"Fikcija je bila na mojoj strani. Pozitivci pobedjuju u lošim pričama. Negativci u besnim dekonstrukcijama. U pravoj literaturi pobedjuju sivi likovi. Likovi s milion mana, ali koji ti iz nekog razloga prirastu za srce. Takvi kao što sam ja. A ovo je moj život. Moj roman. Moja pravila."
Željko Obrenović, Kameno jezero
Pisac u stvaralačkoj krizi. Jezero za lošom reputacijom i tajnovita devojka. Misteriozni niz dogadjaja koji unose nemir. Vrisak u noći.
Svi ovi motivi su tipična okosnica jednog dobrog trilera. Roman je razradjen sa puno podzapleta, likovi su veoma interesantni i uglavnom "sivi", kako sam pisac kaže - ni crni ni beli. Ali, ono što me je oduševilo jeste autorovo poigravanje sa metafikcijom - on piše roman o piscu koji piše scenario za film (pritom, u prvom licu) i diskretno nam ukazuje na postupke koje koristi. Iza glavne radnje romana vodi se tiha polemika šta to zapravo publika želi da čita, šta pisac želi od svojih priča, kako teče proces stvaranja dela, kako treba da izgleda efektna korica knjige. Granica izmedju pisca knjige i pisca u knjizi tako, na momente, postaje nejasna. Ko nam zapravo govori o značaju prve rečenice u romanu i kako ga efektno treba završiti?
"Kameno jezero" nije razočaralo u smislu zapleta, tenzične atmosfere i (moje) želje da se do raspleta dodje što pre. Ipak, ono što me je osvojilo je taj svet ispod površine radnje, fikcija koja me je terala da se zapitam da li je zapravo fikcija, da razmišljam o pozadinskom značenju i da zaista uživam u ovoj knjizi.
No comments:
Post a Comment