proces kako knjige dolaze ili ne dolaze do čitalaca tako je detaljno opisan da mi je žao što sama nisam pisac pa da se nađem. Zar oni stvarno ne znaju uvek kako će im se knjiga završiti? Čak ni gde će ih radnja odneti?
Fascinantan uvid u um naratora koji posle svoje treće, najbolje, ali najmanje prodavane knjige (jer pravila nema) dobija priliku da napiše scenario za film jednog, recimo fiktivnog Stivena Sigala, omogućava nam da prateći nastanak scenarija, listamo i roman piščevog života, ali samo onoliko koliko nam on to dozvoljava.
„A ovo je moj život. Moj roman. Moja pravila"
Pa to jezero, okovano kamenom obalom, gde pisac odlazi da radi, u vikendici prevodioca Une, zgodne, tajnovite, nepristupačne… Pa ta atmosfera, leto, vrelina, voda koja donosi osveženje, ali džabe, čitaoca sve vreme obuzima blaga jeza i to ne samo zato što jezero prati legenda da se svi koji se u njemu kupaju udave. Selo Kamenovo koje je najbliža civilizacija (da li je civilizacija?) je selo kroz koje smo svi mi nekada prolazili, imali nekakvu rodbinu, išli u nečije vikendice. Svi znamo takva sela. Plivali smo u dubokim vodama njihovih jezera. I pomalo se plašili da će nas kamene obale zarobiti.
„Vi pisci..U životu nema velikih misterija. Sve ti je uglavnom pred nosom. Ako umeš da gledaš"
Samo što ovde moraš da gledaš na sve strane.
Jer, na primer, pisac, ničim izazvan, kaže:
„..mislim, ko bi normalan to podneo? Pokušao sam da napišem priču o devojci koju su silovali i ispostavilo se, koliko god da sam pokušavao, da joj ne vidim budućnost…. A radilo se o papirnatom liku."
Ne vidi joj budućost. Jednostavna rečenica koja najbolje definiše sve žrtve silovanja o kojima se toliko nespretno piše.
A to čak nije ni glavna tema romana Željka Obrenovića.
Toliko se mnogo tema dotakao. Toliko je situacija isplivalo na površinu tog jezera. Toliko je emocija izronilo iz dubine.
Kao što rekoh, i triler i horor, i ljubavna priča, malo noar, malo autobiografija (?)…
"Bez obzira na žanr, bez obzira na to da li junake napadaju ajkule ili su u ledenoj vodi, neko uvek preživi. Neko uvek preživi. Naravno, što sad sebi nisam ni dozvolio da razmatram, to je značilo i da neko strada."
I, kao što je Una, čitajući prethodni piščev roman sumnjala da će on uspeti da ga završi tako da ne upropasti stvar, jer je tako mnogo stvari otvorio, tako sam i ja sve do samoga kraja strepela da ću se razočarati.
Ali, dragi moji… Kakva završnica. Ispunila me je dubokim poštovanjem prema Željku Obrenoviću.
Možda nisam najsrećnija. Ali svakako impresionirana.
Njegov roman. Njegova pravila.
Svaka čast.
JAO, JAO,JAO….. KAKVA KNJIGA!
Znači, tako je to. U Srbiji postoje ovakve knjige i ljudi koji ih pišu. I ja to sasvim slučajno otkrijem. Nabasam na recenziju i osetim da moram da je kupim. I pročitam je odmah. Odmah. Sreća što ima samo nešto preko 200 strana.
Knjiga je svetska, (mnogo bih volela da neko snimi film po njoj) a opet srpska, skroz srpska, zapravo skroz sa ovih naših prostora, ako smem da kažem, jugoslovenskih, sve što nam se dešavalo nataložilo se na duši glavnog junaka, njegovog najboljeg prijatelja, devojke u koju se zaljubljuje i ljudi koje sreće.
„Stvari ponekad ne upale ma koliko energije da uložiš. Ponekad nije do tebe….. Na nešto jednostavno ne možeš da utičeš. Ipak, niko ti ne brani da uživaš u lepim trenucima. Dok traju."
Proces pisanja, proces kako knjige dolaze ili ne dolaze do čitalaca tako je detaljno opisan da mi je žao što sama nisam pisac pa da se nađem. Zar oni stvarno ne znaju uvek kako će im se knjiga završiti? Čak ni gde će ih radnja odneti?
Fascinantan uvid u um naratora koji posle svoje treće, najbolje, ali najmanje prodavane knjige (jer pravila nema) dobija priliku da napiše scenario za film jednog, recimo fiktivnog Stivena Sigala, omogućava nam da prateći nastanak scenarija, listamo i roman piščevog života, ali samo onoliko koliko nam on to dozvoljava.
„A ovo je moj život. Moj roman. Moja pravila"
Pa to jezero, okovano kamenom obalom, gde pisac odlazi da radi, u vikendici prevodioca Une, zgodne, tajnovite, nepristupačne… Pa ta atmosfera, leto, vrelina, voda koja donosi osveženje, ali džabe, čitaoca sve vreme obuzima blaga jeza i to ne samo zato što jezero prati legenda da se svi koji se u njemu kupaju udave. Selo Kamenovo koje je najbliža civilizacija (da li je civilizacija?) je selo kroz koje smo svi mi nekada prolazili, imali nekakvu rodbinu, išli u nečije vikendice. Svi znamo takva sela. Plivali smo u dubokim vodama njihovih jezera. I pomalo se plašili da će nas kamene obale zarobiti.
„Vi pisci..U životu nema velikih misterija. Sve ti je uglavnom pred nosom. Ako umeš da gledaš"
Samo što ovde moraš da gledaš na sve strane.
Jer, na primer, pisac, ničim izazvan, kaže:
„..mislim, ko bi normalan to podneo? Pokušao sam da napišem priču o devojci koju su silovali i ispostavilo se, koliko god da sam pokušavao, da joj ne vidim budućnost…. A radilo se o papirnatom liku."
Ne vidi joj budućost. Jednostavna rečenica koja najbolje definiše sve žrtve silovanja o kojima se toliko nespretno piše.
A to čak nije ni glavna tema romana Željka Obrenovića.
Toliko se mnogo tema dotakao. Toliko je situacija isplivalo na površinu tog jezera. Toliko je emocija izronilo iz dubine.
Kao što rekoh, i triler i horor, i ljubavna priča, malo noar, malo autobiografija (?)…
"Bez obzira na žanr, bez obzira na to da li junake napadaju ajkule ili su u ledenoj vodi, neko uvek preživi. Neko uvek preživi. Naravno, što sad sebi nisam ni dozvolio da razmatram, to je značilo i da neko strada."
I, kao što je Una, čitajući prethodni piščev roman sumnjala da će on uspeti da ga završi tako da ne upropasti stvar, jer je tako mnogo stvari otvorio, tako sam i ja sve do samoga kraja strepela da ću se razočarati.
Ali, dragi moji… Kakva završnica. Ispunila me je dubokim poštovanjem prema Željku Obrenoviću.
Možda nisam najsrećnija. Ali svakako impresionirana.
Njegov roman. Njegova pravila.
Svaka čast.
No comments:
Post a Comment